Кад благ лахор горак бива

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Quant l'aura doussa...
Quant l'aura doussa s'amarzis
E·l fuelha chai de sul verjan
E l'auzelh chanjan lor latis,
Et ieu de sai sospir e chan
D'Amor que·m te lassat e pres,
Qu'ieu anc no l'agui en poder.
Las! qu'ieu d'Amor non ai conquis
Mas cant lo trebalh e l'afan,
Ni res tant greu no·s covertis
Com fai so qu'ieu vau deziran!
Ni tal enveja no·m fai res
Cum fai so qu'ieu non posc aver.
Per una joja m'esbaudis
Fina, qu'anc re non amiey tan!
Quan suy ab lieys si m'esbahis
Qu'ieu no·ill sai dire mon talan,
E quan m'en vauc, vejaire m'es
Que tot perda·l sen e·l saber.
Tota la genser qu'anc hom vis
Encontra lieys no pretz un guan!
Quan totz lo segles brunezis,
Delai on ylh es si resplan.
Dieu prejarai qu'ancar l'ades
O que la vej'anar jazer.
Totz trassalh e bran et fremis
Per s'Amor, durmen o velhan.
Tal paor ai qu'ieu mesfalhis
No m'aus pessar cum la deman,
Mas servir l'ai dos ans o tres,
E pueys ben leu sabra·n lo ver.
Ni muer ni viu ni no guaris,
Ni mal no·m sent e si l'ai gran,
Quar de s'Amor no suy devis,
Non sai si ja l'aurai ni quan,
Qu'en lieys es tota la merces
'Que·m pot sorzer o decazer.
Bel m'es quant ilh m'enfolhetis
E·m fai badar e·n vau muzan!
De leis m'es bel si m'escarnis
O·m gaba dereir'o denan,
Qu'apres lo mal me venra bes
Be leu, s'a lieys ven a plazer.
S'elha no·m vol, volgra moris
Lo dia que·m pres a coman!
Ai, las! tan suavet m'aucis
Quan de s'Amor me fetz semblan,
Que tornat m'a en tal deves
Que nuill' autra no vuelh vezer.
Totz cossiros m'en esjauzis,
Car s'ieu la dopti o la blan,
Per lieys serai o fals o fis,
O drechuriers o ples d'enjan,
O totz vilas o totz cortes,
O trebalhos o de lezer.
Mas, cui que plass'o cui que pes,
Elha·m pot, si·s vol, retener.
Cercamons ditz: greu er cortes
Hom qui d'Amor se desesper.
Кад благ лахор...
Кад благ лахор горак бива
и лист с гране пада нежан
и стане птица песма жива
и ја уздишем и певам
јер ме Амор веза и сви
над којим ја немам моћ.
Вај! Амор јад и зла сива
остави ми - као гневан;
најтеже је дохватљива
ствар она о којој сневам;
дражи су ми, но други сви
сни које сним и дан и ноћ.
Разведри ме једна чиста
радост - толико волим њу;
уз њу сам, кад она приста,
тако да све је к'о у сну;
кад пођем, реч не лечи жар
јер моје занеме усне.
С њом нијдна није иста
дама, када појави се ту;
и тад од ње све заблиста
кад мрак свије земљу сву.
Дао Бог да је такнем бар
ил' гледам је пре нег усне.
Сав дрхтим и од те мрем
љубави, спио ил' бдео
Зауставим се блед и нем
дрхтећ кад бих зборит хтео;
служићу ја два лета, три
и истину ћу тако знат.
Нит мрем нит живим у том свем,
тако сам болом свијен цео
ту љубав слабо судит смем
ко зна кад њен ћу скинут вео -
она сву милост у се скри
што може дат ми мир ил' рат.
Волим кад ме чини лудим
и да трем и хватам зјала
због ње волим да се трудим
мада зло ме напаст знала
јер после зла слутим срећу
од ње, ако то њој годи.
Жели л' умрећу међутим
драге воље, од тих зала;
ај! још смртну рану ћутим
што с љубављу ми дала
да никада тежит нећу
из тог затвора слободи!
Спрам ње брижан сам и смеран:
док је плашим се и служим
због ње бићу лош и веран
крив и с поштовањем дужним
и прост и веома учтив
и пун нереда и склада.
Ал' она све то докучив
може ме задржат сада
Церкамон зна: тешко учтив
тај је што с Амора јада.