Kaluđer i hajduk/VI
VI
Nekoliko dana posle Sv. Tome, Gvozdenović je sazvao goste u veliki lov koji se držao u šumama put Jankove Klisure. Lova je palo mnogo, i gospoda su raspoređivala, što je najlepše, za caricu Maru, za vladiku Vanedikta, za Gvozdenovića dom, za Pletikosića i za oca Kalistrata.
Učenici oca Kalistrata Kojadin Gvozdenović i Dragoš Pletikosić primiše se da sami ocu Kalistratu odnesu deo njegov. Lovci su se rastali u Blacu. Mladići vlastela sa svojim ljudima pođu dalje put Bele Crkve, ali ih kiša u samu noć zadrži u Barbatovcu, deset, dvanaest kilometara od Bele Crkve.
Barbatovac je poveliko selo koje je pripadalo vlastelinstvu Gvozdenovićevu. U njemu su bili samo meropsi, i niti je bilo vlasteličića ni kakve vlastelinove kuće, kao što često ima, za odsedanje, za stan vlasteoskog nadzornika i za smeštaj desetka i ostaloga koječega što je pripadalo vlastelinu. Selo je bilo sasvim prosto. Seljačke kuće su bile rasturene po brdima i oko puta, koji je vodio iz Kruševca i Jankove Klisure u Belu Crkvu. Kuće su te bile malene, obično samo s jednom većom ili manjom suhotom, u kojoj je na sredini bilo ognjište. Čeljad domaća spavala su oko ognjišta. U svima je, i onda kao i sad, bio najprostiji nameštaj seoskih kuća: nekoliko lonaca i činija, naćve, kovčeg za brašno, vreće s pasuljem i sočivom, nizovi luka crnog i belog, pet šest tronogih niskih stolica, poznata oruđa za vatru, i po koja šarenica i guber. Poneka je kuća imala još i kotar ili hambar za žito, mlekarnik i još po koji naslon ili stajicu za razne potrebe, staju ili naslon za stoku, krave, telad, konja ili ovce. Ponegde su stajala kola ili dvokolice. Krovovi su bili od slame, ređe od ploče ili ćeramide. Kuće su bile obično niske. I selo je izgledalo vrlo bedno. Ređe su bile kuće sagrađene od brvana na debelim temeljačama, koje su se, po ravnom mestu, mogle i prevući volovima ili bivolima, kad se pod njih podmetnu dobro spremljeni valjci. Kad je unutra gorela vatra, spolja se sva kuća dimila kao što se visoka brda dime od magle posle toplih kiša.
Selo se još nije bilo uspavalo, kad su stigli naši gosti. Još se čula po gdekoja zakasnela krava gde muče za svojim teletom.
Kojadin i Dragoš upute se kući seoskog predstojnika, kojega je Kojadin znao. Njihova pratnja razmesti se po bližim okolnim kućicama. Za večeru su oni nosili što im je trebalo, a postelju im je bio spremio njihov lovački umor. Sve što im je trebalo, bilo je suho mesto na kojem će se opružiti. A to im se lako spremilo.
Sutra dan, odmorivši se dobro, Kojadin i Dragoš upute se veselo svome omiljenom učitelju. Svakada im je milo bilo da ga poljube u ruku i da slušaju medotočnu besedu njegovu.
Eno ih kako na krasnim konjima jašu planinom. Za njima je na jednom konju natovaren lov, a trojica momaka idu za njima, takođe na konjima. Druga dvojica nose sokolove na ruci.
Izgledali su kao dva brata. Kojadin beše smeđ, vitak, tih i zamišljen; Dragoš crnomanjast, energičan, gotovo plah, kraćeg, veoma jakog sastava, već u mladosti širok u plećima. Kojadin je bio u se povučena, zamišljena nežnija priroda. Nije mnogo mario za društvo. Milovao je zaneti se u samoću i u razmatranje, milovao je tonuti u uživanje tihih ali veličanstvenih prirodnih divota. Lep izgled na planine bliske i udaljene; livade okićene cvećem; gorski vodopad bistroga potoka; kršno stenje podignuto u nebo izazivali su divljenje njegovo. U knjige je bio zaljubljen. Od njih se nije odvajao. U crkvu i na službu išao je kao stari kaluđer. Njegov drug Dragoš, u svemu ispravan prema dužnostima vere, voleo je bujan život, dobre konje, lov i besne hajke na divlje zverje.
— Šta bi najvoleo Kojadine? počeće Dragoš, lagano konja jašući uza svoga druga i prijatelja, da nešto dođe anđeo, pa da ti tako pitanje učini. Znaš da ništa nema što ne bi mogli nebesnici.
— Šta bih voleo? Kako ću to da ti kažem? Ja sam zadovoljan uvek onim što Bog da.
— E, nije tako. Bog daje što je njemu drago. Ali ti imaš svoje misli, svoje želje.
— Pa dobro, ti me dobro poznaješ. Šta misliš ti da bih ja voleo.
— Lepu curu, odgovori Dragoš, očevidno zadirkujući ga, neljubljenu, rumenu, plavooku.
— Hajde, Boga ti, ko te za to pita? Razgovaraj se zbiljski. Nisam ti nešto voljan za šalu.
— O Kojadine, Kojadine! Ko će, bolan, sada što drugo misliti? Gle, kako je jutro! Zar ti se ne bi sve ovo što vidiš triput lepše učinilo, da ti je i ono što ti ja velim.
Osmeh prelete preko Dragoševa lica. Neko srećno raspoloženje carovaše u njegovu srcu. On poigra konja, te skakutaše ispred Kojadinova zelenka, nestašno ga zadirkujući.
- Pa dobro, hajde progovori, reče Dra- goš Kojadinu, kaži mi šta misliš, što si se zamislio?
— Šta mislim, odgovori Kojadin. Zar smem da ti kažem? Tebi je, vidim, samo do đavolstva. Zar ima, na posletku, ikoga kome bih smeo kazati?
— Eto, ocu Kalistratu slobodno smeš kazati. Pa evo mene. Nismo li se zakleli da jedan drugom sve kazujemo?
— Zle sam sne noćas sanjao. Znaš li, bolan, da Turci tek što nisu poplavili nesrećnu srpsku zemlju.
— Pa mi ćemo se braniti.
— Kako ćeš se braniti od popuštenja Božijega? Grešili smo, grdno smo grešili. Sad je na redu da mi ispaštamo grehe starih naših. O care Stefane, care Stefane, silno li si grešio!
— Ti si postao zloslutni prorok.
— Može biti da sam zloslut. Prorok nisam. A sluti mi se odavno što nije do- bro. I to me pritiska, to me muči. Prosuće se krv nesrećnog naroda, da stare grehe pokaje. Pogoreće vlasteoski dvori; popaliće se i porušiti visoke kule i tanki čardaci. U crno će se zaviti praotačka vera. Neće biti junačke zastave, da pod njom časno pogineš, nego ćeš ili krst morati popljuvati, ili sramno poviti glavu pod sablju tursku. Zlo, veliko zlo nas čeka, dragi prijatelju!
- Ko je mlakonja, čekaće da ga dave i pritiskuju; ko je junak, braniće se. Pa ćemo videti. Ko popusti, nema ni u što da se uzda. Život se gubi i ovako i onako. Kad nema druge nego da se gubi, valja ga gubiti kako je časnije i poštenije.
— A šta može junaštvo bez volje Božije? odgovori Kojadin. Ako naiđe što mi se sluti da je neizbežno, ja bih se predao ne neprijatelju nego Svevišnjemu Bogu. Ako kazna i popuštenje Božije za grehe naše naiđe, ja bih najvoleo da u smernom, crnom ruhu kaluđerskom oplakujem sudbu svoga naroda s krstom u ruci. Da u poslušnosti Božijoj držim potišteni svet i da ga batrim da ne klone, da ne malakše u junačkom trpljenju. Kad se mora stradanjem i trpljenjem zadobijati bolja budućnost, ja bih najvoleo da budem pobornik svete vere i božanstvenog trpljenja. Kaplja kamen dubi. Tiha reč s mirosanih ustana može mnogo učiniti.
— Sve je tako, odgovori Dragoš, ali ja tako činio ne bih. Ja se ne bih podao. Dokle ima još jednoga koji bi se borio, ja bih bio drugi. „Pomozi sam sebi, pa će ti i Bog pomoći“, veli stara poslovica. O moj dragi Kojadine, ja nisam tvojih misli. Kad bi, ne daj Bože, klonula i uništena bila narodna zastava, ja bih se odmetnuo u planinu, pa bih krvavim nožem neprestance širio misao da je ropstvo najveća nepravda. Uživao bih besnim uživanjem kad bih gledao dušmanske stanove gde u ognju gore, davao bih šilo za ognjilo, zub za zub, muku za muku. O, ja nisam za popuštanje!
On uzdahnu, jer se pri samoj pomisli na zlo vreme koje ih je čekalo, bio raspalio.
Ćuteći, jahali su dalje, putem kroz šumu. Na jedanput se začu zvono, i skladnim svojim glasom odjekivaše kroz planinu. Oni su se primicali manastiru.
— Pobediće onaj u koga nikad neće otu- peti i zarđati sablja, odgovori Dragoš.
Put se spuštao niza stranu, a pred njima su se belele kule manastira svetog Nikole.
U vreme u kome se zbiva naša pripovetka, inteligencija nije bila što je danas, niti je bila tako mnogobrojna. Gotovo svi obrazovani ljudi iz naroda bili su kalu- đeri ili sveštenici, pošto je, u ono vreme, crkva držala prosvetu i obrazovanost u svojim rukama. Otuda su i viđeni ljudi u narodu, oni koji su duša narodna, bili iz crkvenog reda. Otuda ono veliko poštovanje prema crkvenim ljudima koje se drži do današnjega dana.
Iguman manastira Svetog Nikole u Beloj Crkvi, arhimandrit Kalistrat, bio je jedan od ljudi, na koje je i udaljena okolina gledala kao na svoga oca i na svoga vođa. Oko njegove sedinama ukrašene glave lebdelo je uzvišeno opšte poštovanje. Nema nikoga viđenijeg onde i u okolini kome on ne bi bio učinio kakvu uslugu ili dao kakav snasonosan savet. A on je bio od retkih ljudi svoga vremena koji nije razlikovao vlastelina plemića i seljaka meropha. Njemu su, zaista, po svetome pismu, bili jednaki svi ljudi, i on se tako prema njima ponašao. S istom ljubavlju i s istom iskrenošću on se razgovarao s velikim vlastelinom i sa siromašnim seljakom merophom ili otrokom. Njegova blaga, božanskom milošću napojena pouka tekla je za svakoga pod jednako kao izvor čiste planinske vode u gori između kamenja i bukovih žila što gasi žeđ sva- kome podjednako, bio on plemić ili prostak. S toga je otac Kalistrat, kako ga je sav narod zvao, bio vezan sa svakom kućom cele Toplice. S toga su njegova osećanja bila osećanja cele Toplice; što je on mislio, ono je mislio i osećao sav narod u okolini. On je bio glas, srce, osećaj celoga srpskog naroda u onome kraju.
Još detetom otac Kalistrat se odlikovao ljubavlju prema knjigama, prema crkvi i prema svemu crkvenome. Rodom je bio iz studeničkog prnjavora, i onde je na njegovu ranu mladost uticao crkveni život manastira Studenice. Tu je bio primljen među manastirske đake, i tu se naučio knjizi. Tu je i postrižen. Tu je, u mladosti, nešto počinjao i u živopisu. Pokušao je jednom da naslika Svetog Jovana, svoje krsno ime. Čitajući sve do čega je samo došao u manastirskoj knjižnici i u putnika kaluđera, pročita jedne zime rodoslove i ceo Danilov carostavnik. Danilov opis hilandarske odbrane od Španjolaca probudi mu želju, koja se i inače, ovda onda, u njega javljala da vidi manastir Hilandar. I na proleće, te iste godine, otide u Svetu Goru za Uskrs i ostane u Hilandaru pet godina. Tom prilikom dobro nauči grčki i u bogatoj hilandarskoj knjižnici načita se knjiga, do kojih nije lako bilo doći po manastirima u Srbiji. I u Hilandaru se okušavao u živopisu među monasima živopiscima, i ogledao je i da reže u drvetu, ali videći da nema dovoljno strpljenja ni dara da u živopisu i u rezariji do nečega boljeg dotera, ostavi se sa svim tih poslova. Čitanja radi žudeo je da obiđe i da poživi koju godinu u svima velikim manastirima po Srbiji. Tako je posle Hilandara boravio po godinu, dve dana u Arhanđelovom Manastiru kod Prizrena, u Gračanici kod Prištine, u Dečanima, u Banjskoj, u manastiru Svetog Stefana i u Žiči. Kad se osnovala Resavska Škola u Manasiji, on je pošao u nju, i tu se odlikovao pisanjem i čitanjem toliko da je zaslužio naročitu pažnju i milost despota Stefana. Despot ga uzme među svoje đake (pisare) i bio bi od njega načinio velikog logoteta, da je otac Kalistrat mogao da se privikne dvorskome životu. Jedva se izmolio u despota Stefana da ga pusti opet u manastir. Tada je izabrao manastir Svetog Nikole u Beloj Crkvi, Nemanjinu zadužbinu, jedno da je bliže svome postrigu, manastiru Studenici, a drugo i poglavito da je dalje od dvora i dvorskoga života. Takav čovek bio je najbolji kandidat za vladiku i patrijarha. Zaista ga je despot Stefan svakom prilikom nudio mitrom vladičanskom. A on za to nikada nije hteo ni da čuje.
Od tog vremena živeo je neprestano u manastiru Svetog Nikole u Beloj Crkvi. Tu ga je zastala i prva turska okupacija posle smrti despota Stefana; tu je preturio ratove, i despota Đurđa, i Sibinjanina Janka; tu je ostao i posle Segedinskoga Mira, a sad ni o čem više nije mislio do da tu i umre. Imao je potajnu želju da ga Bog primi u njegovom postrigu, u manastiru Studenici. I tamo su sad bila jedina njegova putovanja, sve u nadi da će mu se ispuniti ta topla želja, pošto nikome nije unapred poznato gde će ga i kad naći poslednji čas.
Život kaluđerski nije bio lak u ono vreme. Svako jutro se ranilo u crkvu na jutrenje. Sva bdenija, sve službe i bogomolje nisu mogle biti bez oca Kalistrata i bez njegova učešća. Otac Kalistrat bio je u crkvi, čim bi zvono zazvonilo. Postove je postio s najvećom tačnošću. On je upravo jeo mesa samo po izuzetku. Jednoničio je skoro bez prekida. Odelo mu je bilo prosto. Ćelija manastirska, u kojoj je provodio vek, bila je u kraju manastirskog zdanja, okrenutog planini i rečici Banjskoj. Uvek se tu čulo šuštanje rečice kroz samoću noćnu. To je otac Kalistrat osobito rado imao.
Nameštaj u sobi bio je sa svim prost. Tvrda postelja, zastrvena nekom ponjavicom, bila mu je odmornik. Uz prozor se nahodio jedan sto s mastionicom i kalemima za pisanje, uvek pretrpan knjigama, ma da se u srednjem veku knjižnice nigde nisu sastojale iz mnogobrojnih knjiga. Osim toga u ćeliji oca Kalistrata bila je još jedna polica s knjigama. I to je bilo sve. Velika jedna stolica s naslonima bila je jedina odvojila od nameštaja najprostijih ćelija. U njoj je otac Kalistrat, kad iz crkve ili iz sela dođe, odmarao svoje stare kosti i razmišljao o prošlosti i o budućnosti pravoslavne vere i srpskoga naroda, što je u njegovoj duši bilo jedno isto.
Što je u celom veku ocu Kalistratu činilo najveću radost, to su njegovi učenici. Jedino čega se bojao, to je bilo da nauku i dobre misli svoje ne ponese u grob. On, kao kaluđer, nije znao šta je to roditeljska ljubav. Za kaluđere kažu da su sebični. Otac Kalistrat to nije bio nikad naspram svojih učenika. Čim je ko od mladih ljudi pristajao uza nj i pokazivao volju da od njega nešto nauči, on se zaljubljivao u nj kao u svoga sina, i voljno mu je i s oduševljenjem otvarao svekoliko svoje znanje, svoje misli, svoje tajne. U čenici su vladali ovim dobrim starcem, I on nije znao šta je dosta u njihovoj ljubavi i u milosti i mažnji koje je on njima činio.
Od kako je u Toplici i u manastiru Svetog Nikole, otac Kalistrat je ispustio iz svojih ruku mnogo pitomaca, koji su se, kao sveštenici i kaluđeri, razišli po narodu. I svi su bili nalik na nj u svome životu i postupanju. Ali nijednog od njih nije on toliko cenio koliko dva mladića iz Pločnika, Kojadina, iz kuće Gvozdenovića, i Dragoša, sina vlasteličića Pletikosića iz istoga sela. Oni su se učili u oca Kalistrata kao vlasteoska deca, bez namere da idu u sveštenički red, s jedinom namerom da prime obrazovanost i pismenost svoje vere. Otac Kalistrat je to znao. S toga je drugim načinom upućivao njihovu nastavu, starajući se da oni čitaju ono što bi od veće koristi bilo njihovom budućem životu. Dela Đorđa Hamartola i Zonare o istoriji, koja su prevedena bila na slovenski, životi Stefana Nemanje i Svetoga Save, Rodoslov i Carostavnik o srpskim vladaocima, Zakonici careva rimskih i carigradskih i Zakonik cara Stefana Dušana, kao i Carostavnik biblijski bili su štivo, koje je otac Kalistrat preporučivao njegovim učenicima. U dugim i neiscrpnim razgovorima s njima, on im je govorio bezbrojne priče, kojih je onda puno bilo, o Nemanjićima, o kralju Milutinu i o kralju St. Dečanskom, o caru Stefanu i o kralju Vukašinu, o despotu Uglješi i o boju na Marici, o knezu Lazaru i o boju na Kosovu, o despotu Stefanu i o kneginji Milici. U očinskoj ljubavi prema ovim mladim ljudima, otac Kalistrat se nije znao umeriti. S njima je i putovao velikim manastirima. U Žiču ih je vodio da mu čitaju kraljevsku povelju upisanu u svodovima velike kule. S njima je tako čitao i povelju kralja Milutina u Gračanici, i Svetostefanski Hrisovulj u manastiru Banjskoj, i velike hrisovulje u Dušanovom manastiru Svetog Arhanđela u Prizrenu i u manastiru Dečanima. Tako su ovi mladići izučavali srpsku istoriju, i otac Kalistrat im je na primeru pokazivao šta koje mesto znači i kako se koji član razume. I Kojadin Gvozdenović i Dragoš Pletikosić slušali su sa žudnom radoznalošću bogate pouke Kalistratove o gospodi i o vladaocima srpskim isto tako kao i njegove smerne preporuke o trpljivosti, o milosrđu i o hrišćanskoj jednakosti. Crkva je, u ono vreme, imala ne malu dužnost da utoljava vlasteoski bes, da opominje na poslednji čas, i da brani slabe od pomamnih i obesnih. Niko nije većma osećao ni toplije vršio tu dužnost nego otac Kalistrat.
Otac Kalistrat je baš bio izašao iz crkve, pa seđaše i odmaraše se u stolici u manastirskom dvorištu, kad unutra ujahaše Kojadin i Dragoš i njihovi ljudi. Mladi ljudi odmah poskakaše s konja i priđoše ruci poštovanoga starca, a on njih grljaše i ljubljaše u obraz. Momci se žurahu jedni da donesu stolove, na koje će gosti posedati, a drugi da njihovu podvorbu i konje smeste kuda treba.
— Nisam vas odavno video, reče otac Kalistrat. Šta mi radite, deco, jeste li zdravo ?
— Hvala Bogu, oče Kalistrate, sve je dobro, eto smo u zdravlju, vraćamo se iz lova i doneli smo i vama deo, da biste se uverili da svuda i u svakom poslu mislimo na vas i na blagodarnost koju vam dugujemo.
— Kojadine, je li ko od vas skoro odlazio do Niša ili do Prokuplja ? Znate li mi što novo ?
— Ja sam bio nedavno u Nišu, reče Dragoš, da koješta pokupujem za kuću. I tamo sam video jednoga trgovca iz Ugarske.
— Pa šta ti je govorio?
— Govorio mi je da se u Ugarskoj neprestano spremaju. Sibinjanin Janko nikako ne miruje. Oni viču na despota i na nas. Govore da mi ne vodimo hrišćansku nego porodičnu politiku i da smo narodne interese poturili za ljubav ličnih računa despotovih.
— Šta im daje povoda da tako govore ?
- Sve što mi radimo. Krivo im je i što carica Mara u nas boravi. Govore da je Srbija već u polovinu tursko carstvo i da bi trebalo despota zbaciti, Brankoviće kao izdajnike kosovske proterati, pa uzeti drugu kakvu dinastiju, ili naterati jednoga od despotovih sinova da okrene narodnom politikom, protiv Turaka.
— Donekle ima pravo, odgovori otac Kalistrat, ali kud će Srbija kad je u zloj koži? Udruži li se s Ugarskom, ne može da se odbrani od katoličke prevlasti i od papske propagande. Pođe li s Turskom, sigurna je od pape, ali narodnu zastavu mora spustiti. Treće nema ništa.
— Pa zar se ne može naći načina, da se od pape i od katolika odbranimo, reče Dragoš, očevidno više naklonjen anti-turskoj lolitici po što po to.
— Kamo da može, sinko, odgovori otac Kalistrat, ja znam kuda bi ti hteo.
— Ja bih hteo da lomim a ne da se savijam, da odbijam silu silom, da lomim Turčina, dokle ga traje i dokle god ima njegove zelene krpe i polumeseca.
— Ali katolici, odgovori otac Kalistrat. Ti njih, sinko, ne znaš, jerbo s njima radio nisi. To je opak svet.
— Zar se njima ne može ugovorima obeležiti granica, preko koje se maći ne mogu?
Ko će obeležiti granicu čoveku nevernu, nemirnu, spletkarošu? Pusti ga samo u kuću u najboljoj slozi i u najboljoj nameri, pa posle gledaj kuda ćeš. Oni svaki naš ugovor, kakav god i o čem god, smatraju kao da smo se mi njime pokorili, kao da smo se svoje vere odrekli. Njihovi delegati odmah idu na posao. Ako ugovaraš s Madžarima, uzimaju da ugovaraš s papom. Ti ugovaraš da se bijemo zajedno s Turcima, oni razu- mevaju da si ugovorio kao da se u isto vreme podlažeš njihovoj crkvi.
— Ali oni nam pregovaraju kako je despotova politika sasvim anti-hrišćanska. Govore kako je despot dao reč sultanu da provede vojsku kroz Srbiju, pa da napadne ugarski Beograd. To je, oče Kalistrate, ako je istina, zaista čudnovato, reče Dragoš. Pregovaraju nam i za dvor carice Mare. U vas je, govore, već polovina turskoga dvora. Za to već znam da nemaju pravo, jerbo vidim svojim očima šta carica radi i kako živi. Ali za Beograd mi se nikako ne dopada.
— Jadna carica Mara! reče otac Kalistrat. Večita stradalnica! Šta činila da činila, njom se ispiraju nečista usta, makar da je ona, sirota, čista kao anđeo.
— Vidim i ja to, i mnogo žalim, reče Dragoš. Ali, oče Kalistrate, što se mešaju ta dva posla, borba s katolicima i borba s Turcima? Zar se ne može tako nekako udesiti, da se, prvo, svrši borba s Turcima, pa posle da se prihvati borba s katolicima.
— Ne može, sinko, jerbo nije samo to. U toj stvari igra veliku ulogu opaka lična zavada među despotom Đurđem i Sibinjanin- Jankom, danas ugarskim kraljevskim names- nikom.
— To je od poslednjih ratova, od boja na Varni, od boja na Kosovu, od Jankova sužanjstva u Đurđa.
— Da, da, odgovori otac Kalistrat. Dva najglavnija i najveštija čoveka za borbu protivTuraka u današnje vreme, despot Đurađ i Sibinjanin Janko, zavađeni su među sobom, da se nikako više pomiriti ne mogu. Vi znate, deco, da treba sloga. Nas je Srbe mnogo unesrećilo što smo posle pogibije kneza Lazara imali dinastičku borbu među kućom kneza Lazara i kućom Vuka Brankovića. I jedna i druga familija pomišljala je da pomoću Turaka uništi onu drugu. Otuda su i basne o Vukovoj izdaji na Kosovu. To se smirilo izmirenjem, ali posle dvadeset i pet godina. Dosta kasno! Danas ne mogu zajedno despot Đurađ i Sibinjanin Janko. Ali, verujte mi, deco, krivica je do Sibinjanina, i ako je junak veliki. Mi Srbi ne možemo prići na stranu Sibinjaninovu. Despot je branio interese Srbije i interese pravoslavne vere, radeći onako kako je radio. Despot drugojačije nije mogao!
— Pa šta je odbranio, ako će sutra turska vojska prolaziti kroz Srbiju da napadne ugarski Beograd? reći će opet Dragoš.
- Zar može Srbija dobro proći i nešto dobiti kada bi sutra Turci uzeli Beograd od Madžara?
- Nesreća, sinko, nije u tome. Nesreća je što su hrišćani ipak nesložni. nespremni, neorganizovani. U svima dosadašnjim ratovima posvedočilo se da su Turci uvek i redovno jači, jer su svi pod jednom voljom i u svakom trenutku znaju šta hoće. Toga radi Srbija, prva na udarcu, spala je na bednu ulogu da se drži pobedioca, eda bi našla u njega blago trpljenje i milost.
— Ali to, oče, nije dostojno srpskoga naroda, pred kojim je pre sto godina ranije bio car Stefan.
— Da, da! Car Stefan i jeste uzrok što su Srbi ovako pali. Mašao se za ono što nije bilo njegovo. Božja kazna postigla je za to Srbe.
— Srbi moraju držati svoje dostojanstvo među narodima. Ako to ne mogu, njihova je dužnost da padnu hrabro, kao pod knezom Lazarom na Kosovu i da obeleže trag svoj. Ko slavno propadne, vaskrsava na novo!
— To je istina, sinko, ali je sve u Božjoj ruci. Ja vam govorim istinu, da je čujete i da je znate. Jesam li ja kriv što je istina današnjega vremena tako gorka?
Mladići ustadoše da idu u svoje selo i povikaše svoje ljude. Otac Kalistrat ih ispraćaše s puno očinske ljubavi i milosti. On je duboko osećao uverenje i istinu da svet na mlađima ostaje.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Stojan Novaković, umro 1915, pre 109 godina.
|