Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 1

ISTORIJA SRPSKOGA NARODA Pisac: Stanoje Stanojević

2. glava >→

I
BALKANSKO POLUOSTRVO PRE DOLASKA SLOVENA.

U doba kada su Srbi, zajedno sa ostalim slovenskim plemenima, stanovali negde u današnjim ruskim ravnicama, živeli su na Balkanskom Poluostrvu Jelini i razna tračka i ilirska plemena. Jelini su stanovali na jugu, Tračani na istoku, a Iliri na zapadu, tako da su gotovo sve zemlje, u kojima sada srpski narod stanuje, zauzimali Iliri. Iliri i Tračani su provodili život u stalnoj borbi i u neprestanim seobama. Taj jednoliki život borbe i seljakanja bivao je prekidan ratnim pohodima raznih osvajača i dolaskom raznih nosilaca kulture iz onih krajeva, gde je u to doba već bilo više prosvećenosti. Kada je u Jeladi kultura, doneta sa juga i istoka, počela snažno da napreduje i kada su Jelini stali širiti svoju trgovinu po svima obalama Sredizemnoga Mora, osnovano je u primorju današnjih srpskih zemalja nekoliko jelinskih kolonija, koje su, preko svojih trgovačkih i kulturnih središta, vršile dosta jak uticaj na obližnje krajeve. Snaženjem i širenjem jelinske kulture jačao je i snažio se i taj uticaj na poludivlja plemena u unutrašnjosti Balkana.

Prvih i primitivnih začetaka materijalne kulture bilo je kod Ilira i Tračana već i pre dolaska Jelina. Te prve kulturne osnove pojačane su bile najviše uticajem jelinske kulture, ali i uticajem raznih drugih plemena, sa kojima su Tračani i Iliri dolazili u dodir. Tako je u tom pravcu, kako izgleda, dosta uticala provala Kelta iz srednje Evrope na Balkan, u četvrtom veku pre Hrista.

Dok se to dešavalo na Balkanskom Poluostrvu, osnažila se u Italiji država, kojoj je bilo suđeno da pokori ne samo celu Italiju i celo Balkansko Poluostrvo, nego i sve zemlje oko Sredizemnoga Mora, i da vremenom, i u kulturnom i u državnom pogledu, izvrši silan uticaj na celo čovečanstvo. Hrabrošću i vrlinama svojih sinova rimski narod se osnažio, pokorio je okolna plemena i stvorio čvrstu državnu organizaciju, koja mu je dala mogućnosti da savlada sve smetnje i da osvaja na sve strane.

Boreći se, napredujući i osvajajući. rimski je narod stvorio i razvio i svoju zasebnu kulturu. Ali kada se rimska država počela širiti i preko granica Italije, osobito od kad je u drugom punskom ratu (218–201 god. pre Hr.), pobedila najsnažnijeg i najopasnijeg neprijatelja, Kartaginsku Republiku, ovladalo je kod gotovo svih umnih ljudi u Rimu uverenje, koje su mnogi već i pre isticali, da rimska država sada, kada je postala svetskom državom, ne može više ostati u starom koloseku i zadržati samo ono, što je od predaka nasledila, nego da se mora preobraziti, da mora primiti stranu, jaču kulturu i potražiti nove vidike i nove izvore za svoju nacionalnu, kulturnu i državnu snagu. Posle jake i ogorčene borbe između konzervativnih i naprednih elemenata, pobedila je stranka, koja je propovedala naslanjanje na jelinsku, stariju, jaču i razvijeniju kulturu. Tako je rimski narod, u najvećem naponu svoje snage, počeo primati jelinsku kulturu i sve njene elemente.

Iz smese jelinskih kulturnih elemenata, nakalemljenih na stare, čisto rimske, kulturne osnove, postala je nova kultura: romanska. Ta je romanska kultura pomagana snažnim organizmom rimskoga naroda i rimske države. Ali je jelinska kultura bila ipak toliko ekspanzivna i jaka, da je u doba, kada je rimska država osvojila i pokorila zemlje stare jelinske kulture, romanizam često podlegao, osobito u tim zemljama, uticaju jelinizma. Kada je rimski narod osvojio sve zemlje oko Sredizemnog Mora, zavladala je romanska kultura na zapadu, jelinska je međutim održala zemlje na istoku, kojima je vladala i pre. Borba o prevlast jelinizma i romanizma vodila se na granicama te dve kulture, a najviše na Balkanskom Poluostrvu; tu su se njihove granice sukobljavale, tu je vekovima među njima vođena nesvesna borba. Za istoriju srpskoga naroda važan je fakat, da je granica između te dve kulturne sfere uvek išla u glavnom kroz zemlje, koje su docnije Srbi naselili.

Baš u doba, kada je romanska kultura i kada je rimski narod bio u najvećem naponu nacionalne snage, počeli su Rimljani u većoj meri osvajanja i na Balkanskom Poluostrvu. Prve ratne pohode činili su Rimljani na Balkanu, da obezbede svoju trgovinu u Jadranskom Moru. Kad su na taj način zauzeli prve zemlje u Primorju, a odmah za tim i u Makedoniji, činili su dalja osvajanja i promicali su svoje granice većinom da obezbede svoje posede. Promičući na taj način granice na sve strane, Rimljani su prodirali sve dalje na Balkanskom Poluostrvu, dok nije car Avgust, oko rođenja Hristova, posle velikih osvajanja, zavladao celim Poluostrvom i načinio Dunav državnom granicom. Od tada pa za puna četiri veka vladao je rimski narod celim Balkanskim Poluostrvom.

Još od vremena prvih osvajanja na Balkanu, počeli su Rimljani širiti svoju kulturu među nekulturnim starosedeocima. Staro stanovništvo nije, naravno, ni političku vlast ni kulturni uticaj Rima primalo bez opozicije i bez otpora. Ali su za pobedničkim legijama rimskim uvek išli rimski trgovci, koji su ekonomski osvajali zauzete zemlje; rimski garnizoni u svima krajevima, osobito na Dunavu, i rimske kolonije dovršivale su potpuno i političko i ekonomno pokorenje, a sve to zajedno primoravalo je nekulturne starosedeoce da, i protiv svoje volje, prime, pored rimske vlasti, i romansku kulturu. Na taj se način, za puna četiri veka, intenzivno vršila romanizacija na Balkanskom Poluostrvu.

U krajevima, gde je jelinizam bio uhvatio jača korena, imao je romanizam da izdrži s njim tešku borbu, u kojoj nije uvek pobeđivao, ma da ga je državni organizam pomagao. Ipak je u borbi između ova dva kulturna principa u većem delu Balkanskoga Poluostrva romanizam nadvladao; on je osobito uhvatio korena u zemljama, koje je docnije naselio srpski narod. Starosedeoci na Balkanu sasvim su vremenom podlegli snažnom uticaju rimskog državnog organizma; posle četiri veka rimske vlasti, bili su ovi starosedeoci u pristupačnijim, ravnijim i plodnijim krajevima poromanjeni.

Za četiri veka rimske vlasti izmenilo se iz osnova sve na Balkanskom Poluostrvu. Mesto labave plemenske organizacije, što su je imali Iliri i Tračani, vladao je sada na Balkanskom Poluostrvu čvrst državni organizam, koji je u svojoj vlasti držao sve zemlje od Eufrata i Tigra, pa sve do Atlanskog Okeana. Rad na kulturi vršen je stalno i intenzivno za sve to vreme u svima pravcima. Šume su krčene, bare i ritovi sušeni, rudnici otvarani, polja racionalno obrađivana. Dobri i sigurni putevi sa solidnim mostovima prosecali su, u dosta gustim mrežama, celo Balkansko Poluostrvo uzduž i popreko, i njima je strujao jak život, koji je obuhvatao sve provincije velike rimske imperije. Predstavnici kulture bile su osobito velike varoši po celom Poluostrvu, u kojima je napredovala industrija i trgovina, prosveta i književnost.

Kulminacija rimske političke moći i snage bila je u drugom veku posle Hrista. Odmah posle toga jasno izbijaju na površinu svi oni elementi, koji su upropastili i srušili onu veliku i čvrstu državnu organizaciju.

Uzroci, koji su doveli do propasti rimske imperije, vrlo su komplikovani. Ceo i državni i nacionalni organizam bio se istrošio; nastupila je malaksalost u svima pravcima narodnog života, u svima granama državnog organizma. Svuda se osećao zastoj i opadanje. Populacija se proredila zbog slabog priploda, silnih ratova i kuge, koja je od trećeg veka stalno besnila u rimskoj državi. Proređeno stanovništvo, i na selima i u varošima, nije stizalo više da obrađuje polja, kao što su nekada obrađivana; nedostatak radne snage osećao se svuda jako. Uz to su još došle i mnoge nerodne godine i glad, pa je to još više doprinelo da pustoš zavlada na sve strane. Zbog takvih prilika poreska snaga narodna je malaksala i nije bilo dosta vojnika. A državne potrebe su bile sve veće. Za državni aparat i na ratove trebalo je vrlo mnogo i novaca i vojske. A moralo se ratovati neprestano, jer su razna varvarska plemena, osobito od sredine drugoga veka, navaljivala na rimsku imperiju, da probiju njene granice, pa da prodru u rimske provincije, da tamo pljačkaju ili da se u njima stalno nastane.

U početku je Rimljanima, zbog boljeg oružja, zbog nadmoćne taktike, izvežbane i dobro disciplinovane vojske, polazilo za rukom da suzbijaju varvare sa rimskih granica. Ali se odnos između rimske i varvarske snage vremenom menjao u korist varvara, a na štetu Rimljana. Rimska je država imala, prema svojim potrebama, sve manje vojske i vojska je bivala sve lošija, a varvari su, sve češće i sve u većim masama, nagrtali na državne granice. Naposletku je, baš naskoro posle proslave hiljadugodišnjice Rima (238 god), Gotima, jednom germanskom varvarskom plemenu, pošlo za rukom, da na donjem Dunavu prvi put definitivno prodre u rimske provincije. Balkansko Poluostrvo je dakle prvo stradalo; tu je neprijatelj prvo počeo rušiti i uništavati kulturu i rimske kulturne tekovine. Rimljanima je, istina, još i ovoga puta pošlo za rukom da razbiju i unište Gote (269 god.), ali je odmah zatim morala biti napuštena Dakija na levoj obali Dunava (271 god.), jer rimska vojska, usled varvarskih napadaja, nije mogla više držati tu provinciju. Stanovnici rimski iz Dakije preseljeni su na Balkansko Poluostrvo, gde su još pojačali romanski živalj.

Od tada pa za dugo vremena velika opasnost pretila je rimskoj imperiji na Balkanu, te se rimska vlada o ovim krajevima naročito brinula. Stoga su neke balkanske provincije, u doba kada je već cela država bila u opadanju, došle bile do nekog blagostanja. Ali je to trajalo kratko vreme. Početkom IV veka nastali su u rimskoj imperiji opet veliki građanski ratovi, u kojima je gotovo sasvim uništeno blagostanje balkanskih provincija. Ti ratovi završili su se, istina, pobedom Konstantina Velikog (324–337 god.), pod čijom vladom je Balkansko Poluostrvo opet došlo do blagostanja, ali, pošto opasnost od varvara na donjem Dunavu nije nikako prestajala, bili su i ti uspesi više nego sumnjivi.

I zaista naskoro posle toga nastalo je opet veliko komešanje među narodima i plemenima van granica rimske države. Razni varvari počeli su neodoljivom silom nagrtati sa svih strana na rimske granice i prodirali su, na kraće ili na duže vreme, u rimske provincije. a ponekad su se i stalno nastanjivali u njima. To doba, t. zv. doba velike seobe naroda, najteže je i najnesrećnije u istoriji čovečanstva. Više vekova bilo je gotovo celo čovečanstvo u stalnom ratu i borbi, retko je i jedna generacija, ma u kojoj rimskoj provinciji, provela vek, a da Nije doživela i videla, kako varvari ove ruše i pale, kako pljačkaju njihovu imovinu, kako ubijaju njihove srodnike i poznanike.

Za vreme velikog i opšteg haosa, u kome se rimska imperija u doba seobe naroda vekovima nalazila, desio se događaj, kojim je završen jedan proces svetsko-istoriskog značaja. U to doba odeljen je definitivno istočni deo rimske imperije od zapadnog. Osnova i razloga za tu podelu bilo je dosta. Od uvek se istok u mnogom pogledu razlikovao od zapada. Drugi su bili u svima pravcima nazori na istoku drugi na zapadu, razni su bili pogledi na svet, na život, na moral, razna je bila njihova kultura, razna religija, razne tradicije. Razlika i kontrast među istokom i zapadom osećali su se od uvek i izbijali su često.

Kada su Rimljani primili istočnu, jelinsku kulturu, oni su je preobrazili u svome duhu i stvorili, iz smese jelinske i svoje kulture, novu kulturu. Kada su, posle toga, politički pokorili zemlje, u kojima je bila kolevka stare istočne i jelinske kulture i u. kojima je ta kultura bila uhvatila duboka korena, — oni nisu mogli nivelisati sve kulturne elemente u krajevima, koje su osvojili i pokorili. Još manje su mogli naturiti svoju kulturu zemljama, koje su davno već bile pod uticajem jelinske kulture, jer su istočni narodi instinktivno odbijali rimsku kulturu, koja je bila proizvod drugoga sveta. Jelinska kultura ostala je dakle u snazi i skoro u punoj moći gotovo u svima zemljama, u kojima je i pre vladala; državni organizam rimske imperije bio je nemoćan, da u tome pogledu učini velike promene.

Tako su u rimskoj državi, u doba njene najveće političke moći, bile upravo dve kulturne države: na zapadu romanska, na istoku jelinska. I kadgod su razne potrebe, u prvom redu administrativne i strategiske, izazivale deobu države na dva dela, uvek je ta podela, većinom nesvesno, vršena u glavnom prema kulturnim sferama, tako da su pokrajine sa jelinskom kulturom obrazovale zasebnu, istočnu, a zemlje sa romanskom kulturom zapadnu državu.

Međutim sve podele rimske države, koje su vršene do kraja IV veka, bile su privremene i prolazne. Ali je slabljenje države u opšte, osobito slabljenje centralne vlasti, sve više davalo maha separatističkim težnjama istočnih zemalja. One su, kao što je prirodno, oslanjajući se na svoju kulturnu samostalnost i pošto su bile u stalnoj suprotnosti sa zapadnim svetom, težile i za političkom nezavisnošću. Ta težnja dobila je osobito jake potpore, kada je Konstantin Veliki. osnovao 326 god. drugu prestonicu imperije u Carigradu.

Podela države na dva dela, prema kulturnim sferama, bila je onda već gotova stvar, i samo je bilo pitanje vremena, kad će se ta podela definitivno izvršiti. Ipak je državnom organizmu, koji je još uvek bio jak, pošlo za rukom da imperiju drži u celini još skoro za čitav jedan vek. Tek krajem IV veka, posle smrti Teodosija Velikog (17 januara 395 god.), izvršena je poslednja i definitivna podela rimske države na zapadnu i na istočnu imperiju. Istočna imperija nazvana je Vizantijom.

Savremenici nisu zapazili ni osetili, da je ovom podelom države završen jedan proces svetsko-istoriskog značaja. Još uvek je bila jaka svest o državnom jedinstvu te se mislilo, da je i ova podela samo privremena i da su zapadno carstvo i Vizantija samo delovi jedne velike celine. Ali je ovoga puta ta podela bila stalna; od toga vremena zapadno i istočno rimsko carstvo imaju svako svoju zasebnu sudbinu i zasebnu istoriju.

Vizantija je, kada je obrazovana u zasebnu državu, dobila dobre i bogate zemlje, sa dosta prirodnim granicama, koje su među sobom vrlo lako morem komunicirale. Ona je dobila u glavnom rimske provincije u istočnoj Africi i u Aziji, osim toga istočnu polovinu Balkanskog Poluostrva (od prilike na istok od linije Drina–Skadar). Tako je jedan deo potonjih srpskih zemalja dobilo zapadno carstvo, a jedan deo Vizantija.

Vizantija je nasledila od rimske države dobru organizaciju i dobre finansije, ali i sve mane i nedostatke rimskog državnog organizma, a ujedno i borbu sa državnim neprijateljima, u prvom redu sa Gotima, Persijancima i Hunima. Caru Teodosiju je pošlo za rukom, da primiri i pokori Gote, koji su se, poterani od Huna (375 god.), dozvolom rimskoga imperatora naselili na Balkanskom Poluostrvu, pa se posle pobunili, u bitci kod Adrijanopolja satrli rimsku vojsku (8 avgusta 378 god.) i pljačkali po Balkanskom Poluostrvu. Ali ubrzo posle njegove smrti, Goti počnu pod svojim vođom Alarihom, pustošiti po Balkanu. Jedva je vizantiskoj diplomaciji pošlo za rukom, da primiri Alariha i da ga uputi na Italiju, kamo je on naskoro posle toga otišao i osvojio Rim (24 avgusta 410 god.).

Vizantija je od rimske imperije nasledila i jednog unutrašnjeg neprijatelja. Još od početka rimskog carstva (u doba oko rođenja Hristova) počeli su se u rimsku državu seliti varvari, a s vremenom ih je dolazilo sve više. Kako je opasnost od varvarskih naroda, koji su nasilno i kao neprijatelji hteli da prodru u državu, rasla, rimska je država primala na svoju teritoriju čitava plemena raznih varvarskih naroda, sa obavezom da ratuju za državu protiv svih njenih neprijatelja. Na taj način primani su za prijatelje i saveznike rimske ne samo ona varvarska plemena i oni varvari, koji su mirno i po dogovoru ušli u imperiju, nego po nekad i oni, koji su nasilno i kao neprijatelji prodrli u državu. Osobito su varvarima bili naklonjeni pojedini vladaoci i državnici od druge polovine III veka. Ta varvarofilska politika dovela je u državu silne varvare, od kojih su mnogi zauzeli važna i visoka mesta i u vojnoj i u civilnoj službi.

Ali dok je zapadno rimsko carstvo sve više podlegalo varvarskom uticaju i varvarima, koji su naposletku 476 god. tamo uništili i poslednje ostatke rimske države, dotle se Vizantija, srazmerno brzo i lako, oslobodila varvarskog uticaja. U Vizantiji su odmah u početku njenog samostalnog života učinjeni bezopasnim varvari, koji su se bili uvukli u državu i u državnu upravu i koji su, i kao populacija i kao organi državne vlasti, postajali sve opasniji po državu. U Vizantiji se odmah javila reakcija protiv varvarofilske politike; u Carigradu se obrazovala nacionalna patriotska stranka, kojoj je, naravno ne bez borbe i napora, pošlo za rukom da varvare na svagda i sasvim istisne iz državne uprave i iz države (u leto 399 god.).

Od toga vremena u Vizantiji sve više uzimaju maha i s vremenom sve više ovlađuju predstavnici i nosioci stare jelinske kulture i prosvećenosti. Vizantija se, osim toga, od toga vremena sve više oslobađa i zapadnih kulturnih elemenata i uticaja rimskog državnog organizma. Elementi, koji daju tip Vizantiji u celoj njenoj istoriji, postaju dominantni u državi.

Odmah u početku samostalnog državnog života imala je Vizantija da izdrži tešku krizu. Od kad su Huni 375 god. krenuli iz svojih sedišta, sa obala Kaspiskog Jezera, pa počeli potiskivati i pokoravati narode, na koje su nailazili, i time izazivati velika kretanja i pomeranja naroda i plemena, oni su stalno prodirali prema zapadu. Početkom V veka oni su već prodrli u današnju Ugarsku i za tim počeli odatle napadati i na Balkansko Poluostrvo. Državnici vizantiski shvatili su ozbiljnost situacije. Dok je zapadno carstvo patilo pod snažnim udarcima Alarihovim, u Vizantiji se vrlo smišljeno i energično radilo, da se Balkansko Poluostrvo što bolje utvrdi i obezbedi od neprijateljskih napadaja. Pored uspešnog rada u tom pravcu, imala je vizantiska vlada u to doba uspeha i na političkom polju. Imperator zapadnog carstva, Valentinijan III, kad je 437 god. došao u pohode caru Teodosiju P u Carigrad, ustupio je Vizantiji Dalmaciju (koja je onda, osim današnje Dalmacije, obuhvatala i današnju Bosnu i Hercegovinu i zapadnu Srbiju do Kolubare).

Opasnost od Huna bivala je međutim sve veća. Već su centar i težište hunske države bili preneti daleko na zapad, u današnju Ugarsku, dakle u neposrednu blizinu vizantiskih teritorija. Ali u hunskoj državi u to doba još nije bila izvršena potpuna koncentracija, još nije bilo sve saliveno u organsku celinu, još je sve bilo nesređeno i labavo. Tek kada je daroviti organizator Atila postao vladalac hunski (433 god.), osnažila se hunska država tako, da je ubrzo postala strašna svima neprijateljima.

Vizantija je prva imala da izdrži snažne udarce Atiline. Opasnost je za Vizantiju bila tim veća, što je ona bila u taj mah u rđavim odnosima i sa Vandalima i Persijancima. God. 441 napadnu Huni na Vizantiju i osvoje Beograd, Kostolac i Niš. Mir, koji je posle ovoga rata zaključen sa Atilom, nije doneo balkanskim provincijama gotovo nikakve koristi, a glad i pomor, koji su odmah zatim nastali, samo su još uvećali bedu. Izgleda da je ovoga puta još ostao Dunav granicom između hunske države i Vizantije. Ali kada je, naskoro posle toga (447 god.), Atila ponovo napao na Vizantiju i osvojio Niš i Sofiju, dobili su Huni, i ako na kratko vreme, i neke krajeve na desnoj obali Dunava. Sreća je za Vizantiju bila, što je uskoro posle toga Atila zaratio na zapadno carstvo i što je tom prilikom, u velikoj bitci na Katalaunskim Poljima, razbijen (451 god.), te je sila hunska bila za neko vreme paralisana. A kada je odmah posle toga Atila umro (453 god.), oslobođena je bila Vizantija opasnosti od Huna.

Odmah posle smrti Atiline hunska se država raspala. Čim su narodi, koje je Atila bio pokorio, osetili da nema više one snažne ruke, koja je suzbijala sve heterogene elemente, počeli su se dizati na Hune. Posle uporne borbe Huni budu potisnuti u ruske stepe, a njihove zemlje na zapad od Transilvanskih Alpa zauzmu dva germanska plemena, koja su se bila najviše istakla u borbi protiv Huna: Gepidi krajeve s leve strane Dunava i Save, a Istočni Goti krajeve između Dunava i Drave.

Ma da je Vizantija pomagala Gepide i Istočne Gote u njihovoj borbi protiv Huna, ipak su oni, čim su osnovali svoje samostalne države, počeli uznemirivati Vizantiju. Vizantija, upletena u rat sa Vandalima u Africi i zainteresovana unutrašnjim pitanjima u zapadnom carstvu, nije mogla sprečiti prodiranje varvara, te Istočni Goti pređu na Balkan i dođu, pljačkajući, do Drača; odatle pođu na Niš i osvoje ga, pa onda prodru do Soluna.

U isto su se doba i Zapadni Goti, koji su još od kraja IV veka stanovali na Balkanu, počeli kretati, a i Huni su na donjem Dunavu počeli opet uznemirivati vizantiske zemlje. Vizantinci su vešto izazivali antagonizam i podržavali borbu između Istočnih i Zapadnih Gota. Ipak Istočni Goti, pod upravom svoga darovitog kralja Teoderiha Velikog, ostanu u borbi sa Vizantijom pobedioci i dobiju krajeve na donjem Dunavu, da se tamo nasele (483 god.). Oni su imali obavezu da brane i čuvaju na toj strani vizantisku granicu od varvara, koji su sa leve obale Dunava stalno nadirali, da pređu Dunav i da pljačkaju po Balkanu.

I ako je Teoderih na toj poziciji bio vrlo koristan za Vizantiju, ipak je on bio opasan za državu, jer je bio u zgodnim pozicijama i dosta blizu prestonici, a raspolagao je velikom i dobro organizovanom vojskom, sa kojom je svakoga časa mogao dovesti Vizantiju u vrlo nezgodan položaj. Stoga su vizantiski državnici namislili da nagovore Teoderiha, da ide sa svojim Gotima u Italiju, da tamo, u ime vizantiskog imperatora, oduzme vlast od germanskog vojvode Odoakra, koji je (476 god.) nasilno lišio prestola poslednjeg rimskog cara, Pregovori sa Teoderihom su uspeli; on je pristao da, kao mandatar vizantiskog imperatora, ode u Italiju, da tamo sruši Odoakra i da vrati vlast zakonitom nasledniku zapadnog rimskog carstva, vizantiskom imperatoru.

Kada je Teoderih (u jesen 488 god.) otišao sa svojim plemenom u Italiju, ostala je vizantiska granica na donjem Dunavu skoro sasvim nezaštićena. U to doba su se već razna varvarska plemena bila spustila ka donjem Dunavu; u te krajeve su se, osim toga, zaletali i hunski i bugarski konjanici iz ravnica oko Crnoga Mora. Dok je Teoderih sa svojim Gotima čuvao granicu na toj strani, on je uspešno suzbijao navale svih tih varvara. Ali posle njegova odlaska u Italiju počeli su oni tamo nadirati sve jače, a Vizantija je bila nemoćna da to spreči. Među varvarima, koji su u to doba došli na donji Dunav, počeli prelaziti na Balkan, i tu stupili prvi put u dodir sa Vizantijom, bila su i neka slovenska plemena.

Važniji izvori.

1. Strabon (oko 63 pre Hr. † 20 posle Hr.), Geografija.

2. Livije (59 pre Hr. † 14 posle Hr.), Rimska istorija od osnovanja Rima do 9 god. pre Hrista.

3. Paterkul (u I veku posle Hr.), Kratka rimska istorija do 30 god. posle Hr.

4. Plinije stariji (23 † 79 god.), Prirodna istorija (Važno osobito za geografiju).

5. Tacit (55/6 † posle 117 god.), Rimska istorija od 14 do 96 god. posle Hrista, u dva dela.

6. Apijan (u II veku), Rimska istorija do sredine II veka.

7. Dion Kasije († oko 235 god.), Rimska istorija do početka III veka.

8. Biografije rimskih careva od Hadrijana do Numerijana (117 do 284 god.).

9. Evtropije (u IV veku), Kratka rimska istorija do 369 god.

10. Amijan Marcelin (u IV veku), Rimska istorija od 96 do 378 god.

11. Orozije (u IV i V veku), Polemički spis protiv nehrišćana, u kome je izneta rimska istorija do druge desetine V veka.

12. Zosim (u V veku), Rimska istorija od Hristovog rođenja do 410 god.

13. Prisk (u V veku), Gotska istorija.

14. Malh (u V i VI veku), Istorija Vizantije do kraja V veka.

15. Jordan (u VI veku), Rimska istorija do sredine VI veka i Gotska istorija.

16. Osim toga važni su izvori i za ovaj period: natpisi, zakoni, novci, i t. d.

Važnija dela.

1. W. Tomaschek, Die alten Thraker. I Übersicht der Stämme. 1893 (Sitzungsberichte Bečke Akademije 128).

2. P. Kretschmer, Einleitung in die Geschichte der griechischen Sprache. 1896.

3. W. Tomaschek, Miscellen aus der alten Geographie. 1874 (Zeitschrift für die österreichischen Gymnasien 25).

4. W. Tomaschek, Die vor-slavische Topographie der Bosna, Herzegowina, Crna Gora und der angrenzenden Gebiete. 1880 (Mittheilungen der geographischen Gesellschaft 23).

5. H. Schiller, Geschichte der römischen Kaiserzeit. I 1883, II 1887.

6. Th. Mommsen, Römische Geschichte. V² 1894.

7. J. Marquardt, Römische Staatsverwaltung. I² 1884.

8. W. Liebenam, Forschungen zur Verwaltunsgeschichte des römischen Kaiserreichs. I 1888.

9. A. Domaszewski, Zur Geschichte der römischen Provinzialverwaltung. 1890 (Rheinisches Museum 45).

10. C. Jullian, De la réforme provinciale attribuée à Dioclétien 1882 (Revue historique 19).

11. E. Bormann, Neue Militärdiplome. 1898 (Jahreshefte des österreichischen archäologischen Institute I).

12. G. Zippel, Die römische Herrschaft in Illyrien bis auf Augustus. 1887.

13. A. Evans, Antiquarian researches in Illyricum. IH-IV 1885.

14. K. Patsch, Archäologisch-epigraphische Untersuchungen über Dalmatien. I i. d. 1896. i. d.

15. H. Cons, La province romaine de Dalmatie. 1881.

16. F. Kanitz, Römische Studien in Serbien. 1892.

17. J. Dragašević, Arheologijsko-geografijska istraživalja. 1877 (Glasnik 45).

18. N. Vulić i A. Premerštajn, Antički spomenici u Srbiji. 1900 (Spomenik 38). — Vulić, Premerštajn, Ladek, Antički spomenici u Srbiji. 1901 (Spomenik 39). — Premerstein, Vulić, Antike Denkmäler in Serbien und Macedonien. 1903 (Jahreshefte VI, Beiblatt). — N. Vulić, Antički spomenici u Srbiji. 1909 (Spomenik 47).

19. N. Vulić, Današnja Srbija pod Rimljanima. 1901 (Prosvetni Glasnik).

20. K. Patsch, Der Sandschak Berat in Albanien. 1904.

21. A. Domaszewski, Die Grenzen von Moesia superior und der illyrische Grenzzoll. 1890 (Archäologisch-epigraphische Mittheilungen 13).

22. A. Domaszewski, Die Entwicklung der Provinz Moesia. 1891 (Neue Heidelberger Jahrbücher I).

23. D. Kalopothakes, De Thracia proviücia Romana. 1893.

24. A. Premerstein, Die Anfänge der Provinz Moesien. 1898 (Jahreshefte I).

25. R. Rösler, Romanische Studien. 1871.

26. J. Jung, Römer und Romanen in den Donauländern. 1887.²

27. S. Gsell, Essai sur le règne de l'empereur Domitien. 1894.

28. G. Cichorius, Die Reliefs der Trajansäule. 1900.

29. Ѳ. Braunъ, Razыskanія vъ oblasti goto-slavяnskih otnošenій. I. 1899 (Sbornikъ LXIV, 12).

30. E. Sehmsdorf, Die Germanen in den Balkanländern bis zum Auftreten der Goten. 1899.

31. B. Rappaport, Die Einfälle der Goten in das römische Reich bis auf Constantin. 1899.

32. O. Seeck, Geschichte des Unterganges der antiken Welt. I i. d. 1897 i d.

33. N. Nodilo, Rimski sviet na domaku propasti i varvari. 1898.

34. K. Neumann, Der römische Staat und die Allgemeine Kirche bis auf Diokletian. I 1890.

35. A. Güldenpenning, Geschichte des Oströmischen Reiches unter den Kaisern Arcadius und Theodosius II. 1885.

36. K. Güterbock, Byzanz und Persien. 1906.

37. L. Schmidt, Älteste Geschichte der Langobarden. 1884.

38. L. Schmidt, Geschichte der Wandalen. 1901.

39. H. Kropatscheck, De Gepidarum rebus. 1869.

40. K. Zeuss, Die Deutschen und ihre Nachbarstämme. 1904.²

41. K. Müllenhof, Deutsche Altertumskunde. II 1887.

42. W. Barth, Kaiser Zeno. 1894.

43. K. Martin, Theoderich der Grosse bis zur Eroberung Italiens. 1888.

44. L. Martmann, Der Untergang der antiken Welt. 1903.

45. St. Stanojević, Vizantija i Srbi. I Balkansko Poluostrvo do VII veka. 1903.