Историја српскога народа (С. Станојевић) 1

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА
Писац: Станоје Станојевић


I
БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО ПРЕ ДОЛАСКА СЛОВЕНА.

У доба када су Срби, заједно са осталим словенским племенима, становали негде у данашњим руским равницама, живели су на Балканском Полуострву Јелини и разна трачка и илирска племена. Јелини су становали на југу, Трачани на истоку, а Илири на западу, тако да су готово све земље, у којима сада српски народ станује, заузимали Илири. Илири и Трачани су проводили живот у сталној борби и у непрестаним сеобама. Тај једнолики живот борбе и сељакања бивао је прекидан ратним походима разних освајача и доласком разних носилаца културе из оних крајева, где је у то доба већ било више просвећености. Када је у Јелади култура, донета са југа и истока, почела снажно да напредује и када су Јелини стали ширити своју трговину по свима обалама Средиземнога Мора, основано је у приморју данашњих српских земаља неколико јелинских колонија, које су, преко својих трговачких и културних средишта, вршиле доста јак утицај на оближње крајеве. Снажењем и ширењем јелинске културе јачао је и снажио се и тај утицај на полудивља племена у унутрашњости Балкана.

Првих и примитивних зачетака материјалне културе било је код Илира и Трачана већ и пре доласка Јелина. Те прве културне основе појачане су биле највише утицајем јелинске културе, али и утицајем разних других племена, са којима су Трачани и Илири долазили у додир. Тако је у том правцу, како изгледа, доста утицала провала Келта из средње Европе на Балкан, у четвртом веку пре Христа.

Док се то дешавало на Балканском Полуострву, оснажила се у Италији држава, којој је било суђено да покори не само целу Италију и цело Балканско Полуострво, него и све земље око Средиземнога Мора, и да временом, и у културном и у државном погледу, изврши силан утицај на цело човечанство. Храброшћу и врлинама својих синова римски народ се оснажио, покорио је околна племена и створио чврсту државну организацију, која му је дала могућности да савлада све сметње и да осваја на све стране.

Борећи се, напредујући и освајајући. римски је народ створио и развио и своју засебну културу. Али када се римска држава почела ширити и преко граница Италије, особито од кад је у другом пунском рату (218–201 год. пре Хр.), победила најснажнијег и најопаснијег непријатеља, Картагинску Републику, овладало је код готово свих умних људи у Риму уверење, које су многи већ и пре истицали, да римска држава сада, када је постала светском државом, не може више остати у старом колосеку и задржати само оно, што је од предака наследила, него да се мора преобразити, да мора примити страну, јачу културу и потражити нове видике и нове изворе за своју националну, културну и државну снагу. После јаке и огорчене борбе између конзервативних и напредних елемената, победила је странка, која је проповедала наслањање на јелинску, старију, јачу и развијенију културу. Тако је римски народ, у највећем напону своје снаге, почео примати јелинску културу и све њене елементе.

Из смесе јелинских културних елемената, накалемљених на старе, чисто римске, културне основе, постала је нова култура: романска. Та је романска култура помагана снажним организмом римскога народа и римске државе. Али је јелинска култура била ипак толико експанзивна и јака, да је у доба, када је римска држава освојила и покорила земље старе јелинске културе, романизам често подлегао, особито у тим земљама, утицају јелинизма. Када је римски народ освојио све земље око Средиземног Мора, завладала је романска култура на западу, јелинска је међутим одржала земље на истоку, којима је владала и пре. Борба о превласт јелинизма и романизма водила се на границама те две културе, а највише на Балканском Полуострву; ту су се њихове границе сукобљавале, ту је вековима међу њима вођена несвесна борба. За историју српскога народа важан је факат, да је граница између те две културне сфере увек ишла у главном кроз земље, које су доцније Срби населили.

Баш у доба, када је романска култура и када је римски народ био у највећем напону националне снаге, почели су Римљани у већој мери освајања и на Балканском Полуострву. Прве ратне походе чинили су Римљани на Балкану, да обезбеде своју трговину у Јадранском Мору. Кад су на тај начин заузели прве земље у Приморју, а одмах за тим и у Македонији, чинили су даља освајања и промицали су своје границе већином да обезбеде своје поседе. Промичући на тај начин границе на све стране, Римљани су продирали све даље на Балканском Полуострву, док није цар Август, око рођења Христова, после великих освајања, завладао целим Полуострвом и начинио Дунав државном границом. Од тада па за пуна четири века владао је римски народ целим Балканским Полуострвом.

Још од времена првих освајања на Балкану, почели су Римљани ширити своју културу међу некултурним староседеоцима. Старо становништво није, наравно, ни политичку власт ни културни утицај Рима примало без опозиције и без отпора. Али су за победничким легијама римским увек ишли римски трговци, који су економски освајали заузете земље; римски гарнизони у свима крајевима, особито на Дунаву, и римске колоније довршивале су потпуно и политичко и економно покорење, а све то заједно приморавало је некултурне староседеоце да, и против своје воље, приме, поред римске власти, и романску културу. На тај се начин, за пуна четири века, интензивно вршила романизација на Балканском Полуострву.

У крајевима, где је јелинизам био ухватио јача корена, имао је романизам да издржи с њим тешку борбу, у којој није увек побеђивао, ма да га је државни организам помагао. Ипак је у борби између ова два културна принципа у већем делу Балканскога Полуострва романизам надвладао; он је особито ухватио корена у земљама, које је доцније населио српски народ. Староседеоци на Балкану сасвим су временом подлегли снажном утицају римског државног организма; после четири века римске власти, били су ови староседеоци у приступачнијим, равнијим и плоднијим крајевима поромањени.

За четири века римске власти изменило се из основа све на Балканском Полуострву. Место лабаве племенске организације, што су је имали Илири и Трачани, владао је сада на Балканском Полуострву чврст државни организам, који је у својој власти држао све земље од Еуфрата и Тигра, па све до Атланског Океана. Рад на култури вршен је стално и интензивно за све то време у свима правцима. Шуме су крчене, баре и ритови сушени, рудници отварани, поља рационално обрађивана. Добри и сигурни путеви са солидним мостовима просецали су, у доста густим мрежама, цело Балканско Полуострво уздуж и попреко, и њима је струјао јак живот, који је обухватао све провинције велике римске империје. Преставници културе биле су особито велике вароши по целом Полуострву, у којима је напредовала индустрија и трговина, просвета и књижевност.

Кулминација римске политичке моћи и снаге била је у другом веку после Христа. Одмах после тога јасно избијају на површину сви они елементи, који су упропастили и срушили ону велику и чврсту државну организацију.

Узроци, који су довели до пропасти римске империје, врло су компликовани. Цео и државни и национални организам био се истрошио; наступила је малаксалост у свима правцима народног живота, у свима гранама државног организма. Свуда се осећао застој и опадање. Популација се проредила због слабог приплода, силних ратова и куге, која је од трећег века стално беснила у римској држави. Проређено становништво, и на селима и у варошима, није стизало више да обрађује поља, као што су некада обрађивана; недостатак радне снаге осећао се свуда јако. Уз то су још дошле и многе неродне године и глад, па је то још више допринело да пустош завлада на све стране. Због таквих прилика пореска снага народна је малаксала и није било доста војника. А државне потребе су биле све веће. За државни апарат и на ратове требало је врло много и новаца и војске. А морало се ратовати непрестано, јер су разна варварска племена, особито од средине другога века, наваљивала на римску империју, да пробију њене границе, па да продру у римске провинције, да тамо пљачкају или да се у њима стално настане.

У почетку је Римљанима, због бољег оружја, због надмоћне тактике, извежбане и добро дисциплиноване војске, полазило за руком да сузбијају варваре са римских граница. Али се однос између римске и варварске снаге временом мењао у корист варвара, а на штету Римљана. Римска је држава имала, према својим потребама, све мање војске и војска је бивала све лошија, а варвари су, све чешће и све у већим масама, нагртали на државне границе. Напослетку је, баш наскоро после прославе хиљадугодишњице Рима (238 год), Готима, једном германском варварском племену, пошло за руком, да на доњем Дунаву први пут дефинитивно продре у римске провинције. Балканско Полуострво је дакле прво страдало; ту је непријатељ прво почео рушити и уништавати културу и римске културне тековине. Римљанима је, истина, још и овога пута пошло за руком да разбију и униште Готе (269 год.), али је одмах затим морала бити напуштена Дакија на левој обали Дунава (271 год.), јер римска војска, услед варварских нападаја, није могла више држати ту провинцију. Становници римски из Дакије пресељени су на Балканско Полуострво, где су још појачали романски живаљ.

Од тада па за дуго времена велика опасност претила је римској империји на Балкану, те се римска влада о овим крајевима нарочито бринула. Стога су неке балканске провинције, у доба када је већ цела држава била у опадању, дошле биле до неког благостања. Али је то трајало кратко време. Почетком IV века настали су у римској империји опет велики грађански ратови, у којима је готово сасвим уништено благостање балканских провинција. Ти ратови завршили су се, истина, победом Константина Великог (324–337 год.), под чијом владом је Балканско Полуострво опет дошло до благостања, али, пошто опасност од варвара на доњем Дунаву није никако престајала, били су и ти успеси више него сумњиви.

И заиста наскоро после тога настало је опет велико комешање међу народима и племенима ван граница римске државе. Разни варвари почели су неодољивом силом нагртати са свих страна на римске границе и продирали су, на краће или на дуже време, у римске провинције. а понекад су се и стално настањивали у њима. То доба, т. зв. доба велике сеобе народа, најтеже је и најнесрећније у историји човечанства. Више векова било је готово цело човечанство у сталном рату и борби, ретко је и једна генерација, ма у којој римској провинцији, провела век, а да Није доживела и видела, како варвари ове руше и пале, како пљачкају њихову имаовину, како убијају њихове сроднике и познанике.

За време великог и општег хаоса, у коме се римска империја у доба сеобе народа вековима налазила, десио се догађај, којим је завршен један процес светско-историског значаја. У то доба одељен је дефинитивно источни део римске империје од западног. Основа и разлога за ту поделу било је доста. Од увек се исток у многом погледу разликовао од запада. Други су били у свима правцима назори на истоку други на западу, разни су били погледи на свет, на живот, на морал, разна је била њихова култура, разна религија, разне традиције. Разлика и контраст међу истоком и западом осећали су се од увек и избијали су често.

Када су Римљани примили источну, јелинску културу, они су је преобразили у своме духу и створили, из смесе јелинске и своје културе, нову културу. Када су, после тога, политички покорили земље, у којима је била колевка старе источне и јелинске културе и у. којима је та култура била ухватила дубока корена, — они нису могли нивелисати све културне елементе у крајевима, које су освојили и покорили. Још мање су могли натурити своју културу земљама, које су давно већ биле под утицајем јелинске културе, јер су источни народи инстинктивно одбијали римску културу, која је била производ другога света. Јелинска култура остала је дакле у снази и скоро у пуној моћи готово у свима земљама, у којима је и пре владала; државни организам римске империје био је немоћан, да у томе погледу учини велике промене.

Тако су у римској држави, у доба њене највеће политичке моћи, биле управо две културне државе: на западу романска, на истоку јелинска. И кадгод су разне потребе, у првом реду административне и стратегиске, изазивале деобу државе на два дела, увек је та подела, већином несвесно, вршена у главном према културним сферама, тако да су покрајине са јелинском културом образовале засебну, источну, а земље са романском културом западну државу.

Међутим све поделе римске државе, које су вршене до краја IV века, биле су привремене и пролазне. Али је слабљење државе у опште, особито слабљење централне власти, све више давало маха сепаратистичким тежњама источних земаља. Оне су, као што је природно, ослањајући се на своју културну самосталност и пошто су биле у сталној супротности са западним светом, тежиле и за политичком независношћу. Та тежња добила је особито јаке потпоре, када је Константин Велики. основао 326 год. другу престоницу империје у Цариграду.

Подела државе на два дела, према културним сферама, била је онда већ готова ствар, и само је било питање времена, кад ће се та подела дефинитивно извршити. Ипак је државном организму, који је још увек био јак, пошло за руком да империју држи у целини још скоро за читав један век. Тек крајем IV века, после смрти Теодосија Великог (17 јануара 395 год.), извршена је последња и дефинитивна подела римске државе на западну и на источну империју. Источна империја названа је Византијом.

Савременици нису запазили ни осетили, да је овом поделом државе завршен један процес светско-историског значаја. Још увек је била јака свест о државном јединству те се мислило, да је и ова подела само привремена и да су западно царство и Византија само делови једне велике целине. Али је овога пута та подела била стална; од тога времена западно и источно римско царство имају свако своју засебну судбину и засебну историју.

Византија је, када је образована у засебну државу, добила добре и богате земље, са доста природним границама, које су међу собом врло лако морем комуницирале. Она је добила у главном римске провинције у источној Африци и у Азији, осим тога источну половину Балканског Полуострва (од прилике на исток од линије Дрина–Скадар). Тако је један део потоњих српских земаља добило западно царство, а један део Византија.

Византија је наследила од римске државе добру организацију и добре финансије, али и све мане и недостатке римског државног организма, а уједно и борбу са државним непријатељима, у првом реду са Готима, Персијанцима и Хунима. Цару Теодосију је пошло за руком, да примири и покори Готе, који су се, потерани од Хуна (375 год.), дозволом римскога императора населили на Балканском Полуострву, па се после побунили, у битци код Адријанопоља сатрли римску војску (8 августа 378 год.) и пљачкали по Балканском Полуострву. Али убрзо после његове смрти, Готи почну под својим вођом Аларихом, пустошити по Балкану. Једва је византиској дипломацији пошло за руком, да примири Алариха и да га упути на Италију, камо је он наскоро после тога отишао и освојио Рим (24 августа 410 год.).

Византија је од римске империје наследила и једног унутрашњег непријатеља. Још од почетка римског царства (у доба око рођења Христова) почели су се у римску државу селити варвари, а с временом их је долазило све више. Како је опасност од варварских народа, који су насилно и као непријатељи хтели да продру у државу, расла, римска је држава примала на своју територију читава племена разних варварских народа, са обавезом да ратују за државу против свих њених непријатеља. На тај начин примани су за пријатеље и савезнике римске не само она варварска племена и они варвари, који су мирно и по договору ушли у империју, него по некад и они, који су насилно и као непријатељи продрли у државу. Особито су варварима били наклоњени поједини владаоци и државници од друге половине III века. Та варварофилска политика довела је у државу силне варваре, од којих су многи заузели важна и висока места и у војној и у цивилној служби.

Али док је западно римско царство све више подлегало варварском утицају и варварима, који су напослетку 476 год. тамо уништили и последње остатке римске државе, дотле се Византија, сразмерно брзо и лако, ослободила варварског утицаја. У Византији су одмах у почетку њеног самосталног живота учињени безопасним варвари, који су се били увукли у државу и у државну управу и који су, и као популација и као органи државне власти, постајали све опаснији по државу. У Византији се одмах јавила реакција против варварофилске политике; у Цариграду се образовала национална патриотска странка, којој је, наравно не без борбе и напора, пошло за руком да варваре на свагда и сасвим истисне из државне управе и из државе (у лето 399 год.).

Од тога времена у Византији све више узимају маха и с временом све више овлађују представници и носиоци старе јелинске културе и просвећености. Византија се, осим тога, од тога времена све више ослобађа и западних културних елемената и утицаја римског државног организма. Елементи, који дају тип Византији у целој њеној историји, постају доминантни у држави.

Одмах у почетку самосталног државног живота имала је Византија да издржи тешку кризу. Од кад су Хуни 375 год. кренули из својих седишта, са обала Касписког Језера, па почели потискивати и покоравати народе, на које су наилазили, и тиме изазивати велика кретања и померања народа и племена, они су стално продирали према западу. Почетком V века они су већ продрли у данашњу Угарску и за тим почели одатле нападати и на Балканско Полуострво. Државници византиски схватили су озбиљност ситуације. Док је западно царство патило под снажним ударцима Алариховим, у Византији се врло смишљено и енергично радило, да се Балканско Полуострво што боље утврди и обезбеди од непријатељских нападаја. Поред успешног рада у том правцу, имала је византиска влада у то доба успеха и на политичком пољу. Император западног царства, Валентинијан III, кад је 437 год. дошао у походе цару Теодосију П у Цариград, уступио је Византији Далмацију (која је онда, осим данашње Далмације, обухватала и данашњу Босну и Херцеговину и западну Србију до Колубаре).

Опасност од Хуна бивала је међутим све већа. Већ су центар и тежиште хунске државе били пренети далеко на запад, у данашњу Угарску, дакле у непосредну близину византиских територија. Али у хунској држави у то доба још није била извршена потпуна концентрација, још није било све саливено у органску целину, још је све било несређено и лабаво. Тек када је даровити организатор Атила постао владалац хунски (433 год.), оснажила се хунска држава тако, да је убрзо постала страшна свима непријатељима.

Византија је прва имала да издржи снажне ударце Атилине. Опасност је за Византију била тим већа, што је она била у тај мах у рђавим односима и са Вандалима и Персијанцима. Год. 441 нападну Хуни на Византију и освоје Београд, Костолац и Ниш. Мир, који је после овога рата закључен са Атилом, није донео балканским провинцијама готово никакве користи, а глад и помор, који су одмах затим настали, само су још увећали беду. Изгледа да је овога пута још остао Дунав границом између хунске државе и Византије. Али када је, наскоро после тога (447 год.), Атила поново напао на Византију и освојио Ниш и Софију, добили су Хуни, и ако на кратко време, и неке крајеве на десној обали Дунава. Срећа је за Византију била, што је ускоро после тога Атила заратио на западно царство и што је том приликом, у великој битци на Каталаунским Пољима, разбијен (451 год.), те је сила хунска била за неко време паралисана. А када је одмах после тога Атила умро (453 год.), ослобођена је била Византија опасности од Хуна.

Одмах после смрти Атилине хунска се држава распала. Чим су народи, које је Атила био покорио, осетили да нема више оне снажне руке, која је сузбијала све хетерогене елементе, почели су се дизати на Хуне. После упорне борбе Хуни буду потиснути у руске степе, а њихове земље на запад од Трансилванских Алпа заузму два германска племена, која су се била највише истакла у борби против Хуна: Гепиди крајеве с леве стране Дунава и Саве, а Источни Готи крајеве између Дунава и Драве.

Ма да је Византија помагала Гепиде и Источне Готе у њиховој борби против Хуна, ипак су они, чим су основали своје самосталне државе, почели узнемиривати Византију. Византија, уплетена у рат са Вандалима у Африци и заинтересована унутрашњим питањима у западном царству, није могла спречити продирање варвара, те Источни Готи пређу на Балкан и дођу, пљачкајући, до Драча; одатле пођу на Ниш и освоје га, па онда продру до Солуна.

У исто су се доба и Западни Готи, који су још од краја IV века становали на Балкану, почели кретати, а и Хуни су на доњем Дунаву почели опет узнемиривати византиске земље. Византинци су вешто изазивали антагонизам и подржавали борбу између Источних и Западних Гота. Ипак Источни Готи, под управом свога даровитог краља Теодериха Великог, остану у борби са Византијом победиоци и добију крајеве на доњем Дунаву, да се тамо населе (483 год.). Они су имали обавезу да бране и чувају на тој страни византиску границу од варвара, који су са леве обале Дунава стално надирали, да пређу Дунав и да пљачкају по Балкану.

И ако је Теодерих на тој позицији био врло користан за Византију, ипак је он био опасан за државу, јер је био у згодним позицијама и доста близу престоници, а располагао је великом и добро организованом војском, са којом је свакога часа могао довести Византију у врло незгодан положај. Стога су византиски државници намислили да наговоре Теодериха, да иде са својим Готима у Италију, да тамо, у име византиског императора, одузме власт од германског војводе Одоакра, који је (476 год.) насилно лишио престола последњег римског цара, Преговори са Теодерихом су успели; он је пристао да, као мандатар византиског императора, оде у Италију, да тамо сруши Одоакра и да врати власт законитом наследнику западног римског царства, византиском императору.

Када је Теодерих (у јесен 488 год.) отишао са својим племеном у Италију, остала је византиска граница на доњем Дунаву скоро сасвим незаштићена. У то доба су се већ разна варварска племена била спустила ка доњем Дунаву; у те крајеве су се, осим тога, залетали и хунски и бугарски коњаници из равница око Црнога Мора. Док је Теодерих са својим Готима чувао границу на тој страни, он је успешно сузбијао навале свих тих варвара. Али после његова одласка у Италију почели су они тамо надирати све јаче, а Византија је била немоћна да то спречи. Међу варварима, који су у то доба дошли на доњи Дунав, почели прелазити на Балкан, и ту ступили први пут у додир са Византијом, била су и нека словенска племена.

Важнији извори.[уреди]

1. Страбон (око 63 пре Хр. † 20 после Хр.), Географија.

2. Ливије (59 пре Хр. † 14 после Хр.), Римска историја од основања Рима до 9 год. пре Христа.

3. Патеркул (у I веку после Хр.), Кратка римска историја до 30 год. после Хр.

4. Плиније старији (23 † 79 год.), Природна историја (Важно особито за географију).

5. Тацит (55/6 † после 117 год.), Римска историја од 14 до 96 год. после Христа, у два дела.

6. Апијан (у II веку), Римска историја до средине II века.

7. Дион Касије († око 235 год.), Римска историја до почетка III века.

8. Биографије римских царева од Хадријана до Нумеријана (117 до 284 год.).

9. Евтропије (у IV веку), Кратка римска историја до 369 год.

10. Амијан Марцелин (у IV веку), Римска историја од 96 до 378 год.

11. Орозије (у IV и V веку), Полемички спис против нехришћана, у коме je изнета римска историја до друге десетине V века.

12. Зосим (у V веку), Римска историја од Христовог рођења до 410 год.

13. Приск (у V веку), Готска историја.

14. Малх (у V и VI веку), Историја Византије до краја V века.

15. Јордан (у VI веку), Римска историја до средине VI века и Готска историја.

16. Осим тога важни су извори и за овај период: натписи, закони, новци, и т. д.


Важнија дела.[уреди]

1. W. Tomaschek, Die alten Thraker. I Übersicht der Stämme. 1893 (Sitzungsberichte Бечке Академије 128).

2. P. Kretschmer, Einleitung in die Geschichte der griechischen Sprache. 1896.

3. W. Tomaschek, Miscellen aus der alten Geographie. 1874 (Zeitschrift für die österreichischen Gymnasien 25).

4. W. Tomaschek, Die vor-slavische Topographie der Bosna, Herzegowina, Crna Gora und der angrenzenden Gebiete. 1880 (Mittheilungen der geographischen Gesellschaft 23).

5. H. Schiller, Geschichte der römischen Kaiserzeit. I 1883, II 1887.

6. Th. Mommsen, Römische Geschichte. V2 1894.

7. J. Marquardt, Römische Staatsverwaltung. I2 1884.

8. W. Liebenam, Forschungen zur Verwaltunsgeschichte des römischen Kaiserreichs. I 1888.

9. A. Domaszewski, Zur Geschichte der römischen Provinzialverwaltung. 1890 (Rheinisches Museum 45).

10. C. Jullian, De la réforme provinciale attribuée à Dioclétien 1882 (Revue historique 19).

11. E. Bormann, Neue Militärdiplome. 1898 (Jahreshefte des österreichischen archäologischen Institute I).

12. G. Zippel, Die römische Herrschaft in Illyrien bis auf Augustus. 1887.

13. A. Evans, Antiquarian researches in Illyricum. IH-IV 1885.

14. K. Patsch, Archäologisch-epigraphische Untersuchungen über Dalmatien. I и. д. 1896. и. д.

15. H. Cons, La province romaine de Dalmatie. 1881.

16. F. Kanitz, Römische Studien in Serbien. 1892.

17. J. Драгашевић, Археологијско-географијска истраживаља. 1877 (Гласник 45).

18. Н. Вулић и А. Премерштајн, Антички споменици у Србији. 1900 (Споменик 38). — Вулић, Премерштајн, Ладек, Антички споменици у Србији. 1901 (Споменик 39). — Premerstein, Vulić, Antike Denkmäler in Serbien und Macedonien. 1903 (Jahreshefte VI, Beiblatt). — Н. Вулић, Антички споменици у Србији. 1909 (Споменик 47).

19. Н. Вулић, Данашња Србија под Римљанима. 1901 (Просветни Гласник).

20. К. Patsch, Der Sandschak Berat in Albanien. 1904.

21. A. Domaszewski, Die Grenzen von Moesia superior und der illyrische Grenzzoll. 1890 (Archäologisch-epigraphische Mittheilungen 13).

22. A. Domaszewski, Die Entwicklung der Provinz Moesia. 1891 (Neue Heidelberger Jahrbücher I).

23. D. Kalopothakes, De Thracia proviücia Romana. 1893.

24. A. Premerstein, Die Anfänge der Provinz Moesien. 1898 (Jahreshefte I).

25. R. Rösler, Romanische Studien. 1871.

26. J. Jung, Römer und Romanen in den Donauländern. 1887.2

27. S. Gsell, Essai sur le règne de l'empereur Domitien. 1894.

28. G. Cichorius, Die Reliefs der Trajansäule. 1900.

29. Ѳ. Браунъ, Разысканія въ области гото-славянских отношеній. I. 1899 (Сборникъ LXIV, 12).

30. Е. Sehmsdorf, Die Germanen in den Balkanländern bis zum Auftreten der Goten. 1899.

31. B. Rappaport, Die Einfälle der Goten in das römische Reich bis auf Constantin. 1899.

32. O. Seeck, Geschichte des Unterganges der antiken Welt. I и. д. 1897 и д.

33. N. Nodilo, Rimski sviet na domaku propasti i varvari. 1898.

34. K. Neumann, Der römische Staat und die Allgemeine Kirche bis auf Diokletian. I 1890.

35. A. Güldenpenning, Geschichte des Oströmischen Reiches unter den Kaisern Arcadius und Theodosius II. 1885.

36. K. Güterbock, Byzanz und Persien. 1906.

37. L. Schmidt, Älteste Geschichte der Langobarden. 1884.

38. L. Schmidt, Geschichte der Wandalen. 1901.

39. H. Kropatscheck, De Gepidarum rebus. 1869.

40. K. Zeuss, Die Deutschen und ihre Nachbarstämme. 1904.2

41. K. Müllenhof, Deutsche Altertumskunde. II 1887.

42. W. Barth, Kaiser Zeno. 1894.

43. K. Martin, Theoderich der Grosse bis zur Eroberung Italiens. 1888.

44. L. Martmann, Der Untergang der antiken Welt. 1903.

45. Ст. Станојевић, Византија и Срби. I Балканско Полуострво до VII века. 1903.