Историја средњег века I 1
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Улога крупног земљопоседа. Друштвени поредак Римског Царства у III-V веку обележен је водећом улогом крупног земљопоседа, који је поникао још у периоду Републике. Крупни земљопоседници водили су испрва чисто робовласничку привреду на својим земљиштима, користећи у главним и најуноснијим привредним гранама велике масе робова; само у најмање уносним гранама производње насељавани су на земљу слободни ситни закупци — колони. Али у периоду Царства, нарочито у III-IV веку, крупни земљишни посед мења свој карактер. Робовски рад постаје све мање уносан, не дајући могућности за прелаз на продуктивније облике рада; заједно с престанком освајања смањује се и прилив нових робова из редова ратних заробљеника; настаје оскудица у радној снази. Услед тога античко друштво доспева у ћорсокак, из кога је могло да изиђе само путем револуције.
Колонат. У исто време почињу да се шире други облици експлоатације неслободног рада. С једне стране, робови се везују за земљу, претварају у servi casati који власнику земље плаћају ренту у натури или у новцу и кулуку. Они су везани за земљу, glebae adscripti. С друге стране, они слободни закупци земље који су постојали још у доба Републике бројно све више расту, услед тога што ситни слободни земљопоседници у ово доба све више пропадају и што их потискује крупни земљишни посед. Али се положај тих закупаца сад јако мења. Услед опште кризе пољопривреде сељаци-закупци нису у стању да плаћају закупнину, постају неисправне платише и мало помало доспевају у ропство. У исто време мењају се и облици закупа: велику распрострањеност стиче наполичарство, тј. закуп на један део летине. Формира се слој закупаца-сељака који носе назив наполичари — coloni partiarii. Правни положај тих закупаца погоршава се заједно с погоршавањем њиховог економског положаја.
Нови правни положај колона одређен је низом царских указа, од којих особито велики значај има указ Константина I из 332 г. Тај указ прописује да се одбегли колони хватају и враћају на своја пређашња места, чак и то да се бацају у окове; дакле, тај декрет прописује везивање колона за земљу. У такве зависне, за земљу везане колоне претварају се доцније сви закупци који би се на једној истој парцели земљишта налазили тридесет година без прекида. Дакле, колон се претвара у роба земље — servus terrae. У то доба расте и такозвани вечнонаследни закуп (emfiteusis). Вечнонаследни закупци — емфитеути узимају под закуп необрађену земљу, ледину, под олакшаним условима, и предају свој закуп са оца на сина. Услед тога што царство у то време осећа оскудицу у радној снази, употребљавају се за обраду земље у широким размерама и варвари, који се насељавају на земљу са правима колона (iure colonatus).
Пораст приватне власти. У последњим вековима Римског Царства запажа се и пораст личне зависности, која је толико карактеристична за наредно доба, феудализам. Пропали сељаци све чешће предају своју земљу крупним магнатима, а затим је добијају натраг да је условно поседују на основу такозваног »прекарија«, тј. на основу права уживања туђе имовине дотле док је власник не затражи натраг. Уједно такви сељаци ступају под покровитељство магната, под његов патронат (patrocinium). Тај процес прелаза у лично поданство није се вршио само индивидуално: понекад су читава села ступала колективно у зависност од крупног магната, махом свога најближег суседа. То је оно што је у то време називано patrocinia vicorum, тј. покровитељство над читавим селима.
У исто време врши се процес развитка органа приватне власти крупних земљопоседника. Крупни земљопоседник заводи на својој територији војне одреде — букеларије или исауријанце (овај последњи назив долази од имена једног малоазиског племена — Исауријанаца, чији су припадници особито често узимани у војно-полициску службу по крупним поседима). Образују се оружани одреди и из редова робова крупног земљопоседника. Најзад, приватни земљопоседници стварају себи и сопствене тамнице, куда шаљу своје колоне када би штогод скривили. Расте број приватних судова, у којима се суди становништву територије крупног земљопоседника — сенатора. Држава санкционише тај пораст приватне власти, преносећи на земљопоседнике-сенаторе одговорност за земљораднике-колоне који седе на њиховој земљи у погледу плаћања пореза и давања регрута. Владајући сталеж у држави, привилеговани сенаторски сталеж (ordo senatorius), чију базу претставља крупни земљишни посед, има сада политичку власт над становништвом које седи на његовој земљи.
Тиме се ствара веза између крупног земљопоседника и политичке власти, веза која је карактеристична за феудализам, и почиње претварање крупног поседа у неку врсту поседа-државице.
Везивање куријала за дужност. Исти такав процес дешава се и у граду. Карактеристичан моменат за антички свет било је преовлађивање града. Град је био владајући центар за околну територију, док је за наредно доба, феудализам, карактеристична обратна слика — владавина села над градом. У Римском Царству врши се процес постепеног задобијања доминантног положаја села, тачније речено — сеоског поседа, према граду. Раније је сваки град са околином (муниципиј) претстављао самоуправну јединицу. Власт у граду припадала је народној скупштини и месном муниципалном сенату. У прво време важну улогу играла је народна скупштина. На њој су се вршили избори магистрата (градских власти); гласало се, као и у Риму, по трибама или по куријама; постојало је тајно гласање. Највиша административна и судска власт налазила се у рукама двају функционера, дуумвира — дуовири иуре дицундо. Постојала је и дужност едила, који су имали полициску власт, старали се о снабдевању града житом и о приређивању разних претстава; најзад, постојала је дужност градских квестора, који су управљали градским финансијама. Све су те дужности биле бесплатне. Напротив, функционери су сами морали да сносе велике расходе у корист града, морали су да дају замашне новчане улоге, да с времена на време деле становништву богате поклоне, да приређују игре и подижу грађевине на територији града. Они су морали поседовати висок ценз. Сенат или курија састојала се у сваком граду од свих оних лица која су пре тога заузимала муниципалне магистратуре, и бројала је обично 100 људи.
Још у II веку запажају се покушаји сенаторског сталежа, владајућег у држави, да ограничи локалну самоуправу. Под царем Трајаном уводи се дужност муниципалних куратора (curator rei publicae) за вршење сталног надзора над привредом муниципија, а у другој половини IV века заводи се у низу провинција дужност дефензора, кога постављају цар или префект. Дефензори су првобитно имали за задатак да штите град од изнуђивања царских чиновника, али су доцније приграбили сву власт у градској општини. Пред крај Римског Царства и у прво време варварских освајања у улози дефензора врло често се појављују хришћански епископи.
Осим ограничавања самоуправе врши се и процес везивања градских класа становништва. Од куријала, бивших градских магистрата, образује се владајући сталеж чиновничке аристократије. На ту владајућу групу у граду преноси се сада одговорност за убирање пореза, што је заведено још под царем Диоклецијаном. Одговорност за убирање пореза у ситуацији опште економске кризе претила је куријалима материјалном пропашћу. У то време запажа се тежња куријала да изиђу из курије, запажа се процес њеног остајања без људи, јер у граду готово и нема куријала. У одговор на то низ царских указа забрањује куријалима прелаз у друге сталеже — сенаторски, свештенички итд. Указ цара Аркадија из 396 г. забрањује им чак да напуштају град и да се настањују на имањима која им припадају. Тиме се врши нека врста везивања куријала за дужност. Док се сељак везује за земљу, дотле се сад средњи земљопоседник (possessor) везује за курију. Сваки земљопоседник који има најмање 25 југера земље (око 6 хектара) морао је принудно ступити у сталеж куријала. Да би сачувала имућност куријала, држава им је забрањивала да продају своје имање без сагласности намесника. С друге стране, лицима која не спадају у састав курије забрањивано је да стичу земљу која је припадала куријалима. У случају да умрли куријали немају законитих наследника, три четвртине њиховог имања добијала је курија. Све ове вештачке мере имале су за циљ да одрже средњи земљишни посед, који је пролазио кроз кризу. Али су се самим тим куријали претварали, како се тада говорило, у »робове републике«. Све ове мере рађају тежњу код куријала да на све могуће начине избегавају вршење својих дужности и чак да директно беже са њих. 388 г., на пример, куријали четири града у Малој Азији побегли су у један мах, образовавши разбојничке банде, које су пљачкале по земљи.
Криза трговине, везивање занатлија за колегије. Дубока криза која је захватила пољопривреду проширила се и на трговину и градску производњу. Трговачка хегемонија Италије опадала је паралелно с развитком пољопривредне и занатске производње по самим провинцијама. Али се и у провинцијама запажају опште осиромашење и исцрпеност, застој у привредном развитку, опадање трговине — услед опште кризе робовласничког начина производње, пореског терета, пљачки намесника и убирача пореза.
Занатлије и трговци чинили су у граду најнижи сталеж — плебс урбана. Они су се врло често организовали у колегије са изборним функционерима, приређивали своје скупове и имали своју засебну корпоративну касу. Држава је с њима склапала уговоре, на пример за снабдевање престонице намирницама и свим могућим израђевинама. У Риму су постојали колегији пекара, месара, власника бродовља итд. У прва два века царства те су корпорације понекад забрањиване, ако су изгледале опасне по државу. Познат је, на пример, едикт једног локалног управника у Малој Азији против савеза пекара у граду Магнезији. Едикт је организацију пекара забрањивао зато што су приређивали штрајкове. Уопште је држава веома подозриво гледала на корпорације. Али од краја II и почетка III века држава тежи да колегије искористи за своје сврхе. Учешће у колегију постаје обавезно, а затим и наследно. Све се то запажа понајпре у оним гранама које су биле потребне за задовољавање потреба војске и снабдевање престонице. С друге стране, држава почиње да сама организује предузећа, која су понекад била прилично крупних размера. То су царске радионице, с посебним царским чиновницима — прокураторима на челу. У тим радионицама раде, с једне стране, робови, робовске »фамилије«; с друге стране, за те се радионице везују наследне занатске колегије. Чланови тих колегија морали су наследно радити у државним радионицама. Прокуратори су занатлијама издавали сировине из државних магазина, и они су били дужни да под претњом казне предају производе свога рада без накнаде, у виду натуралне дажбине. Таква предузећа стварана су у области вунарског и платнарског заната, у области израде оружја и ковања новца, коларског, јувелирског и бојаџиског заната, као и код експлоатације рудника, где је постојала принудна организација рада.
Мало помало, у вези са општим опадањем трговине, читава привреда Царства добија натуралан облик, који је толико карактеристичан за доцнији феудални поредак, настао после варварских освајања и устанака робова на територији Римског Царства.
Устанци робова и колона. У исто време, услед везивања сељака за земљу, све већег пореског терета и насиља чиновника, у Галији и на северу Италије запажају се устанци робова и сељака (багауда). Отпочевши шездесетих година III века, они узимају особито широк замах осамдесетих година тог века. Вођи багауда у Галији Елијан и Аманд узимају царску титулу, освајају читаве територије, тако да је њихов устанак угушен тешком муком и уз велико напрезање снага Царства, 285 г. Такви су се устанци дешавали и у другим деловима Царства, и у доцније време, у доба »сеобе народа«. Средином V века избијали су у Рецији, Панонији и Норику устанци такозваних скамара. У Северној Африци избио је покрет агонистика, или циркумцелиона, који је трајао од IV до V века. То је такође био покрет робова, колона и свих угњетених елемената, који су се дигли против својих господара. Сви ти устанци, који су избијали с времена на време, разједали су унутрашњу структуру Царства и ишли доцније на руку освајању римских територија од стране варвара. Тако се унутрашња револуција робова појавила као савезник варварског освајања.
Опозиција освојених народа. Рим је насилно окупио под својом државном влашћу читав низ покорених народа. Интересантан је један извор, такозвана »Сибилинска пророчанства«, који карактерише онај однос према господарећем Риму који су гајили ти покорени народи. »Сибилинска пророчанцтва« су зборник полемичких и апокалиптичких стихова разних писаца, написаних у разна времена пре наше ере и у прва три столећа наше ере. У том зборнику долази до израза у првом реду став који су према Риму имали јелинистички јеврејски слојеви у граду Александрији, у Египту.
»Тешко, тешко теби, фуријо, дружбенице отровних гуја! — вели Сибила Риму. — Гадни граде, који си некад био пун празничних звукова, занеми! У твојим храмовима неће више младе девице одржавати свету ватру. На твојим жртвеницима неће више бити жртви... Погнућеш главу, ти надмени Риме! Ватра ће те прогутати, твојих ће богатстава нестати, вуци и лисице ће живети на твојим рушевинама; опустећеш, и биће тако као да те никад није ни било!...«
Овај фрагменат је веома карактеристичан. Он показује колико је широко била распрострањена међу покореним народима жеља да Рим пропадне. Та нам осећања објашњавају зашто су се доцније варварска освајања извршила релативно лако и зашто су на страну варвара прелазиле ниже класе становништва самог Римског Царства.
Реформе Диоклецијана и Константина. Паралелно са променама у социјалној структури позног Римског Царства дешавале су се и крупне промене у државном уређењу, промене које су нашле израза у реформама Диоклецијана и Константина.
У току III века државна је власт постала веома нестабилна. Од 235 до 284 г. сменило се 26 царева, од којих је само један умро природном смрћу.
Реформе Диоклецијана (285-305 г.) и Константина (324-337 г.) имале су за циљ да учврсте друштвени и државни поредак у интересу крупног сенаторског земљопоседа и да ојачају централну државну власт ради одбране тог поседа од револуционарних маса које су се дизале.
Административне реформе. Први задатак био је да се ослабе намесници провинција. Искуство је показало да јаки намесници сањају о самосталности, чак о узурпирању царске власти. Да би се цареви осигурали од таквих могућности, требало је, прво, ојачати централну власт и, друго, ослабити намеснике, а за то је било потребно расцепкати провинције.
У ту сврху извршена је подела Царства на четири дела, са два августа и два цезара на челу, који су даље имали своје помоћнике-префекте. По Диоклецијановој замисли, сваки од два августа бирао је себи цезара као помоћника, с тим да тај цезар после августове смрти непосредно ступи на дужност августа. Тиме је Диоклецијан намеравао да избегне непријатности при избору царева, као што је то био случај за време грађанских ратова III века, и да осигура већу стабилност државној власти. Та четири дела Царства звала су се: 1) Исток, који је обухватао Азију, Египат и Тракију; 2) Илирик, у који су улазиле Македонија и Грчка; 3) Италија, у коју је улазила Италија у правом смислу те речи, северозападни део Балканског Полуострва и Африка, и најзад 4) Галија, која је обухватала Галију у ужем смислу, Шпанију, Британију и Мавретанију, тј. крајњи запад Африке. Тако је било под царем Диоклецијаном. Под Константином власт је поново прешла у руке једног цара, при чему су четири дела на која је Царство било подељено добила назив префектуре.
Префектуре су се делиле на 12 (доцније 14) дијецеза, са викарима на челу. Карактеристично је да викари нису били потчињени префектима већ мимо њих непосредно цару. То је заведено с циљем да се створи извесна конкуренција. У случају да који префект науми да дигне устанак или склопи заверу против цара, сваки викар, који је сада имао право да општи непосредно с царем, могао је да правовремено укаже на опасност. Према томе, заведена је узајамна шпијунажа у интересу централне државне власти.
Дијецезе су се састојале од провинција; у свакој провинцији постојали су муниципији, поједини градови са окрузима, који су носили назив »паги«. Pagus је термин који се у Средњем веку често сусреће као ознака за административни округ.
Дакле, смањење размера провинција и слабљење улоге њихових намесника био је први задатак реформи Диоклецијана и Константина.
Истој сврси имало је да служи и одвајање војне власти од цивилне, што је спроведено углавном на границама Царства. Тамо су постављене посебне војне власти, такозвани дуцес. Под Константином у појединим провинцијама и префектурама такође су установљене дужности војних старешина (magistri militum).
Организација централне власти. Најзад, ојачана је и организација централне власти. При двору је образован један стални савет, у чију је надлежност прешло решавање свих питања у Царству. То је такозвани consistorium principis, у коме су заседали највиши магнати Царства, постављени од цара. Заведене су и дужности појединих »министара«. Канцелар своје врсте, који се звао comes et quaestor sacri palatii, бавио се стварањем нових закона и издавањем царских наређења. »Министарство« царских имања, на чијем се челу налазио цомес рерум приватарум, управљало је царском земљом и сваковрсном царевом имовином. »Министар« финансија — comes sacrarum largitionum — управљао је благајном Царства. Најзад, постојало је и нека врста »министарства« унутрашњих и спољних послова. Његов шеф носио је назив magister officiorum. У његову надлежност спадао је полициски надзор у Царству, који је он вршио преко читаве једне организоване мреже шпијуна, са називом curiosi.
Бирократија. Организован је бирократски сталеж чиновништва, које је имало да служи као ослонац царске власти. Служба у многобројним царским канцеларијама отсада је отварала врата за највише положаје за ступање у сталеж сенатора и витезова. Израђена је специјална табела о ранговима, у којој су прописани разни чинови и титуле, од ситног до највишег чиновништва.
На тај начин формирала се бројна бирократија, нови владајући слој у Царству, који се бавио примањем мита и директном пљачком становништва и који је сада конкурисао старом владајућем слоју — крупним сенаторима, магнатима-земљопоседницима; горњи слој те бирократије мало помало се и сам уливао у ту класу владајућег крупног земљопоседа и робовског поседа. Уздигнута је на већу висину и сама царска власт. Да би цар више импоновао својим поданицима, заведен је раскошан церемонијал, цар почиње да се облачи у раскошна одела и ставља на главу дијадему. Он узима титулу »dominus« — господар, док се становништво Царства назива његовим поданицима — subiecti. Царева личност деификује се и у хришћанству, као раније у паганству. Поред бирократије, царска власт добија нов ослонац у хришћанској цркви.
Хришћанска црква. Од Константиновог времена хришћанство постаје најпре призната религија на равној нози са паганством (као што је то утврђено Миланским едиктом из 313 г.), а затим и једина државна религија. Поглавар цркве био је фактички цар. Под његовом контролом врши се управа црквом и сазивају црквени сабори. Карактер хришћанске религије се мења. Од религије опозиционарских класа, од религије »сиромашних, напаћених, робова и одбачених«, хришћанство се претвара у религију у чијој црквеној организацији владају богаташи. Уместо ранијег једностраног уређења ствара се сад епископални поредак, уздиже се читава јерархија положаја, ђакона и презвитера, са епископима на челу. У исто време хришћанска идеологија све више постаје идеологија која освештава постојање робовласничког друштва и државне централизације. Она тежи за тим да осигура покорност становништва врховној власти. Тежећи да задржи револуционисање народних маса, хришћанска црква усмерава народни покрет у корито погрома пагана (рушење паганских храмова и библиотека, на пример, чувене Александриске библиотеке, крајем IV века). Од тог времена опозиционарске и револуционарне струје почињу да узимају облик јереси (аријанство, несторијанство, донатизам и др.).
Војска. Друго оруђе потчињавања у рукама централне власти јесте војска, којој је у Диоклецијановим реформама такође посвећена велика пажња. Најборбенији део војске састојао се од такозваних comitatenses, одабраних одреда размештених у унутрашњости земље. Њихов главни задатак био је очевидно у томе да угушују сваковрсне унутрашње покрете, у првом реду револуционарне акције робова и колона, које нису престајале. Остали одреди размештени су по пограничним областима, у виду наследних војних колонизатора (limitanei). Најзад, наместо укинуте преторијанске гарде, која је раније играла активну улогу у свим унутрашњим превратима, формирани су одреди такозваних палатини, који су стајали под непосредном командом двора. Повећани су расходи на војску и појачан број легија, али је у исто време извршено и ситњење легија, да би се оне учиниле што покретљивијим и да командно особље не би имало у својим рукама сувише власти. Бројно стање легије смањено је од 5 на 2 и 1 хиљаду људи.
Уједно расте у то време и значај помоћних одреда, који су образовани од варвара, тј. од племена друге народности, не-Римљана и не-Грка. Почев од IV века Царство се од варвара брани углавном помоћу одреда састављених од тих истих варвара.
Варвари су примани у војску под следећим условима. С једне стране, они су постајали федерати, или савезници, с којима је држава закључивала уговор о давању војних одреда. Ти војни. одреди распоређивани су махом на кантоновање на територији Царства, с тим да земљопоседник одвоји једну трећину своје куће и трећину својих прихода на издржавање војника који су му упућени на кантоновање (едикт царева Аркадија и Хонорија из 398 г.).
Други облик војне службе јесу они који су се предали (dedititii). Са првима (федератима) склапан је уговор о савезу, док су други сматрани за побеђене непријатеље. Они су добијали парцеле махом у пограничним областима. Из њихових редова узимани су војници за помоћне одреде.
Пореске реформе. У вези с прелазом читаве земље на односе натуралне привреде морао се дати натурални карактер и читавом државном газдинству. Војска се почела издржавати од намирница које је становништво непосредно достављало. Састављени су посебни оброци за војнике (annona), који су се састојали од хлеба, меса, соли, вина, маслиновог уља и сирћета. Исто су тако утврђени посебни оброци и за коње. Број оброка повећавао се заједно са аванзовањем на табели у ранговима. Војници су добијали један оброк, док је командно особље добијало велику количину таквих јединица оброка.
И чиновништво је преведено на натурално издржавање. За њега су такође утврђени посебни оброци (annonae, capita), у које је поред намирница спадала одређена количина одеће, сребра, посуђа и чак наложнице. Уз то су чиновници плаћани и у новцу.
Да би обезбедио издржавање војске и чиновништва, Диоклецијан је 297 г. извршио пореску реформу, по којој је утврђено убирање пореза у натуралном облику. Извршен је попис становништва по читавом Царству. Пре тога порез су плаћале само провинције, Италија је била ослобођена од пореског терета; сада је порез морало плаћати читаво становништво Царства, са изузетком само становништва града Рима. Заведен је земљишни катастар, попис све земље у Царству, који је вршен сваких пет година. Утврђена је посебна пореска јединица — caput, и на сваки градски округ разрезиван је одређени број таквих пореских јединица. У Сирији је, на пример, на једну такву пореску јединицу било разрезано 5 југера винограда, или 20 југера зиратне земље прве категорије, или 225 маслинових дрвета прве категорије. На стоку за вучу и на радну снагу — робове, колоне — такође је разрезиван лични порез. На тај начин се та земљарина комбиновала с личним порезом на радну снагу. На терет трговаца и занатлија падао је посебан новчани порез (lustras collatio), који је увео цар Константин. Састављени су спискови, који су за сваког трговца и занатлију утврђивали висину пореског задужења. За становништво Царства уведене су и разноврсне дажбине у натури, на пример, давање разних прилога у натури државним магазинима, градња и оправка мостова и путева, градња царских двораца.
Карактеристика позноримског Царства код Енгелса. У »Пореклу породице, приватног власништва и државе« Енгелс даје следећу карактеристику Римског Царства у том периоду.
»Голему људску масу неизмернога подручја држала је на окупу само једна спона: римска држава, а та је с временом постала њеним најгорим непријатељем и тлачитељем. Провинције су уништиле Рим; сам је Рим постао провинциским градом попут осталих — привилегиран, али више не влада, више није средиште светскога царства, чак нити више сједиште царева и суцарева, који су столовали у Константинополу, Триеру, Милану. Римска је држава постала горостасна, комплицирана машина искључиво за исисавање својих поданика. Порези, државни данак и подавање сваке врсте потискивале су потлачене народне масе у све већу биједу; изнуђивања која су вршили гувернери, порезници и војници повећала су овај притисак до неиздржљивости. Дотле је доспјела римска држава са својим свјетским господством: своје право на опстанак она је темељила на држању реда према унутра и на заштити од барбара према вани. Али њен је ред био гори од најгорега нереда, а барбаре, против којих је, како је тврдила, штитила грађане, ти су грађани очекивали као своје спасиоце«.[1]
Видели смо већ у какав је безизлазан ћорсокак доспео римски свет са својим античким ропством. Енгелс каже: »ропство је било економски немогуће, рад слободних био је морално жигосан. Једно више није могло, друго још није могло бити темељним обликом друштвене производње. Једино што је овдје могло помоћи била је само потпуна револуција«.[2]
То је била она револуција робова која је ликвидирала робовласништво. Како каже друг Стаљин »не-Римљани, тј. сви »варвари«, ујединили су се против заједничког непријатеља и треснули Рим о тле«.[3]
Потребно је да се упознамо са оном варварском периферијом која је одиграла тако пресудну улогу у пропасти Римског Царства.
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 5-20). — Енгелс, Порекло породице, приватног власништва и државе. Дела, т. XVI, део I, гл. VII-IX (види хрватски превод, издање »Напријед«, Загреб, 1945. — Прев. ). — Енгелс, Бруно Бауер и рано хришћанство. Дела, т. XV. — Енгелс, Из историје раног хришћанства, Дела, т. XVI, део II. — Енгелс, Прилог историји старих Германа, Дела, т. XVI, део II.
II. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја почев од IV века, т. I, 1897, стр. 2-48. — Виноградов, Порекло феудалних односа у лангобардској Италији, гл. I, Москва, 1880. — Петрушевски, Студије из историје средњовековног друштва и државе, разна издања, студија I. — Фистел де Куланж, Римски колонат, 1908.
- ↑ Ф. Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе. Издање »Напријед«, Загреб, 1945, стр. 135.
- ↑ Ф. Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе. Издање »Напријед«, Загреб, 1945, стр. 137.
- ↑ Ј. В. Стаљин, Питање лењинизма. »Култура«, Загреб, 1946, стр. 413.
- ↑ Сва наведена литература је на руском језику. Уколико је које дело преведено на наш језик, назначено је то у загради. — Прев.