Istorija srednjeg veka I 5

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA SREDNjEG VEKA I
U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna


GLAVA V
FRANAČKA DRŽAVA KAROLINGA

1. Obrazovanje franačke monarhije Karolinga[uredi]

Galija posle smrti Pipina Heristalskog. Posle smrti Pipina Heristalskog pojedini magnati, svetovni i duhovni, stiču gotovo potpunu političku nezavisnost; u Akvitaniji se obrazuje nezavisno vojvodstvo Odona (Eda); dižu se i vojvode pojedinih germanskih plemena. Radbod Friški osvaja jedan deo Frizije, proteruje iz nje hrišćanske popove, te agente franačkih kraljeva, ruši crkve i vaskrsava paganstvo, kao simbol friške nezavisnosti. Saksi upadaju u rajnske oblasti Franaka, Avari — u Bavarsku. Najzad, Arabljani, počinju da pustoše Akvitaniju, tuku Odona Akvitanskog i kreću se ka Loari. Još pre toga Neustrijci, na čelu sa svojim novoizabranim majordomom Raganfredom, želeći da povrate nekadašnju prevlast Neustrije, upadaju u Austraziju, gde je u ime Pipinovih unuka prigrabila vlast Pipinova udova Plektruda. Sama Plektruda zatvorila je u tamnicu vanbračnog Pipinovog sina Karla, smatrajući ga opasnim po svoju vlast.

Takvo je bilo unutrašnje i spoljašnje stanje franačke države u vreme dolaska na vlast i prvih godina vlade Karla (715—721 g.), prozvanog docnije Martelom (što znači čekić). S njegovom vlašću konačno se učvrstila vlast majordoma iz kuće Pipina, koji su docnije osvojili i samu kraljevsku vlast.

Pobegavši iz tamnice i okupivši oko sebe austraziske leude, Karlo Martel je potukao Frize i Neustrijce, uprkos pomoći koju im je pružio Odon Akvitanski. Postavši majordom. on dovodi na presto jedno za drugim marionete iz degenerisane dinastije Merovinga. Od 737 g. on ne smatra više za potrebno ni da postavlja kralja, toliko je u to vreme njegova vlast ojačala. Karlo preduzima nekoliko pohoda protiv Bavarske, uspostavlja vlast Franaka u Alemaniji, pustoši Friziju, spaljujući po njoj paganske hramove, i ponovo pokorava Sakse, uzevši od njih taoce i nametnuvši im danak. U isto vreme Karlo je ustao protiv krupnijih magnata koji su iskoristili mutna vremena da steknu nezavisnost — protiv tih, po Ajnhardovim rečima, »tirana Galije«, — i uništio jedne, a doveo u pokornost druge. Malo pomalo, u nizu pohoda, završava Karlo pokoravanje odmetničke Akvitanije.

Borba sa Arabljanima. Ali tu, na jugu Galije, Franci su se sukobili s novim neprijateljem, Arabljanima, koji su, osvojivši Španiju, počeli od 720 g. da nadiru i u Galiju. Ovamo su ih zvali lokalni magnati, nezadovoljni franačkom vlašću; Arabljane je jedno vreme pozivao i Odon Akvitanski, koji je međutim prešao docnije na Karlovu stranu. Prisnog saveza sa Arabljanima držala se i burgundska aristokratija, koja ih je često zvala u pomoć u svojoj borbi s Karlom.

Odlučna bitka sa Arabljanima odigrala se kod Poatjea (732 g.). Arapska konjica nije uspela da pokoleba bojni red franačke pešadije, i morala se povući. Ali je borba sa Arabljanima i njihovim saveznicima — burgundskim magnatima, koji su Arabljanima predali niz gradova na jugu i dizali niz ustanaka, trajala gotovo do kraja vlade Karla Martela. Karlo je potukao burgundsku aristokratiju koja je digla ustanak i izvršila zamašne konfiskacije; on je Burgunđane nazivao »buntovnicima i nevernim narodom«. U jednoj od svojih povelja on poklanja imanje nekog Rikulfa, »jer je on — stoji u povelji, — narušivši vernost franačkoj državi, pristupio Saracenima i uzeo učešća u njihovim pljačkama«. Na kraju krajeva, arapsko nadiranje prekinuli su građanski ratovi koji su izbili u njihovoj otadžbini.

Socijalna politika Karla Martela. Stavljajući u zavisnost od sebe germanska plemena Friza, Alemana, Bavaraca i drugih, Karlo Martel je štitio misionare, koji su svojom delatnošću u Germaniji jačali franačku državu; među njima osobitu vidnu ulogu igrao je papski legat Bonifacije, bivši anglo-saksonski monah. Ipak Karlo nije pružio pomoć papi (iako ga je ovaj u dva maha molio) u borbi protiv Langobarda, svojih nedavnih saveznika u borbi sa Arabljanima.

Karlo Martel nije samo vojnim uspesima učvrstio centralnu vlast u kraljevini. Sami ti uspesi u znatnoj su meri počivali na socijalnoj politici koju je on vodio, na onom preokretu u zemljoposedničkim odnosima koje Engels smatra jednim od najvažnijih rezultata karolinške dinastije.[1]

Pre Karla Martela preovlađujući oblik kraljevskih zemljišnih poklona bili su darovi u zemlji u vidu potpune privatne svojine. Takvi su darovi brzo smanjivali fond kraljevskih zemljišta, a uz to nisu uspostavljali nikakvu novu vezu između kralja i podanika koji bi dobili takav poklon. Karlo je morao da vodi upornu borbu s krupnim zemljišnim magnatima koji su težili potpunoj nezavisnosti. Ukrotivši jedne i smenivši druge, Karlo je morao naći sredstvo da čvršće priveže za presto umirene magnate, ili njihove naslednike. Takvo sredstvo sastojalo se u tome što je uveden sistem davanja zemljišta na uslovno posedovanje, u beneficij, umesto ranijeg poklanjanja u ličnu svojinu. Mogućnost za široku primenu sistema beneficija pružale su, s jedne strane, zamašne konfiskacije, koje je Karlo vršio prilikom umirivanja »buntovnika« i »izdajnika«, a s druge strane, široka sekularizacija crkvenih zemljišta, koju je on izvršio.

Oslonac vlasti austraziskih majordoma u vreme kada su već postali majordomi čitave Franačke kraljevine — sastojala se, pored njihove lične moći kao krupnih zemljoposednika, i u podršci koju je toj vlasti pružao sloj sitnih i srednjih zemljoposednika, još prilično mnogobrojan u Austraziji; ti zemljoposednici okupili su se oko svoga vojskovođe i tražili od njega zaštite protiv samovolje magnata.

Trebalo je proširiti i podržati taj sloj slobodnih zemljoposednika, koji su pretstavljali izvrstan izvor vojne snage franačkih majordoma. Borba sa Arabljanima pokazala je preimućstva konjice nad nekadašnjom pešadijom, koja je regrutovana uglavnom iz redova slobodnih franačkih seljaka; ti seljaci međutim nisu mogli izdržati teret ratnih obaveza, osobito za vreme dugih i čestih ratnih pohoda, i sve su više brojno opadali. Kao osnovica za konjičku vojnu službu imao je da posluži upravo sloj srednjih zemljoposednika odanih majordomu. Zemljišni fond obrazovan konfiskacijama brzo se smanjivao, i Karlo je morao pristupiti u širokim razmerama davanju crkvenih zemljišta u vojne beneficije. To mu je bilo utoliko lakše što je on u borbi s protivnicima, među kojima je bilo i mnogo duhovnih magnata, široko smenjivao episkope i opate i na njihova mesta postavljao ljude iz redova svojih najbližih pristalica. Poznat je njegov nećak Hugo, koji je dobio tri episkopata i tri opatije. Najbliži Karlov suborac Milon bio je episkop trijerski i rajmski. Čitav niz episkopskih stolica nije uopšte popunjavan. »U većini gradova — piše u to vreme Bonifacije papi — episkopske stolice date su svetovnim ljudima, koji su žudno želeli da se dokopaju crkvenih imanja...«

Uz podršku tih svojih privrženika Karlo je i ostvario široko davanje crkvenih zemljišta u vojne beneficije.

Po svoj prilici u vreme Karla Martela pada i zahtev centralne vlasti da svetovni i crkveni magnati sami stoje na čelu vojnih odreda ljudi zavisnih od njih i da odgovaraju za njihovo vršenje državnih obaveza. Time su magnati izjednačavani po svojoj vlasti s grofovima, pretstavnicima javne vlasti, i postajali su i sami delimično nosioci te vlasti. Na taj način, privatnopravni odnosi seniora i vazala počinju da dobijaju javnopravni karakter. Ti se odnosi još više učvršćuju praktikovanjem imuniteta, koji se sada proširuje i na one teritorije koje su pre toga bile nezavisne od bilo kakve privatne vlasti. Prema tome, funkcije grofova prenose se u nizu slučajeva na magnate, svetovne i duhovne, koji postaju seniorima dotle slobodnog stanovništva.

To je onaj preokret koji je započeo Karlo Martel i koji su nastavili i završili njegov sin Pipin i unuk Karlo Veliki. Po tačnoj Engelsovoj opasci taj je »preokret značajan zbog toga što je primenjen kao sredstvo da se država ujedini, da se magnati jednom zauvek privežu za presto i time ojača kealjevska vlast, a on je na kraju krajeva potpuno oslabio krunu, doprineo nezavisnosti magnata i doveo do raspadanja države«.[2]

Pipin Mali i Karloman. Posle smrti Karla Martela vlast u franačkoj državi podelila su između sebe dva Karlova sina: Karloman, koji je dobio Austraziju sa Alemanijom i Tiringijom, i Pipin (sa nadimkom Mali, zbog svog niskog rasta), koji je upravljao Neustrijom s Burgundijom i Provansom. Odmah je protiv novih majordoma dignut niz ustanaka. Pobunio se Karlov sin od druge žene — Grifon, koga su braća zaobišla prilikom podele države. Pobunila su se i plemenska vojvodstva — Alemanija, Bavarska, Akvitanija. Oba brata ugušila su te ustanke, ali su radi učvršćenja svoga autoriteta ipak smatrala za potrebno da postave kralja. 743 g. oni su doveli na kraljevski presto Hilderika III iz roda Merovinga.

Reforma crkve. U isto vreme braća su se postarala da regulišu i svoje odnose s crkvom, zaoštrene zbog sekularizacije crkvenih zemalja pod Karlom Martelom. Podrška crkve bila im je potrebna i za učvršćenje njihove vlasti.

Za njihove vlade sazivaju se crkveni sabori, koji zavode strogu crkvenu organizaciju i jerarhiju koja potseća na administrativnu organizaciju franačke države: stvaraju se lestvice crkvenih položaja, koje se penju od sveštenika preko episkopa do arhiepiskopa; osim toga stvara se okružna eparhiska organizacija crkve. Slično savetima svetovnih magnata pri centralnoj vlasti, koji se sazivaju redovno, otsada se svake godine moraju sazivati i crkveni sabori. U isto vreme zavodi se i crkvena disciplina; propisuje se strogo pridržavanje benediktinskog statuta po manastirima; crkvenim licima zabranjuje se nošenje oružja, bavljenje ratom ili lovom i svetovno odevanje. Zapažaju se i pokušaji da se crkvi vrati njena zemljišna imovina, razdana pod Karlom Martelom. Karloman čak otvoreno obećava to vraćanje. Na kraju krajeva postignut je kompromis: sva zemljišta razdana u beneficij smatraju se imovinom crkve, ali i dalje ostaju u rukama nosilaca beneficija u svojstvu prekarija, i ovi za njih plaćaju crkvi dvojni desetak. Sistem vojnih beneficija postao je već toliko nužan elemenat vojne organizacije franačke države, da se povratak na staro stanje pokazao nemogućim.

Reforma crkve izvršena uz podršku Karlomana i Pipina, i pored prilično jake opozicije od strane lica pogođenih njome, dovela je do tesne saradnje između crkve i države i još više učvrstila vlast franačkih majordoma, doprinoseći docnije i samom osvajanju kraljevske vlasti od strane Pipina. Pa ipak je opozicija protiv reforme, naročito protiv njenog inicijatora Karlomana, bila u to vreme toliko velika da je ovaj čak morao da se odrekne vlasti (747 g.) i da završi život kao monah u Italiji.

Uostalom, velike teškoće osećao je u prvo vreme i sam Pipin, koji je sad postao jedini majordom u državi. U više mahova diže protiv njega ustanak Grifon, podržavan čas od Bavaraca, čas od Akvitanaca, a čas od Langobarda, koji su odavno težili za tim da osvoje Bavarsku. Langobardska opasnost postaje sada sve veća, i ona zbližava Pipina s papama, na koje su Langobardi takođe vršili pritisak.

Pipin uzima kraljevsku vlast. Prividna vlast merovinškog kralja malo je pomagala Pipinu u toj njegovoj borbi; zbliženje s papstvom obećavalo je druge perspektive; postajalo je moguće da on uzme i samu kraljevsku vlast, legalizovanu crkvenim autoritetom.

751 g., u ime »svih Franaka« koji su doneli tu odluku na zajedničkoj skupštini, upućeno je papi Zahariji svečano poslanstvo s pitanjem: »o kraljevima koji su u to vreme postojali kod Franaka ali nisu imali kraljevsku vlast: je li to dobro?«

Papa je odgovorio: »Bolje da se kraljem naziva onaj ko ima vlast nego onaj ko je bez kraljevske vlasti«.

Dobivši takav povoljan odgovor, Pipin je u novembru iste godine sazvao u Saosonu sabor franačke aristokratije i svojih vazala, i tu je on »po izboru svih Franaka, posvetom od strane episkopa i uz zakletvu plemstva« uzdignut na kraljevski presto. Merovinški kralj Hilderik i njegov sin bili su postriženi i zatvoreni u manastir.

Pipin se darežljivo zahvalio crkvi, obasuvši darovima mnoge manastire; ali je papa zatražio nešto više — pomoć protiv Langobarda.

753 g. papa Stefan II uputio je Pipinu žalbu na langobardskog kralja Aistulfa, koji je vršio pritisak na Rim, a uskoro i sam krenuo na franačku državu. Sastavši se s Pipinom (754 g.), papa ga je na kolenima molio za pomoć i dobio od Pipina odgovarajuća obećanja. Ali rat s Langobardima nije naišao na simpatije franačke aristokratije. Da bi Pipinu dao još veći autoritet (njegovo novo zvanje još je izazivalo opoziciju), papa ga je ponovno krunisao i izvršio obred miropomazanja nad njim, kraljicom i njihovim sinovima; u isto vreme on im je podario titulu »rimskih patricija«. Miropomazanje do tog vremena nije bilo poznato u Galiji i nije primenjivano na Merovinge. Pipinovo pomazanje uzvišavalo ga je iznad pretstavnika stare dinastije. Titula rimskog patricija, pored toga što ga je uzdigla, činila je Pipina i pokroviteljem Rima, »oslobodiocem i zaštitnikom crkve«.

Rat s Langobardima i obrazovanje Papske države. Pa ipak je jaka opozicija nagonila Pipina da okleva. Učinjen je pokušaj da se stvar reši putem mirovnih pregovora, ali taj pokušaj nije doneo nikakvih rezultata. Onda je franačka vojska u proleće 755 g. prešla Alpe i potukla Langobarde. Aistulf je uz posredništvo franačke aristokratije zamolio za mir, dao taoce i obavezao se da će plaćati danak i ustupiti Pipinu gradove Ravenskog egzarhata i Rimske oblasti, koje je osvojio od Vizantije. Pipin je te gradove predao papi i time udario temelj svetovnoj državi papa.

Posle Pipinovog povlačenja iz Italije Aistulf je ponovo počeo da vrši pritisak na papu. Bio je potreban nov Pipinov pohod (756 g.), koji je takođe krunisan uspehom. Ovog puta Pipin je oduzete gradove formalnim aktom predao za večita vremena rimskoj crkvi, ne obazirući se na proteste i pretnje Vizantije, koja je zahtevala da joj se egzarhat vrati.

U to vreme pada pokušaj da se teoriski zasnuje svetovna vlast pape kao gospodara Papske oblasti i čak da se ona proširi daleko van graica tog poseda. Pojavljuje se čuveni falsifikovani dokumenat, poznat pol imenom »Konstantinova darovnica«. U tom falsifikatu, koji je verovatno izašao iz papske kancelarije, govori se da je car Konstantin, kada ga je papa Silvestar pokrstio, darovao papi znake carske vlasti — purpurnu hlamidu, zlatnu dijademu, »grad Rim, zemlje i gradove Italije i čitavog Zapada«.

Pipinovi spoljnopolitički uspesi. Tako se vlast i uticaj Pipina proširio i van granica franačke države. Aistulfov naslednik na langobardskom prestolu, Deziderije, koji je izabran za kralja »po pristanku kralja Franaka i po savetu magnata«, bio je takoreći Pipinov vazal. Vizantiski car vodio je pregovore s Pipinom o braku svog sina s kćerkom franačkog kralja. Bagdadski kalifa tražio je njegov savez u borbi protiv Arabljana u Španiji. Pape su tražile Pipinovu zaštitu i pomoć franačkih episkopa kod reorganizacije uprave Rimske crkvene oblasti.

Poslednje godine Pipinove vlade obeležene su vojnim uspesima na jugu Galije. 759 g. Arabljanima je oduzeta Narbona sa Septimanijom, a posle dugotrajnih pohoda (760—768 g.) pokorena je Akvitanija. Crkva pod Pipinovim pokroviteljstvom i ovde mu je pružala podršku u njegovim planovima. Najzad, uspešni ratovi sa Saksima i Bavarcima učvrstili su uticaj nove karolinške monarhije i u Germaniji.

Karlo Veliki i Karloman. Pred svoju smrt Pipin je podelio kraljevinu između svojih sinova Karla i Karlomana. Stariji Karlo dobio je severozapadne delove kraljevine (Austraziju, severnu Neustriju i veći deo Akvitanije); Karlomanu su pripali jugoistočni delovi kraljevine (južna Neustrija, Burgundija, Provansa, Alzas i Alemanija, Tiringija, Hesen i neke druge oblasti).

Između braće nije vladala sloga, naročito u spoljnoj politici. 769 g. u Akvitaniji je izbio ustanak koji je digao neki Gunald. Karloman je odrekao bratu pomoć, pod izgovorom da ustanak nije zahvatio oblasti koje njemu lično pripadaju. Karlo je samo sa svojim snagama ugušio ustanak.

Na Karlomanovom dvoru bila je jaka langobardska partija, dok je Karlo naginjao na stranu pape. Ali zahvaljujući uticaju i posredništvu njihove majke Bertrade, koja je po svom poreklu pripadala franačkoj aristokratiji i simpatisala Langobardima, Karlo je i sam izmenio privremeno svoju politiku i čak se oženio kćerkom langobardskog kralja Deziderija — Dezideratom. Ali je uskoro (771 g.) umro Karloman, i njegovi vazali prišli su Karlu, lišivši prestola Karlomanovu decu. Njegova udova zajedno s decom našla je utočište u Langobardiji kod Deziderija, koji je težio da Karlomanove sinove vrati na nasledni presto. Karlo je oštro izmenio svoju politiku. On se još ranije razišao sa Deziderijem, a kada mu se papa Hadrijai I obratio za pomoć protiv Langobarda, on je krenuo protiv njih, posle uzaludnih pokušaja da se pitanje reši mirnim pregovorima.

Rat s Langobardima. Opsada Pavije, u kojoj se utvrdio Deziderije, otegla se. Karlo je iskoristio mogućnost da učvrsti svoj uticaj u samom Rimu i u proleće 774 g. iznenada se pojavio u Rimu, gde ga je papa primio s velikim počastima, i tu svečano potvrdio sve Pipinove darove. Sa svoje strane, papa je potvrdio Karlu titulu patricija, koja je papu stavljala u zavisan položaj od franačkog kralja.

Rat s Langobardima završio se Karlovom pobedom. Posle zauzimanja Pavije Deziderije je zbačen s prestola i zatvoren u manastir. Karlo je stavio na glavu gvozdenu langobardsku krunu i uzeo titulu kralja Franaka i Langobarda.

Ali, posle povlačenja franačke vojske neke langobardske vojvode, sa Deziderijevim sinom Adalgizom na čelu, digli su ustanak. Protiv Karla sklopljena je koalicija bavarskog vojvode Tasila, Avara i Vizantije, koja je podržavala Adalgiza i težila da povrati svoje izgubljene posede u Italiji.

Karlo je ponovo došao u Italiju, potukao langobardske vojvode, a zatim se bacio na Bavarsku. Tasilo je bio osuđen kao buntovnik i zatvoren u manastir; zvanje vojvode ukinuto je u Bavarskoj, a uprava nad njom poverena jednom od grofova.

Uskoro je Langobardska kraljevina dobila svog zasebnog kralja u ličnosti Karlovog sina Pipina, koji je vladao pod opštim rukovodstvom svoga oca; sama kraljevina dobila je organizaciju po franačkom uzoru. 787 g. morao je priznati Karlovu vlast i Benevent, jedno od langobardskih vojvodstava koje je dotle čuvalo svoju nezavisnost.

Pokorenje Saksonije i njena feudalizacija. Najvećih napora stajalo je franačku državu osvajanje Saksonije (772—804 g.). »Od svih ratova — kaže Ajnhard — koje su Franci vodili, nije bilo dužeg, težeg i svirepijeg od ovog«.

To širenje franačke države na istok, ka Labi, a zatim i dalje, u slovenske oblasti, bilo je uslovljeno potrebom za zemljom i radnom snagom, koju je osećao brojni sloj franačkih sitnih i srednjih zemljoposednika — baza, vojne organizacije karolinške države. Nastanjena zemljišta u autohtonim oblastima franačke države bila su već razdata; fond crkvenih zemljišta, pretvorenih u beneficije kraljevskih vazala, bio je takođe iscrpen, a dalje dodeljivanje beneficija posle Pipinovih reformi nailazilo je na ozbiljne teškoće. Sada su samo osvajanja mogla dati zemlju za nova dodeljivanja i ljude za njenu obradu.

Plemena Saksa zahvatala su teritoriju od donje Rajne do Labe na istoku i Ajdera na severu. Ona su se delila na četiri plemenska saveza: na Zapadne Sakse, ili Vestfalce, na Angarijce — u centru, Istočne Sakse ili Ostfalce, i Severne Sakse, ili Nordalbinge. Nalazili su se na poslednjem stupnju rodovsko-plemenskog uređenja, s početkom procesa obrazovanja klasâ. Razlikovala su se tri glavna socijalna sloja: rodovsko-plemenska aristokratija — edelinzi, koji su se isticali krupnijim razmerama stočarskog i robovskog gazdinstva; obični slobodni ljudi, koji su činili osnovnu masu Saksa, — frilinzi; и најзад неслободни људи— lasi. Pojedini okruzi zadržali su svoju samostalnost, pod upravom lokalnih vođa; samo su u ratno vreme birane posebne vojvode. Saksi su sačuvali paganstvo i po svoj prilici skupljali se jednom godišnje radi vršenja zajedničkog verskog kulta. Slično Germanima Tacitovog doba, oni su često preduzimali prepade na pogranične oblasti franačke države, i pogranični sukobi bili su obična pojava.

Prve Karlove operacije protiv Saksa počele su 772 g. Franačka vojska krenula je protiv Angarijaca, zauzela njihovo utvrđenje Eresburg, uništila njihovu svetinju — sveto deblo drveta, takozvani Irminsul, na kome, po verovanju Saksa, počiva nebeski svod. Uzevši taoce i zadobivši bogat plen, franačka vojska se vratila u otadžbinu.

U odgovor na to Saksi su 774 g. upali u Hesen, opljačkali tamo manastir, kao i Deventersku crkvu u zemlji Friza. Franačka vojska po drugi put upada u Saksoniju i podvrgava zemlju pljački i požaru.

Tek od 775 g. počinje pravo pokoravanje Saksa. Jedna velika vojska prodire u oblast Vestfalaca, Angarijaca i Ostfalaca. Poraz je bio tako snažan da su Karlu došli saksonski dostojanstvenici moleći ga za mir. Karlo je uzeo taoce i zaposeo garnizonima saksonska utvrđenja — Eresburg, Sigiburg i novosagraćeni Karlštat. U isto vreme on je zatražio od Saksa da prime hrišćanstvo. 777 g. u Paderbornu je održan opšti sabor, na kome je saksonska aristokratija položila Karlu zakletvu na vernost i dobila kao nagradu od franačkog kralja pojedine grofovije u Saksoniji na ravnoj nozi s Karlovim franačkim vazalima.

Ova kapitulacija i primanje hrišćanstva bili su delo saksonske aristokratije. Ona je u franačkoj državi videla oslonac za svoju sve jaču vlast nad ostalim stanovništvom. Ubrzanje feudalizacije saksonske zemlje bilo je u njenom interesu.

Osnovna pak masa Saksa videla je u franačkom osvajanju samo svoje porobljavanje. Plemenski otpor franačkom osvajanju malo pomalo počinje da prelazi u klasnu borbu protiv franačkih feudalaca-osvajača i protiv sopstvene saksonske aristokratije koja se pretvarala u feudalnu.

U prvo vreme ne prelazi sva saksonska aristokratija na stranu osvajača. Na čelu čitavog niza ustanaka (778—785 g.) nalazi se jedan od pretstavnika aristokratije — Vidukind. Svirepo se razračunavajući sa ustancima, Karlo izdaje takozvani Kapitularij za stvari Saksonije (Capitulatio de partibus Saxoniae), kojim je u zemlji zaveden specijalan režim. Saksima je zabranjeno da se skupljaju na opšte sabore, izuzev po kraljevom naređenju; za najmanji prestup protiv crkve i kralja propisuje se smrtna kazna. Izvršena je konfiskacija zemlje od okolnog stanovništva u korist svake pojedine crkve, u veličini dveju parcela (mansa), i na svakih sto ljudi uzet je po jedan rob i jedna robinja. Stanovništvo je moralo da plaća desetak u korist crkve. Sve ove mere uvođene su zato što su ustanci obično bili praćeni obnavljanjem paganstva, kao simbola nezavisnosti, dok su misionari, koji su prodrli u zemlju, ubijani ili proterivani. Saksima se pridružio jedan deo Friza. Karlo je kod Verdena zadao Saksima smrtni udarac; tom prilikom pobijeno je oko 4.500 talaca. Najzad, na Karlovu stranu prešao je i Vidukind (785 g.), pokrstivši se. Sam Karlo mu je kumovao i dao bogate darove. Po cenu svoje izdaje kupio je Vidukind Karlovu milost i sjajnu karijeru za svoje potomstvo.

Ali ni s Vidukindovom izdajom nije Saksonija još bila konačno pokorena. Pobeda Franaka bila je rezultat ne samo vojnih uspeha, nego i vešte politike, koja je umela da se koristi klasnim antagonizmima koji su tek nicali, privlačeći na svoju stranu saksonsku aristokratiju i samim tim slabeći narodni otpor. »Prve (tj. plemensku aristokratiju) — veli o Karlu jedan docniji pesnik — je on sablaznio darovima, a sve ostale zavisne slomio oružjem«.

Dalja borba, koja se sada ograničavala uglavnom na Nordalbingiju, nosi već u potpunosti karakter pokreta koji je usmeren istovremeno i protiv franačkih osvajača, i protiv lokalne aristokratije. Ta borba traje još čitavih dvanaest godina (793—804 g.) i praćena je vanrednim merama s Karlove strane — masovnim iseljavanjima Saksa iz njihove zemlje. Oni su bili raseljeni po raznim mestima franačke države, a njihove zemlje razdate su Francima i njihovim saveznicima — Slovenima iz plemena Bodriča. Neki okruzi izgubili su oko jedne trećine svog dotadašnjeg stanovništva. Takvo »umirenje« Saksonije bilo je praćeno ublaženjem specijalnog režima. Saksonski kapitularij, koji je izrađen u Ahenu, na savetovanju s pretstavnicima Vestfalaca, Ostfalaca i Angarijaca, i izdat 797 g., ukinuo je smrtnu kaznu u slučajevima u kojima je ranije primenjivana i zamenio je novčanim kaznama.

Rat sa Sloveiima i Avarima. Osvajanje Saksonije i prisajedinjenje Bavarske doveli su Franke u dodir s nekoliko drugih naroda. Duž Labe i istočno od nje živela su u to doba slovenska plemena. Od njih su Bodriči, davnašnji susedi i neprijatelji Saksa, pružali Karlu pomoć u njegovoj borbi sa ovima. Ali je pokorenje Saksonije nateralo Karla da preduzme mere za zaštitu svoje nove granice od napada Slovena. 789 g. on je krenuo protiv slovenskog plemena Lužičana, opustošio njihovu zemlju i naterao ih da priznaju njegovu vlast.

U stepama današnje Mađarske, u Panoniji, živeo je polunomadski narod Avari, koji je preduzimao napade na susedne oblasti franačke države. Za vreme langobardskog rata Avari su uzeli učešća u koaliciji protiv Franaka i neko vreme držali Frijaul. 791 g. preduzet je pohod protiv Avara istovremeno iz Bavarske i Italije. Ali su terenske prilike ometale uspešno prodiranje Franaka. Ratne operacije obnovljene su 795 i 796 g.; tom prilikom su Franci, koristeći se unutrašnjom borbom među Avarima, prodrli u dubinu njihove zemlje, osvojili i porušili centralni tabor Avara, okružen s devet koncentričnih krugova utvrđenja, takozvani Ring. Od teritorije osvojene u Panoniji obrazovana je Panonska marka.

Borba sa Arabljanima. Borba sa Arabljanima, započeta još pod Karlom Martelom, nije bila završena; sada su Franci sami prešli u ofanzivu. U to vreme u Španiji je vođena borba između feudalnih upravljača pojedinih oblasti severne Španije i emira iz porodice Omejada, sa sedištem u Kordovi. Koristeći se tom borbom, Karlo je 778 g. prešao Pirnneje i zauzeo niz gradova, ali je pretrpeo neuspeh kod Saragose. Prilikom povlačenja zaštitnicu franačke vojske napali su Baski u Ronsevalskoj dolini i uništili je. Među predvodnicima pao je i »prefekt Bretonske marke« Roland (Hruotland). Ovaj događaj našao je docnije odraza u čuvenom delu srednjovekovnog francuskog epa — »pesmi o Rolanu« (vidi glavu XXXII).

Posle toga Arabljani su sami prešli u ofanzivu. Kordovski emir objavio je 788 g. »sveti rat«, arapske trupe počele su da prodiru u Akvitaniju, koja je u cilju što uspešnije borbe protiv njih izdvojena u posebnu kraljevinu i data mlađem Karlovom sinu Ludviku, njegovom budućem nasledniku. Nova ofanziva na Španiju, koja je počela 796 g., dovela je do osvajanja španske teritorije sve do reke Ebra i do obrazovanja Španske marke.

Franačka monarhija i papstvo. To su bili najkrupniji uspesi franačke ekspanzije u Zapadnoj Evropi. Od relativno male franačke države, kakva je ona bila pod Karlom Martelom, obrazovala se krajem VIII veka široka monarhija; koja je obuhvatila gotovo čitav zapadnoevropski svet. Na dvoru franačkog kralja počinje da se sve više širi shvatanje da je on obnavljač i naslednik zapadnorimskih careva. Njega počinju da nazivaju »gospodarem celog sveta, najslavnijim među kraljevima, koga je bog u neizrecivoj milosti svojoj darovao narodima kao zaštitnika i oca«.

U to vreme mnogi su smatrali da je carski presto upražnjen, jer je vizantiska carica Irina, koja je vladala u ime svog sina Konstantina VI, zbacila sina s prestola, oslepila ga i sama zauzela njegovo mesto.

Ali papa nije bio voljan da odveć uzdiže svog sizerena. Kao što smo već videli, papstvo je još ranije polagalo pravo na vladavinu nad Zapadom, objavivši falsifikovanu povelju — »Konstantinovu darovnicu«. Papa Hadrijan čak je sanjao da ostvari tu tobožnju volju cara Konstantina i da sam postane naslednik zapadnorimskih careva, ako je to moguće, u saglasnosti s vizantiskim dvorom. Ali je on umro ne stigavši da ostvari svoje pretenzije.

Karlovo krunisanje za cara. Novi papa Lav III, koji je doveden na papski presto (795 g.) mimo željâ rimske aristokratije i koji je pre toga bio neznatan činovnik papskog dvora, osećao je potrebu za snažnom podrškom franačkog kralja. Odmah posle svog izbora Lav III je poslao Karlu rimsku zastavu i položio mu zakletvu na vernost. Protiv pape dignuta je u Rimu pobuna pod rukovodstvom aristokratije; sam papa bio je na ulicama Rima napadnut i žestoko istučen. On je pobegao Karlu u Paderborn i zatražio pomoć. Karlo mu je pomogao da se pod jakom stražom vrati u Rim, a krajem 800 g. i sam je tamo krenuo. Na saboru sveštenstva i uz učešće franačke i rimske aristokratije Lav III se svečanom zakletvom očistio od svih optužbi koje su protiv njega dignute. U znak zahvalnosti za ukazanu pomoć, papa je 25 decembra za vreme svečane službe stavio Karlu na glavu carsku krunu, poklonivši mu se do zemlje i poljubio ga, kao što je to činjeno ranije, za vreme Rimskog Carstva.

Da bi dobio priznanje svoje nove titule, Karlo je poveo pregovore s vizantiskim dvorom; pritom je u njegove planove ulazila čak i ženidba s caricom Irinom; ali je ova uskoro bila zbačena s prestola. Tek na kratko vreme pred Karlovu smrt priznala mu je Vizantija titulu »vasilevsa«, koju su nosili i istočni carevi. Ugovor je konačno sklopljen na početku vlade Ludvika Pobožnog.

Spoljašnja moć carevine Karla Belikog. Novi car vršio je veliki uticaj i van granica svoga carstva. Bagdadski kalifa Harun-al-Rašid težio je za tim da sklopi sa njim savez i protiv Vizantije i protiv kordovskih Omejada. On je uputio Karlu jedno poslanstvo; pritom je među darovima poslatim Karlu osobit utisak na Franke ostavio slon, koji je s velikim teškoćama dopremljen u Ahen; smrt toga slona zabeležena je čak u karolinškim analima. Kralj Galisije i Asturije Alfonz priznao je Karlovu vrhovnu vlast; kraljevi Škotske takođe ga nazivaju svojim gospodarem, a sebe njegovim podanicima. Karlo se meša u stvari Engleske, podržavajući povratak na presto kralja Nortumbrije Indulfa (808 g.) i pomažući Egbertu (koji je pre toga dugo vremena živeo na njegovom dvoru) da zauzme presto u Veseksu. Vođe sitnih irskih plemenskih država izražavaju Karlu svoju pokornost. U isto vreme on pokušava da proširi svoj uticaj i na istok Evrope, preduzimajući pohode protiv Čeha i Srba. Poslednji Karlov rat bio je upravljen protiv Danaca, koji su otpočeli svoje napade na obale Zapadne Evrope. Uprkos svih tih uspeha još za Karlovog života zapažaju se prvi znaci nestabilnosti njegovog carstva.

Nestabilnost carstva Karla Velikom. 811 g. Karlu su javljali: »Tvoji poslanici ne nailaze više na pokornost, tvoje se naredbe po grofovijama ne izvršuju«. Uzrok slabljenja centralne vlasti ležao je u jačanju lokalnih feudalnih magnata, kao rezultat čitave politike Karolinga.

Takav je bio istoriski proces koji je doveo do osvajanja vlasti od strane dinastije Karolinga i do obnove Rimskog Carstva. Ali to novo carstvo po svojoj socijalnoj suštini nije više pretstavljalo antičko robovlasničko carstvo: novo carstvo bilo je feudalna država.


2. Feudalna organizacija karolinške monarhije[uredi]

Preokret u zemljišnim odnosima. U doba Karolinga razvitak feudalnog načina proizvodnje u glavnim oblastima Franačke države krenuo je daleko napred. Samo je istočno od Rajne, u oblastima prave Germanije, proces feudalizacije završen docnije.

Krupni zemljišni posed, osnovica feudalnog društva, postojao je i ranije u Franačkoj državi, još pod Merovinzima; pa ipak on u to vreme nije dostigao dominanta« značaj u društvu. Između rimskog kolona i srednjovekovnog kmeta stoji, po Engelsovim rečima, »slobodni franački seljak«. Slobodna starinska marka pretstavlja osnovnu ćeliju franačkog društva, osobito u doba Saliskog zakona.

Ali je razvitak privatne zemljišne svojine, takozvanog aloda, neizbežno vodio porastu krupnog zemljišnog poseda i feudalnog uređenja. Dok se u doba Merovinga taj proces vršio još relativno sporo, dotle se u VIII, a naročito u IX veku, već može govoriti o pravom preokretu u oblasti zemljišnih odnosa. Sada ponovo, kao u doba poznog Rimskog Carstva, prevlađujući oblik agrarnih odnosa postaje krupni zemljišni posed, ali ne više u obliku robovlasničkog, već feudalnog poseda.

Naši izvori osobito su bogati podacima o tome da sitni sopstvenici predaju svoju zemlju, a ponekad i svoju ličnost, krupnim magnatima — upravo u doba Karolinga, naročito u IX veku; izvanredno su bogati takvim dokumentima crkveni arhivi.

Porast crkvenog zemljoposeda. Ova poslednja okolnost, pored činjenice da su crkveni arhivi vrlo dobro sačuvani, objašnjava se u prvom redu prilivom darova upravo u korist crkve. Pored opštih uzroka koji su izazivali propadanje sitnih sopstvenika — čestih ratova, tereta poreza i globa, direktnih nasilja od strane moćnih magnata, nerodice i gladi, — igrali su ovde ulogu i specijalni uslovi toga doba. Bilo je rašireno ubeđenje da darovi u korist crkve doprinose oproštenju grehova i stiču darodavcu posebnu zaštitu kakvog »sveca«. Da bi pridalo osobit autoritet ovom ili onom manastiru ili crkvi, sveštenstvo je težilo da pronađe kakvu bilo istaknutu svetinju, na primer u vidu mošti, i da time pojača priliv darova. Tako su, na primer, poslanici soasonskog manastira sv. Medarda s teškom mukom izmolili u Rimu telo sv. Sebastijana, i uz to su još ukrali delić tela sv. Grigorija; kada su zemni ostaci oba ta »sveca« dovezeni u manastir, oko novih »svetaca« sleglo se toliko naroda da je čitava okolina bila pokrivena ljudima, »kao skakavcima«; otpočela su čudesna isceljenja, a monasi su zbirali novac, da mu se ni broja ne zna. U cilju varaličkog izvlačenja bogatstva u korist crkve monasi su se služili obmanom, lopovskim trikovima, javljanjem duhova. Naročito je široko bilo rasprostranjeno falsifikovanje dokumenata. Kakve je ogromne razmere ono dostiglo, može se videti, na primer, iz toga što je od 560 merovinških povelja navedenih u zborniku Pardessus njih oko 130 pretstavlja nesumnjive falsifikate, načinjene mahom u doba Karolinga. Mi, na primer, znamo da je falsifikovani testament Remigija iskoristio rajmski arhiepiskop Hinkmar da za crkvu dobije čitav niz poseda o kojima u autentičnom testamentu nema ni pomena, iako taj testament nije bio nikad izgubljen, što je sam Hinkmar vrlo dobro znao. Same pape nisu se ustručavale da pristupaju falsifikovanju; tako je, na primer, papa Jovan VIII nastojao da dobije posede manastira Sen-Denija kod Pariza pomoću očito falsifikovanog dokumenta. Drugi primer pretstavlja sastavljanje takozvane »Konstantinove darovnice«, o kojoj je napred bilo reči. Sva ta iznuđivanja, obmane, nitkovluci, lažna svedočenja, falsifikati i čak direktni akti nasilja nosili su ponekad toliko očigledan karakter da sam Karlo Veliki u jednom od svojih kapitularija (811 g.) sa ironijom pita sveštenstvo, smatra li ono tu gramzivost »odricanjem od ovoga sveta«?

Drugi momenat koji je doprineo osobitom prilivu zemljišnih darova u korist crkve bio je u širokom praktikovanju prekarija. Siromah koji bi dao u korist crkve svoju zemlju, nije samo dobijao natrag tu zemlju na osnovu prekarija (precaria oblata) na uslovno korišćenje za sebe, a ponekad i za svoje najbliže potomke, nego je često dobijao još i komad crkvene zemlje (precaria remuneratoria) na takvo isto uslovno korišćenje, u vidu uzdarja. Ako bi pritom darodavac ustupao zemlju s tim da crkva njome može raspolagati ne tek posle njegove smrti (post obitum) već odmah (a die presente), dobijao je on takvu crkvenu zemlju još u većim razmerama.

Pretvaranje seljaštva u kmetove. Porast krupnog zemljišnog poseda i obezemljivanja seljaštva vršio se u korak sa pretvaranjem slobodnih sitnih zemljoposednika u kmetove. Ekonomski propali sitni sopstvenik bio je gotovo redovno prinuđen da magnatu daje ne samo svoju zemlju nego i svoju slobodu. Povelje i zbirke pravnih formula pune su takvih primera. Pred nama je, na primer, siromah koga su zadesile »krajnja beda i brige« i koji nema sredstava za život ni odelo; nemajući mogućnosti da raskrsti s dugovima, on prodaje sebe u ropstvo, tako da njegov vlasnik ima prava da sa njim postupa kao sa robovima po rođenju, tj. da ga prodaje, zamenjuje, kažnjava (Sanska formula br. 4). Jedan drugi siromah, koji je »pao u greh« da ukrade tuđe stvari, »potpuno dobrovoljno« pristaje da bude rob i uz to dobija izvesnu sumu novca (Anžerska formula br. 2). Treći sličan slučaj: siromah je počinio krađu, bio stavljen na muke, priznao i pretstojala mu je smrtna kazna; ali je bio otkupljen i pretvoren u roba, o čemu svedoči dokumenat o kupovini (Anžerska formula br. 3).

Ali su siromasi mogli stupati u zavisan položaj od krupnog magnata i pod slobodnijim uslovima. Pred nama je siromah koji nema dovoljno sredstava da se hrani i odeva; on »predaje sebe i komenduje se« pod zaštitu ekonomski jačeg čoveka, koji se sa svoje strane obavezuje da će za službu i potpunu poslušnost pružati zavisnom čoveku pomoć u hrani i odelu (Formula iz Tura, br. 43). Pretvaranje slobodnog čoveka u prekarista obično je vodilo i pretvaranju njega i njegovog potomstva u zavisne ljude.

Beneficij. Ali pored takvih oblika nametanja zavisnosti, zemljišne i lične, koja je na kraju krajeva vodila pretvaranju seljaka u kmeta, bilo je i plemenitijih oblika zavisnosti; to su beneficij i vazalnost.

Beneficij je bio zametak docnijeg lena (feuda). Svoj specifičan oblik, različan od ostalih oblika darovanja, i svoju široku rasprostranjenost dobio je beneficij u doba Karolinga, od vremena vojne reforme Karla Martela.

Beneficij je darovan obično doživotno, do smrti kako dobitnika tako i davaoca; u oba slučaja bilo je potrebno obnavljanje beneficija. Ali se on mogao oduzeti ako se ne ispunjuju uslovi pod kojima je dat: u slučaju neplaćanja dažbina (crkveni beneficij), u slučaju da gazdinstvo počne propadati, u slučaju da dobitnik beneficija ne vrši traženu službu. Malo pomalo, ukoliko se takav beneficij od doživotnog pretvara u nasledni i ukoliko sve više dobija specifično vojni karakter, on se tokom IX veka pretvara u leno, ili feud.

Ali su se još ranije nosioci beneficija, beneficijari, starali da to uslovno, doživotno korišćenje zemlje pretvore u ličnu svojinu. Kapitulariji Karolinga bore se protiv takvih pokušaja.

Vazalstvo. Beneficiji su često povezivani sa vazalstvom. Vazalu je zemlja davana obično na doživotno korišćenje. Vazalima su nazivani slobodni ljudi koji su stupali u ličnu zavisnost od magnata, mahom u svojstvu članova družine ovog poslednjeg. Sam akt pretstavlja »slobodan sporazum« između obeju strana; »čovek« (vazal) komendovao je (preporučivao) sebe drugome, a ovaj (senior) uzimao je od njega zakletvu na vernost. Ali je senior uzimao na sebe i staranje o vazalu, i ovaj je imao pravo da napusti svoga seniora ako senior učini atak na njegov život, ako ga napadne batinom ili mačem, pokuša da obeščasti vazalovu ženu ili kćerku, liši ga nasleđene imovine, pretvori vazala u roba, ili mu najzad otkaže zaštitu. U ostalim slučajevima vazal je imao pravo da napusti svoga seniora samo po njegovom odobrenju. Takvi su bili »propisi« koji su regulisali vazalne odnose i koji živo karakterišu način života toga doba.

Vazalstvo je prvobitno privatan, slobodan akt; ali docnije država počinje da reguliše vazalne odnose, utvrđujući za to određene pravne norme. U daljem toku razvitka, ukoliko vojno vazalstvo u doba Karolinga postaje osnovna organizacija karolinškog društva, to vazalstvo dobija obavezan karakter. Već Karlo Ćelavi (unuk Karla Velikog) propisuje (847 g.) »da svaki slobodan čovek u našoj kraljevini prizna nad sobom seniora, koga hoće, bilo u našoj ličnosti bilo u ličnosti naših vazala«.

Kao posledica takvog obaveznog vazalstva već se zapaža feudalna jerarhija: od kralja zavise njegovi neposredni vazali, magnati kraljevine, od ovih — njihovi vazali, i tako dalje, sve do srednjih i sitnih beneficijarija, vazala nižeg tipa, za koje rade kmetovi-seljaci, koji drže vazalsku zemlju. Zameću se feudalne lestvice, koje pretstavljaju političku organizaciju vladajuće klase u cilju obezbeđenja njene kolektivne vlasti nad kmetskim stanovništvom (detaljnije o feudalnoj jerarhiji vidi u glavi VIII).

Imunitet. Neposredan način za ostvarenje te vlasti na terenu bio je karolinški imunitet. Od obične privilegije koju je davala merovinška država karolinški imunitet se pretvara u oblik državne uprave. Imunist se pretvara u neku vrstu državnog činovnika, odgovornog za stanovništvo koje živi na teritoriji na koju se prostire imunitet. On se obavezuje da će sazivati to stanovništvo na sudske skupove (privatae audientitae), koji pretstavljaju sud niže instancije, lično pretsedevajući na njima ili poveravajući taj zadatak svojim činovnicima (iudices privati, advocati). Takvi privatni činovnici postavljaju se još u doba Karla Velikog uz učešće grofa i »naroda«, tj. na njih se gleda kao na neku vrstu državnih činovnika. S druge strane, senior imunitetskog okruga odgovara za vršenje pravosuđa i za to da će krivci za teže krivične prestupe biti predavani sudu grofa; u slučaju nemarnog odnosa seniora prema toj dužnosti kraljevski poslanik (misus dominicus) sa svojom pratnjom mogao se nastanjivati i živeti na račun imunista sve dotle dok ovaj ne izvrši svoje obaveze.

Prema tome, privatna vlast imunista, krupnog zemljoposednika, dobija državni karakter, a njegov posed se pretvara u neku vrstu poseda-države, u osnovnu ćeliju feudalnog društva.

Razvitak proizvodnih snaga u poljoprivredi. Širenje krupnog zemljoposeda u doba Karolinga vršilo se na bazi opšteg povišenja nivoa proizvodnih snaga u VIII i IX veku. U to vreme već se zapaža u nizu oblasti razvitak tropoljnog sistema obrade zemljišta, umesto dvopoljnog i garenja; pritom se u centralnim oblastima Galije i na jugu širi kultura viših vrsta žitarica, pšenice i pira, dok na severu i istoku, u Germaniji, i dalje preovlađuju raž i ječam. Sve se više krči šuma radi obrade zemljišta. Sve se većma šire voćarske i povrtarske kulture, kao i vinogradarstvo. U vezi s razvitkom konjice u vojsci širi se konjarstvo, koje zahteva sa svoje strane razvitak pašnjaka. Po pojedinim oblastima počinje da se širi i ovčarstvo, a vunarska proizvodnja uzima kod Friza znatne razmere (fina sukna). Polet u poljoprivredi odražava se i u jačanju interesovanja za antičku agrotehničku literaturu; u doba Karolinga ponovo počinju da se prepisuju rasprave Kolumele, Paladija, Plinija. Karakteristično je i to da upravo u karolinško doba pada i niz opisa raznih poseda, uglavnom manastirskih; isto tako, sada se pojavljuju i pojedine privredne instrukcije; takvi su, na primer, takozvani Kapitularij o vilama (Capitulare de villis), koji se pripisuje Karlu Velikom, ili statuti korbiskog opata Adalarda.

Organizacija krupnog zemljoposeda. Krupni zemljišni posed ovog vremena nije bio jednorodan. U rukama zemljoposednika — kralja, svetovnih magnata i crkve — nalazila su se zemljišta najrazličitijih razmera i kvaliteta. To su bili i krupni posedi, koji su zahvatali neprekidnu, prilično znatnu teritoriju, i sitniji posedi, koji su pretstavljali samo deo krupnijeg poseda koji pripada nekolicini feudalaca. To su mogli biti i pojedinačni zemljišni posedi u granicama samog sela, bilo u vidu malih imanja, bilo u vidu pojedinih seoskih majura ili čak još sitnijih površina, razbacanih na seoskoj teritoriji jedne opštine-marke, naporedo s posedima drugih sopstvenika, među kojima i slobodnih seljaka. Ta raznolikost zemljišnih poseda koncentrisanih u jednim rukama odražavala je razne stadije procesa prodiranja krupnog sopstvenika u ranije slobodno selo, sopstvenika koji je malo pomalo pribirao u svoje ruke sve veći broj sitnih parcela i organizovao ih u posed, zaokrugljavajući ga pomoću razmene ili nove kupovine zemlje, i najzad pretvarajući čitavo selo u kmetovsko selo, deo svoga feudalnog poseda.

Najzad, u krupne zemljišne komplekse, osobito u sastav kraljevog zemljišnog poseda, ulazili su pored već obrađene zemlje i krupni šumski tereni, koji su služili uglavnom kao ispaša za svinje, i kao izvor šumske građe potrebne u gazdinstvu; ti kompleksi pokriveni šumama bili su mestimično već ispresecani mnogobrojnim parcelama zasađenim raznim kulturama.

Feudalni posed. Razmotrimo pre svega strukturu krupnog feudalnog poseda. Iz doba Karolinga sačuvani su nam pojedini opisi poseda, takozvani poliptici; најпознатији је међу њима полиптик Сен-Жерменског манастира, који је лежао у околини средњовековног Париза. Ти описи дају нам конкретну слику структуре поседа у каролиншко доба.

Krupni feudalni posed toga doba, slično merovinškom posedu, sastojao se od dva osnovna dela: od vlastelinskog imanja sa vlastelinskom zemljom i od kmetovskog sela s parcelama zavisnog seljaštva.

Vlastelinska zemlja. Vlastelinski deo feudalnog poseda (mansus indominicatus, terra salica, terra dominica) sastojao se od vlastelinskog imanja s kućom i gospodarskim zgradama na njemu, među kojima su postojale i radionice vlastelinskih zanatlija, muškaraca i žena (ginekeji), koji su na vlastelinskom imanju prerađivali poljoprivredne proizvode. Za vlastelinsko imanje bili su vezani jedan ili više mlinova, kao i vlastelinska crkva, koja je pretstavljala feudalčevu privatnu svojinu. Na vlastelinsko imanje nadovezivali su se voćnjak, povrtnjak i ponekad vinograd. Po vlastelinskim stajama i živinarnicima gajena je stoka i živina.

Pod vlastelinsko imanje »potpadale« su razne parcele vlastelinske zemlje, obično razbacane između parcela zavisnih pritežavalaca — njive, vinogradi, pašnjaci, kao i neprekidni kompleks šumske površine i drugih neobrađenih površina, koje su upotrebljavane za ispašu stoke i za druge privredne potrebe stanovništva čitavog poseda. Pri takvoj ispresecanosti parcela one su se morale naizmenično obrađivati ili ostavljati za ispašu.

Vlastelinska zemlja obrađivana je manjim delom radom feudalčevih robova (provendarii, mancipia non casata), a većim delom zahvaljujući kuluku zavisnog seljaštva, koje je radilo svojim oruđima. Samo je u retkim slučajevima koristio feudalac najamni rad.

Deonice seljaka. Seljačka zemlja bila je razbijena na deonice mansuse ili hufe (hufe); od njih se svaka sastojala od imanja s kućom i gospodarskim zgradama, ponekad s povrtnjakom ili vinogradom, i od pojedinih parcela oranice, vinograda i pašnjaka, razbacanih po teritoriji feudalnog poseda izmešano s parcelama drugih seljaka i samog feudalca. Osim toga, svaki seljak imao je pravo da se koristi seoskim pašnjacima i šumom. Prema tome, opština-marka, s prinudnim menjanjem plodoreda i zajedničkim korišćenjem čitavog niza zemljišta, nije iščezla zajedno s porastom krupnog zemljoposeda, nego se pretvorila u kmetovsku opštinu zavisnih seljaka, koji su na seoskim skupovima rešavali svoja privredna pitanja; pritom se privrednom rasporedu donesenom od te opštine morao potčinjavati i sam vlastelin, usled postojanja prinudnog menjanja plodoreda.

Razmere seljačkih deonica bile su veoma različite: od veoma malog komada oranice ili vinograda s kolibicom do krupnih seljačkih deonica od 15 hektara. U mnogim slučajevima na takvim krupnim parcelama stanovalo je po nekoliko seljačkih porodica; to je rezultat raspadanja velike seljačke porodice, koja je ranije preovlađivala u franačkom društvu i čiji :u se tragovi sačuvali u Francuskoj sve do XVIII veka. Međutim na severu, po čisto franačkim oblastima, seljačke deonice bile su krupnije nego na jugu i u centru Francuske i imale stalne razmere, bar u granicama pojedinačnog poseda. Obične dimenzije takve parcele na severu bile su oko 15 hektara. Tu, na severu, po svoj prilici se duže sačuvala i velika seljačka porodica.

Kategorije zavisnog seljaštva. U doba Karolinga bio je različit i pravni (staleški) položaj zavisnog seljaštva vezanog za zemlju. Osnovne grupe tog seljaštva činili su koloni (coloni, ingenui,), lidi (lidi) i servi (servi casati). Među njima su glavnu masu kmetovskog seljaštva činili koloni. Na zemljištima Sen-Žermenskog manastira, na primer, koja su ležala uglavnom u okolini Pariza, na 2788 porodica zavisnog seljaštva dolazilo je 2080 porodica kolona.

Koloni su za razliku od robova smatrani za slobodne ljude. Ali oni nisu bili nezavisni ljudi. Kolon nije imao pravo da se udalji sa svoje parcele; u tom slučaju za njim su kretali u poteru i vraćali ga silom ili po sudskoj presudi. Kolon se dakle nalazio u zemljišnoj zavisnosti od svog feudalnog gospodara; zemlja koju je on zauzimao nalazila se u njegovom naslednom korišćenju.

Postojale su dve kategorije robova, kao što smo već videli: vlastelinski robovi, koji su dobijali hranu na feudalčevom imanju i nisu imali deonica, i robovi koji su bili nastanjeni na zemlju (servi casati). Dok su prvi i dalje pretstavljali predmet svojine i mogli biti prodavani, poklanjani i zaveštavani u nasleđe, pri čemu se na njihovu imovinu (peculium) gledalo kao na gospodarevu svojinu, — dotle su servi nastanjeni na zemlju već smatrani za ljude vezane za zemlju i nisu se mogli otuđivati bez zemlje, budući za nju vezani naslednim vezama.

Veliku raznolikost u pravnom pogledu pretstavljali su u franačkom društvu oslobođenici. Potpunu slobodu dobijali su prilikom puštanja na slobodu oni oslobođenici koji su nazivani denariales i cives Romani. Prvi od njih puštani su na slobodu u prisustvu kralja (cara); pritom je kao simbol oslobođenja gospodar izbijao iz ruku roba koji se pušta na slobodu izvestan novac (denarij); taj akt potvrđivan je kraljevom poveljom. Takav oslobođenik uživao je zatim neograničenu slobodu. Položaj blizak ovome zauzimali su i cives Romani (prvobitno oslobođenici po rimskom pravu), koji su dobijali specijalni dokumenat o sticanju slobode.

Ostale kategorije oslobođenika nalazile su se pod patronatom ovog ili onog lica, svetovnog ili duhovnog, zauzimajući srednji položaj između kolona i serva i dobijajući, slično njima, zemljišne deonice u nasledno korišćenje.

U skladu sa staleškim položajem pritežavalaca deonica dobijale su i ove posebne nazive: slobodni mansusi, lidski, robovski (mansi ingenuiles, mansi lidiles, mansi serviles), ma da se tokom vremena pritežavaočev položaj mogao i izmeniti. Na zemljištima Sen-Žermenskog manastira bilo je u IX veku 1430 slobodnih mansusa, 191 robovskih i svega 25 lidskih. Osim tih državina nazivanih mansusima postojala je još jedna malobrojna kategorija državina mahom veoma sitnih razmera, koje su nazivane hospitia i koje nisu spadale u osnovni sistem mansusa; te državine po svoj prilici nisu nosile nasledan karakter i često su na njima bili nastanjeni došljaci — hospiti (hospites).

Pored kmetovskog stanovništva samog poseda, na zemljama krupnog zemljoposednika-imuniste ponekad su se nalazili i slobodni elementi, nezavisni od njega. Ali osnovnu masu pritežavalaca krupnoposedničkih zemljišta činili su kmetovi.

Obaveze zavisnog seljaštva. Svi pritežavaoci vlastelinske zemlje bili su dužni da vrše određene obaveze, da idu na kuluk i plaćaju dažbine.

Kuluk je bio obično naročito velik kod servâ, koji su u većini slučajeva bili dužni da na feudalčevoj polovini poseda rade tri dana nedeljno (ostalo vreme radili su za sebe), premda je izvestan deo serva naseljavan na zemlju pod još težim uslovima — da za feudalca radi onoliko »koliko mu se naredi«, bez ograničenja roka. Koloni su takođe bili dužni da kuluče dva do tri dana nedeljno, ali je običan oblik kuluka za kolone bio kuluk po učinku — obaveza da kolon obradi u korist feudalca određeni komad njive ili vinograda i da sakupi s njega letinu, da vrši prevoz proizvoda, seče šuma itd.

Osim kuluka, pritežavaoci vlastelinske zemlje bili su dužni i da plaćaju dažbine, mahom u naturalnom obliku. To je bila određena količina žita ili brašna, vina, piva, kokoši i jaja, a ponekad i prasadi ili ovnova. Ređe je danak plaćan u novčanom obliku, iako je lični danak (capatium), koji je ubiran od lično zavisnog stanovništva, obično obračunavan u novčanom obliku (4 ili 2 denarija). Žensko stanovništvo vlastelinskog poseda takođe je vršilo specijalnu obavezu, tkajući feudalcu platno ili vunene izrađevine. Posebne dažbine plaćalo je stanovništvo poseda za korišćenje vlastelinske šume ili pašnjaka.

Takve su bile kmetovske državine vlastelinskog zemljišta. Ali pored njih, jedan deo zemljišta krupnih zemljoposednika davan je u privilegovaniju državiiu, u prekarij i beneficij, čiji je broj kod najmoćnijih magnata bio veoma velik. Ali je veliki bio i broj zemljišta dodeljenih kmetovima. Na primer, u karolinško doba samo su manji manastiri posedovali 200—300 seljačkih mansusa, dok su manastiri srednjih razmera imali hiljadu do dve takvih mansusa, a imanje najkrupnijih manastira dostizalo 8 i više hiljada mansusa.

U karolinško doba obaveze čitave te kmetovske ili zavisne mase, koje su bile prilično teške, regulisane su običajem i uz to često unošene u specijalne zemljišne knjige (poliptike); svako povišenje obaveza smatrano je za nezakonito. Ali je ta stabilizacija obaveza bila uslovljena pravom klasnom borbom, od čijih su pojedinih epizoda ostali oskudni tragovi u našim izvorima.

Seljačke bune. Pre svega karolinški kapitulariji puni su podataka o beguncima, skitnicama i vagabundima; oni propisuju vraćanje odbeglih kmetova njihovim gospodarima. Ali u nizu slučajeva mi doznajemo i za prave bune. Karlo Veliki je svirepo ugušio jednu takvu bunu u selu Selt, koje je pripadalo remskoj crkvi. To selo dizalo je bune još ranije, pod episkopom Remigijem, savremenikom kralja Hlodoveha, i zato naš izvor naziva stanovnike sela Selt »vajkadašnjim buntovnicima i nemirnim duhovima«. Ustanici su ubili upravnika imanja, i razračunavanje s njima bilo je svirepo: inicijatori bune bili su pogubljeni, a ostali osuđeni na večito progonstvo. Slične bune kmetova episkopije u Majncu ugušene su 848 i 866 g. Ludvig Pobožni u kapitulariju iz 821 g. govori o nezakonitim zaverama i savezima koje sklapaju kmetovi u Flandriji, i čini njihove gospodare odgovornim za eventualno narušenje reda i mira u budućnosti. Najzad, široke razmere dostigla je buna zavisnog seljaštva u Saksoniji 841—842 g., za vreme međusobne borbe između sinova Ludviga Pobožnog. Saksonsko seljaštvo, koje su feudalci pretvarali u kmetove uz pomoć franačke uprave, pobunilo se protiv svojih gospodara i novog franačkog feudalnog poretka; uzevši ime »Stelinga« (staronemačka reč, koja znači tajni savez), seljaci su proterali gospodare i »počeli da žive po starinski«. Bunu je ugušio Ludvig Nemački. Najzad, specifičan oblik protesta protiv feudalne eksploatacije pretstavljala je podrška koju je seljaštvo pružalo Normanima, koji od početka IX veka pustoše primorske oblasti franačke države. Hronike optužuju za to kmetove, smatrajući ih »ljudima koji mrze pravdu i mir«. Po rečima hroničara, mesno stanovništvo razlikovalo se od Normana jedino time što se uzdržavalo od nasilja protiv crkava i manastira. Prema tome, fiksiranje obaveza kmetovskog stanovništva u karolinško doba bilo je nesumnjivo uslovljeno opasnošću koja je feudalcima pretila od držanja tih neslobodnih masa.

Naturalni karakter proizvodnje. Proizvodnja je na karolinškom posedu nosila naturalan karakter: glavni zadatak te privrede bio je izdržavanje gospodarevog imanja, ponekad veoma obimnog, kakvo je bilo kraljevsko, grofovsko ili manastirsko imanje. Karakteristično je da se sam Karlo Veliki mešao u sitnice u upravljanju gazdinstvom. Kraljevski dvor periodično se selio s jednog poseda na drugi, trošeći u svakom od njih gotove zalihe. Zanatstvo još nije bilo odvojeno od poljoprivrede, i njime se često bavilo samo stanovništvo kmetovskih mansusa; ponekad su pojedine zanatlije izdržavane na vlastelinskom imanju, podmirujući potrebe ne samo feudalnih gospodara nego i ostalog stanovništva poseda. Prodavan je višak proizvoda, koji se ne bi potrošio na vlastelinskom imanju. Pa ipak u doba Karolinga trgovina unekoliko oživljava. Razvija se mreža mesnih tržišta, poveljom Pipina Malog osniva se 759 g. sajam sv. Dionisija kod Pariza, koji je trajao četiri nedelje, »kako bi trgovci Španije, Provanse, Lombardije i drugih oblasti stekli mogućnosti da se na njemu sastaju«. Oživljava se spoljna trgovina, radi koje se osniva mreža carinarnica na granici; razvijaju se trgovačke veze sa Britanijom i čak sa Istokom. Reguliše se pitanje mera i tegova, zavodi se nov monetarni sistem: od Pipinovog vremena umesto zlatnog novca pušta se u opticaj srebrni, a kovanje novca ponovo postaje kraljev monopol, izgubljen pod Merovinzima.

Klasne osnove karolinškog carstva. Prostrano carstvo Karolinga bilo je složena skupina najrazličitijih plemenskih formacija, koje su se uz to međusobno razlikovale i stupnjem svoga društvenog razvitka. Sva ta plemena pretstavljala su različite stupnjeve procesa feudalizacije. Dok je Neustrija bila stara feudalizovana oblast, s preovlađivanjem krupnog zemljoposeda i s feudalnim posedom kao osnovicom čitavog društvenog uređenja, dotle Austraznja pretstavlja zemlju koja se nalazi na mlađem stupnju feudalizacije, u kojoj su još u znatnoj meri sačuvani sitni i srednji zemljoposed i slobodno selo-marka; najzad, oblasti kakva je na primer Saksonija pretstavljale su početne stadije toga procesa feudalizacije, procesa raspadanja starih rodovskih-plemenskih odnosa, formiranja klasa i pretvaranja dotle slobodnog seljaštva u kmetove od strane novoobrazovane klase feudalaca-zemljoposednika.

Proces formiranja karolinškog carstva vršio se u korist novoobrazovane klase feudalaca-zemljoposednika, a u prvom redu onog sloja te klase koji je pretstavljao glavni oslonac vlasti Karolinške dinastije — sloja sitnih i srednjih zemljoposednika, kraljevskih vazala-bekeficijara, koji su osećali potrebu za jakom centralnom vlašću. Široka osvajačka politika imala je za cilj da zadovolji potrebe toga sloja za zemljom i radnom snagom. Zato je franačko osvajanje, na primeru Saksoniji, bilo praćeno zamašnim konfiskacijama zemljišta i naseljavanjem na njima franačkih vazala. To je stajalo u vezi i sa masovnim iseljavanjem mesnog stanovništva i njegovim smeštanjem u samoj Franačkoj državi. S druge strane, franačko osvajanje povezivano je obično i sa uvođenjem u pokorene oblasti franačke administrativne organizacije i sa pravim izvorom franačkih administrativnih lica. To je bio slučaj, na primer, prilikom organizovanja uprave kraljevog sina Pipina u Italiji (782 g.), kada je vrlo veliki broj franačkih dostojanstvenika bio tamo upućen da zauzme administrativne položaje, tako da se na kraljevom dvoru osećao neko vreme nedostatak u spremnim ljudima.

Franačko osvajanje doprinosilo je ubrzavanju procesa feudalizacije po osvojenim oblastima. Tome su, pored uvođenja jedinstvene franačke administracije i institucija beneficija, vazalstva i imuniteta, doprineli i hristijanizacija stanovništva i uvođenje jednoobrazne crkvene organizacije. Mesne paganske kultove, koji su pretstavljali simbol mesne plemenske nezavisnosti, potiskuju sada hrišćanski kult, koji je bio vladajući u jedinstvenom franačkom carstvu, i crkvena organizacija, na čijem se čelu nalazi, slično opštoj administrativnoj organizaciji, carev dvor. Tome procesu unifikacije nije protivrečilo očuvanje plemenskog prava u pojedinim oblastima, pa čak ni njegova kodifikacija u doba Karolinga, kao što je to slučaj u Saksoniji, Tiringiji, Friziji i delom u Bavarskoj (Saksonski, Tirinški, Friški zakon; nova redakcija Bavarskog zakona); na tom plemenskom pravu već se odražavao opšti proces razvitka feudalnih odnosa u tim oblastima.

Takav karakter franačkog osvajanja uslovljavao je različit stav pojedinih klasa pokorenih oblasti prema franačkoj državi. U Langobardskoj kraljevini i Bavarskoj mesna aristokratija često je simpatisala franačkom osvajanju, što je ubrzalo poraz i kralja Deziderija i vojvode Tasila. U Saksoniji mesna aristokratija izdaje narodne mase i prelazi na stranu franačkog kralja, učestvujući u organizovanju nove administracije, koja je jačala vlast feudalne aristokratije. Retko kad se dešavalo da i mesna plemenska aristokratija u strahu da će izgubiti svoje stare privilegije učestvuje u ustancima, na primer 786 g. u Tiringiji, gde je sklopljena prava zavera protiv Karla. U isto vreme, franačko je osvajanje značilo za saksonsko slobodno seljaštvo pretvaranje u kmetove, čime se i objašnjava njegov ogorčeni otpor franačkom osvajanju.

Feudalni karakter carstva. Državna zajednica stvorena na takav način nosi ime carstva. To carstvo bilo je po svojoj suštini već čisto feudalna institucija. U tom pogledu karakteristična je zakletva koja je 802 g. položena Karlu kao caru; u njoj se obećava čuvanje vernosti, »koju je čovek (homo) dužan da čuva prema svome gospodaru«, drugim rečima, vernost podanika carstvu upoređuje se s vernošću vazala svom senioru. Odnosi između seniora i vazala postaju sada toliko rašireni i tipični da se i sami državni odnosi zamišljaju po uzoru na vazalne odnose. U isto vreme, paralelno s razvitkom prinudnog karaktera vazalstva utvrđuje se i dvojstvo podanstva svakog čoveka: i prema svom neposrednom senioru, i prema caru, pri čemu se obojici polaže zakletva na vernost.

U potpunom kontrastu s tom feudalnom realnošću nalazi se ideologija karolinškog doba, koja teži da u obnovljenom carstvu vidi u potpunosti staru državu poznorimskog doba, s njenim teokratskim karakterom. Car se ne zamišlja samo kao poglavar crkve, koji postavlja i smenjuje episkope i opate kao svoje »vernike« i »vazale« nego i kao najviši posrednik između boga na nebu i podanika njegovog carstva na zemlji.

Evo kako Karlov kapitularij iz 802 g. prikazuje značaj zakletve koja se polaže caru: »I neka se objavi svima, kako bi svako mogao da shvati koliko je to u njegovoj moći, kakve velike i mnoge stvari ta zakletva obuhvata; ne obuhvata ona, kao što su mnogi dosada mislili, samo vernost gospodinu caru do kraja njegovog života ni obavezu da se u njegovo carstvo ne dovede nikakav neprijatelj s neprijateljskim namerama, i da se ničija nevernost ne podrži i ne prikrije, nego ova zakletva sadrži u sebi sledeći smisao, što svi treba da znaju.

»Prvo, neka se svako lično stara da u potpunosti ostane u svetoj službi bogu prema božjim naređenjima i svojim obećanjima, a u granicama svoga uma i svojih snaga; jer sam gospodin car ne može da vodi nužnu brigu o svakome i da ga ponaosob uči.

»... Neka se niko ne usudi da učini prevaru, otimačinu ili bilo kakvu nepravdu crkvama božjim, udovama, siročadi i namernicima; jer jesam gospodin car posle Gospoda i svetaca njegovih postavljen za njihovog i zaštitnika i branioca.«

Dok se u prvom delu ove carske instrukcije zakletva zamišlja i izražava čisto feudalnim pojmovima (»vernost«), dotle se u drugom delu postavlja kao zadatak nešto što već u znatnoj meri protivreči interesima rastućeg feudalizma, koji svoje uspehe zasniva upravo na zasužnjavanju slabih društvenih elemenata na širokoj upotrebi nasilja i prevare. Stoga nisu mogle imati nikakve realne važnosti ni česte zabrane u kapitularijima svakovrsnog nasilja nad siromasima (pauperes), koje su široko praktikovali velikaši franačke države. Ta unutrašnja protivrečnost svojstvena je čitavoj politici Karolinga.

Privremeno jačanje centralne vlasti i njena politika. Sa osvajanjem državne vlasti od strane Karolinga, u interesu rastućeg sloja srednjih i sitnih zemljoposednika (vrlo često kraljevih beneficijara, koji su težili za jakom centralnom vlašću), prvobitno se zapaža jačanje te vlasti, koja je realizovala široku vojnu ekspanziju. Kraljevski, docnije carski dvor ponovo je postao centar državnog života, koji se ranije počeo deliti na mesne centre u interesu lokalnih magnata. Osobito snažan oslonac centralne vlasti pretstavljala je crkva, čiji su pretstavnici uveliko učestvovali u državnoj upravi. Radi vršenja neposredne kontrole na terenu, koristi se institucija kraljevskih ili carskih poslanika (missi dominici); oni su po kraljevoj naredbi putovali, obično po dvojica (duhovni i svetovni magnat), po pojedinim oblastima Franačkog carstva. Sve više jača praksa kraljevih dekreta. takozvanih kapitularija, koji teže da organizaciono obuhvate sve strane života prostrane države. Takve kapitularije izdaje centralna vlast posavetovavši se prethodno s magnatima, koji su se dva puta godišnje skupljali na carskom dvoru. Vojne smotre prenose se sada u maj (takozvana »majska polja«), u vezi sa tim što interesi konjice, osnovice novog vojnog uređenja, zahtevaju da se vojska skuplja u vreme kada već dovoljno poraste trava. Sprovodi se vojna reforma; njome se baza vojne službe prenosi sa seljaštva koje je nekad sazivano na opštu vojnu službu, na sitne i srednje zemljoposednike, sa najmanje 3—4 mansusa; manje imućni ljudi udružuju se u grupe koje o zajedničkom trošku daju jednog naoružanog vojnika. Ponovo se zavodi, kao što je već rečeno, državni monopol na kovanje novca.

Ali ta privremeno ojačala centralna vlast morala se oslanjati na mesno stanovništvo koje se sve više feudalizovalo. Težeći da vazalstvo i imunitet iskoristi za svoje interese i da ih pretvori u organe političke organizacije carstva, carska vlast je samim tim pripremala u budućnosti svoje sopstveno slabljenje.

Osnovnu administrativnu jedinicu carstva pretstavljala je kao i u doba Merovinga grofovija, na čelu sa grofom koga je postavljao kralj; u njegovu nadležnost spadali su sudski, finansiski i vojni poslovi. Grof je dobijao u svoju korist jednu trećinu državnih prihoda i, obično za vreme trajanja svoje službe, još i zemljišne beneficije, za koje je polagao kralju specijalnu vazalnu zakletvu. Grofovija se dalje delila na satnije, sa satnicima, ili tuninzima na čelu, koje je postavljao dotični grof.

Po perifernim oblastima carstva postojale su posebne vojne oblasti, takozvane marke, s markgrofovima na čelu (Španska, Bretonska, Furlanska, Panonska, ili Bavarska, Danska i Sorbska marka). Po drugim perifernim oblastima, koje su zadržale veću samostalnost, na primer u Bretanji i Gaskonji i po nekim delovima Italije, i dalje su postojale i plemenske vojvode, vojni predvodnici plemena.

Feudalizacija mesne uprave. Proces feudalizacije u mesnoj upravi izražavao se u tome što se, s jedne strane, grofovi koji su u doba Merovinga postavljani ponekad čak iz redova kraljevih robova, pretvaraju sada u mesne krupne zemljoposednike, koji teže da sebi obezbede državna zemljišta (beneficije). Putem nasilja i iznuđivanja nad mesnim stanovništvom oni teže da iskoriste svoj položaj i steknu sebi znatnu zemljišnu svojinu. Grofovi postaju sve nezavisniji od centralne vlasti, veza sa njom dobija postepeno karakter običnih vazalskih odnosa. Zavođenjem naslednosti grofovske dužnosti, koju je potvrdio Kersiski kapitularij iz 877 g., još je više porasla feudalna samostalnost grofova. Ranije smo videli da je prvobitno privatna vlast krupnog zemljoposednika-imunista stekla sada javnopravni karakter, isto onako kao što je i seniorat postao obavezan i pretvorio se u neku vrstu organa javnopravnog karaktera; i obrnuto, po svojoj suštini javnopravna vlast grofa kao državnog agenta dobila je sada karakter seniorata: grof se pretvara u seniora okruga svoje grofovije, a slobodno stanovništvo grofovije u njegove vazale, isto onako kao što se i on sam pretvorio u kraljevog ili carevog vazala, a njegova dužnost — u beneficij, ili feud. I »dok smo u mnogobrojnim kraljevim beneficijama mogli videti prve zametke budućeg plemstva, dotle se ovde — ističe Engels — može videti zametak teritorijalnog suvereniteta docnijih zemaljskih kneževa (Landesherren), koji su proistekli iz oblasnih grofova«.[3]

Drugi momenat feudalizacije grofovskog okruga pretstavlja pojava na skupštinama grofovija i satnija skabina (šefena), koji su došln na mesto merovinških rahimburga. Dok su ovi poslednji bili najimućniji i najuticajniji ljudi u okrugu, koji su u svojstvu članova kolegija rahim-burga aktivnije učestvovali na skupštinama grofovije i satnije, dotle se sad takva funkcija pretvara u dužnost koja postaje nasledna; skabine sad postavljaju kraljevi poslanici, uz učešće grofa i »naroda«, sastavljenog od najimućnijih zemljoposednika u okrugu.

Tako se završila feudalizacija karolinškog carstva.

3. Raspadanje karolinškog carstva[uredi]

Ludvig Pobožni. Karla je nasledio njegov sin Ludvig (814—840 g.), koji je zbog svog pokroviteljstva nad crkvom dobio nadimak Pobožni.

Za njegove vlade završeno je pokorenje Bretanje. Preduzeto je nekoliko pohoda protiv Slovena s one strane Labe i šireno je hrišćanstvo među stanovništvom Danske. To je učvršćivalo uticaj franačke države među Dancima.

Na početku vlade Ludviga Pobožnog zapaženo je izvesno jačanje centralne vlasti, koja je krajem vlade Karla Velikog počela da opada. Porastao je značaj kraljevih poslanika. Oni su u to vreme slati u sve oblasti carstva. Ugušen je pokušaj nekih magnata da ocepe Italiju od carstva. Carev sinovac Bernard, koji je bio digao ustanak u Italiji, pozvan je na Ludvigov dvor i svirepo kažnjen: iskopali su mu oči, usled čega je umro.

Ali uprkos tog privremenog jačanja centralne vlasti u prvim godinama vlade Ludviga Pobožnog, proces feudalizacije postizao je sve veće uspehe; sve je više jačala vlast mesnih seniora na uštrb centralne vlasti. Uspesi feudalizacije činili su neizbežnim političko cepanje carstva. Već 817 g. carstvo je podeljeno na upravu između Ludvigovih sinova. Pipin je dobio akvitanske zemlje srednje i južne Galije. Drugom sinu, Ludvigu (docnije Nemačkom), pripala je Bavarska sa susednim markama (vojnim oblastima), dok je najstariji Lotar postao naslednik i savladar Ludviga Pobožnog. Ostala braća bila su dužna da mu se pokoravaju.

»Pobeda« iz 817 g. ustvari je pretstavljala pokušaj da se sačuva jedinstvo carstva uprkos separatističkih težnji magnata južne Galije i prekorajnskih oblasti. Kao izraz tog jedinstva imalo je da posluži pokoravanje upravljača tih delova carstva — mlađe braće — najstarijem sinu Ludviga Pobožnog — Lotaru. Ali je taj sistem izazvao vrlo jaku opoziciju od strane mesnih magnata. U vezi sa tim izvršena je 833 g. nova podela carstva; tom prilikom Lotaru je pored njegovih poseda pripala samo titula, a ne i vlast nad delovima carstva koji su pripali njegovoj braći. Kao izgovor za ponovnu podelu poslužilo je to što je Ludvig dobio još jednog sina, Karla (docnije Karlo Ćelavi), kome je izdvojen poseban posed. Onda su magnati — pristalice jedinstva carstva istavili protiv Ludviga njegovog sina Lotara, koji je oca primenom oružane sile primorao da se odrekne prestola.

Doduše, Ludvig se uskoro vratio na carski presto, ali je sve do smrti morao da vodi borbu sa svojim sinovima, tačnije rečeno, sa partijama pristalica i protivnika jedinstva carstva, koje su stajale iza njegovih leća.

Ta se borba razbuktala sa osobitom žestinom posle Ludvigove smrti. Lotar, koji je nasledio carsku titulu, borio se da mu braća — Ludvig Nemački i Karlo Ćelavi — priznaju pokornost, ali je naišao na odlučan otpor. Vodeći borbu protiv Ludviga Nemačkog, Lotar je čak pružio podršku buni saksonskih seljaka (»Stelinga«), s ciljem da oslabi svog brata, ali je pretrpeo poraz kod Fontenoa. Njegov položaj postao je kritičan kad su se Ludvig Nemački i Karlo Ćelavi ujedinili i zaključili između sebe savez (842 g.), pri čemu je svaki od njih položio pred vojskom zakletvu na vernost tom savezu: Ludvig Nemački na romanskom, Karlo Ćelavi na nemačkom jeziku. Tekst te »strazburške zakletve«, koji nam je sačuvan, pretstavlja najstariji spomenik romanskog jezika, iz koga se razvio francuski jezik.

Verdenski ugovor. Uskoro su se Lotar i njegova braća izmirila, i po Verdenskom ugovoru iz 843 g. franačka je država podeljena na tri dela. Karlo Ćelavi dobio je posede zapadno od Rajne; oblasti istočno od nje pripale su Ludvigu Nemačkom, a Italija i dug pojas zemalja od ušća Rajne do ušća Rone pripao je Lotaru, najstarijem bratu, koji je zadržao samo titulu cara, ali ne i vlast nad čitavim carstvom. Tako se franačka monarhija raspala na tri glavne države: na Francusku — čitav zapadni deo, Nemačku — istočni deo, i Italiju, koja je zasad takođe bila sjedinjena sa zemljama oko Rajne.

Ali za savremenike ta podela još nije imala značaj podele carstva. Oni su još zamišljali jedinstvenu carevinu, sa jednom dinastijom na čelu. Sam naziv »Nemačka« pre tog vremena još se ne upotrebljava. Sve one oblasti koje su se docnije počele nazivati Nemačkom zovu se sada još »istočnom Franačkom«, tj. istočne zemlje Franaka. Posle podela izvršenih posle Lotareve smrti severni deo oblasti koja je njemu pripala prešao je na jednog od njegovih sinova, koji se takođe zvao Lotar. Otada su zemlje duž Rajne dobile naziv Lotaringija.

Porast krupnog zemljoposeda i vlasti mesnih magnata, koji je oslabio centralnu vlast, oslabio je i vojnu odbranu franačke države od spoljnih neprijatelja. Na istoku u to vreme prelaze u ofanzivu Sloveni i Mađari. U isto vreme napadaju na jug Italije i na mediteranske obale Francuske Arabljani, ili kako su ih na Zapadu zvali, Saraceni, iz Afrike i sa Sicilije. U Galiji je u to vreme izbio ustanak Akvitanaca i Bretonaca, koji su tek nedavno bili ušli u sastav franačke države. Ali još ranije, oko 800 g., počinju napadi Normana iz Skandinavije.

Napadi Normana. U to vreme stanovništvo Skandinavije počinje već da prelazi iz rodovskog poretka u klasno društvo. Kao odvažni moreplovci, Skandinavci, ili Normani, bavili su se pomorskim gusarstvom i sem toga trgovali sušenom ribom, krznima i drugim proizvodima duž Baltičkog i Severnog Mora. Odredi Skandinavaca — ujedno i trgovaca i gusara — preduzimali su daleke napade, stižući do Francuske i drugih zemalja koje leže na obalama Sredozemnog Mora. Naleti Normana, koji su širili pustoš, izazivali su kod stanovništva neverovatnu paniku, za šta kao dokaz može da posluži sačuvana molitva iz tog vremena: »Izbavi nas, Gospode, normanskoga besa« (»a furore Normannorum libera nos, domine«). Napadi Normana osobito su se pojačali tridesetih i četrdesetih godina IX veka. Normani su jedno vreme opsedali čak Pariz i digli su opsadu tek pošto su dobili vrlo veliki otkup.

Seljaci, koji su trpeli jaram i teret sve veće eksploatacije, često su pružali podršku Normanima i ponekad čak učestvovali u njihovim prepadima. Ali je i franačka aristokratija, bojeći se Normana, nerado istupala protiv njih. 852 g. Karlo Ćelavi i car Lotar krenuli su protiv jednog normanskog odreda, ali su njihovi vazali odbili da se tuku s Normanima i naterali su obojicu vojskovođa da stupe s Normanima u pregovore.

Usled sve češćih prepada Normana, kralj zapadne Francuske Karlo-Bezazleni ustupio je predvodniku Normana Rolonu 911 g. teritoriju na ušću reke Sene. Normani su primili hrišćanstvo i priznali vazalnu zavisnost od franačkih kraljeva. Tako je obrazovano vojvodstvo Normandija.

Poslednji Karolinzi. Poslednji Karolinzi faktički nisu uživali gotovo nikakvu vlast. Njihova slabost dolazila je otuda što su vazalni odnosi, koji su postali opšti i obavezni, potkopali značaj centralne vlasti i ojačali moć mesnih magnata.

Naširoko se deli privatnim licima monopol kraljevske vlasti na suđenje po krivičnim delima i na kovanje novca. Ozakonjuje se naslednost beneficija i grofovskih dužnosti (u Kersiskom kapitulariju Karla Ćelavog iz 877 g.). Ukoliko se beneficij pretvara sada u nasledan posed, on postaje ono što će docniji nositi naziv feuda ili lena.

Poslednji među Karolinzima koji je za izvesno vreme uspostavio jedinstvo carstva bio je Karlo Debeli (880—887 g.). Ali je njega svrgla skupština aristokratije. Na kraju krajeva, umesto jedne jedinstvene franačke države, obrazovalo se sedam država, sa izbornom kraljevskom vlašću u svakoj od njih: Nemačka, Francuska (pri čemu Francuskom u to vreme nije nazivana čitava teritorija današnje Francuske, već samo njen severni deo), Italija; izdvojili su se i kraljevina Provansa, zatim Burgundska kraljevina (docnije su se kraljevina Provansa i Burgundska kraljevina ujedinile i obrazovale takozvanu Arelatsku kraljevinu); najzad, stekli su samostalnost Lotaringija i Navarska kraljevina s one strane Pirineja.

Tako se raspala jedinstvena karolinška carevina. U granicama same Francuske zapaža se u to vreme porast moći grofova pariskih. Jedan od njih, Ed, postao je čak kralj (888—898 g.), pošto se istakao svojim vojnim uspesima u borbi s Normanima. Njegov mlađi brat Robert dobio je pritom Parisku grofoviju i vojvodstvo. Njihovi potomci, porodica Robertina, stiču sve veći značaj na severu Francuske. Najzad, 987 g. Hugo Kape, koji je pripadao porodici Robertina, grofova i vojvoda pariskih, izabran je na saboru aristokratije za kralja Francuske. Taj izbor označavao je pobedu crkve i feudalne aristokratije, koji su doveli na francuski presto svog pretstavnika.

Na mesto Karolinga došla je nova dinastija — Kapetâ.


LITERATURA


I. Klasici marksizma. Marks, Hronološki izvodi, t. I (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. V, str. 29—40, 44—53). — Engels, Franački period, Dela, t. XVI, deo 1. — Engels, Marka, Dela, t. XV.

II. Izvori. Hrestomatija za istoriju Srednjeg veka, u redakciji Gracijanskog i Skaskina, t. I, 1939, str. 85—125. — Socijalna istorija Srednjeg veka, u redakciji Kosminskog i Udaljcova, t. I, 1927, str. 103—207.

III. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Opšta istorija od IV veka, t. I, 1897, str. 295—453. — Petruševski, Studije iz istorije srednjovekovnog društva i države, razna izdanja. — Fistel de Kulanž, Istorija društvenog uređenja stare Francuske, t. VI, 1916. — Udaljcov, Iz agrarne istorije karolinške Flandrije, Moskva 1935. — Udaljcov, Slobodno selo u zapadnoj Neustriji u doba Merovingâ i Karolingâ, Petrograd 1912. — Opšta istorija evropske kulture, t. VII (Francuska u ranom Srednjem veku, 1913: Klenkloz, Karolinzi; Pfister, Raspadanje carstva Karla Velikog i početak feudalnog poretka). — Vinogradov, Poreklo feudalnih odnosa u langobardskoj Italiji, gl. III—VII, Moskva 1880. — Kudrjavcev, Sudbina Italije, Moskva 1889. — Lampreht, Istorija nemačkog naroda, t. I, Moskva 1894. — Delbrik, Istorija ratne veštine u okviru političke istorije, t. III, gl. I, Moskva 1938. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u redakciji Vinogradova, razna izdanja, t. I, str. 16—18.


  1. Marks i Engels, Dela, t. XVI, deo 1, str. 394.
  2. Marks i Engels, Dela, t. XVI, deo 1, str. 394 (na ruskom).
  3. Marks i Engels, Dela, t. XVI, deo 1, str. 409.