Историја средњег века I 2
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Најстарије становништво Европе. Варварски свет с којим је римска држава долазила у додир обухватао је у Западној Европи многобројна племена Келта, Германа и Словена, као и племена старијег етничког порекла, која су сачувала своје старинске језике и друштвени начин живота, племена која су се формирала још пре појаве племена индоевропске језичке структуре (тј. Келта, Германа, Словена) у Западној Европи.
Од тог староседелачког становништва Европе, које је говорило језицима преиндоевропског — јафетског — стадија језичког развитка, данас су сачувани само баскички језици припиренејског становништва данашње северне Шпаније и јужне Француске (Гаскоња). У римско доба становништво: најстаријих племена захватало је далеко ширу област. Иберци, чији су потомци данашњи Баски, насељавали су знатан део Шпаније и по свој прилици јужне Галије (Аквитанију); у југоисточној Галији и суседним областима северне Италије и западних Алпа живела су племена Лигураца, која су, судећи по најстаријим вестима, настањивала у рана времена шире територије Западне Европе. Може се претпоставити да су уопште области насељене тим настаријим племенима и у римско доба биле далеко шире него што нам о томе казују антички књижевни извори.
1. Стари Келти[уреди]
Подручја насељена Келтима. Келти, који су у језичком погледу претстављали прелазан стадиј развитка од јафетског система ка индоевропском, живели су пред крај Републике и у доба Римског Царства, по сведочанству Јулија Цезара, у Галији, у централним областима те земље, у сливовима река Лоаре и Сене, док су југ земље заузимали Аквитанци, иберског порекла, а север Белги, чије је етничко порекло било нејасно за Грке и Римљане, јер их називају час Келтима, а час Германима. У Шпанији су Келти живели у југозападном делу, док је центар земље био насељен племенима мешаног порекла — Келтиберцима. Најзад, у Ирској и Британији Келти су по свој прилици чинили основну масу становништва, делећи се на многобројна племена. Келти су испрва становали и у горњем току река Рајне и Дунава (Хелвети), као и у Бохемији (Боји) и земљама које се на њу надовезују, предузимајући препаде и пресељења у суседне области, на пример, у долину реке Поа, на Балканско Полуострво и чак у Малу Азију.
Келтска су племена, као што можемо претпостављати, припадала двема основним групама: такозваној гаелској, у коју се могу уврстити племена Ирске и Шкотске и кимбарској (бритској) групи, којој су припадали Валијци из Велса и Корнуелса, Брити из Британије, као и Келти из Бретање, који су сачували свој бретонски језик све до данас. Језик Келта остале Галије мало нам је познат.
Келти из Галије у преримско и римско доба. Најбоље су нам познати Келти из Галије, захваљујући вестима које нам је о њима дао Јулије Цезар. У доба римског освајања код Келта се запажа прелаз од варварства на првобитне стадије класног друштва, али још са јаким остацима гентилног уређења. Најстарији друштвени облик Келта била је родовска општина (заједница), која се дуго времена задржала у неким келтским областима, на пример, у Ирској, Велсу, Шкотској и делом у Бретањи. У Галији је првобитна родовска општина средином I века пре наше ере, у доба Јулија Цезара, већ почела да се распада. У њој се издваја горњи слој родовско-племенске аристократије, која је, по речима Јулија Цезара, носила назив витезови (equites). Ти су витезови поседовали крупније земљишне парцеле, које су обрађивали помоћу робова; осим тога они су имали и велика стада стоке. На другом полу родовске општине издвајају се осиромашели људи, које Цезар назива плебсом. Они ступају у зависан однос према крупним земљопоседницима и сточарима, постајући амбакти, или клијенти. Амбакти често добијају зајам у стоци, плаћају своме господару данак у натури и сносе разне обавезе, међу којима и војну обавезу, улазећи у састав господареве дружине. Међу амбакте спадали су и дошљаци, који су изгубили везу са својим родовским заједницама и који су се настанили на пустом земљишту. Они су такође ступали у зависан положај према родовско-племенској аристократији, која је стицала све већу власт и утицај у Галији. Око тих вођа келтског друштва почињу да се групишу сталне дружине, одане својим вођама. Стварање таквих чланова дружина (soldurii), оданих своме вођи, никако није битна особина само германске старине, како то тврде буржоаско-националистички немачки историчари.
У келтском друштву аристократија је делила власт са свештеницима, такозваним друидима. Они су чинили посебну свештеничку организацију и сакупљали се на нарочите састанке у централној Галији. Поред свештеничких, они су вршили и судске функције, решавали разне сукобе који би избили међу појединим племенима.
Келти су били стално настањени земљорадници, иако је код њих било јако развијено и сточарство. Становали су по селима, окруженим многобројним салашима, и имали утврђена уточишта, куда су се склањали приликом напада непријатеља. У тим склоништима постојало је и извесно стално становништво, у виду разних ситних занатлија. По тим утврђеним местима махом су се настањивали ковачи, који су израђивали оружје. Та утврђена места (oppida) била су центри култа, као и примитивне трговине, која је у то време била веома слабо развијена.
Стари Келти живели су у појединим племенима, која су чинила племенске савезе, такозване »civitates«, чија је међусобна повезаност била још нестабилна. Поједини делови племена, која су у знатној мери још носила родовски карактер, чувала су извесну самосталност. На челу савеза племена стајала је скупштина аристократије, коју Јулије Цезар назива сенатом. Тај »сенат« бирао је из своје средине функционере, цивилне и војне. О првим зачецима државе код Келта сведочи појава сталних државних пореза.
Какве је размере достизао у том галском друштву процес формирања класа, може се судити, на пример, по томе што је вођа Хелвећана Оргеторикс (Хелвеција је северна Швајцарска), кога помиње Цезар, имао код себе неких десет хиљада робова и других од њега зависних људи. Према томе, газдинство појединих претставника галске аристократије достизало је знатне размере. Ти »богаташи« из редова родовске аристократије почињу да теже ка неограниченој власти у држави. Развија се социјална борба, која делом потсећа на ону својствену старогрчким тиранијама. Запажају се и шире државне заједнице разних савеза и племена, са појединим племенима на челу. Испрва су хегемонију међу свим келтским племенима имали Арверни, а доцније су се између себе борили око хегемоније у Галији Хедуи и Секванци. Ови последњи су чак најмили против својих саплеменика германског вођу дружина Ариовиста.
Римско освајање убрзало је процес формирања класа и завршило претварање келтског друштва у класично робовласничко друштво; на тај се процес заправо и сводила такозвана »романизација«; она се вршила особито интензивно у јужнијим деловима Галије, док су се по шумовитим пределима на северу још дуго времена задржали примитивнији друштвени односи и старији и галски дијалекти, који нису потпали под утицај латинског језика. Галска oppida, утврђена места, претворила су се у градове римског типа, са муниципалном самоуправом, и повезала међу собом мрежом римских путева. Порасла је крупна земљишна својина, спојена са експлоатацијом робова. Пред крај Римског Царства у Галији се, као и у другим провинцијама, развија колонат, организују се широке виле — поседи римског типа. Галско становништво меша се са придошлим римским, образујући гало-романску народност, са посебним романским језиком.
Галија је у то време пролазила кроз исту кризу кроз коју и читаво Римско Царство. У њој често избијају крупни устанци робова и зависног сељаштва (багауди). Ти устанци, спрежући се с германским освајањима, потресају, а затим, крајем V века, и потпуно руше римску власт у Галији.
Келти Британије и Ирске. Вести којима располажемо о Британским Острвима, Ирској (старој Хибернији) и Британији (старом Албиону) потичу из времена Александра Македонског (IV век пре наше ере). Келтска племена која су настањивала та острва и међу којима су најпознатији били Брити већ су знала за употребу гвожђа. У њиховој земљи одвајкада је обрађиван калај, због чега су Феничани та острва у још раније време називали »калајним острвима«. Од македонског доба сачуване су оставе новца; њихова налазишта омогућују нам да пратимо старински трговачки пут који је водио Дунавом, Рајном, а можда и Лоаром, Сеном, Роном и Северним Морем, и који је Македонију везивао са далеким Британски Острвима. Брити су одржавали трговачке везе и са Келтима са континента.
За сва келтска племена Британије карактеристичан је родовски поредак у облику патријархалног рода, који се обично назива термином клан. Али су се још у доба Јулија Цезара сачували у Британији остаци ранијег, материнског рода; сачувала се полиандрија, или многомуштво, при чему је више браће имало једну заједничку жену. На основу велшких, ирских и шкотских споменика из доцнијег времена Енгелс утврђује да »код Келта моногамија у XI веку још нипошто није потиснула брак парова«.[1] Жене су имале право гласа на народним скупштинама. Код старих Пикта у Шкотској краљевска је власт наслеђивана по женској линији.
Код Келта је била развијена земљорадња, али је особито велики значај стекло сточарство. Чак су и казне за разне врста прекршаја одређиване бројем крава. У земљорадњи је преовлађивао систем остављања земље на угару; притом су велики део земље обрађивале родовске организације, по свој прилици читави кланови; један део земље дељен је периодично међу појединим газдинствима ради самосталне обраде. Још у време Јулија Цезара издвајају се два сталежа, слично ономе што се запажа у Галији: сталеж свештеника, сличних галским друидима, и витезова — племенске аристократије, која се за разлику од обичних Келта борила обично на колима као стари хероји Хомеровог доба.
Освојивши Галију, Јулије Цезар је предузео два похода у Британију (55-54 г. пре н. е.). Њега су тамо вукле легендарне вести како се на Британским Острвима не вади само калај него и злато. Осим тога, римске су трупе тежиле тамо да би дошле до што више робова. Први поход, из 55 г., био је мало успешан, зато је други поход, 54 г., крунисан успехом. Однесена је крупна победа над вођом савеза британских племена Касивеланом и узети су таоци, после чега се Јулије Цезар вратио на континент.
Од тог времена успостављена је тешња веза између Британије и Галије. Галски трговци почели су да чешће посећују Британију. Галски устаници који би претрпели пораз у борби с Јулијем Цезаром често су се спасавали на острва; исто су тако свргнуте вође појединих британских племена емигрирале у Галију.
Само римско освајање Британије извршено је за време владе цара Клаудија (43 г. н. е.), готово 100 година после походâ Јулија Цезара у Британију. То освајање било је диктовано углавном интересима римских трговаца и зеленаша: у то време многе племенске вође у Британији биле су ухваћене у мреже римског зеленашког капитала. Али је то освајање још било несигурно. Ускоро после тога, шездесетих година I века, долази до крупног устанка британских племена, под предводништвом краљице једног од тих племена — Боадицеје или Боудике. Тај устанак, изазван угњетавањем од стране римских трговаца и зеленаша, био је угушен, а одмах затим долази до даљег освајања Британије. Особито велике успехе постигли су Римљани у Британији за време намесништва Агриколе, чију је биографију написао његов зет, чувени римски историчар Тацит. У циљу заштите од северних племена подигнута су два зида, уствари две утврђене линије: такозвани Хадријанов бедем и нешто доцније Антонинов бедем.
У буржоаској литератури вођени су велики спорови око тога у којој је мери Британија била романизована. Археолошки подаци показују да су само горњи слојеви келтског друштва у Британији примали из Рима високу материјалну културу, док је огромна већина доњих слојева тог друштва и даље живела у родовском поретку. Ипак су по појединим местима ницали римски логори, око којих су се мало помало формирале насеобине трговаца и занатлија и који су се претварали у градове; ширила се мрежа римских путева. Називи читавог низа данашњих енглеских градова завршавају се на »честер« (на пример Манчестер): реч »честер« потиче од римске речи castrum (логор). Већ и само то сведочи да су, поред старинских градова келтског порекла, какви су на пример Лондиниум (Лондон) или Еборакум (Јорк), многи од данашњих енглеских градова постали на темељима старинских римских логора. Виле, поседи римског типа, које нам откривају археолошка ископавања, биле су врло ретке у земљи. Оне су се налазиле углавном на југоистоку. Римски досељеници — трговци, чиновници, нарочито војници — претстављали су само, горњи, танак слој британског друштва.
Веза између Британије и Римског Царства постепено слаби, нарочито почев од краја III и током IV и V века, под утицајем нападâ франачких и саксонских племена са континента. Ради одбране Британије организоване су поморске снаге и уведена специјална дужност команданта за одбрану »Саксонске обале« (тј. Ламанша). У исто то време падају и нови напади са севера — из Шкотске, и са запада — из Ирске.
Повлачење римских трупа са острва за време борбе Стилихона са Аларихом имало је за последицу готово потпуно ишчезавање оног танког слоја римске културе који се учврстио у Британији. То је доба такозваног »келтског препорода« у Британији; у исто време, то је доба јачања нападâ Скота са севера и Германа (Сакса, Англа, Јита, Фриза) са континента. Келти су пружали херојски отпор. Из тог доба сачувала се легенда о храбром »краљу« Артуру и његовим »ритерима округлог стола«, који су доцније узети за сиже познатог средњевековног ритерског романа.
Већи део Британије подлегао је ударцима Англо-Сакса; само су запад — Веле, као и Шкотска још дуго времена сачували своју самосталност. Келтски родовски поредак и специфична келтска култура нарочито су се трајно задржали у Ирској. Ту се чак учврстила засебна хришћанска црква, која није признавала над собом власт Рима и која се одликовала особеностима култа. Многобројне ирске саге одразиле су легенде Ираца о својим старинским херојима.
2. Стари Германи[уреди]
Порекло германских племена. Антички извори називају обично Германима низ варварских племена која су становала северно од Дунава све до Скандинавије и од Рајне до Висле. Али су првобитно јужне, а можда и западне области, те територије биле насељене келтским племенима. Осим тога, побуђује велику сумњу припадност Германима многобројних лугиских, или лигиских, племена, која су становала у сливу реке Одре и која су ту остала после пресељења такозваних источних Германа (Гота, Вандала, Бургунда) из области источно од Елбе; мешајући се са Венедима, који су се тамо преселили са истока, крајем такозване »велике сеобе народа«, та су племена ударила темељ Западним Словенима (Венди и Лужичани), углавном поелбским (или полабским, од словенског назива Елбе — Лаба). Најстарије области у којима су становала германска племена биле су по свој прилици сливови река Везера и доње и средње Елбе, полуострво Јитландија са суседним острвима и југоисточни део Скандинавског Полуострва.
На тој територији настањеној старогерманским племенима није током читаве историје живела никаква јединствена раса. Становништво старе »Германије« резултат је мешања неколико физичких типова, који су се и доцније укрштавали с разним другим етничким групама — Келтима, Словенима, Финцима. Стари Германи претстављали су резултат сложеног укрштања разних етничких и расних типова.
Стари Германи нису водили порекло ни од каквог јединственог прагерманског народа, који би са своје стране водио тобоже порекло од некаквог некада јединственог »ариског« пранарода. Напротив, развитак »германских« народа (Немаца, Англо-Саксонаца и др.) вршио се, као и развитак свих других народа света, уједињавањем испрва одвојених племена у племенске савезе, а доцније уједињавањем појединих племенских формација у народности и најзад у данашње нације (тек са развитком капиталистичких односа).
По новом учењу о језику, које је засновао академик Н. Ј. Мар, сва такозвана индоевропска племена и народи, па дакле и германска племена, пролазила су, пре но што су се формирала, кроз преиндоевропски стадиј језичког развитка, који је он назвао јафетским. Са тог јафетског стадија језичког развитка сачували су се међу становништвом Западне Европе све до данас само језици припиренејског, баскичког становништва, живог остатка најстаријег јафетског становништва Западне Европе. Исте такве остатке језикâ најстаријег јафетског становништва имамо данас на Кавказу (Сванци, Абхажани и друга племена) и на Памиру (Вершици).
Кад посматрамо структуру једног од германских језика — немачког, налазимо у њему око 30% језичког састава који се не може објаснити на основу самог старонемачког језика и који је остатак старијег, преиндоевропског (јафетског) стадија развитка тог језика, на шта указује и низ других старијих реликата у том истом језику. Према томе, отпада мишљење о посебном »ариском карактеру« индоевропских народа, који би пролазили кроз развитак који тобоже нема ничег заједничког са развитком других народа света.
Разна старогерманска племена формирала су се постепено, укрштањем разних расних и етничких творевина; у доба када су културнији народи антике, Грци и Римљани, дошли с њима у додир, Германи нису још претстављали никакво јединство. То су била појединачна самостална племена и савези племена, који су се састављали и растављали, стално ратовали између себе, често мењали своја боравишта, а у мирно време нису чували чак ни унутрашње јединство.
Сама та племена нису знала ни за једно име, заједничко за све њих. Реч »Германи«, као што је то сада тачно утврђено, дали су тој групи племена њихови суседи Келти; од њих су га узели и Римљани и Грци, при чему грчки писци дуго времена нису разликовали Германе од Келта, који су с Германима имали заједничко јафетско порекло.
Подручја настањена старим Германима. Од појединих крупних племенских савеза у доба Јулија Цезара (педесетих година пре н. е.) истицао се свевски војни савез, који је обухватао племена настањена дуж река Елбег Мајне, Некара и горње Рајне. У свевски савез улазили су Лангобарди, Семнони, Маркомани и Хермундури, као и низ ситнијих племена на доњој Рајни и једна група такође ситних племена која су становала на обалама Балтичког и Северног Мора, у доцнијем Шлезвиг-Холштајну.
На средњој Рајни истицали су се Сугамбри (или Гамбривији) и Марси, са којима су се на истоку граничили Хати, Херусци и друга прирајнска племена. Сва та племена стајала су у тесној вези са Белгима с ове стране Рајне; један њихов део селио се на леву обалу Рајне.
Северно од доње Рајне, дуж обале Северног Мора, живела су племена Фриза и Хаука, а даље, северно од ушћа Лабе и на Јитландском Полуострву — Англи, Сакси, Тевтонци, Кимбри и низ ситнијих племена.
Поред свих тих племена, која се могу обухватити једним називом — Западни Германи, источно од њих, дуж река Одре и Висле, живела су племена такозваних Источних Германа — Готи, Вандали, Бургунди, а на северу, у Скандинавији, — племена Северних Германа: Свиони (преци данашњих Швеђана), Гаути и други.
Вести о Германима пре Јулија Цезара. Проучавање историје старих Германа почећемо од доба Јулија Цезара (средина I века пре н. е.), који у својим »Коментарима о галском рату« често описује своје сукобе са разним германским племенима и даје карактеристику њиховог друштвеног уређења. Наше раније вести о Германима нису потпуне и конкретне, као ни веродостојне. Око 325 г. пре н. е. Питеа из Марсеља први пут помиње на »Ћилибарској обали« (Северног Мора) Тевтонце. Око 180 г. пре н. е. појављују се на доњем Дунаву Бастарни — племена непознатог етничког порекла, који дају најамнике — »прве ландскнехте«, како их назива Енгелс, — за војску македонског краља Персеја у његовој борби против Римљана. Најзад, крајем истог тог II века пре н. е. у Галију, а затим и северну Италију, упадају однекуд, тобоже са далеког севера, Кимбри и Тевтонци, разбијају једну за другом неколико римских војски, да најзад претрпе одлучан пораз од стране конзула Марија (102-101 г. пре н. е.). Али су вести о свим тим племенима фрагментарне и мало веродостојне. Пређимо на Јулија Цезара.
Друштвено уређење у доба Јулија Цезара. Јулије Цезар приказује њему савремене Германе као људе који живе у родовском поретку, по родовским земљишним општинама, са ниским ступњем земљорадничке. технике и уз преовлађивање сточарства. »Земља код њих није подељена у приватну својину — казује он о Свевима, — и они не смеју да остају дуже од годину дана на једном месту«. Исто то саопштава нам он и о свим Германима: »Нико код њих нема тачно одмереног комада поља, нити поседује приватну својину, већ старешине и вође додељују сваке године родовима и заједницама рођака земљу, тамо где је и колико је то потребно, па их после годину дана натерују да пређу на друго место«.
Код Германа запажамо низак развитак производних снага у земљорадњи; не каже узалуд Цезар да се Германи »не баве нарочито радо земљорадњом« (»agriculturae non student«). То је земљорадња са гарењем, везана за честе промене обрађених парцела и за остављање земље под угар. Притом се на нова места морају преносити и сама обитавалишта, можда читава села и у сваком случају поједине конструкције, везане за обраду ораница, које су често мењане. Села су се састојала по свој прилици од читавих родова, а земља је обрађивана, као што можемо претпостављати на основу речи Јулија Цезара, не у појединачним, индивидуалним породицама, него у крупнијим родовским заједницама, можда такозваним великим породицама, тј. читавим задругама.
С родовским поретком. стајало је у тесној вези широко развијено гостопримство код старих Германа. Цезар казује да се »код Германа сматра за грех увредити госта, ма из каквог им разлога дошли гости, бране их од увреде, сматрају за неприкосновене, стављају им на расположење свој дом и деле с њима своју храну«.
Поред примитивне земљорадње са гарењем, код Германа Цезаревог доба било је јако развијено сточарство, на шта указује састав хране Германа коју Цезар описује: они се хране углавном млеком, сиром и месом, далеко мање хлебом. Много времена посвећују Германи и лову.
Све то ствара велику покретљивост становништва, које лако напушта своја станишта у случају ратне опасности. Цезар често описује како су за време његових похода преко Рајне најближа германска племена напуштала своја станишта и одлазила у најудаљеније пределе, кријући по шумама своје ближње и своју имовину и отежавајући тиме Римљанима ратне операције. Али су ипак Германи, који су се бавили углавном сточарством и делом земљорадњом, били релативно стално настањена племена, градили (премда несавршене) куће, распоређене у села (vicus), и имали стална утврђена места (oppida), куда су се склањали са стоком за време ситнијих ратних сукоба.
Ти су сукоби били по свој прилици прилично чести. Цезар казује: »разбојнички препади, ако се врше ван граница самог племена, не сматрају се за срамоту и истичу се као средство за вежбање омладине и спречавање нерада«. Не вели он узалуд за Сугамбре да су »одгајени у рату и пљачкама«. Ево како рељефно описује Јулије Цезар сакупљање појединачних, приватних одреда од стране старешина, у циљу вршења таквих препада: »Када когод од вођа буде на народној скупштини извикан за предводника и позове људе да пођу за њим, устају они који одобравају и подухват и вођу, и обећавају своју помоћ, поздрављени од свију; они од њих који затим не би пошли за вођом сматрају се за дезертере и издајице, и губе доцније свако поверење«.
Родовски поредак Германа који описује Цезар обележен је отсуством друштвених класа. Цезар изрично каже да код њих постоји социјална једнакост: »Свако види да је у имовинском погледу раван најмоћнијим људима«. По његовим речима, код Германа због отсуства приватне својине на земљу »нема страсти за ширењем приватних земљишних поседа, услед које јачи обично протерују са својих поседа слабије; код њих нема ни страсти за новцем, која рађа партије и сукобе«. Несумњиво је да се иза ових Цезарових моралних поука крију реалне особености родовског друштва, које је он запазио. Цезар указује и на то да је код Германа слабо развијена трговина, која се своди само на продају опљачканог и ратног плена.
У Цезарово време Германи нису претстављали никакво чврсто јединство. Чак ни појединачна племена »нису у мирна времена имала никакве опште управне власти«; сваки одељак племена, који је носио очевидно карактер крупне родовске организације, имао је своје посебне вође, а то су биле родовске старешине (maiores natu); њихова је функција, по Цезаровим речима, била чисто судска. Врховна власт припадала је народној скупштини. Само за време рата биране су војне старешине које су имале право да кажњавају смрћу.
Свевски савез племена. У Цезарово доба међу свим германским племенима особито су се истицали Свеви. Он их назива најбројнијим и најратоборнијим од свих Германа. Тај назив обухватао је читав низ племена: Маркомане, Хермундуре, Кваде, Семноне, Лангобарде и друга ситнија племена. Сва та племена становала су дуж важних речних путева тога доба: дуж Лабе и делом Одре, која је својим горњим током повезана с притокама горњег Дунава, а делом и близу горње Рајне. У Цезарово доба свевска племена почињу да се удружују у војне савезе, да развијају против својих суседа појачану војну делатност, да шаљу поједине војне одреде чак у удаљенију Галију. Притом су Свеви неке од својих суседа потисли са места њихових сталних станишта; друге су покоравали и натеривали да им плаћају сталан данак. Најзад, нека племена била су принуђена да ступе са Свевима у војни савез, обавезујући се да ће им давати помоћне војне одреде. У Цезарово доба свевски војни савез стекао је такву снагу да су Свеви у Цезаровим очима често заклањали собом све остале Германе, служили му као узор и пример за описивање Германа уопште. Још приликом прве своје појаве у Галији, 58 г. пре н. е., морао је Цезар да се сукоби с германским војним снагама на чијем су челу стајали Свеви.
Ариовист. То је првобитно био одред најамника, по речима Гала, свега неких 15 хиљада људи, под предводништвом Свева Ариовиста, кога су галска племена Секванци и Арверни позвали да им пружи помоћ (и прими за то плату) у њиховом рату с једним другим галским племеном, Хедуима. И ми овде можемо применити Енгелсове речи да је »плаћеништво (систем најамника — Прев.) срамота и проклетство Немаца постојало већ овде у првом заметку«.[2] Мало помало те су германске снаге попуњаване одредима разних германских племена и нарасле су у време кад је Цезар дошао у Галију на неких 120 хиљада људи; уз то су стално притицале нове војне снаге. Германи су најпре добили од својих изнајмљивача Секванаца једну трећину њихове територије да је населе. Пошто су однели победу над противницима Секванаца Хедуима, Ариовистови Германи су Хедуе претворили у своје дажбенике и узели од њих таоце, а затим је Ариовист, ојачавши и заузевши својим гарнизонима утврђена места Секванаца и узевши и од њих таоце, почео да захтева још једну трећину земљишта. У време Цезаревог конзулата (59 г. пре н. е.) Ариовист је већ имао такав утицај да га је римски сенат признао за краља и пријатеља римског народа, давши му богате поклоне. Отпочевши освајање Галије, Цезар се морао сукобити са Ариовистом, који је већ постао опасан по Рим. У одлучној битки Ариовист је био потучен, а остаци његових војних снага пребегли су преко Рајне. То је био први покушај германских одреда да оснују неку врсту доцнијих варварских краљевина; те ће се краљевине образовати на римском тлу, али тада на вишој економској бази, после »велике сеобе народа«.
Германи у доба Тацита. Аграрно уређење. Око 150 година деле Германе Цезаровог доба од Германа које нам описује Тацит у својој »Германији« (крај и века н. е.). За то време они су знатно коракнули напред у свом развитку.
Германи су се сад већ трајније настанили. Земљорадња је стекла већи значај у њиховом животу, иако је стока, које је код њих било у изобиљу, и даље главна врста богатства; лов је већ сасвим потиснут у задњи план. Оре се, као уосталом и у време Цезара, помоћу плуга са воловском запрегом. Али док Цезар говори о промени земље сваке године и преношењу у вези с тим и обитавалишта, дотле Тацит истиче да се оранице, смењују редом после неколико година, што стоји у вези са већ чвршћом настањеношћу. Германи живе у сталним селима; притом су им куће разбацане 6ез икаквог реда, окружене свака својим салашем. Германи тада још нису знали за право воћарство и повртарство. Од јечма и пшенице већ су умели да праве нешто налик на пиво.
Као и у Цезарово доба, код Германа се још није била развила приватна својина на земљу. Ево како Тацит описује аграрно уређење код њему савремених Германа: »Земљу, у зависности од броја земљорадника, заузимају сви скупа редом, а затим је деле између себе по достојанству; подела је олакшана пространошћу поља. Ораница се мења после неколико година и остаје им сувишног земљишта«.
Нема сумње да ту Тацит описује село настањено сродницима. Управо такво село указује се пред нама у Тацитовом казивању о томе како муж кажњава жену ухваћену у неверству: голу, ошишане косе, истерује је он из куће и пред рођацима гони шибом кроз читаво село. О истом таквом родовском карактеру насеља сведочи и широко гостопримство, које се сачувало у пуној снази, као и у Цезарово доба: »Одрећи било коме смртном уточиште, сматрају за грех, свако га прима и угошћује оним што има. Кад тога нестане, домаћин ће га упутити где ће наћи гостопримство и отпратити га тамо; они без позива улазе у прву кућу. Ништа не мари: примају их с подједнаком предусретљивошћу«. Очигледно, такво колективно гостопримство, неограничено на оквире појединачне куће, сведочи о првобитном становању Германа у сеоским родовским групама које воде заједничко газдинство.
Археологија нам такође пружа неке податке у прилог сеоске и родовске општине. При ископавањима појединих насеља нађене су одвојено од кућа хлебне пећи, које су очевидно биле заједничке. Осим тога, покрај кућа нигде се не наилази на просторије за стоку, што указује на то да је стока колективно гајена у сеоском стаду. Такозване куће »са стубовима«, које имају прилично крупне димензије, такође указују на кућне заједнице, на становање у великим породицама које воде заједничко газдинство.
О начину експлоатације земље у таквом родовском селу управо се и говори у напред наведеном фрагменту из 26 главе Тацитове »Германије«. Ту се описује угарни систем земљорадње. Ораница се мења сваких неколико година (arva per annos mutant); притом је узима на обраду читаво село (ab universis) у зависности од броја радних руку (pro numero cultorum); и то се заузима по извесном реду (invicem) једна земљишна површина за другом, а преостала земља ставља се под угар. Земља која ће се привремено обрадити дели се међу појединим газдинствима, вероватно, великим породицама, задругама, у складу с продукционим могућностима сваког појединог газдинства (secundum dignationem); притом су породице племенских вођа, разуме се, биле јаче у привредном погледу.
Родовски поредак. О томе да су родовски односи били на снази још у Тацитово доба сведочи нам низ његових описа, из којих се види да је читав живот једног Германа протицао уствари у средини његових сродника (propinqui) и родовске организације (propinquitas).
У битки Германи се сврставају за борбу по родовским организацијама; њихови коњички одреди и пешадиске колоне, поређане у облику клина, састоје се из породичних и родовских заједница (familiae et propinquitates). Описујући борбу између двојице вођа Херуска, Арминија и Сегеста, Тацит нам у својим »Аналима« приказује овог последњег као старешину не само дружине него и родовских заједница датог племена. У присуству рођака прима се на народној скупштини младић у број пуноправних војника датог племена. За Германа је обавезно да прима на себе заваду и пријатељство свога оца или својих рођака. Код плаћања одмазде за убиство накнаду добија читава кућна заједница (universa domus); рођаци добијају део казне и за ситније преступе. У присуству сродника врши се склапање бракова и исплата мираза; сродници присуствују, као што смо видели, и при кажњавању неверне жене од стране њеног мужа. »Уколико је више ближих и даљих рођака, утолико је више цењена старост једног Германа« — пише Тапит.
Као општи термин за ознаку речи »род« код старих Германа, која одговара грчком genos и латинском gens, служила је готска реч kuni, средњо- и горњо-немачки künne. Како истиче Енгелс, та околност да од истог корена потиче и реч »жена« — готски qvino, староскандинавски kona, kuna (као год и грчко gyné, словенско žena), указује на трагове првобитног матријархата.[3] Иако је у Тацитово време матријархат већ био смењен патријархатом, ипак нам Тацит истиче као реликт да и у то доба »сестрин син ужива код свога ујака исту част коју и код оца; неки чак ту врсту крвне везе сматрају тешњом и светијом, и код тражења талаца пре бирају управо њу«. Траг ранијег матријархата претставља и особито поштовање жене код Германа; они сматрају да жене имају у себи нешто свето и пророчанско, и зато не одбацују њихове савете и не пренебрегавају њихова пророчанства; од уговора који се склапају међу државама најреалнији се показују они који су поткрепљени давањем у залог угледних девојака.
Из средине сродника издваја се родовска аристократија, сад већ у већој мери неголи у Цезарово доба.
Све германске вође (principes, reges) које се пред нама појављују у Тацитовим делима увек се карактеришу као претставници те родовске аристократије. Старогерманска родовска аристократија Тацитовог доба претставља скуп аристократских родова који стоје на челу појединих родовских пододељака племена и из њихове средине бирају се племенске и родовске старешине и војсковође. Зато су особити углед и нарочите заслуге предака могле осигурати звање вође (princeps) и каквом младићу. И ма да се вође бирају на народним скупштинама племена или појединих његових делова (gau, pagus), ипак је круг избора ограничен на постојеће чланове аристократских породица које стоје на челу племена и њихових родовских организација. У оним племенима у којима се већ у Тацитово доба запажа стална краљевска власт, краљеви се такође бирају из средине одређене аристократске породице. Зато се племе налазило у великој тешкоћи када би услед, непрекидних ратова изумрли претставници родовско-племенске аристократије. Тацит казује да су се управо у таквој тешкоћи нашли Херусци, који су на крају крајева морали да за краља приме једног живог потомка »краљевског рода«, Италика, и поред тога што је овај живео у Риму, далеко од свога племена, и већ у великој мери потпао под утицај римске културе.
Издвајање родовске аристократије изнад обичних чланова племена (ingenui, vulgus, plebs) допринео је у Тацитово доба и развитак дружинских односа. Док су се у Цезарово време код Германа стварала само приватна, привремена удружења, ради вођења рата о свом трошку и ризику, дотле се сада око прослављених војсковођа окупљају ратоборни елементи племена у сталне дружине. Вође које се истичу бројношћу и храброшћу својих дружина постају чувене и славне не само у оквирима свога сопственог племена него и код суседних племена; њима долазе посланства, доносе им се дарови, и већ сама њихова слава често решава исход рата. Али се такве дружине могу издржавати и снабдевати оружјем само на рачун пљачке суседа и помоћу ратова. Зато, ако неко племе живи дуго времена у миру са суседима, многи угледни младићи, каже Тацит, одлазе у саставу читавих дружина оним туђим племенима која у то време воде било какав рат.
Други моменат који је допринео уздизању родовске аристократије јесте почетак процеса заметања класа код Германа, образовање ропства. Тацит овако описује главни облик ропства код Германа. »Остале робове — вели он — они не употребљавају онако као што то ми чинимо (тј. Римљани I в. н. е.), распоређујући их у газдинству на поједине дужности: сваки роб има своју кућу и своје пенате, а господар разрезује на њега, као на колона, одређену количину жита, или ситне стоке, или одеће, и роб само то и има да извршује; остале обавезе у кући сносе жена и деца«. Пред нама је облик ропства који веома потсећа на примитивне облике ропства у старој Грчкој, премда на вишем стадију друштвеног развитка; у Спарти — на хелоте, на Криту — робове клероте, у Тесалији — пенесте. Уздизању аристократије допринело је и концентрисање у једним рукама крупнијих стада стоке, те једине и Германима најпријатније врсте богатства, по Тацитовим речима. Гомилање робова и стоке у рукама појединих породица управо је и издвајало те породице из остале родовске масе, обезбеђивало им власт у роду и племену, натеривало остале да вође бирају искључиво из њихових редова и издвајало те породице у засебан сталан слој родовско-племенске аристократије (nobiles, proceres, primores gentis). Претставници те аристократије, окружени војним дружинама, поседујући робове и велика стада стоке, одвајали су се сад већ и префињеним захтевима у погледу одевања и начина живота. У исто време, по Тацитовим речима, код германских племена постојао је обичај да се вођама добровољно доносе на дар крупна стока или земљораднички производи; то се прима као почасни дар, али у исто време служи. и за задовољавање потреба. Поменућемо уз то, по Тацитовом казивању, да се вође дружина морају стално бавити ратом или пљачком, да би могли издржавати своје дружине. Очевидно да претставници родовско-племенске аристократије још нису имали довољно прихода од сопственог газдинства за задовољавање све сложенијих потреба, изазваних током друштвеног развитка.
Лично газдинство родовско-племенске аристократије није достигло, очевидно, неке нарочите крупне размере у поређењу са просечним члановима племена. Отсуство или незнатан број кућних робова такође сведочи о скромним размерама личног газдинства аристократије; у том газдинству све су послове обављали сами чланови породице. У прилог томе говоре и подаци археологије. Гробови ископани у великом броју сведоче о слабом развитку имовинске диференцијације; чак се ни најбогатији гробови не могу ни издалека мерити, на пример, са гробовима код Скита. Гробови вођа и њихових дружина истичу се једино присуством мачева, док је редовно оружје обичног Германа, према археолошким подацима, било копље. Одбранбено оружје био је дрвени штит. Због невеликих размера личног газдинства чак и аристократа, утолико су већи значај у току стицања богатства играли код Германа ратови и пљачке. »Рат и организација за рат сада су постале нормалне функције народнога живота... Рат који се прије водио само за освету због пресизања, или за проширење подручја које је постало недовољно, сада се води напросто због отимачине, постаје сталном граном привреде«[4] — каже Енгелс, карактеришући тај стадиј друштвеног развитка. Такво стање сталног рата показало се веома корисним по Римљане, јер је слабило Германе. »Нека код тих племена никад не нестане међусобне омразе!« — пише Тацит.
Политичка организација германских племена. Такво друштвено уређење почело је стварати у политичком погледу »војну демократију« (Енгелс). Врховна власт припадала је народној скупштини, која се састојала од свих пуноправних чланова племена или његових делова; чланови скупштине скупљали су се наоружани. Тим скупштинама руководили су свештеници. Вође су износиле предлоге и држале говоре; ако се изречено мишљење не би свиђало присутнима, они су га одбацивали бучним жагором, а ако се свиђало, одобравали су машући копљима. На таквим скупштинама вршена су и суђења, као и избори вођа читавог племена и појединих његових делова. Ови последњи су руководили судским претресима на окружним народним скупштинама, при чему је казну плаћала обично читава родовска организација осуђенога.
Сва важнија питања која су претресана на народној скупштини разматрана су претходно на скупштини окружних старешина и других вођа; мање важна питања коначно су решавана на таквим скупштинама старешина.
На челу читавих племена стајали су посебни племенски главари (principes civitatis), понекад краљеви (reges), који су вршили уједно функције старешина и војсковође. Обично су пак поред родовских старешина биране и посебне војне вође (duces); при избору ових последњих није се полазило толико од принципа родовских односа, колико од личних војничких квалитета.
Краљевска власт, која се појавила код читавог низа племена на основу војне команде, била је ипак ограничена, налазећи се у зависности и од већа старешина и од народне скупштине. Сваки покушај да се ојача краљевска власт обично је доводио до сукоба са тим органима родовског друштва.
Код племена код којих се уздигла краљевска власт запажа се извесно племенско јединство, нарочито за време рата. Код оних племена код којих још није било краљевске власти тог јединства често уопште није било; поједини делови племена са појединим вођама на челу могли су водити самосталну спољну и унутрашњу политику, устајући понекад с оружјем у руци једни против других. Тако су се у племену Херуска дешавали чести раздори између појединих вођа, који су стајали на челу разних делова племена, на пример, између Арминија и Сегеста, од којих се први борио против Рима, а други био римски савезник.
Разлике у ступњу развитка појединих племена. Такво је било уређење старогерманског друштва, које је у Тацитово доба пролазило кроз последњи стадиј родовског друштва, или варварства, како каже Енгелс.[5] Али су се код неких племена запажале и извесне особености у њиховом друштвеном развитку. Нека германска племена, особито она која су се насељавала на римској територији с положајем поданика Царства (на пример, Батавци и Убијци), отишла су нешто даље у погледу приватне својине и имовинске диференцијације. Њихове вође, које су сада често ступале у римску војну службу, стицале су себи крупније земљишне поседе, који потсећају на римске виле. Такав је био, на пример, један од вођа батавског устанка из 70 г. — Цивилис.
Али поред племена код којих се запажа већи развитак приватне својине на земљу и нешто већа имовинска диференцијација, која је доводила до заметања класа, морамо истаћи на другом, супротном полу племена која су се налазила испод општег ступња друштвеног развитка који су Германи већ били достигли. Такво је, на пример, приморско племе Хаука, који су живели на обали Северног Мора, близу ушћа Емса и на суседним острвима. У својој »Историји природе« Плиније нам описује те Хауке као веома примитивно племе, које живи од риболова, не зна за земљорадњу ни сточарство, па чак ни за лов. Њихова обитавалишта потсећају на сојенице, условљене периодичним морским плимама; пију само кишницу, коју скупљају у нарочитим јамама; као гориво служи им тресет, који они ваде. И Тацит говори о тим приморским Хауцима као о поморским гусарима, који пљачкају обале северне Галије.
Германи и Рим. Римска освајања у Германији. После Цезаровог освајања Галије Германи су постали непосредни суседи Рима, вршећи честе нападе на Галију. Посинак цара Августа Друз (12-9 г. пре н. е.), доцније цар Тиберије и његове војсковође (8 г. пре н. е. — 6 г. н. е.) предузели су неколико похода преко Рајне и покорили низ германских племена с оне стране Рајне, тако да је Германија све до Лабе сматрана већ за римску провинцију. На освојеној територији Римљани су оснивали тврђаве, родовска аристократија појединих германских племена почела је да ступа у римску службу. У Келну, граду Убијаца, заведен је царски култ, којим је руководио германски свештеник.
Али је 9 г. н. е. власт Рима преко Рајне била срушена једним ударцем. Нови намесник Германије Публије Квинтилије Вар почео је да међу германским племенима заводи римску администрацију, туђу њиховом родовском поретку, и римске судове. Букнуо је устанак, под хегемонијом Херуска и са Арминијем на челу. Овај се раније налазио у римској служби и имао титулу римског витеза. Захваљујући вештој Арминијевој тактици Вар је заједно са три легије и са помоћним трупама упао у клопку у Теутобуршкој Шуми; готово читава римска војска била је уништена, а сам Вар извршио је самоубиство.
Од тог времена граница између Рима и Германије постала је Рајна; само су племена на морској обали — Батавци, Фризи и Хауци — привремено остали под влашћу Рима. Чак ни Германикови успешни походи преко Рајне нису могли да ту успоставе римску власт. Освајачка политика замењена је одбранбеном. Од Рајне, код данашњег Кобленца, до Дунава, код данашњег Регенсбурга, подигнута је линија утврђења, такозвани римски бедем, limes Romanus. Сва та линија састојала се од рова са оградом од коља и била испресецана појединим утврђењима и војним положајима, спојеним између себе војним путевима; у позадини се протезала линија великих војних логора, углавном дуж Рајне. Главни узрок за прелаз Рима од освајачке политике на одбранбену лежао је у унутрашњој крупној промени саме римске војске. Слободног сељаштва, основице некадашњих римских легија, сада је готово сасвим нестало. У војсци која је Рим бранила од варвара све већи значај стицали су помоћни одреди, регрутовани великим делом из редова истих тих варвара. Некадашња тактика и стратегија све су више опадале. Војска је била способна само за одбрану граница.
Мирољубиви односи између Германа и Рима. Један део германских племена ступао је у мирољубиве односе с Римом, потпадајући под утицај више културе. На доњој Рајни, у земљи Убијаца, основана је римска колонија — Colonia Agrippina (данашњи Келн), која је постала центар трговачких веза са Германима преко Рајне. На Дунаву успостављене су трговачке везе са Хермундурима; ту је центар тих односа постала римска колонија Augusta Vindelicorum (данашњи Аугсбург). Римски трговци допирали су до престонице краља Маробода. Нека племена склапала су са Римљанима савезе, друга су чак добијала од Рима своје краљеве (на пример, Херусци). Поједини Германи, понекад и читаве дружине, ступају у службу Рима. Германи заробљени за време ратова обрађују као робови и колони царску земљу римске аристократије. Мало помало, све више германских елемената продире у римско друштво.
Устанак Цивилиса и Маркомански рат. 69-70 г. избио је устанак Батаваца и Канинефата, под предводништвом Цивилиса. Њима су се придружили Фризи, Хати, Тенктери, Бруктери, међу којима је крупну улогу играла пророчица Веледа. У то време водио се рат између двојице претендената на царски престо, Вителија и Веспазијана; римске трупе које су подржавале Веспазијана у Галији узеле су учешћа у устанку. Осим тога дигла су се и нека галска племена, чије су вође желеле да оснују независно »галско царство«. После привременог успеха они су били побеђени.
После тог устанка протекло је неких сто година у релативном миру, све до такозваног Маркоманског рата (165—180 г.), када је за време владе цара Марка Аурелија германско племе Маркомана, заједно с другим германским, сарматским, аланским и трачким племенима (укупно неких 18 племена), упало у подунавске римске провинције, а поједини одреди продрли чак на територију саме Италије, успут је пустошећи.
Маркомански рат био је уствари предигра за доцнију »велику сеобу народа«.
Религија старих Германа. Религија старих Германа научно је веома мало испитана. Раширена буржоаска »расистичка« концепција старогерманске религије ставља у основу њеног развитка увек исти пранарод (аријевце), који је имао не само посебан, њему својствен прајезик, из кога су се доцније тобож развили сви познати индоевропски језици, него и посебну, њему својствену прарелигију, из које су се тобоже развиле све познате религије индогерманских народа, па дакле и религија старих Германа. Међутим, религија, као и свака идеологија, пролазила је у свом развитку код сваког појединог народа кроз стадије опште свим тим народима, стадије који одговарају одређеним стадијима друштвеног развитка кроз које пролазе сви народи на свету. Првобитно религије и култови појединих родовских група и племена, затим религије и култови племенских савеза и најзад религије разних крупних народа и нација, које су често заједничке за читаве њихове групе, — све те религиске претставе и културе одражавале су у свом развитку поступне етапе развитка матријархата и патријархата, периода античког ропства, феудализма и капитализма, да најзад ишчезну заједно са ликвидацијом експлоатације једног човека од стране другог и са изградњом комунистичког друштва.
Према томе, не првобитно јединство већ мноштво локалних култова и верских система — то је полазна тачка историје религије код појединих племена и народа.
Она религија која се обично приказује као религија старих Германа одржава верске претставе доцнијег периода, које су се формирале у Скандинавији и на Исланду тек у раздобљу од XI до XIII века н. е. и које су нам сачуване у легендама »Еде«; те претставе носе на себи печат доба формирања феудалних класних односа на северу и чак трагове утицаја хришћанства. У тим верским назорима старих Скандинаваца дошао је до израза вишевековни сакупљачки и систематизаторски рад многобројних народних приповедача-скалда, који су настојали да доведу у склад хетерогене верске претставе разних племена и њихових савеза, да створе јерархију богова, са врховним божанством Одином (Воданом) на челу. Према томе, о тим верским претставама Скандинаваца треба говорити у глави о раној историји Скандинавије.
Што се тиче верских назора германских племена у доба Цезара и Тацита, наши подаци о њима крајње су оскудни.
Јулије Цезар тврдио је да Германи нису имали свештеника сличних галским друидима, већ да су као богове поштовали само природне силе: сунце, ватру и месец; зато су код њих постојале пророчице, које су гатањем помоћу специјалних штапића прорицале евентуалан исход битке.
Конкретније податке о старогерманској религији имамо у Тацитовим вестима. Код Германа су у то доба већ постојали свештеници и храмови, као и света места посвећена боговима (нарочито свети гајеви), а такође и ликовне претставе богова. Очевидно, адорација природних сила добија већ антропоморфан карактер. Велику улогу и даље играју пророчице, које чак утичу на међународне односе, као што је то, на пример, био случај са напред поменутом пророчицом Веледом. Поједине пророчице путовале су у Рим у дипломатске сврхе, биле претстављане цару, добијале дарове, па се затим враћале у отаџбину. Широко је било развијено приношење људских жртви, нарочито заробљеника, у част врховних богова.
Свако племе имало је своје верске култове, али сада велики значај стичу култови читавих племенских савеза. Такав култ био је познат, на пример, код свевског савеза племена око Лабе, чији су се претставници сакупљали у светом гају племена Семнона и ту вршили култ приношења људских жртава. Други такав култ био је познат на северу, код низа ситних племена која су живела у јужном делу Јитландског Полуострва. На једном од острва Балтичког Мора постојао је свети гај посвећен богињи Нертус, мајци-земљи; ту су се налазила богињина света кола. У извесно време та су кола, у која су биле упрегнуте јунице и која су од непосвећених била заклоњена застором, обилазила племена, која су се клањала богињи, и онда су свуда наступали велики празници у част богињине посете.
У то време запажају се и покушаји састављања генеалогије богова, прародитеља појединих племена. Тацит казује да су Германи замишљали да три главне групе западногерманских племена — Ингевони, Истевони и Херминони — воде порекло од три сина прачовека Мана, сина бога Туисто (или Теута — отуда Тевтонци и данашњи Deutschen, или Teutschen), кога је родила врховна богиња — мајка-земља. Али су у Тацитово доба постојали и други покушаји сличних генеалогија, који су тежили да образложе порекло и других племена.
У то доба сачувала су се код појединих племена и засебна племенска врховна божанства и најстарији култови врховној богињи — мајци-земљи, који потичу још из времена матријархата. Мало помало те старинске култове смењују култови мушких врховних божанстава, која персонификују небо, сунце и природне силе с њима у вези. Антички писци упоређивали су та мушка божанства с римским боговима — Меркуром, Марсом, Херкулом и Вулканом. Та мушка божанства позната су доцније под разним именима: код Свева поштован је бог Циу, код Бавараца (потомака старих Маркомана), као год и код Херуска, — бог Ер (Еор или Херу), код групе херминонских племена — Ирмин (Хермин или Хермун, као и код Хермундура), код северних племена — Один (Водан).
Поред врховних божанстава, поштовање природних сила стајало је у вези и са култом мноштва богова, многобројних духова, добрих и злих, који живе под земљом у облику патуљака и баве се обрадом метала, или злих џинова, који воде сталну борбу са светлим божанствима; најзад, у облику разних нижих духова светлости — елфâ. Сачували су се остаци тотемизма, везани за претставу о претварању богова у разне животиње и за посвећивање боговима низа животиња. Најзад, постојало је и веровање у загробни живот и култ мртвих, који је налазио свог израза у погребним церемонијама.
3. Стари Словени[уреди]
Порекло словенских племена. Питање порекла словенских племена тек се недавно почело обрађивати у нашој совјетској историској науци, и зато још много шта остаје нејасно. Сам термин Словени први пут постаје уобичајен тек код писаца VI века (Псеудо-Цезарија Назијанца, Менандра, Јована Ефеског, Прокопија, Јорданеса, Псеудо-Маврикија), који га употребљавају за низ прекодунавских племена, која се појављују још у IV веку. Раније, у раздобљу од I до III века, преци Словена били су познати под именом Венеди (Венети, Виниди), а по сведочанству Прокопија, и под именом Спори.
По сведочанству Плинија, Тацита (I в. н. е.), Птолемеја (II в. н. е.), и такозване »Појтингерове« карте (IV век) Венеди су живели на средњем току реке Висле и даље на исток, допирући до балтичке обале на северу и до Карпата и Дунава на југу. Још тада су се та племена разликовала од осталих племена Сарматије сталном настањеношћу и бављењем земљорадњом.
У VI веку Венеди постају познатији под именима Словена (Стлавина, Славина, Склавина) и Анта, од којих су први живели у сливу реке Висле па све до Дунава на југу, а други на обалама Црног Мора, дуж Дњестра и Дњепра (Средње и Горње Подњепровје).
Крајем VI века Словени су већ заузимали замашну територију од Елбе (Лабе) до Дона, Оке и Горње Волге и од Балтичког Мора до Средњег и Доњег Дунава и Црног Мора. У VI и VII веку Словени су запосели широка подручја на Балканском Полуострву, залазећи далеко на југ. Може се претпостављати да су Венеди, мешајући се у свом продирању са староседеоцима западних и јужних периферних области читавог тог широког подручја које су настанили, ударили темељ доцнијим Западним и Јужним Словенима.
На западу, источно од Лабе, позната су нам још у I веку н. е. многобројна племена Лугијаца. Као што је већ поменуто, та су племена после одласка Источних Германа (Гота, Бургунда, Вандала), који су привремено живели на тој територији, остала у својој отаџбини и стопила се са Венедима који су продирали са истока. Нису се узалуд код Западних Словена сачували такви племенски називи као што су Венди и Лужичани. У вези с тим интересантна су и указивања неких античких писаца да су источно од Лабе постојала још у времену од I до V века н. е. племена чија су имена веома блиска доцнијим словенским. На пример, Страбон (I век н. е.) помиње племе Мугилона на месту на коме доцније (у X веку) знамо за племе Могиљана. Историчар Приск (V век), који описује живот племена која су улазила у Атилин хунски савез и живела у Панонији, указује на то да код њих постоји више словенских речи (на пример, мед за ознаку медовине), што сведочи о томе да су у Панонији још у V веку постојали словенски елементи.
На специфичност племена која су нам доцније позната под именом Лугијаца, на њихову различност од германских племена — указују и подаци археологије. У раздобљу од XIV до IV века пре н. е. на пространој територији источно од Лабе (углавном источна Немачка, Чешка, Словачка, Пољска) позната је такозвана лужичка култура, која се јасно разликовала од њој савремене културе у областима на запад од Лабе, областима које се сматрају за територију предака германских племена. Позната су лужичка насеља са дугим кућама »са стубовима«, у којима су живеле читаве родовске групе, са заједничким амбарима за жито, заједничким оборима за стоку у центру села и са заједничким пећима за хлеб, са остацима добро обрађене специфичне керамике и гробовима у каменим сандуцима (цистама) са такозваним »лоптастим« амфорама. Лужичка култура доводи нас до доцнијих многобројних лугиских племена, која су настањивала ту територију и која су била њено прастаро становништво, а преко Лугијаца — до још доцнијих Западних Словена.
Може се претпостављати да и у областима јужно од Дунава, у којима се вршио процес формирања Јужних Словена, словенска племена нису била чисто придошли елеменат, већ да су се стопили са староседеоцима — Трачанима и Илирима. У противном случају постаје потпуно несхватљиво куда су нестали многобројни Илиро-Трачани, који су настањивали ту територију. Није случајност што су Словени приликом првих својих напада на Источно римско царство називани још »Гетима«, старинским трачким племенским именом.
Аутохтоност словенских предака у Источној Европи, источно од Висле, потврђује и археологија. Археологија показује непрекидност развитка стално настањених земљорадничких племена Средњег Подњепровја — од скитско-сарматског периода (Скити — орачи), преко културе Анта све до доцније словенске културе Кијевског периода. Средње Подњепровје одвајкад је било крупан културни центар, који се развијао у тесној вези како са западним словенским областима, тако (и нарочито) са степским скитско-сарматско-готско-хунским културним југом, који је северу предавао наслеђе културе античких градова на Црном Мору. После распада хунског племенског савеза антска су племена и даље развијала ону културу која се формирала на Црном Мору још у времену од II до V века н. е.
На северу, дуж Горњег Дњепра, Западне Двине, Горње Оке и Волге, археологија показује други центар етногенезе Источних Словена, који стоји у тесној вези с племенима такозване ђаковске културе, племенима која су ту постојала од почетка I миленија пре н. е. па све до половине I миленија н. е. Приближавајући се том центру са западне стране, лежала је област у којој су се формирала племена такозване балтичке групе, од којих су се до данас сачували Литванци и Летонци. Северни центар словенске етногенезе обухватао је низ племена, поглавито земљорадничких, али са јако развијеним сточарством; та су племена живела у патријархалном родовском поретку, са културом која је првобитно нешто заостајала иза више културе Средњег Придњепровја. Али су тесне везе између севера и југа све већма нивелисале те разлике, доприносећи утврђивању етничког и културног јединства; оно се код Источних Словена запажа отприлике средином I миленија н. е.
Друштвено уређење код старих Словена. Наше вести о друштвеном уређењу старих Словена, које потичу од писаних извора, односе се на доцније време неголи подаци о старим Германима. То долази отуда што је Римско Царство дошло у непосредан додир са Словенима знатно доцније. Ипак нам још Тацит саопштава да су преци Словена — Венеди — слични Германима, да су стално настањен земљораднички народ и да се јако разликују од својих суседа, шумских ловаца Фена (Финаца), и од степских сточараномада Сармата. Исто то потврђује нам и археологија.
Друштвено уређење старих Словена описују нам писци VI-VII века (Прокопије у низу дела, Псеудо-Маврикије у »Стратегикону«, војној расправи с краја VI и почетка VII века); њихове оскудне податке треба допунити подацима археологије. Притом се може говорити подједнако и о Словенима и о Антима. »Племена Словена и Анта сличног су начина живота и карактера, и слободољубива; њих ни на који начин не можеш натерати на ропство или потчињавање« — каже извор (Псеудо-Маврикије) истовремено и о Словенима и о Антима.
Стари Словени били су стално настањен народ који се бави земљорадњом као главном граном производње, са широко развијеним сточарством, ловом, риболовом и пчеларством (дивљим). Псеудо-Маврикије вели о Антима да »имају велику количину разноврсних коња и земаљских плодова који леже у амбарима, а нарочито проса«. На Средњем Дњепру већ је била позната плужна агрикултура. Словени су знали и за обраду гвожђа и израђивали сваковрсне занатске производе (бронзане украсе са инкрустацијама, посуде од глине, које су понегде већ израђиване на грнчарском витлу итд.).
Стари Словени живели су по селима, понекад прилично великим, насељеним читавим родовским групама; стога су и доцније таква села често добијала називе који се завршавају на ићи, -овићи, -овци. Привредна јединица била је партријархална велика породица или велика породична заједница, која се код Јужних Словена звала кућа или задруга.
Енгелс овако карактерише ту словенску породичну заједницу: »...патријархална кућна заједница, како је још данас налазимо код Срба и Бугара под именом задруга или братство... сачињавала је прелазни ступањ између из групног брака произрасле матријархалне породице и инидивидуалне породице модернога свијета... Јужнословенска задруга даје најбољи још живи примјер такве породичне заједнице. Она обухваћа више генерација, потомака једног оца, с њиховим женама, које све живе заједно на једном двору, заједнички обрађују своја поља, хране се и одијевају из заједничке залихе, а вишак прихода посједују заједнички. Задруга је под врховном управом домаћина, који је заступа према вани... Њега бирају и нипошто не мора бити најстарији«.[6]
Старословенска насеља управо су се и састојала од таквих великих породичних заједница. На то указује и саопштење Псеудо-Маврикија да се по антским насељима поједина полуподземна обитавалишта спајају међусобно тајним ходницима, претстављајући на тај начин читаве комплексе одаја, уједињене заједничким газдинством.
Велике породичне заједнице уједињавале су се у родове и племена, са племенским вођама (филарсима, како их називају византиски писци) на челу. Али власт тих вођа није била велика, велики су значај имале народне скупштине (већа). Прокопије нам саопштава о Словенима: »Тим народом не управља један човек, већ од искона живе у демократији. Зато они о свему што је за њих корисно и штетно већају заједнички«. То долази отуда што код старих Словена још не запажамо поделу на класе. Први замеци ропства носили су још потпуно патријархалан карактер. Псеудо-Маврикије овако карактерише ропство код старих Словена. »Своје заробљенике они не држе у ропству неограничено време, као остали народи, него, ограничивши им рок, остављају им да бирају: или желе да се уз известан откуп врате у своју отаџбину, или да остану ту где су на положају слободних људи и пријатеља«.
О патријархалности живота Словена и Анта сведочи и гостопримство, које је код њих широко развијено. »Према гостима љубазни су и благонаклони, и прате их из места у место, где је то овима потребно, тако да ако се небрижљивошћу неког домаћина деси да гост претрпи какву штету, замеће његов сусед, који му је госта предао, кавгу против њега, сматрајући освету госта за свету дужност«. (Псеудо-Маврикије).
Непрекидни ратови које су Словени водили са својим суседима доводили су до развитка војне демократије код њих. Понекад се код њих образују и крупне заједнице, читави савези племена. Код Анта се у IV веку, за време ратова са Готима, уздиже кнез Бож, који је стајао на челу 70 старешина. Али су такве заједнице биле кратког века. Зато је Псеудо-Маврикије могао писати о Словенима: »Пошто код њих има много кнежева, а ови су несложни између себе, није згорег привући неке од њих на своју страну, било речима било даровима, а нарочито оне ближе граници, па навалити на друге, да их не би непријатељство све сложило и ујединило под власт једнога«.
Наоружање Словена било је веома примитивно; сваки војник био је наоружан са два кратка копља, понекад и штитом. Употребљавали су и лук и стреле намазане отровом. Омиљена тактика Словена, као и свих варвара, било је стварање заседа и вршење изненадних напада по тешко проходним местима.
Али римски писци истичу да су Словени врло брзо савладали римску војну технику, па и сложену технику опсаде утврђених градова. Словени су умели да граде чамце од једног дебла и предузимали су понекад на њима веома далеке поморске походе.
У VI-VII веку Словени су толико ојачали да су постали опасни по Источноримско царство. Они су пробили дунавску границу и широком бујицом јурнули на територију Царства, вршећи ту улогу сличну улози Германа у погледу Западноримског царства. Али Словени нису срушили Источноримско царство, нето су веома допринели паду робовласничког поретка у њему.
Религија старих Словена. Религија старих Словена састојала се у поштовању природних сила. »Господарем света — каже Прокопије о Антима — они сматрају једног бога громовника и приносе му на жртву бикове и друге жртвене животиње... Они штују такође реке и нимфе и друга божанства, и притом свима њима приносе жртве и гатају«. Такво врховно небеско божанство код низа племена био је Перун (Пирин — код Бугара, Поренуције — код Померанских Словена). Читав низ племена имао је заједничка и друга врховна божанства, на пример Сварога, бога неба, заштитника ковачког заната; поред руских Словена, он је био познзт и код Померанских Словена, где је поштован његов син Сварожић, бог вате. И Источни и Западни Словени знали су за бога стада Велеса. Али поред тих богова који су заједнички готово свим племенским групама, ми знамо и за локална божанства, која махом персонификују сунце. Такав је био код кијевских Словена бог Хорс; то име значи на иранском сунце и указује на везе старих Словена и њихових предака преко Скита и Сармата са иранским светом. Таква су била божанства Дажд-бог, Свјатовит (у облику четвороглавог идола), Триглав, Јаровит. Запажају се и неки остаци старије религије из доба матријархата, на пример, у облику поштовања богиње плодности, мајке земље, богиње Живе, или у облику поштовања појединих елементарних духова — духова водâ, шумâ и пољâ. Предмети верског култа били су кладенци, извори, свети гајеви, света острва и брда. Божанства рода били су »род« и »рожаница«, а божанство-заштитник куће (породице) — »домовој«.
I. Класици марксизма. Маркс, Облици који претходе капиталистичкој производњи. »Пролетерска револуција«, бр. 3, 1939. — Маркс и Енгелс, Преписка. Писма од 14 и 25 марта 1868 г., 22 новембра, 8 децембра 1882 г., Дела, т. XXIV. — Енгелс, Порекло породице, приватног власништва и државе, Дела, т. XVI, део I. (Види хрватски превод. — Прев.) — Енгелс, Прилог историји старих Германа, Дела, т. XVI део I. — Енгелс, Марка, Дела, т. XV.
II. Извори. Цезар, Белешке о галском рату. — Тацит, Германија. — Страбон, Географија. — Стари Германи. Зборник докумената у редакцији Удаљцова, Москва, 1937. — Хрестоматија за историју средњег века, у редакцији Грацијанског и Скаскина, т. I, Москва, 1939, стр. 3-30. — Социјална историја средњег века, у редакцији Косминског и Удаљцова, т. I, 1927, стр. 35-100. — Хрестоматија за западно-европску књижевност. Средњи век (IX-XV век), у редакцији Шорове, 1938, стр. 125-144.
III. Студије. Приручници. Маурер, Увод у историју општинског, задружног, сеоског и градског уређења и друштвене власти. Москва, 1880. — Фистел де Куланж, Историја друштвеног поретка у старој Француској, т. I, Москва, 1901. — Општа историја европске културе, т. VII. Француска у раном Средњем веку, 1913 (Блок, Независна Галија и Римска Галија). — Виноградов, Средњовековни посед у Енглеској, гл. И, Петроград, 1911. — Коваљевски, Економски пораст Европе, т. III, 1903, стр. 370-422. — Делбрик, Историја ратне вештине у оквирима политичке историје, т. II, Москва 1937. — Љубавски, Историја Западних Словена, 1918. — Погодин, Из историје словенских сеоба, 1901. — Фаминцин, Божанства старих Словена, 1880.
- ↑ Ф. Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе. Издање »Напријед«, Загреб, 1945, стр. 120.
- ↑ Ф. Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе. Издање »Напријед«, Загреб, 1945, стр. 131.
- ↑ Ф. Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе. Издање »Напријед«, Загреб, 1945, стр. 123.
- ↑ Ф. Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе. Издање »Напријед«, Загреб, 1945, стр. 150.
- ↑ Ф. Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе. Издање »Напријед«, Загреб, 1945, стр. 24.
- ↑ Ф. Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе. Издање »Напријед«, Загреб, 1945, стр. 51.