Историја српскога народа (С. Станојевић) 2

←< 1. глава

ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА Писац: Станоје Станојевић

3. глава >→

II
КОЛОНИЗАЦИЈА СЛОВЕНА НА БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ.

У Атилиној хунској држави свакако је било и Словена. Али су словенска племена у то доба још становала доста далеко од граница ондашњих културних држава. Кад се хунска држава, после Атилине смрти (453 год.), распала, настало је у земљама, којима је Атила владао, померање народа и племена. У време тога комешања после распада хунске државе, излазе Словени први пут на историску позорницу.

Када су Гепиди и Источни Готи устали на Хуне и сузбили их из данашње Угарске, па основали тамо своје државе, почела су се разна словенска племена, у крајевима између Ердељских Планина и Црног Мора, спуштати према доњем Дунаву. Али су у те крајеве, и у ово доба и доцније, радо силазили и продирали и разни други народи, који су становали у руским степама на обалама Црног Мора. У прво време, док Словени нису били у густим масама населили све крајеве на север од доњег Дунава, продирали су Хуни, Бугари и разни други варвари кроз те, ретко или сасвим ненасељене крајеве, прелазили су Дунав и пљачкали по Балканском Полуострву. Док је Теодерих са својим Готима чувао византиску границу на доњем Дунаву, спречавао је он прелазе варвара. Али када је Теодорих отишао у Италију (у јесен 488 год.), остала је граница на тој страни незаштићена; на ту непоседнуту границу нагрнули су сада варвари са свих страна. Од одласка Гота у Италију помињу се стално нападаји разних варварских племена на доњем Дунаву. Византиске војске, које су слате против њих, или које су се налазиле у тим провинцијама, готово су редовно подлегале бројној надмоћности варвара. Византиски извори помињу међу варварима, који су крајем V и почетком VI века прелазили доњи Дунав и пљачкали по Балканском Полуострву, изрично Хуне и Бугаре. Али је међу тим варварима било и неких, за које Византинци дотле нису знали и које су стога у почетку називали разним именима. То су били Словени.

Византија је почетком VI века била у врло тешком положају. Она је истина, када је почела живити самосталним државним животом, имала плодне земље, у којима се још увек осећао утицај старе културе, земље са природним границама и згодним комуникацијама, она је наследила од римске империје добру организацију, она је имала у својим провинцијама неисцрпан резервоар некултурних и полукултурних племена и народа, свежих и неистрошених, који су, употребљени за културни или за физички рад, могли одлично послужити држави и државним интересима. Али је Византија наследила од римске империје и сва зла, која су упропастила онај некада снажни организам.

Војске је било врло мало, да брани онако велике просторије од сталних нападаја непријатељских, а и та је војска била рђаво организована и непоуздана. Чиновнички кадар био је врло рђав, протекција је владала свуда, цео гломазни државни апарат функционисао је тромо и доста непоуздано, а маса народа живела је у великој беди и немаштини. Уз то су још народ и државу раздирале верске распре, које су вођене око догми разних секта, и борба око превласти цркве и државе.

Због општег пропадања и несигурности, због сталних нападаја варварских и због опадања становништва, били су застали сви послови. Трговина, која је некада живо струјала кроз све римске провинције и спајала Енглеску и Месопотамију, била је пропала сасвим. Живот је постао скученији, сваки се бринуо само за оно што га се непосредно тицало и што се у његовој најближој околини дешавало; везе међу разним, по некад и суседним, крајевима биле су често готово сасвим прекинуте.

И Балканско Полуострво, као и све друге покрајине некадање римске државе, налазило се у бедном стању. Култура је готово сасвим пропадала, благостања је нестало, многи крајеви, некада рационално обрађивани, лежали су пусти, држава се само старала да што више експлоатише своје поданике. Они су давали држави ове што су могли, а она их ипак често није могла заштитити од непријатељске пљачке; они су готово редовно били приморани да се сами бране од непријатеља. Трговина и промет су застали сасвим; у варошима су многе куће биле напуштене, многа су села сасвим опустела, рудници су престали да раде, а друмови, којима је некада текао живот, пролазила трговина и кретале се војске, били су запуштени и заборављени.

Таке су биле прилике у Византији и на Балканском Полуострву, када су прве словенске чете, крајем V и почетком VI века, почеле прелазити доњи Дунав и пљачкати по Балкану. За владе цара Јустинијаиа I (527–565 год.) ти су нападаји учестали. Занет старом славом и величином римском, Јустинијан је желео да обнови стару римску империју. Он је хтео освојити све земље, којима је некада владао римски народ и покорити све народе, који су те земље заузели. Јустинијан и људи у његовој околини, који су већином његове идеје и рад одобравали и помагали, нису схватили да су се времена изменила од онога доба, када су римски грађани владали свима земљама око Средиземнога Мора. Сада су у многим земљама римске империје били пресудни други фактори, а Византија, која је можда имала историскога права на покрајине некадањег римског царства, није имала физичке снаге да то своје право оствари. Али Јустинијан није то увиђао и водио је дуге и крваве ратове, који су стали великих жртава, да покори што више покрајина старе римске државе. Ти ратови су сувише заузели и исцрпли физичку и материјалну снагу државну. Деценијама је сва војска била заузета на бојиштима у Африци (532-4 год.) и у Италији (535–554 год.). савлађујући тамо Вандале и храбре и даровите Источне Готе. Балканско Полуострво је готово стално остајало без војске, или је имало тако мало посада, да су се оне повлачиле испред варварских чета, или су подлегале надмоћној сили варвара.

У то су се доба Словени већ у великим масама били спустили на доњи Дунав и одатле све више узнемиривали византиске покрајине. Уз њих и кроз њих су пролазили још увек и Хуни и Бугари, прелазећи такође на Балкан у пљачку. Јустинијан је у почетку своје владе команду пограничних трупа на доњем Дунаву предао свом рођаку Герману, који је одатле успешно сузбијао варваре. Кад је он ускоро смењен, дође на његово место неки Хилвуд, који је такође са великим успехом сузбијао Словене, а често чак прелазио и на леву обалу Дунава, па их и тамо тукао. Али при једном таквом прелазу Хилвуд погине (529 год.), а кад, после кратког времена, сва византиска војска буде послана у рат против Вандала, а затим против Гота, почну, прво Бугари, а затим Словени, све чешће и све у већим масама продирати на Балкан.

По некад су ти нападаји, како изгледа, стајали у вези са ратовима, што су их Персијанци, Готи и Франци водили против Византије. Било је, истина, случајева, кад су Византинци разбијали Словене и сузбијали их са Балкана, и момената, када је њихова снага била паралисана међусобним борбама. У један мах је Јустинијан преговарао са Словенима и нудио им седишта на византиској територији, под условом да сузбијају Бугаре са доњег Дунава, али су се ти преговори разбили. Победе византиске биле су међутим изузетне, а међусобна борба код варвара привремена, те су Словени и други варвари, без великог отпора, продирали у балканске провинције, које су биле сасвим опустиле због непријатељских нападаја, и због земљотреса, који је (518 год.) био начинио велике штете.

Тако су средином VI века, када је Византија највише била заузета у Италији борбом са Готима и када је тамо била окупљена сва византиска војска, Словени готово сваке године прелазили Дунав и продирали, пљачкајући по Тракији и по Илирику, чак до Драча и до Цариграда; једном су Словени и презимили на Балканском Полуострву. Како је Балкану, па чак и Цариграду, претила велика опасност од словенских чета, Јустинијан је, како није имао доста војске, коју би могао употребити против Словена, подигао на Дунаву, у Тракији и у Илирику многа утврђења, да бране балканске провинције. И ако та утврђења нису могла спречити нападаје варвара, особито због тога, што није било доста посаде за њих, ипак је било момената, кад је могло изгледати, да она нису без користи. Када су опет једном словенске чете (око 552 год.) прешле доњи Дунав и напале на Илирик, гарнизони у новим утврђењима пресекли су им одступницу, тако да су се Словени морали обратити Гепидима, који су још од пропасти хунске државе владали Сремом и крајевима на север и исток од средњег Дунава, и молити их да их превезу у своју државу, па да одатле оду кући. Наскоро после тога (558 год.) напале су и многобројне чете Хуна на Балканско Полуострво и опљачкале су многе крајеве, чак до Цариграда и Јеладе.

У исто доба кренуо се из Азије у Европу један народ, који ће дуго времена играти важну улогу у животу балканских Словена. У то доба је једно варварско племе, које је било у држави Авара, ступило у преговоре са Византијом, одметнуло се од својих господара, назвало се њиховим именом, па пошло на запад. Ти лажни Авари дођу (561 год.) на доњи Дунав и затраже од византиске владе, да им даде станишта на Балкану. Кад су их Византинци одбили и почели утврђивати своју границу на Дунаву, они онда оду на запад, продру до франачке државе и почну се на Рајни бити са Францима.

Лангобарди и Гепиди, који су становали у данашњој Угарској, били су, од доласка Лангобарда у Панонију, у сталној међусобној завади. Неколико ратова, што су их до овога времена водили, нису решили њихову борбу. Год. 566 почели су се и једни и други спремати на одлучан рат. Оба народа обратила су се прво Византији за помоћ, али их она одбије и остане у рату неутрална. Лангобардски краљ онда ступи, преко свога рођака, франачког краља, у додир Са Аварима и уговори с њима, под врло тешким условима, савез против Гепида.

Удружени Лангобарди и Авари ударе на Гепиде, разбију их и униште гепидску државу (567 год.). По уговору Авари добију целу земљу, којом су владали Гепиди, а кад наскоро после тога (у пролеће 568 год.) Лангобарди оду у Италију, заузму Авари и њихове земље између Дунава и Драве. Авари су од тога времена владали од прилике целом данашњом Угарском. Византинци су међутим за време гепидско-лангобардског рата заузели Сирмиум (Митровицу), због чега се онда петнаест година водила борба између Авара и Византије.

Већ је по свој прилици у гепидској држави било доста Словена, особито у северним крајевима, јер су се поједина словенска племена, после пропасти хунске државе, почела кретати не само на југ, него и на запад и југозапад, спуштајући се, преко Карпата, у Потисје и даље. Кад су Авари заузели гепидску државу (567 год.), почели су Словени уз Аваре, са и за Аварима све више продирати на југ, југозапад и запад,и ширити се по данашњој Угарској. У последњој четвртини VI века они су већ у густим масама били насељени у аварској држави.

Тако је сада на северним границама Балканског Полуострва било две групе Словена. Једна се још крајем V века спустила на доњи Дунав и дошла у додир са Византијом; ти су Словени становали на левој обали доњег Дунава, у данашњој јужној Румунији и били су слободни. Друга група Словена, дошла је, по свој прилици после пропасти гепидске државе, до северних граница Балканског Полуострва; ти су Словени били подложни Аварима.

После дуже паузе, слободни Словени на доњем Дунаву почну опет да се крећу. Год. 578 пређу они у великим масама Дунав и почну пљачкати по Балкану. Византија је у тај мах била у рату с Персијом; на Балканском Полуострву није било скоро никако војске, која би могла спречити продирање Словена, те они продру чак у Јеладу. Цар Тиберије (578–582 год.) обрати се у невољи Аварима и затражи њихову помоћ против Словена. Авари се радо одазову његовој молби, јер слободни Словени нису никако хтели да признаду аварску врховну власт, нити да им плаћају данак. Аварску коњицу, која им је стављена на расположење, Византинци преведу десном оба-лом Саве и Дунава до данашње Румуније, где их опет превезу на леву обалу. Словени се испред Авара повуку, а кад је аварска војска почела пустошити њихова поља, они се покоре, признаду аварску врховну власт и пристану да плаћају данак. Међутим, чим се аварска војска повукла, Словени опет раскину уговор и престану испуњавати његове услове.

Кад су се вратили са овог похода на Словене, Авари нападну на Сирмиум, доказујући да овај град по праву припада њима, као наследницима Гепида, а не Византији, која га је на превари узела. Како је Византија била заузета ратом са Персијом, те није могла послати помоћ Сирмиуму, приморају они, после дуге опсаде, град на предају (582 год.). После две године Авари опет зарате на Византију, освоје Београд и продру, за три месеца, до Црног Мора. Закључени мир није дуго трајао. Авари пошљу на Византију Словене, који продру пљачкајући до близу Цариграда. Кад је Византинцима пошло за руком да сузбију Словене, онда Авари пођу и сами на Византију и, заједно са Словенима, нападну на Солун. После дужег ратовања, са промењивом срећом, Авари буду напослетку побеђени и рат завршен.

Када је цар Маврићије (582–602 год.) завршио персиски рат (591 год.), који је, са малим прекидима, трајао двадесет година и који је за то време паралисао готово сву снагу државну за рад на одбрани Балканског Полуострва, прегао је он да Сузбије Аваре и Словене са Балканског Полуострва и да обезбеди мир покрајинама византиским до Саве и Дунава. План Маврићијев био је добро смишљен и заснован на широкој основи. Он је увидео да држави с те стране прети врло велика опасност и да је на Балкану, пре него игде, потребно обезбедити државне границе и сачувати од пљачке и освајања земље, тако важне за империју у сваком погледу. Стога је Маврићије, чим је завршио рат са Персијом, превео целу византиску војску у Европу и почео се енергично спремати на рат против Авара и Словена. У исти мах су му и Франци понудили савез против Авара.

Кад су Авари сазнали да се Маврићије спрема на њих, ударе на Византију (592 год.). За прелаз преко Саве пра вили су им Словени мостове. Идуће године продру Авари, сузбијајући слабију византиску војску, чак до Црнога Мора, али се, на глас да су Византинци Дунавом дошли у њихове земље, врате. Византиска војска онда пође на Словене на доњем Дунаву, који су у то доба непрестано нападали на Балканско Полуострво, пређе Дунав и почне их гонити и пљачкати. Међутим су поједине словенске чете и у то доба, кад су Византинци ратовали на левој обали дунавској, прелазиле Дунав и пљачкале по Балкану. Кад су Авари дознали за прелаз византиске војске на леву обалу Дунава, протестовали су против тога, доказујући, да су Словени на доњем Дунаву њихови поданици; задовољили су се тек, кад су им Византинци дали све заробљене Словене. Све оно што је до сада предузето против Словена било је међутим ипак сасвим недовољно да заштити Балкан: Словени су и даље пљачкали балканске провинције. Поновни прелаз византиске војске на леву обалу Дунава (596 год.) свршио је потпуним неуспехом, особито због неспособности врховног команданта Петра. Тек кад је 598 год. именован за команданта византиске војске Приск, повели су Византинци успешну борбу и против Словеиа и против Авара, који су због прелаза византиске војске на леву обалу доњег Дунава заратили на Византију.

За време мира, који је после овога годину и по дана владао на Балкану, нападали су Авари са Словенима на Франке, на Истру и на Италију. У то доба словенски се живаљ почео јаче помицати и кретати и према западу,

Када су, после тога, Авари опет напали на Византију и разбили византиску војску, пођу на Цариград, али се због куге, која је стала беснити, повуку и пристану на мир. Одмах после тога предузму Византинци офанзиву и нападну на Аваре. Војвода Приск пређе на њихово земљиште и потуче их до ноге преко од Костоца, разбије их после тога још једном на Тиси и пређе преко Тисе (600 год.). Већ давно није византиска војска овако дубоко продрла у непријатељску земљу.

Добивши повољан мир и обезбедивши се од стране Авара, Маврићије опреми 602 год. велику експедицију против слободних Словена на доњем Дунаву. Али Маврићију није било суђено да изведе свој план. Кад је византиски командант Петар прешао са византиском војском на леву обалу Дунава, добије од Маврићија наредбу, да са целом војском презими у непријатељској земљи. Већ пре је једном Маврићије то наредио, па је војска устала против те заповести, и она је морала бити опозвана. И сада су се војници узбунили, говорећи, како се то не може извести, јер је Словена много, а животних намирница тамо нема. Маврићије никако није хтео опозвати своју наредбу, те се војска, која је и иначе била незадовољна Маврићијем због његове претеране штедљивости и због многих и напорних ратова, побуни. Један фронташ, Фока, стане на чело побуњеној војсци, продре помоћу демократске странке, у Цариград и завлада престолом (23 новембра 602 год.).

Доласком Фокиним на престо почиње нова епоха у историји Балканског Полуострва и у историји Јужних Словена.

Цар Маврићије је последњих десет година своје владе имао само једну намеру и један циљ: да обезбеди мир Балканском Полуострву и да спречи нападаје Авара и Словена на балканске провинције. Он је на том плану радио енергично и истрајно, и за његове владе држали су византиски гарнизони још сва утврђена места дуж Саве и Дунава и на Јадранском и на Црном Мору; Византија је још имала у својим рукама цело Балканско Полуострво. Када је Маврићије изгубио престо (602 год.), онда су се прилике сасвим измениле. Маврићије је био оборен због своје балканске политике; нови режим морао је ударити другим правцем. Како је у тај мах Персија, под изговором да свети смрт цара Маврићија, заратила на Византију, буде са Балканског Полуострва сва византиска војска повучена и послана на персиско бојиште у Азију. Балканско Полуострво остало је незаштићено и према Аварима, на западној, и према слободним Словенима, на источној половини северне границе.

И док је Византија водила напорне ратове, прво, кратко време, са Персијанцима, па после, вековима, са Сараценима, док су за време те иројске борбе пропали и последњи остатци старе културе, док је Византија сва била заузета том борбом, у којој се решавала њена судбина, — дотле су на незаштићене и непоседнуте северне балканске границе све чешће и све у већим масама нападали Словени и, не наишавши ни на какав озбиљан отпор, стално остајали у тим земљама, које су до тада само пљачкали.

Тако се од почетка VII века вршила колонизација Словена на Балканском Полуострву. И док су под јадним режимом Фокиним (602–610 год.) падали због опозиције најбољи људи, док је анархија све више захватала цело друштво и све слојеве у Византији, дотле су Персијанци освајали у Азији и продрли до Цариграда, а Авари и Словени су пљачкали Балканско Полуострво, особито Далмацију.

Кад је цар Ираклије (610–641 год.), збацио Фоку и заузео престо, пошле су ствари за Византију на боље. Цар Ираклије је вратио углед и авторитет власти и добро организовао војску. Али је на Балканском Полуострву било немогуће у тај мах ишта предузети, јер су Персијанци првих година Ираклијеве владе освојили Сирију, Палестину и Мисир, па је требало на ту страну обратити сву пажњу и тамо спасавати државу. Стога се Ираклије почео енергично спремати за рат с Персијом. За Балкан, осим преговора са Аварима, није тада ништа могао урадити.

Стога су сада слободни Словени са доњега Дунава могли све лакше прелазити, пљачкати и освајати на Балкану. Градови византиски, у којима није било више војске, него су их бранили сами грађани или, у најбољем случају, градска милиција, падали су један за другим Словенима у руке. У западним крајевима су у исти мах Авари са Словенима нападали, пљачкали и освајали.

Онда су освојени Београд и Костолац, Ниш, Софија и Анхијал, онда су пали приморски далматински градови. Византиско становништво, остављено само себи, бранило се како и колико је могло. После безуспешне борбе оно се повлачило у планине и у теже приступачна места, или је избегавало на југ у утврђене градове, особито у Солун, на који су у ово доба више пута нападали и слободни и аварски Словени и Авари. Поља и равнице остајале су пусте и ту пустош почели су у ово доба постепено насељавати, у источним крајевима слободни Словени, а аварски Словени, вероватно у друштву са Аварима, у западним крајевима Балканског Полуострва.

Персијанци, међутим, видећи како се цар Ираклије енергично спрема на рат против њих, уговоре са Аварима заједнички напад на Цариград. У лето 626 год. дође велика персиска војска на азиску обалу спрам Цариграда, а Авари, по свој прилици у савезу са слободним Словенима са доњега Дунава, покушају комбинован напад с мора и са сува на Цариград, али и једни и други буду са великим губитцима одбијени.

Последице овог неуспелог нападаја на Цариград биле су врло велике. Већ је и пре у аварској држави избијало на површину незадовољство покорених народа, јер су Авари ужасно окрутно и нечовечно поступали са њима, особито са Словенима. Словени су морали тежати земљу и радити све најтеже послове; њих и жене њихове презали су у кола, били и мучили их, а у биткама их истављали на најопаснија места. Стога је огорчење код Словена било велико, а тежња за ослобођењем била је врло жива. Кад се, при нападају на Цариград, показало, да су Авари слабији него што се могло мислити, и кад је у аварској држави овладало растројство, које се јавило као последица слабљења централне власти услед феудалног система, — Словени у северно-западним крајевима аварске државе (у данашњој Ческој и Моравској) дигну устанак на Аваре, ослободе се и оснују, под Самом, независну државу, која је ускоро проширила своју власт још на нека словенска племена и успешно ратовала са Францима и Лангобардима.

Напори Ираклијеви били су, међутим, крунисани успехом: у битци код Ниниве (12 децембра 627 год.) он је сатро персиску војску. Одмах за тим он је савладао и последње отпоре Персијанаца и уништио готово сасвим персиску државу. Обезбеђен потпуно на тој страни за дуги низ година, Ираклије је сада могао прихватити програм Маврићијев и остварити његов план. Сада је био згодан тренутак да Византија уништи Словене на Балкану и да обезбеди балканске провинције од нападаја аварских и словенских. Али Византија није у овај мах ништа предузела против Авара и Словена, не зато што је и она у персиском рату истрошена и заморена, него стога, што је на место обореног непријатеља дошао други, свежији, јачи, жилавији и опаснији.

У арапским пустињама основао је у то доба (622 год.) Мухамед нову веру и почео је спајати у чврсту организацију сараценска (арапска) племена, која су до тога доба живела у сталној међусобној борби и која стога никада нису играла важнију улогу у историји. Мухамед је задахнуо та растројена племена силним верским фанатизмом и почео изводити, а његови наследници су довршили, изврсну државну организацију. На тај начин била је изведена концентрација свих сараценских племена, те су Сарацени, од једном и изненада, могли да образују силне војске, које су на лаким коњима налетале на околне државе и као бујица плавиле земље и народе. Ускоро је Персија, сломијена већ последњим ратом са Византијом, подлегла Сарацеиима, а још за живота Ираклијева освојили су они византиске покрајине Сирију и Месопотамију, Мисир и Палестину.

Опасност од Сарацена и несрећна борба с њима спречила је Византију да предузме ма какву озбиљнију акцију на Бал-канском Полуострву. Док је Византија у идућим деценијама сва била заузета борбом против Сарацена, који су све даље продирали и све више освајали, дотле су Словени поплавили цело Балканско Полуострво, почели гусарити по Јадранском Мору и прелазити у пљачку и на талијанску обалу. У један мах је цар Константин III (641–668 год.), утврдив мир са Аварима, ударио на Словене између Струме и Вардара, савладао их, и, да би онемогућио њихова пљачкања, преселио их у Малу Азију у Витинију, где је од њих образовао засебан војни одред, који је био под командом домаћих кнезова. Међутим пресељеним Словенима било их је и који су припадали српском племену; од тога се времена помиње као епископско седиште у крајевима, у којима су насељени ти покорени Словени, град Гордосервон. То је најстарији помен српскога имена са Балканског Полуострва.

Авари и аварски Словени су истина још увек нападали на околне земље и узимали учешћа у борбама суседних племена и држава, али је већ било доста знакова, по којима се видело, да аварска држава јако слаби и да растројство узима све више маха. То се јасно показало и онда, када су потомци заробљених Византинаца, који су били насељени у Срему, устали на Аваре и пошли на југ, да траже своју и својих предака отаџбину (око 670 год.). Авари су покушали да њихово исељавање насилно спрече, али у томе нису успели. Ова чета потомака византиских заробљеника (у њој је можда било и Словена) сузбила је аварске нападаје, изашла је из аварске државе и отишла чак до близу Солуна, где се после неког времена разишла.

Још су једном у то доба могли доћи у озбиљну опасност од Византије и Авари и Словени на Балкану. Кад је наиме цар Константин IV Погонат (668–685 год.) закључио врло по-вољан мир са Сараценима на тридесет година, могао је сву државну снагу употребити против Авара и Словена. Они су осетили колика је сада опасност настала по њих, па су похитали да пошаљу посланства у Цариград и да изјаве своју покорност империји. Цар је Константин, радостан што ће моћи дати држави мир, какав она већ врло дуго није уживала, пристао на понуђене услове Авара и словенских кнезова. Можда он није пристао да остави на миру Аваре и балканске Словене стога, или бар не само стога, што је био мирољубив, него што је вероватно знао да акција против њих не би могла имати трајне користи.

Јер прилике су се, и у Византији и на Балканском Полуострву, много промениле од онога времена, кад је цар Маврићије хтео сузбити Аваре и Словене са Балканског Полуострва. Сада је била у свима покрајинама на Балкану словенска популација, а та популација није била вољна да без отпора жртвује своју слободу. Онда је требало само спасавати византиске провинције на Балкану, сада их је требало поново освајати. А за таку акцију Византија у тај мах није имала доста снаге.

То се у осталом најбоље показало баш у то доба (680 год.), кад су Бугари продрли на Балкан. Они су заузели земље између Дунава и Балкана и између Искра и Црнога Мора и основали своју државу, покорив ту осам словенских племена. Византија међутим не само да није могла спречити продирање и насељавање Бугара, него је морала чак признати нову бугарску државу.

Оснивањем бугарске државе улази нов елеменат у историју Јужних Словена. Бугари су покорили један део оних Словена, који су са доњег Дунава населили Балканско Полуострво и, стопивши се са покореним Словенима, створили су нов народ и образовали државу, која је увек играла врло важну улогу у историји Балканског Полуострва и у историји српског народа. Насупрот балканским Словенима, војнички организовани и добро дисциплинисани, Бугари су били увек врло важан политички фактор и образовали су у више махова јаке војничке државе, које су, ма да су биле кратког века, имале јак утицај на српски народ.

Око 688 год. удари цар Јустинијан П на македонске Словене, покори их и опет многе пресели у Малу Азију. Али су ти Словени, у првом сукобу што га је Јустинијан имао са Сараценима, изневерили Византинце и прешли на страну њихових противника. Наскоро после тога (695 год.) наступило је у Византији доба анархије и растројства. У том периоду од преко двадесет година (695–716 год.) непрестано су мењани, протеривани и убијани владаоци. Због тих сталних унутрашњих немира и буна паралисана је била готово свака државна акција. Нема сумње да су Словени на Балканском Полуострву употребили то доба слабости и безвлашћа, да се што боље утврде и да даље продиру.

У велику је опасност дошла Византија 716 год., када су Сарацени са силном флотом напали на Цариград. Видећи каква опасност прети држави и како је она због анархије доведена до руба пропасти, византиски официри из мало-азиског ђенералштаба, који су очврсли у сталној борби против Сарацена и који су својим мишицама годинама бранили државу, истакли су свога кандидата на византиски престо. Њихов кандидат, Лав III (716–740 год.), један од највећих владалаца у историји, спасао је необичном снагом и енергијом и великим напорима у овај мах империју од пропасти. После опсаде, која је трајала равно годину дана, Сарацени су, са великим губитцима, одбијени од Цариграда.

Али је сада требало смишљено, енергично и истрајно радити, да се поправе штете и да се уклоне последице тешких бојева, дуге опсаде и дуготрајних грађанских ратова. Цар Лав је радио енергично и с планом да поправи зло стање, у коме се налазила држава. Рад његов имао је повољних резултата, и он је оставио своме сину у наслеђе добро организовану државу, одлично извежбану и дисциплинисану војску и сређене финансије. Али су црквене и војне реформе цара Лава довеле до велике борбе, која је трајала преко сто година и која је вођена са великим огорчењем и силном жестином.

Указима од 726 и 730 год. цар Лав је забранио поштовање и обожавање икона. Тиме је започела у Византији борба око икона, која је завршена тек средином IX века. Ма како да је било велико поштовање према човеку, који је одбио навалу Сарацена и спасао државу, ипак је опозиција у овом питању била врло велика. Особито је јаку опозицију правила папска курија и народ на острвима и у старој Јелади. У Јелади је народ, подстакнут калуђерима, устао на оружје и прогласио новога цара, али је Лав тај отпор лако савладао. Међутим, папска је курија заузела према Лавовим реформама тако непријатељско држање, да је Лав био приморан да предузме репресивне мере, да би њен отпор савладао. Он је, осим осталога, одузео од папске власти цео Илирик, дакле велики део западне половине Балканског Полуострва и подложио га је цариградској патријаршији (732 год.). Папска курија је сматрала да је Балканско Полуострво насилно од ње отето, и зато се кроз цео средњи век онако жилаво борила, да врати отете земље својој власти.

Наследник Лавов, енергични цар Константин V Копроним (740–775 год.), радио је врло систематски на томе, да групише и јаче веже око државног средишта крајеве, који географски и културно чине целину и који су економно упућени једни на друге. Да би то извео, Константин је водио многе и напорне ратове против Бугара, да сломи бугарску силу и да уништи бугарску државу. Напоредо с тим Константин је систематски радио, особито помоћу војске, на јачању јелинизма. И ако он своје планове није извео, јер Бугаре, ма да их је често тукао, није могао савладати, а у држави је, због његова држања против икона и против калуђера, особито после сабора од 754 год._; стање било врло ровито, — ипак је доба владе Константинове било доба снаге и славе.

И за његове су владе Словени напредовали, особито у Јелади. Они су продирали већином у оне крајеве, у којима се у ово доба становништво проредило, особито кад је цар Константин многе староседеоце из тих крајева дао преселити у Цариград, где је куга била десетковала становништво.

У то доба почели су велики покрети и код аварских Словена. Самова држава је истина после његове смрти, у другој половини VII века, пропала, али је остала жива традиција о слободи и државној самосталности. Слабост и растројство, које је све више узимало маха у аварској држави, употребила су разна словенска племена у своју корист. Тако је у VIII веку образовано, особито у западним крајевима аварске државе у Панонији, неколико словенских племенских државица. Када су, средином VIII века, Авари напали панонске Словене, затраже они помоћ од Бавараца, признаду њихову врховну власт и добију за владаоце неколико својих династа, који су васпитани у Баварској и који су били примили хришћанство.

Ти хришћански владаоци помагали су и ширили хришћанство међу панонским Словенима. Али је тај рад наишао на отпор код конзервативних елемената. После 776 год. вођено је међу панонским Словенима неколико грађанских ратова, у којима су наизменце обе странке побеђивале.

Међутим су се на западу десиле велике и важне промене, Византија је, заузета сасвим великим и тешким ратовима са Сараценима, морала напустити програм Маврићијев, по коме је требало бранити и држати цело Балканско Полуострво; на план Јустинијанов, по коме Византија треба да освоји све земље, које су некада сачињавале римску империју, није више нико могао ни помишљати. Тако су византиски поседи у Италији остајали врло често и дуго без одбране. А како су Лангобарди стално напредовали и освајали, било је талијанско становништво приморано да се организује, да образује своје милиције и да се само брани од непријатеља. Италија се у то доба, постепено али стално, удаљава од Византије, а све више спаја са новим државама на западу, за које је била везана и трговачким и културним интересима. Природан савезник Талијана, особито папске курије, и против Лангобарда и против Византије, ако би она покушала да своје право поново оствари, била је франачка држава, која је у ово доба необично ојачала и почела водити експанзивну политику. На позив и молбу папину дошао је франачки краљ Карло у Италију и уништио је лангобардску државу (774 год.),

Освојењем лангобардске државе дошла је Византија у доста велику опасност. Она је сада граничила са државом, која је била у највећем напону и са којом је, због њезине експанзивне политике и освајачких тежњи, морала доћи у сукоб. Византија је била јача од Франака само својом флотом и својим легитимитетом. До сукоба је дошло пре него што се могло и мислити. Год. 776 освојили су Франци Фријаул и тиме дошли у непосредан додир са византиском Истром. У Истри је од увек било незадовољних елемената, које су Франци употребили, те створили тамо странку, која је хтела да изазове ^!преврат, па да у Истру доведе Франке. Бадава је царица Ирина, која је за свога малолетног сина управљала у Византији, радила на томе, да тај сукоб спречи и да родбинским везама веже франачки и византиски владалачки двор. После безуспешних покушаја да се сукоб избегне, дошло је 788 год. до рата, у коме су Византинци били потучени. Том приликом заузели су Франци Истру, те су тако дошли у непосредан додир са Словенима на Балканском Полуострву.

И ако су Словени у то доба већ стално становали на Балкану и почели се прилагођавати новим приликама, мирити се и погађати са староседеоцима и опћити у византиским градовима, и ако су неки од њих више или мање признавали византиску власт, — ипак су поједина племена, још увек четовала по Балкану и нападала на византиске градове или гусарила по мору. Стога је Ирина послала на струмичке Словене војску, која их је, после јаког отпора, савладала. Наскоро после тога продрла је византиска вотска у Грчку, и покорила је и тамошње Словене. Они су, међутим, после, у борбама о престо, које су за време Иринине владе често избијале на површину, играли доста видну улогу, помажући противнике Иринине.

Наскоро после тога десио се један догађај, који је био од врло великог значаја за историју балканских Словена. Већ давно аварска држава није била снажна као некада, нити су Авари, као некада задавали страх целој Европи. Аварска држава била је сасвим ослабљена устанцима покорених народа и грађанским ратовима, који су изазивани особито слабљењем централне власти у држави, основаној на феудном систему. Растројство је узело маха, и Авари су се једва носили са племенима и народима, који су на територији њихове државе основали, или тежили да оснују, своје независне државе.

Кад су Франци освојили лангобардску државу, па затим и Фријаул, а после и Истру, граничили су са Аварима и на горњем Дунаву и око горњег тока Саве и Драве. Међу њима је морало доћи до сукоба, јер су Авари ишли у пљачку у франачке провинције и помагали аварске устанике. После мањих сукоба, дошло је 791 год. до рата. Карло је пошао са великом војском низ Дунав, а у Панонију је продро из Италије Карлов син Пипин. Авари су били на оба бојна поља разбијени. Али тиме рат још није био завршен; требало је јачих удараца, који ће оборити аварску државу.

Карло је идућих година био спречен да настави рат. Код Авара је међутим настало право расуло. Дошло је до револуције, у којој је погинуо владалац и сви његови дворани; аварски великаши били су се искрвили међу собом, а један од њих понудио је Карлу своје услуге. Код таквих прилика није чудо што су Франци, кад су 795 год. из Фријаула поново напали на Аваре, без великог отпора продрли дубоко у њихову државу, освојили и опљачкали њихово централно утврђење Хринг (у данашњем Банату), у коме је било сакупљено силно благо, што су га Авари, од кад су дошли у Европу, били упљачкали. Идуће године дошло је између Авара и Франака до одсудног рата, који је решио судбину Авара. Нападнути и овом приликом са две стране, а немоћни, због анархије која никако није престајала, Авари су били лако савладани (796 год.).

Пропаст аварске државе начинила је силан утисак на све народе у Европи, па свакако и на балканске Словене. Још су се, истина, у току једне деценије јављали устанци Авара против франачке власти, али су они лако и брзо бивали савладани. После првих аварских устанака, Карло је уредио у Панонији неку врсту војне крајине. Кад је видео да се устанци ипак понављају, он је делове бивше аварске државе, за које је мислио да је потребно да их Франци за себе задрже, сјединио са својом државом; Панонију до Драве дао је Баварској, а земље између Саве и Драве, па на запад до Истре, подложио је фријаулском војводи. По тој подели Франци су захватили и један део српских земаља.

Почетком IX века била је, према томе, из основе промењена политичка ситуација на Балканском Полуострву, особито у великом делу оних земаља, које је населио српски народ. О превласт у српским земљама почињу се у то доба борити три моћна фактора: франачка држава, која, у напону своје снаге, води агресивну политику и чији државници мисле да су на Балканском Полуострву нашли згодан терен за рад у томе правцу, Бугарска, која има доста снаге да осваја и апсорбује, особито кад на челу државе стоје људи даровити и енергични, и Византија, која и у ово доба, као и доцније, опада и диже се наизменце, напушта најважније провинције и онда опет осваја земље и ван сфере својих интереса.

На почетку тог новог доба Словени су већ стално настањени на Балканском Полуострву; престала су у главном сељакања и потискивања појединих племена; миграције се не врше више нагло, насилно и стално, него спонтано, постепено и споро.

Начин словенске колонизације на Балканском Полуострву није познат у свима појединостима. Зна се само да је Византија до 602 год. држала у својој власти цело Балканско Полуострво и да су византиски гарнизони до те године још стајали у свима утврђеним местима дуж Саве и Дунава. Ти су гарнизони, колико су могли, спречавали прелазе и нападаје слободних Словена на доњем Дунаву и Авара, који су, са подложним народима, особито са Словенима, на средњем Дунаву, на Сави и у северозападним крајевима Балканског Полуострва, прелазили у византиске провинције и пљачкали по њима. Али кад је после смрти цара Маврићија (602 год.)_; сва византиска војска повучена са Балкана, па одведена у рат против Персије, остала је државна граница на Балкану, и према слободним Словенима и према Аварима, сасвим непоседнута. Од тога су времена, и слободни Словени са доњег Дунава и Авари са својим Словенима из данашње јужне Угарске, све чешће и све у већим масама нападали на Балканско Полуострво. Кад је Византија савладала Персију, појавио се нов непријатељ, Сарацени, са којима се она морала борити на живот и смрт у целом овом периоду. За то време почели су се и слободни Словени и аварски Словени, сами или у друштву са Аварима, постепено стално насељавати на Балканском Полуострву, истребљујући или потискујући пред собом староседеоце. Само је понегде и изузетно дошло до компромиса између Словена и романских староседелаца.

На тај су начин, средином VII века, слободни Словени са доњег Дунава заузели густом популацијом целу источну половину и цео југ Балканског Полуострва, а аварски Словени западне и северо-западне крајеве. Византија, ослабљена великим и тешким ратовима за обновљење римске империје у VI веку и заузета сва борбом, прво против Персијанаца у VI и VII, па против Сарацена у VII и VIII веку, ретко је кад и то на кратко време, могла предузети што против Словена.

Али се Словени у VII веку још нису били стално настанили у новој својој отаџбини; још су увек поједина племена мењала своја седишта. Те и такве миграције вршиле су се кроз цео VII, а по свој прилици и кроз цео VIII век. Оне су вршене или спонтано или под утицајем Бугара, који су заузели, кад су дошли на Балкан, крајеве између Дунава, Балкана, Искра и Црнога Мора, па, и на том земљишту и у околини, вршили или изазивали миграције, — и под утицајем Византије, која је изазивала миграције и етничке промене и ратовима и дипломатским путем и на разне друге начине. По гдегде је Византија покушавала да утиче на етничке промене и у већем обиму, као на пр. још крајем VIII века у Јелади. Али су ти покушаји остајали без успеха. Нова етничка физиономија Балканског Полуострва била је већ утврђена: Словени су, као популација, били господари на Балкану.

Може се рећи да су у главном велике етничке промене на Балканском Полуострву биле завршене крајем VIII и почетком IX века. У то доба падају и први покушаји за оснивање првих словенских држава на Балкану и почетци груписања словенских племенских и етничких јединица.

Важнији извори.

1. Прокопије (крајем V века † после 562 год.), Историја Византије до 554 год.; Памфлет против Јустинијана и Теодоре; О грађевинама.

2. Агатије (536 † 582 год.), Историја Византије 552–558 год.

3. Јован Ефески (у VI веку), Историја цркве до 582 год.

4. Менандер (у VI веку), Историја Византије 558–582 год.

5. Симоката (у VII веку), Историја Византије 582–602 год.

6. Пасхална хроника до 627 год.

7. Франачки летопис т. зв. Фредегара, до друге половине VII века.

8. Чуда св. Димитрија Солунског.

9. Павле Ђакон (рођен око 720), Историја Лангобарда до 744 год.

10. Нићифор († 829 год.), Историја Византије 602–769 год.

11. Теофан (сред. VIII века † око 817 год.), Хроника 284–813 год.

12. Ајнхард (око 770 † 840), Живот Карла Великог и вероватно Летопис државни 796–829 год.

13. Порфирогенит (цар 912–959 год.), О управљању државом; О административном и војном уређењу Византије.

14. Закони, повеље, уговори, писма, новац итд.

В. и истоимени одељак I главе бр. 15.

Важније збирке извора.

1. F. Rački, Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam illustrantia. 1877 (Уговори, повеље, писма, саборска акта, изводи из писама и т. д. до 1100 год.).

2. F. Kos, Gradivo za zgodovino Slovencev v srednjem veku. I 1902 (Caдржина у главном као у Documenta, до 800 год.).

3. Византиски писци у издањима: Париском 1648–1711, Млетачком 1729–1733, Бонском 1828–1897, Мињовом 1857–1866, делимице у Тајбнеровом и т. д.

Важнија дела.

1. A. Rose, Kaiser Anastasius I. 1882.

2. E. Boguslawski, Einführung in die Geschichte der Slaven. 1904.

3. E. Dümmler, Über die älteste Geschichte der Slaven in Dalmatien. 1856 (Sitzungsberichte Бечке Академије 20).

4. R. Rösler, Über den Zeitpunkt der slavischen Ansiedlung an der untern Donau. 1873 (Sitzungsberichte Бечке Академије 73).

5. M. Дриновъ, Заселеніе Балканскаго Полуострова Славянами. 1873.

6. О. Pniower, Slaven vor 527. 1887 (У К. Müllenhoff, Deutsche Altertumskunde II).

7. V. Jagić, Ein Kapitel aus der Geschichte der Südslavischen Sprachen. 1895 (Archiv für slavische Philologie 17).

8. F. Kos, Iz zgodovine Jugoslovanov v šestem stoletju po Kr. 1898 (Izvestja Muzejskega društva za Kranjsko 8).

9. A. Погодинъ, Изъ исторіи славянскихъ передвиженій. 1901.

10. L. Niederle, Vpády Slovanů na Balkán za vlády Justinianovy. 1905 (Český časopis historický 11).

11. Ст. Станојевић, Византија и Срби. I Балканско Полуострво до VII века. 1903.

12. Ст. Станојевић, Византија и Срби. II Колонизација Словена на Балканском Полуострву. 1906.

13. К. Николајевић, Критичка покушенија у периоду од првих пет векова српске историје. 1863 и. д. (Летопис 105 и д.).

14. A. Gasquet, L'empire byzantin et la monarchie franque. 1888.

15. Ch. Diehl, Justinien et la civilisation byzantine au VI siècle. 1901.

16. N. Nodilo, Vizantia i germanski zapad do smrti cara Justinijana I. 1900.

17. K. Groh, Geschichte des oströmischen Kaisers Justin II. 1889.

18. R. Spintler, De Phoca imperatore Romanorum. 1905.

19. A. Pernice, L'imperatore Eraclio. 1905.

20. N. Nodilo, Varvarstvo otima mah nad Vizantijom, do smrti cara Heraclija. 1905.

21. A. Müller, Der Islam im Morgen- und Abendlande. I 1885.

22. J. Kaestner, De imperio Constantini III (641–668). 1907.

23. M. Соколовъ, Из древней исторіи Болгаръ. 1879.

24. И. Шишмановъ, Критиченъ прѣгледъ на вопроса за произхода на прабългаритѣ отъ езиково гледище. 1900 (Сборникъ 17–18, I).

25. В. Златарски, Студии из българската история. 1903.

26. К. Schenk, Kaiser Leon III. 1880.

27. K. Schenk, Kaiser Leons III Walten im Innern. 1896 (Byzantinische Zeitschrift 5).

28. B. Васильевскій, Законодательство иконоборцевъ. 1878 (Журналъ Мин. Нар. Просв. 199, Χ).

29. Κ. Schwartslose, Der Bilderstreit. 1890.

30. L. Brehier, La querelle des images. 1904.

31. J. Pargoire, L’église byzantine de 527 à 842. 1905.

32. A. Lombard, Constantin V, empereur des Romains. 1902.

33. H. Gelzer, Die Genesis der byzantinischen Themenverfassung. 1900.

34. L. Hartmann, Untersuchungen zur Geschichte der byzantinischen Verwaltung in Italien. 1889.

35. M. Strauss, Beziehungen Karl des Grossen zum griechischen Reiche bis zum Sturz der Kaiserin Irene. 1877.

36. Ι. Φορόπουλος, Εἰρήνη ῆ Αϑηναία αὐτοκράτειρα Ρωμαίων. I 1887.

37. Α. Harnack, Das karolingische und das byzantinische Reich in ihren wechselseitigen politischen Beziehungen. 1880.

38. E. Lentz, Das Verhältnis Venedigs zu Byzanz nach dem Fall des Exarchats bis zum Ausgang des neunten Jahrhunderts. I 1891.

39. G. Tiede, Quellenmässige Darstellung der Beziehungen Carls des Grossen zu Ost-Rom. 1892.

40. A. Ostermann, Karl der Grosse und das byzantinische Reich. 1895.

41. J. Pič, Über die Abstammung der Rumänen. 1880.

42. T. Tamm, Über den Ursprung der Rumänen. 1891.

43. C. Jireček, Die Romanen in den Städten Dalmatiens während des Mittelalters, I 1901 (Denkschriften Бечке Академије 48).

44. L. Niederle, Slovánske starožitnosti. II 1906 и 1910.

Β. и истоимени одељак I главе бр. 26, 36, 37, 38, 39, 40, 41, 44.