Калуђер и хајдук/VI

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

VI
◄   V XXI VII   ►



VI
     Неколико дана после Св. Томе, Гвозденовић је сазвао госте у велики лов који се држао у шумама пут Јанкове Клисуре. Лова је пало много, и господа су распоређивала, што је најлепше, за царицу Мару, за владику Ванедикта, за Гвозденовића дом, за Плетикосића и за оца Калистрата.
     Ученици оца Калистрата Којадин Гвозденовић и Драгош Плетикосић примише се да сами оцу Калистрату однесу део његов. Ловци су се растали у Блацу. Младићи властела са својим људима пођу даље пут Беле Цркве, али их киша у саму ноћ задржи у Барбатовцу, десет, дванаест километара од Беле Цркве.
     Барбатовац је повелико село које је припадало властелинству Гвозденовићеву. У њему су били само меропси, и нити је било властеличића ни какве властелинове куће, као што често има, за одседање, за стан властеоског надзорника и за смештај десетка и осталога којечега што је припадало властелину. Село је било сасвим просто. Сељачке куће су биле растурене по брдима и око пута, који је водио из Крушевца и Јанкове Клисуре у Белу Цркву. Куће су те биле малене, обично само с једном већом или мањом сухотом, у којој је на средини било огњиште. Чељад домаћа спавала су око огњишта. У свима је, и онда као и сад, био најпростији намештај сеоских кућа: неколико лонаца и чинија, наћве, ковчег за брашно, вреће с пасуљем и сочивом, низови лука црног и белог, пет шест троногих ниских столица, позната оруђа за ватру, и по која шареница и губер. Понека је кућа имала још и котар или хамбар за жито, млекарник и још по који наслон или стајицу за разне потребе, стају или наслон за стоку, краве, телад, коња или овце. Понегде су стајала кола или двоколице. Кровови су били од сламе, ређе од плоче или ћерамиде. Куће су биле обично ниске. И село је изгледало врло бедно. Ређе су биле куће саграђене од брвана на дебелим темељачама, које су се, по равном месту, могле и превући воловима или биволима, кад се под њих подметну добро спремљени ваљци. Кад је унутра горела ватра, споља се сва кућа димила као што се висока брда диме од магле после топлих киша.
     Село се још није било успавало, кад су стигли наши гости. Још се чула по гдекоја закаснела крава где муче за својим телетом.
     Којадин и Драгош упуте се кући сеоског предстојника, којега је Којадин знао. Њихова пратња размести се по ближим околним кућицама. За вечеру су они носили што им је требало, а постељу им је био спремио њихов ловачки умор. Све што им је требало, било је сухо место на којем ће се опружити. А то им се лако спремило.
     Сутра дан, одморивши се добро, Којадин и Драгош упуте се весело своме омиљеном учитељу. Свакада им је мило било да га пољубе у руку и да слушају медоточну беседу његову.
     Ено их како на красним коњима јашу планином. За њима је на једном коњу натоварен лов, а тројица момака иду за њима, такође на коњима. Друга двојица носе соколове на руци.
     Изгледали су као два брата. Којадин беше смеђ, витак, тих и замишљен; Драгош црномањаст, енергичан, готово плах, краћег, веома јаког састава, већ у младости широк у плећима. Којадин је био у се повучена, замишљена нежнија природа. Није много марио за друштво. Миловао је занети се у самоћу и у разматрање, миловао је тонути у уживање тихих али величанствених природних дивота. Леп изглед на планине блиске и удаљене; ливаде окићене цвећем; горски водопад бистрога потока; кршно стење подигнуто у небо изазивали су дивљење његово. У књиге је био заљубљен. Од њих се није одвајао. У цркву и на службу ишао је као стари калуђер. Његов друг Драгош, у свему исправан према дужностима вере, волео је бујан живот, добре коње, лов и бесне хајке на дивље зверје.
     — Шта би најволео Којадине? почеће Драгош, лагано коња јашући уза свога друга и пријатеља, да нешто дође анђео, па да ти тако питање учини. Знаш да ништа нема што не би могли небесници.
     — Шта бих волео? Како ћу то да ти кажем? Ја сам задовољан увек оним што Бог да.
     — Е, није тако. Бог даје што је њему драго. Али ти имаш своје мисли, своје жеље.
— Па добро, ти ме добро познајеш. Шта мислиш ти да бих ја волео.
— Лепу цуру, одговори Драгош, очевидно задиркујући га, нељубљену, румену, плавооку.
— Хајде, Бога ти, ко те за то пита? Разговарај се збиљски. Нисам ти нешто вољан за шалу.
— О Којадине, Којадине! Ко ће, болан, сада што друго мислити? Гле, како је јутро! Зар ти се не би све ово што видиш трипут лепше учинило, да ти је и оно што ти ја велим.
     Осмех прелете преко Драгошева лица. Неко срећно расположење цароваше у његову срцу. Он поигра коња, те скакуташе испред Којадинова зеленка, несташно га задиркујући.
- Па добро, хајде проговори, рече Дра- гош Којадину, кажи ми шта мислиш, што си се замислио?
— Шта мислим, одговори Којадин. Зар смем да ти кажем? Теби је, видим, само до ђаволства. Зар има, на послетку, икога коме бих смео казати?
— Ето, оцу Калистрату слободно смеш казати. Па ево мене. Нисмо ли се заклели да један другом све казујемо?
— Зле сам сне ноћас сањао. Знаш ли, болан, да Турци тек што нису поплавили несрећну српску земљу.
— Па ми ћемо се бранити.
— Како ћеш се бранити од попуштења Божијега? Грешили смо, грдно смо грешили. Сад је на реду да ми испаштамо грехе старих наших. О царе Стефане, царе Стефане, силно ли си грешио!
— Ти си постао злослутни пророк.
— Може бити да сам злослут. Пророк нисам. А слути ми се одавно што није до- бро. И то ме притиска, то ме мучи. Просуће се крв несрећног народа, да старе грехе покаје. Погореће властеоски двори; попалиће се и порушити високе куле и танки чардаци. У црно ће се завити праотачка вера. Неће бити јуначке заставе, да под њом часно погинеш, него ћеш или крст морати попљувати, или срамно повити главу под сабљу турску. Зло, велико зло нас чека, драги пријатељу!
- Ко је млакоња, чекаће да га даве и притискују; ко је јунак, браниће се. Па ћемо видети. Ко попусти, нема ни у што да се узда. Живот се губи и овако и онако. Кад нема друге него да се губи, ваља га губити како је часније и поштеније.
— А шта може јунаштво без воље Божије? одговори Којадин. Ако наиђе што ми се слути да је неизбежно, ја бих се предао не непријатељу него Свевишњему Богу. Ако казна и попуштење Божије за грехе наше наиђе, ја бих најволео да у смерном, црном руху калуђерском оплакујем судбу свога народа с крстом у руци. Да у послушности Божијој држим потиштени свет и да га батрим да не клоне, да не малакше у јуначком трпљењу. Кад се мора страдањем и трпљењем задобијати боља будућност, ја бих најволео да будем поборник свете вере и божанственог трпљења. Капља камен дуби. Тиха реч с миросаних устана може много учинити.
— Све је тако, одговори Драгош, али ја тако чинио не бих. Ја се не бих подао. Докле има још једнога који би се борио, ја бих био други. „Помози сам себи, па ће ти и Бог помоћи“, вели стара пословица. О мој драги Којадине, ја нисам твојих мисли. Кад би, не дај Боже, клонула и уништена била народна застава, ја бих се одметнуо у планину, па бих крвавим ножем непрестанце ширио мисао да је ропство највећа неправда. Уживао бих бесним уживањем кад бих гледао душманске станове где у огњу горе, давао бих шило за огњило, зуб за зуб, муку за муку. О, ја нисам за попуштање!
     Он уздахну, јер се при самој помисли на зло време које их је чекало, био распалио.
     Ћутећи, јахали су даље, путем кроз шуму. На једанпут се зачу звоно, и складним својим гласом одјекиваше кроз планину. Они су се примицали манастиру.
— Победиће онај у кога никад неће оту- пети и зарђати сабља, одговори Драгош.
     Пут се спуштао низа страну, а пред њима су се белеле куле манастира светог Николе.
     У време у коме се збива наша приповетка, интелигенција није била што је данас, нити је била тако многобројна. Готово сви образовани људи из народа били су калу- ђери или свештеници, пошто је, у оно време, црква држала просвету и образованост у својим рукама. Отуда су и виђени људи у народу, они који су душа народна, били из црквеног реда. Отуда оно велико поштовање према црквеним људима које се држи до данашњега дана.
     Игуман манастира Светог Николе у Белој Цркви, архимандрит Калистрат, био је један од људи, на које је и удаљена околина гледала као на свога оца и на свога вођа. Око његове сединама украшене главе лебдело је узвишено опште поштовање. Нема никога виђенијег онде и у околини коме он не би био учинио какву услугу или дао какав снасоносан савет. А он је био од ретких људи свога времена који није разликовао властелина племића и сељака меропха. Њему су, заиста, по светоме писму, били једнаки сви људи, и он се тако према њима понашао. С истом љубављу и с истом искреношћу он се разговарао с великим властелином и са сиромашним сељаком меропхом или отроком. Његова блага, божанском милошћу напојена поука текла је за свакога под једнако као извор чисте планинске воде у гори између камења и букових жила што гаси жеђ сва- коме подједнако, био он племић или простак. С тога је отац Калистрат, како га је сав народ звао, био везан са сваком кућом целе Топлице. С тога су његова осећања била осећања целе Топлице; што је он мислио, оно је мислио и осећао сав народ у околини. Он је био глас, срце, осећај целога српског народа у ономе крају.
     Још дететом отац Калистрат се одликовао љубављу према књигама, према цркви и према свему црквеноме. Родом је био из студеничког прњавора, и онде је на његову рану младост утицао црквени живот манастира Студенице. Ту је био примљен међу манастирске ђаке, и ту се научио књизи. Ту је и пострижен. Ту је, у младости, нешто почињао и у живопису. Покушао је једном да наслика Светог Јована, своје крсно име. Читајући све до чега је само дошао у манастирској књижници и у путника калуђера, прочита једне зиме родослове и цео Данилов цароставник. Данилов опис хиландарске одбране од Шпањолаца пробуди му жељу, која се и иначе, овда онда, у њега јављала да види манастир Хиландар. И на пролеће, те исте године, отиде у Свету Гору за Ускрс и остане у Хиландару пет година. Том приликом добро научи грчки и у богатој хиландарској књижници начита се књига, до којих није лако било доћи по манастирима у Србији. И у Хиландару се окушавао у живопису међу монасима живописцима, и огледао је и да реже у дрвету, али видећи да нема довољно стрпљења ни дара да у живопису и у резарији до нечега бољег дотера, остави се са свим тих послова. Читања ради жудео је да обиђе и да поживи коју годину у свима великим манастирима по Србији. Тако је после Хиландара боравио по годину, две дана у Арханђеловом Манастиру код Призрена, у Грачаници код Приштине, у Дечанима, у Бањској, у манастиру Светог Стефана и у Жичи. Кад се основала Ресавска Школа у Манасији, он је пошао у њу, и ту се одликовао писањем и читањем толико да је заслужио нарочиту пажњу и милост деспота Стефана. Деспот га узме међу своје ђаке (писаре) и био би од њега начинио великог логотета, да је отац Калистрат могао да се привикне дворскоме животу. Једва се измолио у деспота Стефана да га пусти опет у манастир. Тада је изабрао манастир Светог Николе у Белој Цркви, Немањину задужбину, једно да је ближе своме постригу, манастиру Студеници, а друго и поглавито да је даље од двора и дворскога живота. Такав човек био је најбољи кандидат за владику и патријарха. Заиста га је деспот Стефан сваком приликом нудио митром владичанском. А он за то никада није хтео ни да чује.
     Од тог времена живео је непрестано у манастиру Светог Николе у Белој Цркви. Ту га је застала и прва турска окупација после смрти деспота Стефана; ту је претурио ратове, и деспота Ђурђа, и Сибињанина Јанка; ту је остао и после Сегединскога Мира, а сад ни о чем више није мислио до да ту и умре. Имао је потајну жељу да га Бог прими у његовом постригу, у манастиру Студеници. И тамо су сад била једина његова путовања, све у нади да ће му се испунити та топла жеља, пошто никоме није унапред познато где ће га и кад наћи последњи час.
     Живот калуђерски није био лак у оно време. Свако јутро се ранило у цркву на јутрење. Сва бденија, све службе и богомоље нису могле бити без оца Калистрата и без његова учешћа. Отац Калистрат био је у цркви, чим би звоно зазвонило. Постове је постио с највећом тачношћу. Он је управо јео меса само по изузетку. Једноничио је скоро без прекида. Одело му је било просто. Ћелија манастирска, у којој је проводио век, била је у крају манастирског здања, окренутог планини и речици Бањској. Увек се ту чуло шуштање речице кроз самоћу ноћну. То је отац Калистрат особито радо имао.
Намештај у соби био је са свим прост. Тврда постеља, застрвена неком поњавицом, била му је одморник. Уз прозор се находио један сто с мастионицом и калемима за писање, увек претрпан књигама, ма да се у средњем веку књижнице нигде нису састојале из многобројних књига. Осим тога у ћелији оца Калистрата била је још једна полица с књигама. И то је било све. Велика једна столица с наслонима била је једина одвојила од намештаја најпростијих ћелија. У њој је отац Калистрат, кад из цркве или из села дође, одмарао своје старе кости и размишљао о прошлости и о будућности православне вере и српскога народа, што је у његовој души било једно исто.
     Што је у целом веку оцу Калистрату чинило највећу радост, то су његови ученици. Једино чега се бојао, то је било да науку и добре мисли своје не понесе у гроб. Он, као калуђер, није знао шта је то родитељска љубав. За калуђере кажу да су себични. Отац Калистрат то није био никад наспрам својих ученика. Чим је ко од младих људи пристајао уза њ и показивао вољу да од њега нешто научи, он се заљубљивао у њ као у свога сина, и вољно му је и с одушевљењем отварао свеколико своје знање, своје мисли, своје тајне. У ченици су владали овим добрим старцем, И он није знао шта је доста у њиховој љубави и у милости и мажњи које је он њима чинио.
     Од како је у Топлици и у манастиру Светог Николе, отац Калистрат је испустио из својих руку много питомаца, који су се, као свештеници и калуђери, разишли по народу. И сви су били налик на њ у своме животу и поступању. Али ниједног од њих није он толико ценио колико два младића из Плочника, Којадина, из куће Гвозденовића, и Драгоша, сина властеличића Плетикосића из истога села. Они су се учили у оца Калистрата као властеоска деца, без намере да иду у свештенички ред, с једином намером да приме образованост и писменост своје вере. Отац Калистрат је то знао. С тога је другим начином упућивао њихову наставу, старајући се да они читају оно што би од веће користи било њиховом будућем животу. Дела Ђорђа Хамартола и Зонаре о историји, која су преведена била на словенски, животи Стефана Немање и Светога Саве, Родослов и Цароставник о српским владаоцима, Законици царева римских и цариградских и Законик цара Стефана Душана, као и Цароставник библијски били су штиво, које је отац Калистрат препоручивао његовим ученицима. У дугим и неисцрпним разговорима с њима, он им је говорио безбројне приче, којих је онда пуно било, о Немањићима, о краљу Милутину и о краљу Ст. Дечанском, о цару Стефану и о краљу Вукашину, о деспоту Угљеши и о боју на Марици, о кнезу Лазару и о боју на Косову, о деспоту Стефану и о кнегињи Милици. У очинској љубави према овим младим људима, отац Калистрат се није знао умерити. С њима је и путовао великим манастирима. У Жичу их је водио да му читају краљевску повељу уписану у сводовима велике куле. С њима је тако читао и повељу краља Милутина у Грачаници, и Светостефански Хрисовуљ у манастиру Бањској, и велике хрисовуље у Душановом манастиру Светог Арханђела у Призрену и у манастиру Дечанима. Тако су ови младићи изучавали српску историју, и отац Калистрат им је на примеру показивао шта које место значи и како се који члан разуме. И Којадин Гвозденовић и Драгош Плетикосић слушали су са жудном радозналошћу богате поуке Калистратове о господи и о владаоцима српским исто тако као и његове смерне препоруке о трпљивости, о милосрђу и о хришћанској једнакости. Црква је, у оно време, имала не малу дужност да утољава властеоски бес, да опомиње на последњи час, и да брани слабе од помамних и обесних. Нико није већма осећао ни топлије вршио ту дужност него отац Калистрат.
     Отац Калистрат је баш био изашао из цркве, па сеђаше и одмараше се у столици у манастирском дворишту, кад унутра ујахаше Којадин и Драгош и њихови људи. Млади људи одмах поскакаше с коња и приђоше руци поштованога старца, а он њих грљаше и љубљаше у образ. Момци се жураху једни да донесу столове, на које ће гости поседати, а други да њихову подворбу и коње сместе куда треба.
— Нисам вас одавно видео, рече отац Калистрат. Шта ми радите, децо, јесте ли здраво ?
— Хвала Богу, оче Калистрате, све је добро, ето смо у здрављу, враћамо се из лова и донели смо и вама део, да бисте се уверили да свуда и у сваком послу мислимо на вас и на благодарност коју вам дугујемо.
— Којадине, је ли ко од вас скоро одлазио до Ниша или до Прокупља ? Знате ли ми што ново ?
— Ја сам био недавно у Нишу, рече Драгош, да којешта покупујем за кућу. И тамо сам видео једнога трговца из Угарске.
— Па шта ти је говорио?
— Говорио ми је да се у Угарској непрестано спремају. Сибињанин Јанко никако не мирује. Они вичу на деспота и на нас. Говоре да ми не водимо хришћанску него породичну политику и да смо народне интересе потурили за љубав личних рачуна деспотових.
— Шта им даје повода да тако говоре ?
- Све што ми радимо. Криво им је и што царица Мара у нас борави. Говоре да је Србија већ у половину турско царство и да би требало деспота збацити, Бранковиће као издајнике косовске протерати, па узети другу какву династију, или натерати једнога од деспотових синова да окрене народном политиком, против Турака.
— Донекле има право, одговори отац Калистрат, али куд ће Србија кад је у злој кожи? Удружи ли се с Угарском, не може да се одбрани од католичке превласти и од папске пропаганде. Пође ли с Турском, сигурна је од папе, али народну заставу мора спустити. Треће нема ништа.
— Па зар се не може наћи начина, да се од папе и од католика одбранимо, рече Драгош, очевидно више наклоњен анти-турској лолитици по што по то.
— Камо да може, синко, одговори отац Калистрат, ја знам куда би ти хтео.
— Ја бих хтео да ломим а не да се савијам, да одбијам силу силом, да ломим Турчина, докле га траје и докле год има његове зелене крпе и полумесеца.
— Али католици, одговори отац Калистрат. Ти њих, синко, не знаш, јербо с њима радио ниси. То је опак свет.
— Зар се њима не може уговорима обележити граница, преко које се маћи не могу?
Ко ће обележити границу човеку неверну, немирну, сплеткарошу? Пусти га само у кућу у најбољој слози и у најбољој намери, па после гледај куда ћеш. Они сваки наш уговор, какав год и о чем год, сматрају као да смо се ми њиме покорили, као да смо се своје вере одрекли. Њихови делегати одмах иду на посао. Ако уговараш с Маџарима, узимају да уговараш с папом. Ти уговараш да се бијемо заједно с Турцима, они разу- мевају да си уговорио као да се у исто време подлажеш њиховој цркви.
— Али они нам преговарају како је деспотова политика сасвим анти-хришћанска. Говоре како је деспот дао реч султану да проведе војску кроз Србију, па да нападне угарски Београд. То је, оче Калистрате, ако је истина, заиста чудновато, рече Драгош. Преговарају нам и за двор царице Маре. У вас је, говоре, већ половина турскога двора. За то већ знам да немају право, јербо видим својим очима шта царица ради и како живи. Али за Београд ми се никако не допада.
— Јадна царица Мара! рече отац Калистрат. Вечита страдалница! Шта чинила да чинила, њом се испирају нечиста уста, макар да је она, сирота, чиста као анђео.
— Видим и ја то, и много жалим, рече Драгош. Али, оче Калистрате, што се мешају та два посла, борба с католицима и борба с Турцима? Зар се не може тако некако удесити, да се, прво, сврши борба с Турцима, па после да се прихвати борба с католицима.
— Не може, синко, јербо није само то. У тој ствари игра велику улогу опака лична завада међу деспотом Ђурђем и Сибињанин- Јанком, данас угарским краљевским намес- ником.
— То је од последњих ратова, од боја на Варни, од боја на Косову, од Јанкова сужањства у Ђурђа.
— Да, да, одговори отац Калистрат. Два најглавнија и највештија човека за борбу противТурака у данашње време, деспот Ђурађ и Сибињанин Јанко, завађени су међу собом, да се никако више помирити не могу. Ви знате, децо, да треба слога. Нас је Србе много унесрећило што смо после погибије кнеза Лазара имали династичку борбу међу кућом кнеза Лазара и кућом Вука Бранковића. И једна и друга фамилија помишљала је да помоћу Турака уништи ону другу. Отуда су и басне о Вуковој издаји на Косову. То се смирило измирењем, али после двадесет и пет година. Доста касно! Данас не могу заједно деспот Ђурађ и Сибињанин Јанко. Али, верујте ми, децо, кривица је до Сибињанина, и ако је јунак велики. Ми Срби не можемо прићи на страну Сибињанинову. Деспот је бранио интересе Србије и интересе православне вере, радећи онако како је радио. Деспот другојачије није могао!
— Па шта је одбранио, ако ће сутра турска војска пролазити кроз Србију да нападне угарски Београд? рећи ће опет Драгош.
- Зар може Србија добро проћи и нешто добити када би сутра Турци узели Београд од Маџара?
- Несрећа, синко, није у томе. Несрећа је што су хришћани ипак несложни. неспремни, неорганизовани. У свима досадашњим ратовима посведочило се да су Турци увек и редовно јачи, јер су сви под једном вољом и у сваком тренутку знају шта хоће. Тога ради Србија, прва на ударцу, спала је на бедну улогу да се држи победиоца, еда би нашла у њега благо трпљење и милост.
— Али то, оче, није достојно српскога народа, пред којим је пре сто година раније био цар Стефан.
— Да, да! Цар Стефан и јесте узрок што су Срби овако пали. Машао се за оно што није било његово. Божја казна постигла је за то Србе.
— Срби морају држати своје достојанство међу народима. Ако то не могу, њихова је дужност да падну храбро, као под кнезом Лазаром на Косову и да обележе траг свој. Ко славно пропадне, васкрсава на ново!
— То је истина, синко, али је све у Божјој руци. Ја вам говорим истину, да је чујете и да је знате. Јесам ли ја крив што је истина данашњега времена тако горка?
     Младићи устадоше да иду у своје село и повикаше своје људе. Отац Калистрат их испраћаше с пуно очинске љубави и милости. Он је дубоко осећао уверење и истину да свет на млађима остаје.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 105 година.