Историја средњег века I 17
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Економски успон Немачке. Од XI до XIII в. Немачка је у свом развитку учинила приметан корак напред. Ма да лагано, производне су снаге у земљи расле. Ширила се обрађена површина, прелазећи из речних долина и у планинске масиве под шумом. Нарочито су ревносно крчили шуме манастири, који су често добијали на поклон необрађена земљишта и настојали да их учине рентабилним. У низинским пределима северне Немачке вођена је упорна борба с мочварама. Свуда се прелазило на тропољни систем. Развијало се воћарство и повртарство. У XIII в. јако се шири виноградарство, најпре уз Рајну и њене притоке, а затим прелази све даље на исток. Шире се техничке културе — лан, конопља, хељда. Услед пораста производних снага све бржим темпом тече процес одвајања града од села и одвајање занатства и трговине у засебне гране економске делатности. Знатно се повећава број становништва, нарочито градског.
У исто време завршава се раније започети процес претварања немачког сељаштва у кметове. Процес феудализације текао је у Немачкој споријим темпом у поређењу, на пример, с Француском. У низу области, особито у Саксонији, било је још у X и XI в. много слободних сељака. Остаци слободних сељака задржали су се у земљи Фриза до XIII в. Али већ крајем XI в. огромна већина сељака била је претворена у кметове. У Немачкој се ствара типичан кметовски и властелински посед. Али и у доба превласти феудалне експлоатације задржало је немачко село карактеристичне особине сеоске општине — марке. Свака сељачка породица имала је свој део оранице — die Hufe (просечно око 10 хектара), и уживала извесна права на заједничка земљишта — Allmende (»гмајна«) — пашњаке, шуме, ритове итд. Сеоска општина задржала је извесну самоуправу, решавала је о својим привредним стварима на сеоским скупштинама, држећи се локалних обичаја. Али, сеоска је «општина била већ укмећена. Феудалац се њоме користио да организује кулучење и вршење других обавеза кметова.
Од XI в., особито у јужним и западним крајевима, развијају се градови. У XII и XIII в. они већ густом мрежом покривају већи део земље. Уз Рајну и Дунав ниче низ градова, чији занатски производи нису намењени само за локално тржиште већ и за извоз. Особито је важну улогу играла текстилна производња и израда оружја.
Већина најкрупнијих градова, особито оних уз Рајну (»поповски пут«), стајала је у феудалној зависности од епископа, који су за време Отона добили велика имунитетна права. Још крајем XI в. почињу сукоби између све многобројнијег занатлиског и трговачког становништва рајнских градова с њиховим сениорима-епископима, и долази до низа устанака.
Али, поједине немачке области биле су између себе врло слабо повезане. У Немачкој није створен један економски и политички центар који би могао ујединити земљу. Царска је власт само површно повезивала поједине самосталне области.
Франконска династија. 1024 г. на престолу Немачке и Светог Римског царства саксонску је династију сменила франконска или салиска. Први претставник те династије био је Конрад II (1024—1039 г.). Саксонска се династија у својој борби против самосталности војвода ослањала углавном на крупне црквене феудалце (види гл. VII), који су добијали од краљева земље и имунитетна права (»Отонове привилегије«). Али, цареви су на тај начин увећавали моћ и утицај црквених феудалаца и самим тим стварали нову опасност за своју власт. Зато Конрад, не напуштајући ранију политику Отонâ, тражи нови ослонац и налази га међу нижим феудалцима, међу ритерима. Конрад је настојао да не дозволи наслеђивање војводстава, али је зато наслеђивање малих лена у његово време постало правило. Он је почео да захтева војну службу од ритера, који нису били његови непосредни вазали. У Италији је подржавао ситне феудалце — валвасоре — против крупних — капетана. Ситним феудалцима била је потребна јака власт да би коначно потчинили сељаке и претворили их у кметове. Видећи у цару заштиту од притиска јаких феудалаца, подржавали су Конрада и у Немачкој и у Италији.
Конрадова влада често се претставља као доба највишег успона царске власти. Он је успео да држи војводе у покорности. У његово доба царству је припојена Бургундска краљевина (1032 г.).
Клинијевски покрет. У то време у католичкој цркви почиње да игра велику улогу црквени покрет, који је настао још у X в. и добио име по манастиру Клинију у француској Бургундији, где је најпре и почео. Насупрот поцепаности која је владала у католичкој цркви и све већем порасту световног духа у њој клинијевци су настојали да учврсте црквену дисциплину и да створе централизовану црквену организацију с папом на челу. Главни носиоци ове реформе били су манастири. Постојао је читав низ разлога који су приморавали манастире да теже учвршћивању јединства и организованости цркве. Манастирски поседи јако су страдали од феудалних метежа и отимачина. Манастири су били »најбоље газде« свог времена. Они су знали да из своје земље и својих људи извлаче што је могуће више прихода. Нигде претварање сељака у кметове није извршено тако енергично као на манастирским. земљама. Зато је манастирима била потребна јака организација ради угушивања сељачког отпора. Манастири су врло рано почели да се повезују с тржиштем. Они нису само узимали трговину под своју заштиту, већ су и сами слали на продају вишкове своје производње и пре других земљопоседника кренули путем робне привреде. Стога су они били заинтересовани да се обезбеде трговачки путеви и да се израде нове правне норме које би одговарале све развијенијим робно-новчаним односима. Из клинијевске средине долазили су покушаји да се ублаже феудалне међусобице завођењем такозваног »божјег мира« и »божјег примирја« (види г. IX).
Настојећи да се створи црквена организација која би могла да претставља пресудну снагу у расцепканој феудалној Европи, .клинијевски реформатори су пре свега сматрали за неопходно да се уздигне морални углед цркве, који је био подриван тиме што су многи епископи и опати били у суштини световни сениори, који су мислили само о ратовима, лову, задовољствима и повећању својих прихода свим средствима. Углед цркве је подривала и распусност живота свештеника, особито монаха, као и њихово дубоко незнање, често и потпуна неписменост. Стога су клинијевци истакли програм о подизању црквене дисциплине. Завели су строга манастирска правила, основана на послушности и аскетизму. Тежили су да се уздигне црквено образовање међу свештенством оснивајући манастирске школе. Тим су мерама клинијевци тежили и да створе добро припремљене и послушне кадрове, спремне да проповедају и да у животу спроводе клинијевски програм реформи. Они су хтели да се супротставе порасту световног духа у цркви и потчињавању цркве световној власти м световним интересима. Стога су тражили да се строго проводе у живот црквена правила о неженству свештенства — целибату, јер је жењено свештенство предавало своје дужности и поседе у наслеђе и, у страху да их не изгуби, додворавало се световној власти. Клинијевци су желели да брига о породици не одврати свештенике од служења цркви. Главну су опасност за цркву клинијевци видели у томе што су епископи потчињени световним владарима, пошто су краљеви и цареви фактички постављали епископе и опате и често им једноставно продавали црквене дужности. Увођење епископа у чин вршило се такозваном инвеституром. Реч инвеститура значила је уопште акт којим сениор предаје свом вазалу феуд. Али, када се примењивала на епископе, иивеститура није била само предаја земљопоседа већ и увођење у црквени чин, и епископ је за то добијао знаке: прстен и штап. Право инвеституре у суштини је било право подељивања епископског звања. Почев од Отонâ цареви су се чврсто држали те праксе, видећи у њој један од најважнијих ослонаца своје власти. Клинијевци су устали против таквог потчињавања епископа царској власти. Продају црквених положаја жигосали су називајући је симонијом (по имену Симона мага, који је, по легенди, тражио од апостола да му продају моћ да чини чуда). Под појмом симоније они су обухватали и инвеституру, јер се том приликом од епископа узимао новац. Али су многи клинијевци сматрали да у интересу цркве треба подржавати и снажити власт световних владара. Надали су се да ће у јакој краљевској власти наћи ослонац кадар да заштити цркву од насиља феудалаца и сељачких буна; видели су да под јаким краљевима црква добија велике поклоне, а када је краљевска власт у опадању, да се црквени поседи пљачкају. Такав савез између духовне и световне власти проповедао је чувени делатник клинијевског покрета Петар Дамијани. Многи су владари са своје стране подржавали клинијевце, видећи у јачању цркве једно од средстава за снажење своје власти. Уједно им се клинијевски покрет чинио противтежом самосталности духовних кнежева.
Хенрих III. Ових се идеја држао (син и наследних Конрада II — Хенрих III Црни (1039—1056 г.). Он се умешао у послове папства, које је тада било играчка у рукама супарничких феудалаца у Папској области, који су на папску столицу доводили најнеподесније личности, на саблазан читавог католичког света. Једно време борила су се за папску столицу тројица папа, од којих је један имао десет година када је био изабран за папу. Предузевши поход у Италију, Хенрих је збацио ове три папе и поставио за папу једног немачког епископа. И после тога он је постављао за папе лица из редова немачког свештенства. Тако је он ослободио папску столицу потчињености италијанским феудалцима и потчинио је својој царској власти. Уједно је тежио да подигне углед папâ не водећи довољно рачуна да тиме припрема нову опасност за царство. Папа Лав IX кога је он поставио био је одушевљени присталица клинијевске реформе. На папском двору почињу да све већу моћ стичу присталице екстремне клинијевске струје који су проповедали да је духовна власт изнад световне, да папа мора да постане господар не само над епископима и опатима већ и над краљевима и царевима. Они су говорили да црква мора доминирати над световним владарима »као душа над телом«. Називали су симонијом свако мешање световне власти у постављање епископа.
Средином XI в. политичке прилике почеле су да постају врло подесне за екстремне клинијевце. После смрти Хенриха III, за време малолетства његовог наследника Хенриха IV (1056—1065 г.) царска је власт била у пуном опадању. Световни и црквени кнежеви стичу у то доба готово потпуну самосталност. Келнски архиепископ Ханон чак је заробио једно време младог владара и почео да управља у његово име. Сада је папство могло слободно деловати, не бојећи се сметњи од стране цара. Избори папâ врше се без мешања немачког двора. Користећи се створеним положајем, папство проводи низ врло важних организационих реформи у духу клинијевског програма.
Гргур VII — Хилдебранд. Душа тих реформи био је Хилдебранд, који је фактички водио послове папске столице и давао смер њеној политици за време неколико папа. Сам Хилдебранд прошао је кроз строгу школу монашког аскетизма у Клинију и био до крајности прожет његовом идеологијом. Латерански концил 1059 г., којим је руководио Хилдебранд, реорганизовао је начин избора папâ. Избор су имали да изврше кардинали — црквени великодостојници који су своју титулу добили од папе. »Римски народ« и клир били су само обавештавани о избору. Римска аристократија била је потпуно искључена од ма каквог мешања у изборе. Цару је било остављено илузорно право потврђивања. На Латеранском концилу биле су потврђене одредбе о целибату свештеника. Концил се одлучно изјаснио против инвеституре епископа од стране световних владара.
Одлуке концила наишле су на опозицију код знатног дела свештенства. Особито је непопуларна била мера обавезног целибата свештенства. Многи црквени кнежеви, који су добили своје поседе »симонијом« и инвеституром, никако нису желели да ојача папска власт.
Хилдебранда није збунио њихов отпор и он је упорно наставио да свој програм проводи у живот. Он је имао способности великог дипломате који вешто искоришћава сваку политичку прилику. Да би себи обезбедио ослонац против царске власти, склопио је савез са Норманима из Јужне Италије. Вођ Нормана Роберт Гвискар добио је од папе назив војводе Апулије и Калабрије а зато је признао сизеренство папе и обавезао се да ће га штитити од непријатеља. Хилдебранд је склопио савез и с моћним тосканским маркизатом. Једног од главних својих противника у Италији — миланског архиепископа — натерао је на покорност, демагошки подржавајући патарију — покрет занатлија и градске сиротиње у Милану, коме су пришли и сигни ритери, који су били у непријатељству са својим сениором —архиепископом.
1073 г. Хилдебранд је постао папа под именом Гргур VII. Његов црквено-политички програм био је изложен у »Диктату папе«. Ту је Гргур тврдио да само папе имају право да постављају и смењују епископе; да је папа (сениор свих владара, који треба да буду његови вазали и да своју власт примају од њега као лено; да папа има право да суди владарима, да их кажњава и њихове поданике ослобађа дужности да им се покоравају, док папи нико не сме судити; да су владари обавезни да му љубе ноге. Гргур је с фанатичном енергијом којом се одликовао почео да свој програм проводи у живот. Већ први кораци његове владавине довели су до жестоког сукоба с царем. 1074 г. Гргур је сменио неколико немачких епископа који су, по његовом мишљењу, били неправилно постављени, јер су купили своја звања. Оштро је протестовао против мешања цара у изборе епископа. Али, он је морао да се сукоби са одлучним отпором краља Хенриха IV.
Борба Гргура VII с Хенрихом IV. Од 1065 г. Хенрих је почео да влада самостално. У младом краљу Гргур је наишао на достојног противника. С добрим образовањем Хенрих је сјединио талент војсковође и политичара. Охол, пргав и самољубив знао је, када је то било нужно, да се смири и да потајно припрема нове ударце. Слично Конраду II, и он је тражио ослонац међу ситним ритерима да би с њиховом помоћи скршио самосталност кнежева и епископа и у Немачкој успоставио јаку краљевску власт.
Он је ту политику проводио нарочито одлучно у Саксонији, где су се феудалци држали независно и чак непријатељски према краљу. Он је у Саксонији почео да одузима крунске земље којих су се били дограбили духовни и световни феудалци и да гради замкове. То је изазвало устанак духовне и световне саксонске аристократије, којој се придружило и сељаштво, озлојеђено што је на враћеним крунским земљама Хенрих почео да повећава кулук.
Сељачки покрет који је тако настао почев је да. прераста у општи устанак против феудалаца. У исто време на Рајни је почео устанак градова против њихових сениора. Све је то приморало један део саксонске аристократије да се помири с краљем. Захваљујући томе Хенриху је пошло за руком да зада пораз другом делу аристократије (1075 г.) и да учини крај устанку феудалаца под условима који су за њега били повољни. Али је управо тада почела његова борба с Гргуром VII. На захтеве које је истакао папа, Хенрих је одговорио тиме што је у име своје власти поставио неколико епископа на упражњена места. На ово је Гргур VII одговорио краљу једном посланицом пуном претњи (децембра 1075 г.). Тада је Хенрих IV, у јануару 1076 г., сазвао у Вормсу концил, који је прогласио збацивање Гргура VII. Послао је Гргуру VII у Рим увредљиво писмо, са адресом »Хилдебранду, који сада више није папа, лажном монаху« и завршио га овако: »Ми, Хенрих, краљ по божјој милости, са свим нашим епископима кажемо ти: силази, силази!«. Али, Хенрих је потценио снаге папства. Његове претње Гргура нису нимало уплашиле. Он је на свом концилу објавио лишавање Хенриха власти и његово искључење из цркве, а његове поданике ослободио је заклетве верности. То је био сигнал за нови покрет феудалаца, који су према Хенриху били опозиционарски расположени. На сабору кнежева и прелата, који је одржан у Тријеру (у октобру 1076 г.) било је решено да је Хенрих IV дужан, пошто се привремено одрекне власти, да изјави покорност папи, од кога ће зависити његова даља судбина. Нашавши се у тако тешком положају, Хенрих IV је одлучио да се бар привидно измири с папом. У јануару 1077 г. кренуо је у Италију без икакве војске да тражи састанак с папом. Папа, страхујући од непријатељских акција Хенриха, сакрио се у Каносу, замак тосканске маркгрофице Матилде, Гргурове савезнице. Хенрих је морао да се понизи. У оделу грешника-покајника морао је чекати три дана док га папа није пустио к себи и опростио краљу који је пао пред њим на колена. Помирење с противником који је у том тренутку био најопаснији одрешило је Хенриху IV руке у Немачкој. Он се брже боље вратио у Немачку, где су кнежеви били објавили да је збачен с престола и на његово место изабрали новог краља. Борба се у Немачкој отегла неколико година. 1080 г., када се Хенрихов положај у Немачкој поправио, он је одредио новог папу или, тачније, антипапу Климента III и кренуо на Рим да се крунише царском круном (1084 г.). Пошло му је за руком да завлада једним делом града док се Гргур утврдио у Анђеоској тврђави. На улицама Рима настао је покољ. Положај папе био је критичан, и њега је спасла једино интервенција Нормана.
Роберт Гвискар, страхујући за своје поседе у случају да се цар учврсти у Риму и у Италији, кренуо је с војском на Рим и отерао Немце. Али су и сами Нормани потпуно опљачкали Рим, заробили много народа и продали у ропство. У норманској војсци, која је опљачкала Рим, било је много муслимана из Јужне Италије и са Сицилије.
Вормски конкордат. Када су Гргуреви савезници тако опустошили Рим, Гргур у њему више није могао остати. Пошао је за Норманима у Амалфи, где је и умро 1085 г. Но тиме борба није била завршена. Наследници Гргура VII, особито други папа после њега, Урбан II, наставили су жестоку борбу за инвеституру са истим Хенрихом IV, бунећи против њега војводе па и његове синове. 1106 г. Хенрих IV је умро. Његов син, Хенрих V (1106—1125 г.), који је за очева живота штитио позиције папства, наставио је борбу с папством чим је постао краљ. Борба се завршила 1122 г. такозваним Вормским конкордатом, који је претстављао покушај компромиса између цара и папе. Вормски конкордат је завео нови начин попуњавања епископских места. Епископе бира свештенство. Притом се ти избори у Немачкој врше у присуству цара или његовог делегата, .и они имају право да се умешају у случају неслагања. »Лаичку инвеституру« — предају скиптра, који симболички претставља власт над земљама епископије, обављао је цар. После тога следила је »духовна инвеститура« — предаја прстена и штапа, који су симболички претстављали црквену власт епископа. То ст обављале духовне власти. У Италији се цар није смео мешати у изборе, и духовна инвеститура претходила је лаичкој. Конкордат је уопште претстављао половично решење које није задовољило ни једну ни другу страну.
Сукоб између царске и папске власти дао је потстрека политичкој мисли Средњег века. Борба се није водила само оружјем већ и политичким памфлетима. Гргур VII и његове присталице доказивали су врховну власт папа над царевима позивајући се на свето писмо и црквене оце, као и на историске примере. Присталице цара са своје стране позивале су се на историју, тврдећи да су папски захтеви нешто ново и нечувено. Они су настојали да докажу како власт над царствима припада богу а не папи. Притом је постављено питање о самом пореклу царске власти. Присталице цара сматрале су да је она божанског порекла, док су присталице папе истицале теорију о уговору између владара и народа, као и право народа да смењује рђаве владаре. Ови су памфлети преписивани и били јако раширени.
Јачање власти кнежева. Важан политички резултат борбе између царева и папа било је знатно слабљење царске власти у Немачкој. Да ли ће све најважније царске одлуке бити примљене, отада је почело да зависи од скупштине кнежева, такозваних рајхстага или царских сабора. Доцније су кнежевима били прикључени и делегати градова, који су зависили непосредно од цара, али су се они у рајхстагу појављивали само као посматрачи када су се претресале ствари које су се њих непосредно тицале.
Фридрих I Барбароса. 1125 г., смрћу Хенриха V, угасила се франконска династија. Почела је борба за престо. Најјачи претенденти за круну били су Штауфовци, или Хоенштауфовци, војводе Швапске и Франконије, Велфи, војводе баварске и, на крају, војводе саксонске. За кратко време престо је припао саксонској династији, а затим се за више од сто година на њему учврстила породица Хоенштауфоваца (1137—1254 г.). Први краљ из те династије био је Конрад III, други, његов синовац, чувени Фридрих I Барбароса.
Фридрих I Барбароса (1152—1190 г.) био је један од највећих немачких царева. Изврсни војсковођа, проницљиви и активни политичар, он је остављао снажан утисак на савременике који код њега истичу изванредну храброст, али у исто време и неограничено частољубље, које га је често нагонило на сурове поступке.
Насупрот претензијама папа на превласт у свету Фридрих I је истакао исте захтеве од стране цара. Тражио је да му се потчине не само световни и духовни кнежеви Немачке и Италије већ и страни владари, које је он сматрао вазалима цара. Али, политичка ситуација у Светом Римском царству није ни издалека била повољна да се оживотворе ти смеони планови. Пре свега Фридрих је имао да се сукоби с тешкоћама у Немачкој. Цар је имао пред собом оснажену власт кнежева, међу којима су средином XII в. најјачи били Велфи.
Даље, положај немачких краљева у Италији постао је ванредно сложен. Те су компликације почеле још за време Хенриха IV, али су сада много јаче избиле. Једна од тих је била — јачање папске власти, које је почело од времена Гргура VII.
Други врло важан моменат био је пораст економске моћи североиталијанских (ломбардиских) градова. Успону тих градова ванредно су допринели крсташки ратови. Политичка расцепканост Италије, релативна слабост појединих крупних феудалаца, савез ситних феудалаца с градовима против крупних — све је то допринело да италијански градови врло рано постану самостални. Градови су добили права самоуправе, ковања сопственог новца, самосталног убирања пореза, пуне контроле над трговином преко својих чиновника. Сматрало се, додуше, да су градови у Ломбардији и Тоскани, потчињени цару, јер су северна и средња Италија улазиле у оклоп Светог Римског царства, али је та зависност била номинална. Градови су се ограничавали на то што су понекад давали цару новчану помоћ и слали му помоћне одреде. Што се тиче југа Италије и Сицилије, тамо је дошло до уједињења норманских кнежевина у моћну норманску краљевину (1130 г.) под влашћу Рожера II Сицилиског. Та је краљевина добила назив Сицилиска Краљевина или Краљевина Обеју Сицилија. Она је својим јачањем изазвала узнемиреност у Византији, Венецији, код папа и немачких царева. Рожер је освојио и један део обале у Северној Африци и водио успешну борбу с Византијом.
То су били нови фактори који су имали пресудан утицај на међусобне односе Немачке и Италије у XII в. Фридрих I имао је да дела у тако сложеној ситуацији.
У Немачкој је енергични Хоенштауфовац релативно брзо учврстио своју власт. Измирио се с моћним Велфима давши им територијалне компензације. С немирном аристократијом Фридрих се сурово обрачунао. На земље које је конфисковао аристократији Фридрих је доводио ситне ритере који су зависили непосредно од цара и служили као ослонац његовој власти. Фридрихови послови у Италији ни издалека нису текли тако повољно. Он је рачунао да ће искористити средства богатих ломбардиских градова ради учвршћења своје власти у Немачкој и Италији. Стога су се његови главни ударци сручили на самосталност североиталијанских градова.
Непосредни циљ првог Фридриховог похода у Италију био је да се у Риму крунише царском круном. У то време папа није владао Римом. 1143 г. римски трговци и занатлије, уједињени са ситним ритерима, узели су власт над градом и основали републику, којој је на чело био постављен изборни сенат од 56 људи. Нова република сматрала је себе носиоцем традиција и величине античког Рима. Велики утицај у Римској републици имао је један од најистакнутијих политичких мислилаца и делатеља тог времена — Арнолд из Бреше. Он је устајао против папске власти, тражио да се црква одрекне земљопоседа и да се ограничи само на своју духовну улогу. Када се Фридрих приближио Риму, изасланици Римске републике, надајући се у помоћ цара против папе, понудили су му у име сената круну. Фридрих је презриво одбио да прими круну од римске републике и, када је ушао у Рим, крунисао га је папа. Но он није успео да се задржи у Риму. Насиља немачких војника изазвала су устанак римског становништва, и Фридрих је морао да се неславно повуче из Италије. Ипак је Фридрих успео да ухвати Арнолда из Бреше и да га преда пали на погубљење. Чувени мислилац био је удављен, а његово тело спаљено на ломачи. Али, мирни односи између цара и папе нису дуго трајали. Поред тога што је Фридрих без устручавања погазио услове Вормског конкордата у Немачкој, именујући и постављајући епископе по свом нахођењу, папа је видео врло велику опасност од Фридрихових планова који су се односили на Италију. Сукоб је међу њима био неизбежан и до њега је ускоро дошло.
1157 г. био је сазван рајхстаг у Безансону. Ту је дошло до оштрог сукоба између људи који су били блиски цару и папског легата Роланда. Роланд је прочитао папино писмо, у коме се једна реченица могла тако схватити као да цар добија своју власт од папе. Узбуђен тиме, напао је баварски палатин Отон Вителсбах на папског легата са исуканим мачем. Цар је узео легата у заштиту, али је наредио римском посланству да напусти рајхстаг. Тако је дошло до прекида између Фридриха и папске власти.
На рајхстагу у Безансону било је решено да се следећи поход у Италију предузме 1158 г. У новембру те године у Ронкаљској долини близу Пјаченце био је сазван сабор, на који су били позвани претставници градова у северној Италији. Сем тога били су позвани учени правници из Болоње, познаваоци римског права, који су били дужни да даду теоретско образложење неограничене власти монарха. У присуству тог правног колегија права градова на самоуправу подвргнута су детаљном проверавању. Градовима су призната само она права која су се заснивала на повељама подељеним од царева. За сваки град имала су се утврдити посебна »регалија«. Сва права за која није било потврде у царским повељама сматрана су за узурпацију. Цар је за себе резервисао право да поставља такозване podesta, тј. своје чиновнике који су имали да претстављају врховну управу у градовима. Тако су градови пали у потпуну зависност од пара.
Италијански градови, који су стално били у непријатељству један с другим, у почетку нису знали да пред том опасношћу иступе споразумно. Тада су неки од њих, а међу њима и Милано, најмоћнији град у Ломбардији, отказали послушност цару, а други су, обрнуто, стали на цареву страну.
Да би казнио Милано за отпор, Фридрих I је опсео град својом војском и после двогодишње опсаде приморао га да се преда (1162 г.). Становници Милана морали су да изиђу из града с конопцем око врата и да моле цара да их поштеди. Образован је суд, по чијој је пресуди град Милано порушен. Тамо где је некада стајао град узорана је плугом бразда у знак да се он више не сме обнављати. Читаво његово становништво насељено је у неколико села и морало је да сноси тежак кулук у корист цара. Најбоље градске земље цар је узео за себе.
Ова страшна казна, која је у почетку приморала италијанске градове да се умире, одјекнула је читавом Италијом. Још раније (1159 г.) ступио је на папску столицу под именом Александра III исти онај Роланд који је био папски изасланик у Безансону. Александар III почео је да окупља снаге Италије против цара. У коалицију, коју је организовао папа, ушле су Сицилиска Краљевина и Венеција. Али, главну снагу тог савеза чинили су градови у Ломбардији, где је газдовање Фридрихових чиновника изазвало општу озлојеђеност. 1167 г. била је основана Ломбардиска лига, којој је пришла већина ломбардиских градова, заборавивши на своје уобичајене свађе, а међу њима и град Милано, обновљен уз помоћ те Лиге. Лига је подигла јаку тврђаву близу Верчелија и назвала је по имену самог папе — Александрија.
1174 г. Фридрих је поново прешао Алпе с мањом војском од 18.000 људи, с којом није могао да постигне одлучујуће успехе у борби против Лиге. Опсада Александрије завршила се неуспехом. Фридрих је узалудно молио немачке кнежеве који ни најмање нису желели да стварају цару ослонац у Италији. Нарочито му није пружио подршку најјачи немачки кнез Хенрих Лав из династије Велфа, војвода Баварске и Саксоније, коме су припадале две петине немачке територије.
1176 г., недалеко од Милана, код града Лењано, дошло је до одлучне битке између Фридриха и војске североиталијанских градова, која је завршена потпуним поразом Немаца. Сам је цар био збачен с коња и једва је успео да се спаси, а његова се војска расула. Фридрих I сада није могао ни од куда очекивати помоћ. Зато је морао капитулирати пред Лигом.
1177 г. сазван је конгрес у Венецији, на који су дошли претставници североиталијанских градова, папа и цар, и ту је цар пригнуо колена пред папом Александром III и пољубио му папучу. На том конгресу Фридрих је склопио мир с папом, вративши му све освојене земље. Било је склопљено и шестогодишње примирје између цара и Ломбардиске лиге, и оно се по истеку шест година имало да претвори у сталан уговор. По трактату у Констанци 1183 г. цар је одустао од постављања својих чиновника по градовима, и градови су добили право да бирају своје конзуле које је цар потврђивао. У случају царевих похода у Италију градови су имали да му шаљу помоћну војску.
Када се вратио у Немачку 1178 г., Фридрих се обрачунао с Хенрихом Лавом. Највећи немачки кнез Хенрих био је крајње непопуларан међу немачким феудалцима. Они су му завидели и желели да се прошире на рачун његових огромних територија. Зато је Фридриху било лако да дигне против њега већину феудалаца. Хенрих Лав је био осуђен на прогонство. Његови саксонски поседи били су подељени на неколико посебних земаља које су раздане феудалцима. Баварска је била предата Отону Вителсбаху. Хенриху Лаву остао је од његове раније огромне кнежевине само незнатан посед. Борба између Хоенштауфоваца и Велфа, која је настављена и доцније, била је повод да се противници Хоенштауфоваца и уопште противници царске власти назову велфи, или, како су Италијани изговарали, гвелфи. Присталице цара назване су гибелини по речи Вајблинген, другом имену Хоенштауфоваца.
Да би учврстио положај своје династије у Италији, Фридрих I је» оженио свог сина и наследника Хенриха с наследницом сицилиског престола Констанцом. То је био велики царев успех. Отада је норманска Краљевина Обеју Сицилија, ранији савезник папа, доспела у руке Хоенштауфоваца.
Хенрих VI. После смрти Фридриха I Барбаросе у Трећем крсташком рату, његов син и наследник Хенрих VI постао је истовремено цар, немачки краљ и краљ Обеју Сицилија (1190—1197 г.).
Свирепим кажњавањем учврстио је своју власт у италијанским поседима. По речима папе Иноћентија III, није било породице која »није била жртва тог тиранина«. Мноштво људи са ископаним очима и отсеченим ушима дуго је потсећало Италијане на тог владара. Хенрих је одмах наредио да се у Немачку пренесе читава резерва злата које је било накупљено у каси Сицилиске краљевине. Он се носио плановима о великим освајањима на Истоку, намеравао да освоји Византију и да, искористивши њена средства, крене затим на Јерусалим. Али, од тога није ништа било остварено. После седам година царевања цар је умро и оставио за собом малолетног сина Фридриха.
После тога наступио је дуготрајни период слабости царске власти. Почела је борба за престо и у ту се борбу умешао папа, иступивши као арбитар међу зараћене стране.
У Немачкој су одједном била изабрана два цара; Отон IV, син Хенриха Лава, из куће Велфа, и Филип Швапски, брат Хенриха VI, из куће Хоенштауфоваца. Постојање двају непријатељских монарха у Немачкој омогућило је папи да заузме врло повољан положај према царској власти и ослободи Италију немачке владавине.
Иноћентије III. У то време ступио је на папску столицу чувени Иноћентије III (1198—1216 г.). Иноћентије је добио за оно време сјајно образовање, учио је на Париском универзитету богословију, а на Болоњском — римско право. Он је себи створио складан поглед на свет, који претставља даљи развитак теократских погледа Гргура VII. На папску власт је гледао као на највишу власт на свету. Папа као наследник апостола Петра и намесник Христа стоји изнад свих владара. Цар и сви краљеви само су вазали папе и од њега добијају власт. Иноћентије III радо је поређивао духовну и световну власт са сунцем и месецом. Као што месец прима свој сјај од сунца, тако и цар добија своју власт од папе.
Политичке прилике у Европи биле су повољне за спровођење ове теократске доктрине. Иноћентије III није морао трошити снаге на борбу с царем, која је дотада папи везивала руке: он је ступио на папску столицу у тренутку када је судбина царске круне зависила од одлуке папе. Иноћентије је вешто искористио створену ситуацију. Циљ му је био да, распаљујући међусобне борбе у Немачкој, истисне Немце из Италије. Бојећи се моћи Хоенштауфоваца, он је пришао Велфима и признао Отона IV за немачког краља. У Италији је Иноћентије III учврстио положај папству, успоставивши своју власт у читавој Папској области и повративши земљу од италијанских и немачких феудалаца, који су ову били отели његовим слабим претходницима. Нарочито је велике успехе постигао на југу Италије. Ту је после смрти Констанце, као старатељ њеног малолетног сина Фридриха II Хоенштауфоваца, преко својих људи фактички управљао целом Сицилиском краљевином.
Иноћентије III је унео строги ред у организацију папског суда и папских финансија. У његово је доба значај папске курије као највише судске инстанце необично порастао у целом католичком свету. Папа се мешао у црквене послове по свим кутовима Европе. Под његовом непосредном контролом налазили су се не само сви најкрупнији црквени послови но и свака ситница у верском учењу и обредима. Он је водио врло велику преписку са свим земљама католичког света.
Папа се бавио не само решавањем питања верске праксе већ и крупних политичких питања. Он се мешао у борбу између енглеских и француских краљева, вешто се користио устанком енглеских барона против енглеског краља Јована Без Земље да би овог натерао да положи вазалну заклетву папи. Вазалну зависност од папе признавао је и низ других земаља — арагонски краљ, португалски краљ, бугарски цар, Шведска, Данска, Пољска па и далека Јерменија признавали су се вазалним поседима папе.
Иноћентије је био иницијатор великог подухвата као што је Четврти крсташки рат, који, додуше, није кренуо оним смером коме се папа надао већ се завршио освајањем Византиског царства. Иноћентије III је организовао крсташке ратове против »јеретика-албижана« у јужној Француској, против прибалтичких »пагана« и против Мавара у Шпанији (види гл. XVIII и XXIV). Вешто се користећи снагом цркве у појединим деловима Западне Европе, као и сукобима. међу владарима и конфликтима у државама, Иноћентије Ш је стварно постигао да га сматрају европским арбитром од чије је одлуке зависила судбина читавих краљевина.
Необично је порасла и финансиска моћ папске столице. Папска курија постала је најкрупнији финансиски центар Европе. Папском су двору притицале огромне суме из свих католичких земаља света. Тада је знатно повећано скупљање прилога за крсташке ратове. Четврти крсташки рат, који је имао тако чудан исход претстављао је изговор за скупљање нових новчаних средстава у корист папске столице. Иноћентије је скупљао данак у низу земаља. Енглеска се обавезала да ће му годишње плаћати 1000 фунти стерлинга. Сицилиска Краљевина такође је годишње плаћала лали 1000 златника. Други приходи притицали су папи од свештенства.
Неке земље (Енглеска, Пољска, скандинавске земље) плаћале су папи такозвани Петров новчић.
За време Иноћентија III почиње у великим размерима продаја индулгенција — папских писама којима се опраштају греси. Та је продаја доносила папској курији велике приходе. Захваљујући свему томе, паска је курија почетком XIII в. располагала таквим средствима каква нису стајала на расположењу ниједној држави тадашњег света. То је била једна од основа политичке моћи папства.
За Иноћентија III добила је нови значај инквизиција, која је настала још раније. То је био тајни црквени суд за предмете јереси. Најважније оруђе папске моћи постали су и просјачки редови који су такође основани за време Иноћентија III (види вл. XXXI).
Понтификат Иноћентија III претставља време највише моћи папске власти. Иноћентију III је пошло за руком да готово потпуно ликвидира утицај Немачке у Италији. У самој Немачкој његови су послови повољно текли, јер је Отон IV, који је добио престо помоћу папе, потпуно од њега зависио. Али, ту споразум није дуго трајао.
Када је учврстио свој положај у Немачкој, Отон IV је нагло променио своју политику, па је, као и његови претходници, почео освајачку политику према Италији, а резултат је био нови сукоб с папом. Папа је Отона искључио из цркве, а против њега је истакао унука Фридриха Барбаросе, младог наследника сицилиског престола — Фридриха II.
Фридрих II Хоенштауфовац. Фридрих II (1212—1250 г.) претставља врло интересантну историску фигуру. Он је имао врло мало везе са Немачком. Одрастао је на Сицилији, где су се укрштали различити културни утицаји: западни католички, византиски и арапски. Фридрих је неоспорно био најобразованији владар свог времена. Добро је знао арапске и грчке писце, које је читао у оригиналу. Окружавали су га византиски, арапски и јеврејски научници. Фридрих је сам био писац и написао је трактат о лову са соколовима. Писао је стихове на италијанском и био један од оснивача италијанске поезије. Фридрих је основао универзитет у Напуљу и помагао медицинску школу у Салерну. Крећући се међу људима разних религија, он је сам био савршено равнодушан према религиским питањима и трпељив према свим вероисповестима. Одржавао је најбоље односе с мслиманским владарима, који су га сматрали готово за свог човека. Захваљујући томе он је успео да за време Шестог крсташког рата дипломатским путем добије натраг Јерусалим (види гл. XVI). У доба када се Луј IX спремао за Седми крсташки рат, он је упозорио египатског султана на опасност која му прети. У свом приватном животу Фридрих је био прави муслиман. Имао је харем који су чували евнуси. Папе су више пута искључивале Фридриха из цркве, али он на то није обраћао никакве пажње.
Тежиште Фридрихових политичких интереса није било у Немачкој већ у његовим италијанским поседима. У вези с тим он је водио друкчију политику у Немачкој, а друкчију у Италији. Да би добио одрешене руке у Италији, чинио је све могуће уступке немачким духовним и световним кнежевима, остављајући им готово неограничену власт на њиховим поседима. Кнежевима је било дато и право ковања новца. Краљ се одрекао права да подиже замкове и градове на штету кнежева. Да би изишао у сусрет крупним феудалцима, Фридрих је забранио градовима да међусобно склапају савезе против кнежева. Једном речи, политика Фридриха II у Немачкој водила је јачању кнежевске и слабљењу царске власти.
Сасвим друкчији карактер имала је његова политика у Италији и, пре свега, у Сицилиској краљевини. На самом почетку своје владавине Фридрих II је морао да уложи доста напора да би учинио крај анархији која је завладала у краљевини за време његовог малолетства. Умирио је феудалце Јужне Италије, разорио замкове тамошњих феудалних сениора и организовао управу на потпуно новим начелима. »Конституцијом Сицилиске краљевине«, коју је издао 1231 г., заведена је бирократска монархија. Права феудалне аристократије, и световне и духовне, била су јако сужена. Ограничене су биле и повластице градова, који су изгубили право на самоуправу. Краљевска власт постала је неограничена. Његови чиновници управљали су судством, управом и финансијама.
Порези и царине на трговима били су повећани. Фридрих II свестрано је помагао развитак трговине; да би повећао своје приходе, закључио је низ повољних трговачких уговора на Истоку. Сем тога, унапређивао је домаћу пољопривреду и занатство. У његовој финансиској политици, по примеру Византије и Арабљана, велику су улогу играли монополи.
Фридрих II је већ почетком XIII в. створио такву војну организацију до које су друге земље у Западној Европи дошле много доцније. Не уздајући се у феудалну или најамничку војеку, он је организовао стајаћу војску. У ту су војску углавном регрутовани његови поданици муслимани са Сицилије и из Јужне Италије. Муслиманска војска му је служила и за угушивање феудалних метежа и покрета угњетених народних маса, а исто тако и за борбу са спољним непријатељима, нарочито с папом. Фридрих II је такође изградио јаку флоту. Све је то учинило да је Сицилиска краљевина постала моћна војничка држава.
Он је водио и нарочиту верску политику. Иако је према иноверцима показао пуну трпељивост, ипак је свугде гонио хришћане-јеретике. За њега, природно, није била од важности чистота католичког учења већ социјална и политичка страна јереси, па је гоњење јеретика претстављало део политичког система Фридриха II. Друга побуда којом се руководио Фридрих II у гоњењу јеретика била је тежња да напуни касу конфискацијом њихових имања (види гл. XXXI).
Италијанска политика Фридриха II изазвала је силно узнемирење у градовима северне Италије и код папе. Фридрих II је почео да ограничава права ломбардиских градова у тежњи да тамо заведе исти режим какав је спроводио на Сицилији. У исто време јачање Фридрихове власти у северној Италији укљештавало је Папску област између његових поседа и чинило неизбежним да му се папа потчињава.
То је, природно, довело до савеза између папе и градова у северној Италији против цара. У вези с тим била је обновљена Ломбардиска лига, која се распала после победе над Фридрихом I.
Крај Хоенштауфоваца и опадање царске власти. Борба царева с папама и с гвелфском странком, која је постала најжешћа за време папе Гргура IX и Иноћентија IV, вођена је с променљивим успехом све до смрти Фридриха II (1250 г.). Она се уопште развијала неповољно за царску странку гибелина. Папа је позвао у Италију Карла Анжујског, брата француског краља Луја IX, и помогао му да завлада Сицилиском краљевином. Син Фридриха II и вођ гибелинске странке у Италији Манфред претрпео је код Беневента пораз и био убијен (1266 г.). Хоенштауфовци су још раније изгубили престо у Немачкој (1254 г.), а последњи потомак династије Конрадин, кога су у Италији позвали гибелини, пао је у руке Карла Анжујског и био погубљен (1268 г.).
Тако је покушај Хоенштауфоваца да учврсте царство помоћу средстава богате Италије завршио потпуним неуспехом. Из дуге борбе између царства и папства Италија је изишла политички још више расцепкана; царска власт је ту изгубила све своје позиције. Борбу на тлу Италије компликовали су и сукоби између градова, од којих су једни тражили подршке код папе, други код цара, а исто тако и сукоби партија у појединим градовима, при чему су једне биле уз папу (гвелфи), а друге уз цара (гибелини). Гибелини су били углавном феудалци, који су очекивали подршку од феудалне Немачке, а гвелфи — градски трговци и занатлије, који су страдали од угњетавања царева. Али, под тим називима често су се крили најразличитији интереси (види гл. XXV).
У Немачкој после пада Хоенштауфоваца, између 1254 и 1273 г., царска власт фактички ишчезава. За то време неколико је пута покушавано да се изабере цар. На престолу су се појављивале случајне фигуре иностраних принчева, који нису могли извршити никакав утицај на царство. Стога није без основа то време од 1254 до 1273 г. названо међувлашћем (interregnum). Немачка се тада распала на неколико посебних самосталних феудалних поседа. Но сада бисмо ту узалуд тражили оне војводине о којима је говорено на почетку нашег излагања немачке историје — Саксонију, Франконију, Швапску, Баварску и Лотарингију. Као што је речено, војводство Саксонија било је поцепано после победе Фридриха I над Хенрихом Лавом. Франконија и Швапска распале су се у XIII в. на неколико малих феудалних области. Лотариншко војводство је било подељено на Горњу и Доњу Лотарингију, а свака се од њих распала на мноштво појединих сењерија.
Од XI до XIII в. царство се територијално знатно проширило. Била му је припојена Бургундија, у његов састав је ушла Чешка. Најкрупнији поседи Немачке налазили су се сада на истоку. Они су створени делом од марака које су биле основане у словенским земљама. Велика Бранденбуршка Марка налазила се између Лабе и Одре, јужно од ње налазила се Лужичка Марка, затим Мејсенска Марка, а на средњем Дунаву — Аустриска Марка, која је затим постала војводство.
У XIII в. немачка су освајања захватила земље балтичких народа — Летонаца, Естонаца, Литаваца и Пруса. На то ћемо се питање вратити у глави XXIV.
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 68—78, 83—109, 132—149, 168—170, 174—178, 241—258, 274—287).
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Грацијанског и Скаскина, т. I, 1939, стр. 279—310; т. II, део I, 1938, стр. 130—138. — Средњи век у својим споменицима, у ред. Јегорова; одељак VI, Москва 1913. — Стасјуљевић, Историја Средњег века, т. II, одељак III, 4 изд., 1915. — Хрестоматија западно-европске књижевности. Средњи век (IX—XV в.), у ред. Шорове, 1938, стр. 311—390.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Историја крсташких ратова, т. I, гл. II—IV, Москва 1914. — Лампрехт, Историја немачког народа, т. I—II, Москва 1894—1895. — Брајс, Свето Римско царство, 1891. — Тарле, Историја Италије у Средњем веку, Петроград 1906. — Корелин, Најважнији моменти из историје папства у Средњем веку, Петроград 1901. — Ложински, Историја папства, 1934. — Ојкен, Историја и систем средњовековног погледа на свет, Петроград 1907. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. II, § 30—33.