Историја средњег века I 16
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Губитак Едесе и Други крсташки рат. Последица унутрашње слабости крсташких држава и збијања редова муслиманских кнежевина, које је почело у XII в., била је та да су крсташи почели да губе јадан свој посед за другим. Мање од 50 година после Првог крсташког рата, 1144 г., била је изгубљена Едеса, коју је заузео мосулски емир; Едеса је била једна од најважнијих крсташких кнежевина, која је штитила њихове поседе са северо-истока. Одговор на губитак Едесе био је Други крсташки рат, који је почео 1147 г.
У Другом крсташком рату узеле су учешћа крунисане главе — француски краљ Луј VII и немачки цар Конрад III. Први резултат проповедања Другог крсташког рата био је нови талас јеврејских погрома на Рајни.
И у том рату, поред ритера, узела је учешћа сељачка маса из крајева које је погодила глад. Ритери су на сељаке гледали као на терет кога се треба отрести. Када је постало јасно да је сувоземни пут преко Мале Азије сувише напоран и опасан, ритери су сели на бродове, оставивши сељаке судбини на вољу. Готово сви ти сељаци су изгинули.
Резултати те експедиције која је предузета са огромним утрошком снага били су врло жалосни. Крсташи су својим пљачкањем изазвали против себе Византију. Изгубивши на путу већи део својих војски, краљ и цар су узалуд покушавали да заузму Дамаск. Барони Јерусалимске краљевине, којима је било згодније да живе у миру с Дамаском, не само да им нису помагали, већ су на све могуће начине кварили њихове планове. Не постигавши ништа, Луј VII и Конрад III неславно су се вратили у Европу.
Саладинова држава. У то време дошло је на Истоку до врло крупних промена које су биле веома неповољне за крсташе, заузете својим унутрашњим свађама. Успеси крсташа објашњавају се у знатној мери тиме што су они имали посла с разбијеним снагама појединих муслиманских владара. Но у другој половини XII в. дошло је на Истоку до уједињења Египта, једног дела Сирије и дела Месопотамије у једну државу. На чело те државе, којој је центар био Египат, стао је султан Саладин (правилније Салах-ал-дин), Курд по пореклу.
Сада крсташи нису више имали посла с разједињеним снагама појединих турских емира већ с великом државом Саладина, који је себи поставио за циљ да истисне крсташе из Сирије и Палестине.
1187 г. Саладин је нанео крсташима страшан пораз на Тиберијадском Језеру. Главне снаге крсташа биле су уништене. После тога муслимани су за неколико недеља заузели Акру, Јафу, Сидон, Бејрут, Аскалон и Јерусалим, главно упориште крсташа на Истоку. Становништву Јерусалима је било дозвољено да изиђе под условом да се откупи, али без коња и оружја. Резултат је био да су сви који су избегли из града пострадали од глади. Ко није могао да се откупи, био је продан у ропство.
Трећи крсташки рат. Губитак Јерусалима дао је потстицај за Трећи крсташки рат (почео је 1189 г.), у коме су учествовала три владара. На челу овог крсташког рата стајали су: немачки цар Фридрих I Барбароса, француски краљ Филип II Август, један од оснивача снажне монархије у Француској, и енглески краљ Ричард Лавово Срце, који је сматран за оваплоћење свих ритерских врлина, за најхрабријег и најснажнијег европског ритера, ма да је у суштини био суров и необуздан насилник. На путу за Палестину он је због ништавног повода опустошио град Месину. У Сирији је наредио да се побију заробљеници за које на време није био донет откуп.
Трећи крсташки рат није дао крупних резултата. Крсташи су морали да ратују не само са Саладином већ и са Византијом. Фридрих Барбароса, пролазећи кроз Малу Азију, утопио се у једној планинској речици, а немачка војска, не желећи да иде даље, делом се вратила у домовину, а делом је пропала у Сирији од епидемије. Само су се незнатни остаци немачке армије придружили Французима и Енглезима. Филип II Август и Ричард Лавово Срце непрекидно су се међу собом свађали. Били су постигнути неки војни успеси, као освајање града Акре (Акона), који је сада постао престоница раније Јерусалимске краљевине. Ускоро после тога Филип II се вратио у Француску. Ричард је још неко време наставио да ратује. Он је од Саладина добио неке безначајне уступке. Крсташима је остао узан обалски појас и Кнежевина Антиохија, која се сама сјединила с Триполијем. Хаџијама и трговцима са Запада било је дозвољено да посећују Јерусалим. Ричард Лавово Срце заузео је од Византинаца острво Кипар. Ту је образована Кипарска краљевина, која је постојала око 250 година.
Четврти крсташки рат. Четврти крсташки рат је интересантан због тога што су се ту нарочито живо испољили прави циљеви крсташа, нимало незамаскирани било каквим верским паролама.
Још од самог почетка свог понтификата (1198—1216 г.) знаменити папа Иноћентије III (види вл. XVII) почео је пропаганду за крсташки рат с циљем да уздигне значај цркве и учврсти утицај папства. Проповедници су били разаслати по разним земљама Европе, убирани су порези који су местимично изазивали незадовољство становништва.
Крсташки рат почели су италијански и француски ритери. Они су намеравали да задају ударац главној држави Истока — Египту, који је владао Јерусалимом. Немајући ни новаца ни флоте да се пребаце у Египат, они су се обратили за помоћ богатој Венецији. Млетачки дужд Енрико Дандоло одлучио је, по речима Маркса, »да од крсташке глупости начини трговачки посао«.[1] Енрико Дандоло претставља најживљу и најсликовитију фигуру у млетачкој историји. И поред својих деведесет година, то је био човек несаломљиве енергије и одлучности. Иако готово потпуно слеп, он је, по речима савременика, све скроз видео. Нико му није био раван у дипломатским финесама и лукавствима. Дандоло је прихватио предлог крсташа, али је за услуге Млечана тражио од њих огромну суму од 85.000 марака сребра. Крсташи су се сагласили с тим условима; ипак, када се њихова војска сабрала у Венецији, показало се да они не могу сакупити уговорену суму. Тада је Дандоло, у жељи да поквари ратни поход на Египат, с којим су Млечани оживели трговачке везе, затражио од крсташа да у накнаду помогну Венецији да освоји град Задар на далматинској обали. Када је то било учињено, упркос папиној забрани, Дандоло је крсташима предложио нови подухват одвративши их дефинитивно од њихових првобитних намера. 1195 г. у Цариграду је био збачен цар Исак II Анђел. Син збаченог цара, царевић Алексије Анђел, побегао је на Запад и настојао да тамо нађе помоћ. Обратио се крсташима, обећавајући им богату награду ако његовом оцу врате византиски престо. На миг Дандола, који је желео да на тај начин сломи главног трговачког противника Венеције, крсташи су кренули на Цариград.
Стигавши у Цариград, крсташи и Млечани вратили су на престо Исака Анђела. Али, становништво је одбило да плати суму коју им је био обећао Алексије и дигло устанак. Тада су крсташи заузели Цариград на јуриш (1204 г.). Пад Цариграда био је праћен страшним пустошењем града. По речима учесника у Четвртом крсташком рату и његовог историчара Вилардуена, »тако богатог плена још никада није било«. Крсташи су спалили читаве квартове мало се бринући за споменике античке и византиске уметности. Бронзане статуе крсташи су употребили за ковање новца. Новгородски летопис према речима очевица даје опис погрома који су западни ритери учинили у Цариграду и оштро их осуђује што су »заволели злато и сребро«. После пада престонице дошло је освајање великог дела поседа Византиског царства. Крсташи су потпуно напустили план ратног похода на Египат и основали своју државу на Балканском Полуострву. За разлику од грчког, Византиског царства, ова нова држава назвала се Латинско царство.
Латинско царство. За цара је био изабран један од вођа похода, Балдуин Фландриски, који уосталом није имао готово никакве власти. На Балканском Полуострву образоване су четири важније »латинске« државе: Латинско царство — с престоницом у Цариграду, Солунска краљевина, Ахајска кнежевина (на Пелопонезу) и Атинско-тебанско војводство. Свака се од тих опет делила на низ грофовија и феудалних поседа. Венеција је стекла многе територије, које су биле битне за њену трговачку моћ. Још пре јуриша на Цариград био је закључен »нови уговор Млечана с крсташким глупацима, којима су без милости подвалили и који су заједно са својим неотесаним кнежевима били само оруђе у рукама тих трговаца«.[2] Дандоло је успео да Венеција добије право на три осмине Византиског царства; добила је део Цариграда, низ острва — Јонска и део Киклада и Спорада — а исто тако и југо-западни део Пелопонеза, Галипоље и неке земље у Албанији. Ускоро су Млечани добили и Крит.
Владавина крсташа крајње је заоштрила класну борбу у ранијим поседима Византије. Домаће становништво, углавном кметови, још више је страдало од угњетавања крсташа него од византиских господара. Латински ритери безобзирно су пљачкали и богаташе и сиромахе; нису у томе изостајали иза њих ни грчки феудалци, који су се одржали у западном делу полуострва. Крсташи су морали да воде сталну борбу са суседима — с другим Бугарским царством, које је настало у другој половини XII в., и са две грчке државе које су образоване у Малој Азији — са »царствима« Никејским и Трапезунтским.
- Најзад је, уз помоћ Ђеновљана, главних трговачких супарника Венеције, који су Грцима пружили помоћ у новцу и флоти, никејски цар Михаило Палеолог заузео Цариград (1261 г.) и Византиско царство било је обновљено. Латинским ритерима остали су само неки поседи у средњој н јужној Грчкој. Престо је у Цариграду заузела династија Палеолога. Али, Византиско се царство никада више није могло опоравити од удараца које му је задао Четврти крсташки рат. Обновљено Византиско царство претстављало је само сенку некадашње моћи и богатства.
Опадање крсташког покрета. Доцнији крсташки ратови нису готово ништа променили у створеном стању. Од XIII в. пропаганда за крсташке ратове није више наилазила на онакав одзив који је имала раније. Првом и Другом крсташком рату придружило се врло много сељака из области у којима је владала глад. Широки народни покрет изазвао је још и Четврти крсташки рат, коме је пришло доста сеоске сиротиње. Али последњи крсташки ратови нису више имали карактер стихиског покрета. Становништво, које се раније у масама кретало на Исток, почело је да се неповерљиво односи према проповедању нових похода. Ритери се више нису надали у бар донекле трајна освајања на Истоку. Сељаци у крсташким походима нису видели ништа друго до неизбежне пропасти.
Само кад се узму у обзир страшне народне невоље, разумљиви су нам такозвани дечји крсташки ратови. Била се раширила бесмислена идеја да би само безгрешна деца била у стању да чудом учине оно што одраслим грешницима није успело. 1212 г. појавило се у Француској једно пастирче Стеван, који се прогласио за божјег посланика, позваног да ослободи Јерусалим, и који је почео да међу децом проповеда крсташки рат. На његов позив одазвале су се гомиле деце. Вероватно је успеху те проповеди припомогла масовна напуштеност деце, до које је у неким крајевима Француске дошло у XIII в. због ратова. Деци се придружило доста одраслих, особито из ратом опустошених области.
Око 30.000 деце и одраслих готово без икаквог наоружања кренуло је у рат надајући се натприродној помоћи. Упркос забрани краља, који је схватао сву бесмисленост те замисли, они су кренули на југ према Марсељу. У Марсељу су се бродовласници прихватили да их превезу у Палестину. Један је део бродова разбила олуја за време пловидбе, а остале учеснике у ратном походу бродовласници су довезли у Египат и тамо продали у ропство.
Истовремено је исту такву пропаганду водио у Немачкој дечак Никола, који још није имао ни десет година, а којим је руководио његов отац, трговац робљем. За Николом је пошло око 20.000 деце. Та су деца стигла до јужне Италије, где су месне власти зауставиле даљи поход и наредиле деци да се врате у отаџбину. Већина их је на повратку пропала.
Уствари, с Четвртим крсташким ратом завршава се велики војно-колонизациони покрет на Исток. Чиме се објашњава заустављање и коначни неуспех читавог тог покрета који је заталасао огромне масе и стајао Западну Европу безбројних жртава? Природно, ту је велику улогу играло политичко уједињење Истока под влашћу египатских султана и јачање отпора пружаног крсташима.
Али, ипак су главни узрок биле економске и политичке промене у животу Западне Европе. У XIII в. запажа се свуда у Европи знатан пораст производних снага. Побољшала се пољопривредна техника, од двопољног система почело се прелазити на тропољни, почело се примењивати ђубрење и засипање кречњаком. Форсирано су крчене шуме за ораницу, део пустара претваран је у обрадиву земљу. Феудалци су почели да мисле о томе како би из земље извукли више прихода усавршавањем привредних метода и појачаном експлоатацијом рада. Сељаштво је делимично почело прелазити на новчану ренту, што је већ претстављало даљи корак к распадању феудалне ренте. Новчана је рента — бар једном делу сељаштва — отварала могућност за повећање производности њиховог газдинства и извесну акумулацију. Глади, које су још у XII в. претстављале страховиту невољу, знатно су се смањиле у XIII в. Део сељаштва угњетаваног од феудалаца бежао је у градове који су се развијали.
Подела рада између града и села и пораст градског занатства претстављали су важан моменат у развитку производних снага. На тај начин, Европа је била у стању да исхрани већи број становништва, а утицај елементарних катастрофа знатно је ублажен.
Природно, угњетавање сељака није престало. Али сељак од њега није више бежао преко мора, у »обећану земљу« — он се спремао за крваву борбу за своју земљу, за свој рад. Приближавање те борбе осећа се већ у доба крсташких ратова.
Уједно је дошло до више важних промена у политичком уређењу Европе. Учврстила се краљевска власт, сузбијена је феудална самовоља, све ређи су постајали унутрашњи феудални сукоби, који су упропашћивали сељаке. Феудалци се јаче привезују за своја места становања. Гладним ритерима је отворена могућност да колонизују нове области, на првом месту Прибалтик. Иноћентије III је проповедао крсташке ратове против прибалтичких пагана. Осиромашени ритери нашли су себи и другог посла — да служе у најамничким војскама краљева.
Најзад, Млечани, Ђеновљани, провансалски и каталонски трговци склапали су повољне уговоре с муслиманским владарима па им помоћ крсташа није више била потребна.
Једном речју, код свих друштвених класа које су учествовале у првим крсташким ратовима ослабио је у ово доба интерес за рискантне прекоморске подухвате. Жртве које су биле потребне да се те колоније задрже у рукама нису се исплаћивале користима које су оне доносиле.
Последњи крсташки ратови. Последњих крсташких ратова дотаћи ћемо се само у најглавнијим линијама.
Пети крсташки рат (1217 г.) у почетку је био управљен према Сирији, али се затим окренуо против Египта, чији је султан владао и Палестином. Крсташи су, после дуготрајне опсаде, успели да заузму важан трговачки град Дамијету. Али, унутрашњи раздори и неспособна команда довели су затим до војних неуспеха који су приморали крсташе да напусте Египат (1221 г.).
1229 г. почео је Шести крсташки рат. Папа Гргур IX га је забранио,. јер је на његовом челу стајао цар Фридрих II, који је водио борбу с папством и био искључен из цркве. Дејствујући више дипломатским путем нега оружјем, користећи се борбом између дамаског емира и египатског султана за Сирију, Фридрих II је постигао да му египатски султан уступи Јерусалим и низ других места у Палестини. Он је, додуше, за то обећао да неће указивати никакву помоћ сирским хришћанима против Египта. Али, после Фридриховог одласка почели су међу крсташима бесконачни раздори и ратови који су довели до тога да су муслимани поново завладали Јерусалимом, овог пута дефинитивно.
Седми крсташки рат (1248—1254 г.), коме је стајао на челу француски краљ Луј IX, био је усмерен против Египта. После неколико делимичних успеха завршио се војном катастрофом, услед које је пао у ропство и сам краљ, доцније ослобођен за врло велики откуп.
И у тај је рат кренула народна маса, али се она није оборила на »невернике« већ на своје класне непријатеље — феудалце и цркву. 1251 г. Луј IX се у Француској обратио за помоћ. Феудалци се на тај позив нису одазвали, али је он наишао на одзив међу угњетеним народним масама, међу којима се појавио народни проповедник, неки старац Јаков из Мађарске. Он је проповедао да Јерусалим не трба да спасавају сујетни ритери већ сиротиња коју сви презиру. Он је оштро иступио против католичких свештеника и монаха. Огромне масе сељака кренуле су са севера Француске на југ, преко Амијена, Орлеана и Буржа. Успут су уништавале богаташе, попове и монахе. Свуда им се придруживао народ. Учесници у ратном походу ишли су у неколико одреда и растурали се на разне стране, тако да су их феудалци и влада, који су најпре били изгубили главу, ускоро после тога потукли. Они су се делом разбежали, а делом су били побијени или заробљени а затим погубљени.
Луј IX стао је такође на чело Осмог и последњег крсташког рата (1270 г.), али их је било врло мало који су хтели да добровољно иду, па је краљ морао да ритере најмљује за новац. У почетку су крсташи кренули против туниског султана. Међу њима је у Тунису избила куга која је покосила један део крсташа, међу којима и самог Луја IX, а преживели су се вратили натраг.
Папе су позивале хришћанске владаре на нове крсташке ратове и убирале новац за то. Неки владари су узели крст, али више није дошло ни до једног похода.
Не добијајући помоћ са Запада, крсташке колоније у Сирији нису се могле одржати својим снагама. Египатски султани су им заузимали град за градом. 1268 г. била је заузета Антиохија, 1289 — Триполи, а 1291 — последње упориште крсташа на Истоку — Акра.
Крсташи су се учврстили једино у Кипарској краљевини. Главна кипарска лука Фамагуста била је једно време најважнија трговачка тачка у источном делу Средоземног Мора. Краљ Кипра носио је титулу јерусалимског краља. На Кипру су се примењивали »Јерусадимски асизи«. У XV в.. острво је припојено млетачким поседима.
Последице крсташких ратова. Ако се за непосредни циљ крсташких ратова сматра стицање нових територија на Истоку, о«да су они завршени с неуспехом, али то не значи да њихови резултати нису за Европу били значајни. На првом месту треба истаћи да су крсташки ратови учинили крај трговачкој превласти Византије и Арабљана у источном делу Средоземног Мора. Млечани и Ђеновљани, без обзира на то што су крсташи били потиснути из Сирије и Палестине, остали су господари средоземне трговине. Ђенова се учврстила на византиским територијама и подигла низ трговачких факторија на обалама Црног Мора. Венеција је ступила у тесне везе са Египтом.
Крсташки ратови упознали су Западну Европу с техником и културом Истока; али није увек могућно утврдити којим су путем источни утицаји стизали на Запад. Крсташки ратови нису били једини пут за саобраћање са Истоком. Много штошта су пренели на Запад Арабљани преко својих поседа на Сицилији, а нарочито преко Кордовског калифата. Византиско царство било је посредник не само у трговини већ и у преношењу културних и техничких тековина. Трговачки односи са Истоком омогућавали су да се и мимо крсташке ратове много штошта позајми од источних народа. Стога настају многе сумње при утврђивању шта управо Европа дугује крсташком покрету. У сваком случају у то се време обогаћује пољопривредна култура. У Европи се саде нове културе — хељда, пиринач, сезам, кајсије, кукуруз, лубенице, лимун и пистаћ. Шири се употреба шећера од шећерне трске. Претпоставља се да су из Сирије биле преузете ветрењаче.
Вероватно је источна техника извршила приличан утицај на текстилну производњу и на обраду метала. Низ тканина које су се почеле израђивати на Западу носе источне називе (дамаст, муслин итд.). Текстилна производња на Западу у много чему је зависила од робе увожене са Истока. Отуда је долазила свила, памук, низ материја које су служиле за бојење, стипса која се употребљавала за фиксирање боја.
Учињено је и неколико позајмица у војној вештини, на пример, арбалет, труба и добош. У Европи су се раширили и неки источњачки обичаји: прање руку пре јела, ношење браде, топла купатила, обичај да се на штитовима носе грбови итд.
Још је сложеније питање о утицају крсташких ратова на друштвено уређење Западне Европе. Било би погрешно да се њима објашњавају промене у положају сељака, развитак ритерства као специфичне установе и развитак ритерске књижевности. Све те појаве развијале су се у европском феудалном друштву и мимо крсташких ратова. Али нема сумње да су крсташки ратови овде извршили велики утицај.
Ритери који су боравили на Истоку стекли су префињеније захтеве но што су их имали раније. Они се више нису задовољавали грубим оделом отканим код куће и рђавим вином цеђеним у њиховим виноградима. Нису се задовољавали својим тесним и неудобним замковима. Сада су се њихови захтеви проширили, а уједно с тим проширили су се и начини да се они задовоље захваљујући порасту робног промета са Истоком, одакле су увожени луксузни предмети, скупоцена и ретка вина, а исто тако и зачини за које је постојала велика потражња у вишим класама европског друштва.
На који је начин задовољаван пораст потребâ ритерске класе, на чији се рачун феудалац почео боље одевати, хранити итд.? Јасно је, на рачун главног извора својих прихода — на рачун сељака. Пошто је у то доба пораст пољопривредне технике био безначајан, приходи сениора могли су се повећати углавном појачаном експлоатацијом сељаштва. Додуше, крсташки су ратови у прво време донели извесно олакшање сељацима. Наиме, земљопоседницима феудалцима који су кретали у крсташке ратове био је потребан новац, па су стога често ослобађали сељаке за откуп. Сељаци су се под повољним условима откупљивали од земљопоседника или олакшавали своје обавезе. Сељаци су се користили отсуством феудалаца да олакшају свој положај. Али је то било само привремено побољшање за којим је обично следовало појачавање притиска на сељаке. Несумњиво, стечене навике на раскошан живот утицале су на упропашћивање, сиромашење и задуживање знатног дела ритера и тако доприносиле распадању феудалног уређења, али се основа свих тих појава налази у самом развитку европске економике. Крсташки ратови могли су само појачати и заоштрити тај процес, но они ни у ком случају нису били његов узрок.
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки. изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 161—174, 184—186, 194—215, 230—232).
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Грацијанског и Скаскина, т. I, 1939, стр. 264—278. — Стасјуљевић, Историја Средњег века, т. III, 1907.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Историја крсташких ратова, т. I, гл. IV, 1914. — Куглер, Историја Крсташких ратова, 1895. — Успенски Ф., Историја Крсташких ратова, Петроград 1901. — Јегоров, Крсташки ратови, 2 св., Москва 1914—1915. — Васиљев, Византија и крсташи, 1923. — Васиљев, Латинска владавина на Истоку, 1923. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. II, § 37—38.