Istorija srednjeg veka I 17
| ← | ISTORIJA SREDNjEG VEKA I U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna |
→ |
Ekonomski uspon Nemačke. Od XI do XIII v. Nemačka je u svom razvitku učinila primetan korak napred. Ma da lagano, proizvodne su snage u zemlji rasle. Širila se obrađena površina, prelazeći iz rečnih dolina i u planinske masive pod šumom. Naročito su revnosno krčili šume manastiri, koji su često dobijali na poklon neobrađena zemljišta i nastojali da ih učine rentabilnim. U nizinskim predelima severne Nemačke vođena je uporna borba s močvarama. Svuda se prelazilo na tropoljni sistem. Razvijalo se voćarstvo i povrtarstvo. U XIII v. jako se širi vinogradarstvo, najpre uz Rajnu i njene pritoke, a zatim prelazi sve dalje na istok. Šire se tehničke kulture — lan, konoplja, heljda. Usled porasta proizvodnih snaga sve bržim tempom teče proces odvajanja grada od sela i odvajanje zanatstva i trgovine u zasebne grane ekonomske delatnosti. Znatno se povećava broj stanovništva, naročito gradskog.
U isto vreme završava se ranije započeti proces pretvaranja nemačkog seljaštva u kmetove. Proces feudalizacije tekao je u Nemačkoj sporijim tempom u poređenju, na primer, s Francuskom. U nizu oblasti, osobito u Saksoniji, bilo je još u X i XI v. mnogo slobodnih seljaka. Ostaci slobodnih seljaka zadržali su se u zemlji Friza do XIII v. Ali već krajem XI v. ogromna većina seljaka bila je pretvorena u kmetove. U Nemačkoj se stvara tipičan kmetovski i vlastelinski posed. Ali i u doba prevlasti feudalne eksploatacije zadržalo je nemačko selo karakteristične osobine seoske opštine — marke. Svaka seljačka porodica imala je svoj deo oranice — die Hufe (prosečno oko 10 hektara), i uživala izvesna prava na zajednička zemljišta — Allmende (»gmajna«) — pašnjake, šume, ritove itd. Seoska opština zadržala je izvesnu samoupravu, rešavala je o svojim privrednim stvarima na seoskim skupštinama, držeći se lokalnih običaja. Ali, seoska je «opština bila već ukmećena. Feudalac se njome koristio da organizuje kulučenje i vršenje drugih obaveza kmetova.
Od XI v., osobito u južnim i zapadnim krajevima, razvijaju se gradovi. U XII i XIII v. oni već gustom mrežom pokrivaju veći deo zemlje. Uz Rajnu i Dunav niče niz gradova, čiji zanatski proizvodi nisu namenjeni samo za lokalno tržište već i za izvoz. Osobito je važnu ulogu igrala tekstilna proizvodnja i izrada oružja.
Većina najkrupnijih gradova, osobito onih uz Rajnu (»popovski put«), stajala je u feudalnoj zavisnosti od episkopa, koji su za vreme Otona dobili velika imunitetna prava. Još krajem XI v. počinju sukobi između sve mnogobrojnijeg zanatliskog i trgovačkog stanovništva rajnskih gradova s njihovim seniorima-episkopima, i dolazi do niza ustanaka.
Ali, pojedine nemačke oblasti bile su između sebe vrlo slabo povezane. U Nemačkoj nije stvoren jedan ekonomski i politički centar koji bi mogao ujediniti zemlju. Carska je vlast samo površno povezivala pojedine samostalne oblasti.
Frankonska dinastija. 1024 g. na prestolu Nemačke i Svetog Rimskog carstva saksonsku je dinastiju smenila frankonska ili saliska. Prvi pretstavnik te dinastije bio je Konrad II (1024—1039 g.). Saksonska se dinastija u svojoj borbi protiv samostalnosti vojvoda oslanjala uglavnom na krupne crkvene feudalce (vidi gl. VII), koji su dobijali od kraljeva zemlje i imunitetna prava (»Otonove privilegije«). Ali, carevi su na taj način uvećavali moć i uticaj crkvenih feudalaca i samim tim stvarali novu opasnost za svoju vlast. Zato Konrad, ne napuštajući raniju politiku Otonâ, traži novi oslonac i nalazi ga među nižim feudalcima, među riterima. Konrad je nastojao da ne dozvoli nasleđivanje vojvodstava, ali je zato nasleđivanje malih lena u njegovo vreme postalo pravilo. On je počeo da zahteva vojnu službu od ritera, koji nisu bili njegovi neposredni vazali. U Italiji je podržavao sitne feudalce — valvasore — protiv krupnih — kapetana. Sitnim feudalcima bila je potrebna jaka vlast da bi konačno potčinili seljake i pretvorili ih u kmetove. Videći u caru zaštitu od pritiska jakih feudalaca, podržavali su Konrada i u Nemačkoj i u Italiji.
Konradova vlada često se pretstavlja kao doba najvišeg uspona carske vlasti. On je uspeo da drži vojvode u pokornosti. U njegovo doba carstvu je pripojena Burgundska kraljevina (1032 g.).
Klinijevski pokret. U to vreme u katoličkoj crkvi počinje da igra veliku ulogu crkveni pokret, koji je nastao još u X v. i dobio ime po manastiru Kliniju u francuskoj Burgundiji, gde je najpre i počeo. Nasuprot pocepanosti koja je vladala u katoličkoj crkvi i sve većem porastu svetovnog duha u njoj klinijevci su nastojali da učvrste crkvenu disciplinu i da stvore centralizovanu crkvenu organizaciju s papom na čelu. Glavni nosioci ove reforme bili su manastiri. Postojao je čitav niz razloga koji su primoravali manastire da teže učvršćivanju jedinstva i organizovanosti crkve. Manastirski posedi jako su stradali od feudalnih meteža i otimačina. Manastiri su bili »najbolje gazde« svog vremena. Oni su znali da iz svoje zemlje i svojih ljudi izvlače što je moguće više prihoda. Nigde pretvaranje seljaka u kmetove nije izvršeno tako energično kao na manastirskim. zemljama. Zato je manastirima bila potrebna jaka organizacija radi ugušivanja seljačkog otpora. Manastiri su vrlo rano počeli da se povezuju s tržištem. Oni nisu samo uzimali trgovinu pod svoju zaštitu, već su i sami slali na prodaju viškove svoje proizvodnje i pre drugih zemljoposednika krenuli putem robne privrede. Stoga su oni bili zainteresovani da se obezbede trgovački putevi i da se izrade nove pravne norme koje bi odgovarale sve razvijenijim robno-novčanim odnosima. Iz klinijevske sredine dolazili su pokušaji da se ublaže feudalne međusobice zavođenjem takozvanog »božjeg mira« i »božjeg primirja« (vidi g. IX).
Nastojeći da se stvori crkvena organizacija koja bi mogla da pretstavlja presudnu snagu u rascepkanoj feudalnoj Evropi, .klinijevski reformatori su pre svega smatrali za neophodno da se uzdigne moralni ugled crkve, koji je bio podrivan time što su mnogi episkopi i opati bili u suštini svetovni seniori, koji su mislili samo o ratovima, lovu, zadovoljstvima i povećanju svojih prihoda svim sredstvima. Ugled crkve je podrivala i raspusnost života sveštenika, osobito monaha, kao i njihovo duboko neznanje, često i potpuna nepismenost. Stoga su klinijevci istakli program o podizanju crkvene discipline. Zaveli su stroga manastirska pravila, osnovana na poslušnosti i asketizmu. Težili su da se uzdigne crkveno obrazovanje među sveštenstvom osnivajući manastirske škole. Tim su merama klinijevci težili i da stvore dobro pripremljene i poslušne kadrove, spremne da propovedaju i da u životu sprovode klinijevski program reformi. Oni su hteli da se suprotstave porastu svetovnog duha u crkvi i potčinjavanju crkve svetovnoj vlasti m svetovnim interesima. Stoga su tražili da se strogo provode u život crkvena pravila o neženstvu sveštenstva — celibatu, jer je ženjeno sveštenstvo predavalo svoje dužnosti i posede u nasleđe i, u strahu da ih ne izgubi, dodvoravalo se svetovnoj vlasti. Klinijevci su želeli da briga o porodici ne odvrati sveštenike od služenja crkvi. Glavnu su opasnost za crkvu klinijevci videli u tome što su episkopi potčinjeni svetovnim vladarima, pošto su kraljevi i carevi faktički postavljali episkope i opate i često im jednostavno prodavali crkvene dužnosti. Uvođenje episkopa u čin vršilo se takozvanom investiturom. Reč investitura značila je uopšte akt kojim senior predaje svom vazalu feud. Ali, kada se primenjivala na episkope, iivestitura nije bila samo predaja zemljoposeda već i uvođenje u crkveni čin, i episkop je za to dobijao znake: prsten i štap. Pravo investiture u suštini je bilo pravo podeljivanja episkopskog zvanja. Počev od Otonâ carevi su se čvrsto držali te prakse, videći u njoj jedan od najvažnijih oslonaca svoje vlasti. Klinijevci su ustali protiv takvog potčinjavanja episkopa carskoj vlasti. Prodaju crkvenih položaja žigosali su nazivajući je simonijom (po imenu Simona maga, koji je, po legendi, tražio od apostola da mu prodaju moć da čini čuda). Pod pojmom simonije oni su obuhvatali i investituru, jer se tom prilikom od episkopa uzimao novac. Ali su mnogi klinijevci smatrali da u interesu crkve treba podržavati i snažiti vlast svetovnih vladara. Nadali su se da će u jakoj kraljevskoj vlasti naći oslonac kadar da zaštiti crkvu od nasilja feudalaca i seljačkih buna; videli su da pod jakim kraljevima crkva dobija velike poklone, a kada je kraljevska vlast u opadanju, da se crkveni posedi pljačkaju. Takav savez između duhovne i svetovne vlasti propovedao je čuveni delatnik klinijevskog pokreta Petar Damijani. Mnogi su vladari sa svoje strane podržavali klinijevce, videći u jačanju crkve jedno od sredstava za snaženje svoje vlasti. Ujedno im se klinijevski pokret činio protivtežom samostalnosti duhovnih kneževa.
Henrih III. Ovih se ideja držao (sin i naslednih Konrada II — Henrih III Crni (1039—1056 g.). On se umešao u poslove papstva, koje je tada bilo igračka u rukama suparničkih feudalaca u Papskoj oblasti, koji su na papsku stolicu dovodili najnepodesnije ličnosti, na sablazan čitavog katoličkog sveta. Jedno vreme borila su se za papsku stolicu trojica papa, od kojih je jedan imao deset godina kada je bio izabran za papu. Preduzevši pohod u Italiju, Henrih je zbacio ove tri pape i postavio za papu jednog nemačkog episkopa. I posle toga on je postavljao za pape lica iz redova nemačkog sveštenstva. Tako je on oslobodio papsku stolicu potčinjenosti italijanskim feudalcima i potčinio je svojoj carskoj vlasti. Ujedno je težio da podigne ugled papâ ne vodeći dovoljno računa da time priprema novu opasnost za carstvo. Papa Lav IX koga je on postavio bio je oduševljeni pristalica klinijevske reforme. Na papskom dvoru počinju da sve veću moć stiču pristalice ekstremne klinijevske struje koji su propovedali da je duhovna vlast iznad svetovne, da papa mora da postane gospodar ne samo nad episkopima i opatima već i nad kraljevima i carevima. Oni su govorili da crkva mora dominirati nad svetovnim vladarima »kao duša nad telom«. Nazivali su simonijom svako mešanje svetovne vlasti u postavljanje episkopa.
Sredinom XI v. političke prilike počele su da postaju vrlo podesne za ekstremne klinijevce. Posle smrti Henriha III, za vreme maloletstva njegovog naslednika Henriha IV (1056—1065 g.) carska je vlast bila u punom opadanju. Svetovni i crkveni kneževi stiču u to doba gotovo potpunu samostalnost. Kelnski arhiepiskop Hanon čak je zarobio jedno vreme mladog vladara i počeo da upravlja u njegovo ime. Sada je papstvo moglo slobodno delovati, ne bojeći se smetnji od strane cara. Izbori papâ vrše se bez mešanja nemačkog dvora. Koristeći se stvorenim položajem, papstvo provodi niz vrlo važnih organizacionih reformi u duhu klinijevskog programa.
Grgur VII — Hildebrand. Duša tih reformi bio je Hildebrand, koji je faktički vodio poslove papske stolice i davao smer njenoj politici za vreme nekoliko papa. Sam Hildebrand prošao je kroz strogu školu monaškog asketizma u Kliniju i bio do krajnosti prožet njegovom ideologijom. Lateranski koncil 1059 g., kojim je rukovodio Hildebrand, reorganizovao je način izbora papâ. Izbor su imali da izvrše kardinali — crkveni velikodostojnici koji su svoju titulu dobili od pape. »Rimski narod« i klir bili su samo obaveštavani o izboru. Rimska aristokratija bila je potpuno isključena od ma kakvog mešanja u izbore. Caru je bilo ostavljeno iluzorno pravo potvrđivanja. Na Lateranskom koncilu bile su potvrđene odredbe o celibatu sveštenika. Koncil se odlučno izjasnio protiv investiture episkopa od strane svetovnih vladara.
Odluke koncila naišle su na opoziciju kod znatnog dela sveštenstva. Osobito je nepopularna bila mera obaveznog celibata sveštenstva. Mnogi crkveni kneževi, koji su dobili svoje posede »simonijom« i investiturom, nikako nisu želeli da ojača papska vlast.
Hildebranda nije zbunio njihov otpor i on je uporno nastavio da svoj program provodi u život. On je imao sposobnosti velikog diplomate koji vešto iskorišćava svaku političku priliku. Da bi sebi obezbedio oslonac protiv carske vlasti, sklopio je savez sa Normanima iz Južne Italije. Vođ Normana Robert Gviskar dobio je od pape naziv vojvode Apulije i Kalabrije a zato je priznao sizerenstvo pape i obavezao se da će ga štititi od neprijatelja. Hildebrand je sklopio savez i s moćnim toskanskim markizatom. Jednog od glavnih svojih protivnika u Italiji — milanskog arhiepiskopa — naterao je na pokornost, demagoški podržavajući patariju — pokret zanatlija i gradske sirotinje u Milanu, kome su prišli i signi riteri, koji su bili u neprijateljstvu sa svojim seniorom —arhiepiskopom.
1073 g. Hildebrand je postao papa pod imenom Grgur VII. Njegov crkveno-politički program bio je izložen u »Diktatu pape«. Tu je Grgur tvrdio da samo pape imaju pravo da postavljaju i smenjuju episkope; da je papa (senior svih vladara, koji treba da budu njegovi vazali i da svoju vlast primaju od njega kao leno; da papa ima pravo da sudi vladarima, da ih kažnjava i njihove podanike oslobađa dužnosti da im se pokoravaju, dok papi niko ne sme suditi; da su vladari obavezni da mu ljube noge. Grgur je s fanatičnom energijom kojom se odlikovao počeo da svoj program provodi u život. Već prvi koraci njegove vladavine doveli su do žestokog sukoba s carem. 1074 g. Grgur je smenio nekoliko nemačkih episkopa koji su, po njegovom mišljenju, bili nepravilno postavljeni, jer su kupili svoja zvanja. Oštro je protestovao protiv mešanja cara u izbore episkopa. Ali, on je morao da se sukobi sa odlučnim otporom kralja Henriha IV.
Borba Grgura VII s Henrihom IV. Od 1065 g. Henrih je počeo da vlada samostalno. U mladom kralju Grgur je naišao na dostojnog protivnika. S dobrim obrazovanjem Henrih je sjedinio talent vojskovođe i političara. Ohol, prgav i samoljubiv znao je, kada je to bilo nužno, da se smiri i da potajno priprema nove udarce. Slično Konradu II, i on je tražio oslonac među sitnim riterima da bi s njihovom pomoći skršio samostalnost kneževa i episkopa i u Nemačkoj uspostavio jaku kraljevsku vlast.
On je tu politiku provodio naročito odlučno u Saksoniji, gde su se feudalci držali nezavisno i čak neprijateljski prema kralju. On je u Saksoniji počeo da oduzima krunske zemlje kojih su se bili dograbili duhovni i svetovni feudalci i da gradi zamkove. To je izazvalo ustanak duhovne i svetovne saksonske aristokratije, kojoj se pridružilo i seljaštvo, ozlojeđeno što je na vraćenim krunskim zemljama Henrih počeo da povećava kuluk.
Seljački pokret koji je tako nastao počev je da. prerasta u opšti ustanak protiv feudalaca. U isto vreme na Rajni je počeo ustanak gradova protiv njihovih seniora. Sve je to primoralo jedan deo saksonske aristokratije da se pomiri s kraljem. Zahvaljujući tome Henrihu je pošlo za rukom da zada poraz drugom delu aristokratije (1075 g.) i da učini kraj ustanku feudalaca pod uslovima koji su za njega bili povoljni. Ali je upravo tada počela njegova borba s Grgurom VII. Na zahteve koje je istakao papa, Henrih je odgovorio time što je u ime svoje vlasti postavio nekoliko episkopa na upražnjena mesta. Na ovo je Grgur VII odgovorio kralju jednom poslanicom punom pretnji (decembra 1075 g.). Tada je Henrih IV, u januaru 1076 g., sazvao u Vormsu koncil, koji je proglasio zbacivanje Grgura VII. Poslao je Grguru VII u Rim uvredljivo pismo, sa adresom »Hildebrandu, koji sada više nije papa, lažnom monahu« i završio ga ovako: »Mi, Henrih, kralj po božjoj milosti, sa svim našim episkopima kažemo ti: silazi, silazi!«. Ali, Henrih je potcenio snage papstva. Njegove pretnje Grgura nisu nimalo uplašile. On je na svom koncilu objavio lišavanje Henriha vlasti i njegovo isključenje iz crkve, a njegove podanike oslobodio je zakletve vernosti. To je bio signal za novi pokret feudalaca, koji su prema Henrihu bili opozicionarski raspoloženi. Na saboru kneževa i prelata, koji je održan u Trijeru (u oktobru 1076 g.) bilo je rešeno da je Henrih IV dužan, pošto se privremeno odrekne vlasti, da izjavi pokornost papi, od koga će zavisiti njegova dalja sudbina. Našavši se u tako teškom položaju, Henrih IV je odlučio da se bar prividno izmiri s papom. U januaru 1077 g. krenuo je u Italiju bez ikakve vojske da traži sastanak s papom. Papa, strahujući od neprijateljskih akcija Henriha, sakrio se u Kanosu, zamak toskanske markgrofice Matilde, Grgurove saveznice. Henrih je morao da se ponizi. U odelu grešnika-pokajnika morao je čekati tri dana dok ga papa nije pustio k sebi i oprostio kralju koji je pao pred njim na kolena. Pomirenje s protivnikom koji je u tom trenutku bio najopasniji odrešilo je Henrihu IV ruke u Nemačkoj. On se brže bolje vratio u Nemačku, gde su kneževi bili objavili da je zbačen s prestola i na njegovo mesto izabrali novog kralja. Borba se u Nemačkoj otegla nekoliko godina. 1080 g., kada se Henrihov položaj u Nemačkoj popravio, on je odredio novog papu ili, tačnije, antipapu Klimenta III i krenuo na Rim da se kruniše carskom krunom (1084 g.). Pošlo mu je za rukom da zavlada jednim delom grada dok se Grgur utvrdio u Anđeoskoj tvrđavi. Na ulicama Rima nastao je pokolj. Položaj pape bio je kritičan, i njega je spasla jedino intervencija Normana.
Robert Gviskar, strahujući za svoje posede u slučaju da se car učvrsti u Rimu i u Italiji, krenuo je s vojskom na Rim i oterao Nemce. Ali su i sami Normani potpuno opljačkali Rim, zarobili mnogo naroda i prodali u ropstvo. U normanskoj vojsci, koja je opljačkala Rim, bilo je mnogo muslimana iz Južne Italije i sa Sicilije.
Vormski konkordat. Kada su Grgurevi saveznici tako opustošili Rim, Grgur u njemu više nije mogao ostati. Pošao je za Normanima u Amalfi, gde je i umro 1085 g. No time borba nije bila završena. Naslednici Grgura VII, osobito drugi papa posle njega, Urban II, nastavili su žestoku borbu za investituru sa istim Henrihom IV, buneći protiv njega vojvode pa i njegove sinove. 1106 g. Henrih IV je umro. Njegov sin, Henrih V (1106—1125 g.), koji je za očeva života štitio pozicije papstva, nastavio je borbu s papstvom čim je postao kralj. Borba se završila 1122 g. takozvanim Vormskim konkordatom, koji je pretstavljao pokušaj kompromisa između cara i pape. Vormski konkordat je zaveo novi način popunjavanja episkopskih mesta. Episkope bira sveštenstvo. Pritom se ti izbori u Nemačkoj vrše u prisustvu cara ili njegovog delegata, .i oni imaju pravo da se umešaju u slučaju neslaganja. »Laičku investituru« — predaju skiptra, koji simbolički pretstavlja vlast nad zemljama episkopije, obavljao je car. Posle toga sledila je »duhovna investitura« — predaja prstena i štapa, koji su simbolički pretstavljali crkvenu vlast episkopa. To st obavljale duhovne vlasti. U Italiji se car nije smeo mešati u izbore, i duhovna investitura prethodila je laičkoj. Konkordat je uopšte pretstavljao polovično rešenje koje nije zadovoljilo ni jednu ni drugu stranu.
Sukob između carske i papske vlasti dao je potstreka političkoj misli Srednjeg veka. Borba se nije vodila samo oružjem već i političkim pamfletima. Grgur VII i njegove pristalice dokazivali su vrhovnu vlast papa nad carevima pozivajući se na sveto pismo i crkvene oce, kao i na istoriske primere. Pristalice cara sa svoje strane pozivale su se na istoriju, tvrdeći da su papski zahtevi nešto novo i nečuveno. Oni su nastojali da dokažu kako vlast nad carstvima pripada bogu a ne papi. Pritom je postavljeno pitanje o samom poreklu carske vlasti. Pristalice cara smatrale su da je ona božanskog porekla, dok su pristalice pape isticale teoriju o ugovoru između vladara i naroda, kao i pravo naroda da smenjuje rđave vladare. Ovi su pamfleti prepisivani i bili jako rašireni.
Jačanje vlasti kneževa. Važan politički rezultat borbe između careva i papa bilo je znatno slabljenje carske vlasti u Nemačkoj. Da li će sve najvažnije carske odluke biti primljene, otada je počelo da zavisi od skupštine kneževa, takozvanih rajhstaga ili carskih sabora. Docnije su kneževima bili priključeni i delegati gradova, koji su zavisili neposredno od cara, ali su se oni u rajhstagu pojavljivali samo kao posmatrači kada su se pretresale stvari koje su se njih neposredno ticale.
Fridrih I Barbarosa. 1125 g., smrću Henriha V, ugasila se frankonska dinastija. Počela je borba za presto. Najjači pretendenti za krunu bili su Štaufovci, ili Hoenštaufovci, vojvode Švapske i Frankonije, Velfi, vojvode bavarske i, na kraju, vojvode saksonske. Za kratko vreme presto je pripao saksonskoj dinastiji, a zatim se za više od sto godina na njemu učvrstila porodica Hoenštaufovaca (1137—1254 g.). Prvi kralj iz te dinastije bio je Konrad III, drugi, njegov sinovac, čuveni Fridrih I Barbarosa.
Fridrih I Barbarosa (1152—1190 g.) bio je jedan od najvećih nemačkih careva. Izvrsni vojskovođa, pronicljivi i aktivni političar, on je ostavljao snažan utisak na savremenike koji kod njega ističu izvanrednu hrabrost, ali u isto vreme i neograničeno častoljublje, koje ga je često nagonilo na surove postupke.
Nasuprot pretenzijama papa na prevlast u svetu Fridrih I je istakao iste zahteve od strane cara. Tražio je da mu se potčine ne samo svetovni i duhovni kneževi Nemačke i Italije već i strani vladari, koje je on smatrao vazalima cara. Ali, politička situacija u Svetom Rimskom carstvu nije ni izdaleka bila povoljna da se oživotvore ti smeoni planovi. Pre svega Fridrih je imao da se sukobi s teškoćama u Nemačkoj. Car je imao pred sobom osnaženu vlast kneževa, među kojima su sredinom XII v. najjači bili Velfi.
Dalje, položaj nemačkih kraljeva u Italiji postao je vanredno složen. Te su komplikacije počele još za vreme Henriha IV, ali su sada mnogo jače izbile. Jedna od tih je bila — jačanje papske vlasti, koje je počelo od vremena Grgura VII.
Drugi vrlo važan momenat bio je porast ekonomske moći severoitalijanskih (lombardiskih) gradova. Usponu tih gradova vanredno su doprineli krstaški ratovi. Politička rascepkanost Italije, relativna slabost pojedinih krupnih feudalaca, savez sitnih feudalaca s gradovima protiv krupnih — sve je to doprinelo da italijanski gradovi vrlo rano postanu samostalni. Gradovi su dobili prava samouprave, kovanja sopstvenog novca, samostalnog ubiranja poreza, pune kontrole nad trgovinom preko svojih činovnika. Smatralo se, doduše, da su gradovi u Lombardiji i Toskani, potčinjeni caru, jer su severna i srednja Italija ulazile u oklop Svetog Rimskog carstva, ali je ta zavisnost bila nominalna. Gradovi su se ograničavali na to što su ponekad davali caru novčanu pomoć i slali mu pomoćne odrede. Što se tiče juga Italije i Sicilije, tamo je došlo do ujedinjenja normanskih kneževina u moćnu normansku kraljevinu (1130 g.) pod vlašću Rožera II Siciliskog. Ta je kraljevina dobila naziv Siciliska Kraljevina ili Kraljevina Obeju Sicilija. Ona je svojim jačanjem izazvala uznemirenost u Vizantiji, Veneciji, kod papa i nemačkih careva. Rožer je osvojio i jedan deo obale u Severnoj Africi i vodio uspešnu borbu s Vizantijom.
To su bili novi faktori koji su imali presudan uticaj na međusobne odnose Nemačke i Italije u XII v. Fridrih I imao je da dela u tako složenoj situaciji.
U Nemačkoj je energični Hoenštaufovac relativno brzo učvrstio svoju vlast. Izmirio se s moćnim Velfima davši im teritorijalne kompenzacije. S nemirnom aristokratijom Fridrih se surovo obračunao. Na zemlje koje je konfiskovao aristokratiji Fridrih je dovodio sitne ritere koji su zavisili neposredno od cara i služili kao oslonac njegovoj vlasti. Fridrihovi poslovi u Italiji ni izdaleka nisu tekli tako povoljno. On je računao da će iskoristiti sredstva bogatih lombardiskih gradova radi učvršćenja svoje vlasti u Nemačkoj i Italiji. Stoga su se njegovi glavni udarci sručili na samostalnost severoitalijanskih gradova.
Neposredni cilj prvog Fridrihovog pohoda u Italiju bio je da se u Rimu kruniše carskom krunom. U to vreme papa nije vladao Rimom. 1143 g. rimski trgovci i zanatlije, ujedinjeni sa sitnim riterima, uzeli su vlast nad gradom i osnovali republiku, kojoj je na čelo bio postavljen izborni senat od 56 ljudi. Nova republika smatrala je sebe nosiocem tradicija i veličine antičkog Rima. Veliki uticaj u Rimskoj republici imao je jedan od najistaknutijih političkih mislilaca i delatelja tog vremena — Arnold iz Breše. On je ustajao protiv papske vlasti, tražio da se crkva odrekne zemljoposeda i da se ograniči samo na svoju duhovnu ulogu. Kada se Fridrih približio Rimu, izaslanici Rimske republike, nadajući se u pomoć cara protiv pape, ponudili su mu u ime senata krunu. Fridrih je prezrivo odbio da primi krunu od rimske republike i, kada je ušao u Rim, krunisao ga je papa. No on nije uspeo da se zadrži u Rimu. Nasilja nemačkih vojnika izazvala su ustanak rimskog stanovništva, i Fridrih je morao da se neslavno povuče iz Italije. Ipak je Fridrih uspeo da uhvati Arnolda iz Breše i da ga preda pali na pogubljenje. Čuveni mislilac bio je udavljen, a njegovo telo spaljeno na lomači. Ali, mirni odnosi između cara i pape nisu dugo trajali. Pored toga što je Fridrih bez ustručavanja pogazio uslove Vormskog konkordata u Nemačkoj, imenujući i postavljajući episkope po svom nahođenju, papa je video vrlo veliku opasnost od Fridrihovih planova koji su se odnosili na Italiju. Sukob je među njima bio neizbežan i do njega je uskoro došlo.
1157 g. bio je sazvan rajhstag u Bezansonu. Tu je došlo do oštrog sukoba između ljudi koji su bili bliski caru i papskog legata Rolanda. Roland je pročitao papino pismo, u kome se jedna rečenica mogla tako shvatiti kao da car dobija svoju vlast od pape. Uzbuđen time, napao je bavarski palatin Oton Vitelsbah na papskog legata sa isukanim mačem. Car je uzeo legata u zaštitu, ali je naredio rimskom poslanstvu da napusti rajhstag. Tako je došlo do prekida između Fridriha i papske vlasti.
Na rajhstagu u Bezansonu bilo je rešeno da se sledeći pohod u Italiju preduzme 1158 g. U novembru te godine u Ronkaljskoj dolini blizu Pjačence bio je sazvan sabor, na koji su bili pozvani pretstavnici gradova u severnoj Italiji. Sem toga bili su pozvani učeni pravnici iz Bolonje, poznavaoci rimskog prava, koji su bili dužni da dadu teoretsko obrazloženje neograničene vlasti monarha. U prisustvu tog pravnog kolegija prava gradova na samoupravu podvrgnuta su detaljnom proveravanju. Gradovima su priznata samo ona prava koja su se zasnivala na poveljama podeljenim od careva. Za svaki grad imala su se utvrditi posebna »regalija«. Sva prava za koja nije bilo potvrde u carskim poveljama smatrana su za uzurpaciju. Car je za sebe rezervisao pravo da postavlja takozvane podesta, tj. svoje činovnike koji su imali da pretstavljaju vrhovnu upravu u gradovima. Tako su gradovi pali u potpunu zavisnost od para.
Italijanski gradovi, koji su stalno bili u neprijateljstvu jedan s drugim, u početku nisu znali da pred tom opasnošću istupe sporazumno. Tada su neki od njih, a među njima i Milano, najmoćniji grad u Lombardiji, otkazali poslušnost caru, a drugi su, obrnuto, stali na carevu stranu.
Da bi kaznio Milano za otpor, Fridrih I je opseo grad svojom vojskom i posle dvogodišnje opsade primorao ga da se preda (1162 g.). Stanovnici Milana morali su da iziđu iz grada s konopcem oko vrata i da mole cara da ih poštedi. Obrazovan je sud, po čijoj je presudi grad Milano porušen. Tamo gde je nekada stajao grad uzorana je plugom brazda u znak da se on više ne sme obnavljati. Čitavo njegovo stanovništvo naseljeno je u nekoliko sela i moralo je da snosi težak kuluk u korist cara. Najbolje gradske zemlje car je uzeo za sebe.
Ova strašna kazna, koja je u početku primorala italijanske gradove da se umire, odjeknula je čitavom Italijom. Još ranije (1159 g.) stupio je na papsku stolicu pod imenom Aleksandra III isti onaj Roland koji je bio papski izaslanik u Bezansonu. Aleksandar III počeo je da okuplja snage Italije protiv cara. U koaliciju, koju je organizovao papa, ušle su Siciliska Kraljevina i Venecija. Ali, glavnu snagu tog saveza činili su gradovi u Lombardiji, gde je gazdovanje Fridrihovih činovnika izazvalo opštu ozlojeđenost. 1167 g. bila je osnovana Lombardiska liga, kojoj je prišla većina lombardiskih gradova, zaboravivši na svoje uobičajene svađe, a među njima i grad Milano, obnovljen uz pomoć te Lige. Liga je podigla jaku tvrđavu blizu Verčelija i nazvala je po imenu samog pape — Aleksandrija.
1174 g. Fridrih je ponovo prešao Alpe s manjom vojskom od 18.000 ljudi, s kojom nije mogao da postigne odlučujuće uspehe u borbi protiv Lige. Opsada Aleksandrije završila se neuspehom. Fridrih je uzaludno molio nemačke kneževe koji ni najmanje nisu želeli da stvaraju caru oslonac u Italiji. Naročito mu nije pružio podršku najjači nemački knez Henrih Lav iz dinastije Velfa, vojvoda Bavarske i Saksonije, kome su pripadale dve petine nemačke teritorije.
1176 g., nedaleko od Milana, kod grada Lenjano, došlo je do odlučne bitke između Fridriha i vojske severoitalijanskih gradova, koja je završena potpunim porazom Nemaca. Sam je car bio zbačen s konja i jedva je uspeo da se spasi, a njegova se vojska rasula. Fridrih I sada nije mogao ni od kuda očekivati pomoć. Zato je morao kapitulirati pred Ligom.
1177 g. sazvan je kongres u Veneciji, na koji su došli pretstavnici severoitalijanskih gradova, papa i car, i tu je car prignuo kolena pred papom Aleksandrom III i poljubio mu papuču. Na tom kongresu Fridrih je sklopio mir s papom, vrativši mu sve osvojene zemlje. Bilo je sklopljeno i šestogodišnje primirje između cara i Lombardiske lige, i ono se po isteku šest godina imalo da pretvori u stalan ugovor. Po traktatu u Konstanci 1183 g. car je odustao od postavljanja svojih činovnika po gradovima, i gradovi su dobili pravo da biraju svoje konzule koje je car potvrđivao. U slučaju carevih pohoda u Italiju gradovi su imali da mu šalju pomoćnu vojsku.
Kada se vratio u Nemačku 1178 g., Fridrih se obračunao s Henrihom Lavom. Najveći nemački knez Henrih bio je krajnje nepopularan među nemačkim feudalcima. Oni su mu zavideli i želeli da se prošire na račun njegovih ogromnih teritorija. Zato je Fridrihu bilo lako da digne protiv njega većinu feudalaca. Henrih Lav je bio osuđen na progonstvo. Njegovi saksonski posedi bili su podeljeni na nekoliko posebnih zemalja koje su razdane feudalcima. Bavarska je bila predata Otonu Vitelsbahu. Henrihu Lavu ostao je od njegove ranije ogromne kneževine samo neznatan posed. Borba između Hoenštaufovaca i Velfa, koja je nastavljena i docnije, bila je povod da se protivnici Hoenštaufovaca i uopšte protivnici carske vlasti nazovu velfi, ili, kako su Italijani izgovarali, gvelfi. Pristalice cara nazvane su gibelini po reči Vajblingen, drugom imenu Hoenštaufovaca.
Da bi učvrstio položaj svoje dinastije u Italiji, Fridrih I je» oženio svog sina i naslednika Henriha s naslednicom siciliskog prestola Konstancom. To je bio veliki carev uspeh. Otada je normanska Kraljevina Obeju Sicilija, raniji saveznik papa, dospela u ruke Hoenštaufovaca.
Henrih VI. Posle smrti Fridriha I Barbarose u Trećem krstaškom ratu, njegov sin i naslednik Henrih VI postao je istovremeno car, nemački kralj i kralj Obeju Sicilija (1190—1197 g.).
Svirepim kažnjavanjem učvrstio je svoju vlast u italijanskim posedima. Po rečima pape Inoćentija III, nije bilo porodice koja »nije bila žrtva tog tiranina«. Mnoštvo ljudi sa iskopanim očima i otsečenim ušima dugo je potsećalo Italijane na tog vladara. Henrih je odmah naredio da se u Nemačku prenese čitava rezerva zlata koje je bilo nakupljeno u kasi Siciliske kraljevine. On se nosio planovima o velikim osvajanjima na Istoku, nameravao da osvoji Vizantiju i da, iskoristivši njena sredstva, krene zatim na Jerusalim. Ali, od toga nije ništa bilo ostvareno. Posle sedam godina carevanja car je umro i ostavio za sobom maloletnog sina Fridriha.
Posle toga nastupio je dugotrajni period slabosti carske vlasti. Počela je borba za presto i u tu se borbu umešao papa, istupivši kao arbitar među zaraćene strane.
U Nemačkoj su odjednom bila izabrana dva cara; Oton IV, sin Henriha Lava, iz kuće Velfa, i Filip Švapski, brat Henriha VI, iz kuće Hoenštaufovaca. Postojanje dvaju neprijateljskih monarha u Nemačkoj omogućilo je papi da zauzme vrlo povoljan položaj prema carskoj vlasti i oslobodi Italiju nemačke vladavine.
Inoćentije III. U to vreme stupio je na papsku stolicu čuveni Inoćentije III (1198—1216 g.). Inoćentije je dobio za ono vreme sjajno obrazovanje, učio je na Pariskom univerzitetu bogosloviju, a na Bolonjskom — rimsko pravo. On je sebi stvorio skladan pogled na svet, koji pretstavlja dalji razvitak teokratskih pogleda Grgura VII. Na papsku vlast je gledao kao na najvišu vlast na svetu. Papa kao naslednik apostola Petra i namesnik Hrista stoji iznad svih vladara. Car i svi kraljevi samo su vazali pape i od njega dobijaju vlast. Inoćentije III rado je poređivao duhovnu i svetovnu vlast sa suncem i mesecom. Kao što mesec prima svoj sjaj od sunca, tako i car dobija svoju vlast od pape.
Političke prilike u Evropi bile su povoljne za sprovođenje ove teokratske doktrine. Inoćentije III nije morao trošiti snage na borbu s carem, koja je dotada papi vezivala ruke: on je stupio na papsku stolicu u trenutku kada je sudbina carske krune zavisila od odluke pape. Inoćentije je vešto iskoristio stvorenu situaciju. Cilj mu je bio da, raspaljujući međusobne borbe u Nemačkoj, istisne Nemce iz Italije. Bojeći se moći Hoenštaufovaca, on je prišao Velfima i priznao Otona IV za nemačkog kralja. U Italiji je Inoćentije III učvrstio položaj papstvu, uspostavivši svoju vlast u čitavoj Papskoj oblasti i povrativši zemlju od italijanskih i nemačkih feudalaca, koji su ovu bili oteli njegovim slabim prethodnicima. Naročito je velike uspehe postigao na jugu Italije. Tu je posle smrti Konstance, kao staratelj njenog maloletnog sina Fridriha II Hoenštaufovaca, preko svojih ljudi faktički upravljao celom Siciliskom kraljevinom.
Inoćentije III je uneo strogi red u organizaciju papskog suda i papskih finansija. U njegovo je doba značaj papske kurije kao najviše sudske instance neobično porastao u celom katoličkom svetu. Papa se mešao u crkvene poslove po svim kutovima Evrope. Pod njegovom neposrednom kontrolom nalazili su se ne samo svi najkrupniji crkveni poslovi no i svaka sitnica u verskom učenju i obredima. On je vodio vrlo veliku prepisku sa svim zemljama katoličkog sveta.
Papa se bavio ne samo rešavanjem pitanja verske prakse već i krupnih političkih pitanja. On se mešao u borbu između engleskih i francuskih kraljeva, vešto se koristio ustankom engleskih barona protiv engleskog kralja Jovana Bez Zemlje da bi ovog naterao da položi vazalnu zakletvu papi. Vazalnu zavisnost od pape priznavao je i niz drugih zemalja — aragonski kralj, portugalski kralj, bugarski car, Švedska, Danska, Poljska pa i daleka Jermenija priznavali su se vazalnim posedima pape.
Inoćentije je bio inicijator velikog poduhvata kao što je Četvrti krstaški rat, koji, doduše, nije krenuo onim smerom kome se papa nadao već se završio osvajanjem Vizantiskog carstva. Inoćentije III je organizovao krstaške ratove protiv »jeretika-albižana« u južnoj Francuskoj, protiv pribaltičkih »pagana« i protiv Mavara u Španiji (vidi gl. XVIII i XXIV). Vešto se koristeći snagom crkve u pojedinim delovima Zapadne Evrope, kao i sukobima. među vladarima i konfliktima u državama, Inoćentije Š je stvarno postigao da ga smatraju evropskim arbitrom od čije je odluke zavisila sudbina čitavih kraljevina.
Neobično je porasla i finansiska moć papske stolice. Papska kurija postala je najkrupniji finansiski centar Evrope. Papskom su dvoru priticale ogromne sume iz svih katoličkih zemalja sveta. Tada je znatno povećano skupljanje priloga za krstaške ratove. Četvrti krstaški rat, koji je imao tako čudan ishod pretstavljao je izgovor za skupljanje novih novčanih sredstava u korist papske stolice. Inoćentije je skupljao danak u nizu zemalja. Engleska se obavezala da će mu godišnje plaćati 1000 funti sterlinga. Siciliska Kraljevina takođe je godišnje plaćala lali 1000 zlatnika. Drugi prihodi priticali su papi od sveštenstva.
Neke zemlje (Engleska, Poljska, skandinavske zemlje) plaćale su papi takozvani Petrov novčić.
Za vreme Inoćentija III počinje u velikim razmerima prodaja indulgencija — papskih pisama kojima se opraštaju gresi. Ta je prodaja donosila papskoj kuriji velike prihode. Zahvaljujući svemu tome, paska je kurija početkom XIII v. raspolagala takvim sredstvima kakva nisu stajala na raspoloženju nijednoj državi tadašnjeg sveta. To je bila jedna od osnova političke moći papstva.
Za Inoćentija III dobila je novi značaj inkvizicija, koja je nastala još ranije. To je bio tajni crkveni sud za predmete jeresi. Najvažnije oruđe papske moći postali su i prosjački redovi koji su takođe osnovani za vreme Inoćentija III (vidi vl. XXXI).
Pontifikat Inoćentija III pretstavlja vreme najviše moći papske vlasti. Inoćentiju III je pošlo za rukom da gotovo potpuno likvidira uticaj Nemačke u Italiji. U samoj Nemačkoj njegovi su poslovi povoljno tekli, jer je Oton IV, koji je dobio presto pomoću pape, potpuno od njega zavisio. Ali, tu sporazum nije dugo trajao.
Kada je učvrstio svoj položaj u Nemačkoj, Oton IV je naglo promenio svoju politiku, pa je, kao i njegovi prethodnici, počeo osvajačku politiku prema Italiji, a rezultat je bio novi sukob s papom. Papa je Otona isključio iz crkve, a protiv njega je istakao unuka Fridriha Barbarose, mladog naslednika siciliskog prestola — Fridriha II.
Fridrih II Hoenštaufovac. Fridrih II (1212—1250 g.) pretstavlja vrlo interesantnu istorisku figuru. On je imao vrlo malo veze sa Nemačkom. Odrastao je na Siciliji, gde su se ukrštali različiti kulturni uticaji: zapadni katolički, vizantiski i arapski. Fridrih je neosporno bio najobrazovaniji vladar svog vremena. Dobro je znao arapske i grčke pisce, koje je čitao u originalu. Okružavali su ga vizantiski, arapski i jevrejski naučnici. Fridrih je sam bio pisac i napisao je traktat o lovu sa sokolovima. Pisao je stihove na italijanskom i bio jedan od osnivača italijanske poezije. Fridrih je osnovao univerzitet u Napulju i pomagao medicinsku školu u Salernu. Krećući se među ljudima raznih religija, on je sam bio savršeno ravnodušan prema religiskim pitanjima i trpeljiv prema svim veroispovestima. Održavao je najbolje odnose s mslimanskim vladarima, koji su ga smatrali gotovo za svog čoveka. Zahvaljujući tome on je uspeo da za vreme Šestog krstaškog rata diplomatskim putem dobije natrag Jerusalim (vidi gl. XVI). U doba kada se Luj IX spremao za Sedmi krstaški rat, on je upozorio egipatskog sultana na opasnost koja mu preti. U svom privatnom životu Fridrih je bio pravi musliman. Imao je harem koji su čuvali evnusi. Pape su više puta isključivale Fridriha iz crkve, ali on na to nije obraćao nikakve pažnje.
Težište Fridrihovih političkih interesa nije bilo u Nemačkoj već u njegovim italijanskim posedima. U vezi s tim on je vodio drukčiju politiku u Nemačkoj, a drukčiju u Italiji. Da bi dobio odrešene ruke u Italiji, činio je sve moguće ustupke nemačkim duhovnim i svetovnim kneževima, ostavljajući im gotovo neograničenu vlast na njihovim posedima. Kneževima je bilo dato i pravo kovanja novca. Kralj se odrekao prava da podiže zamkove i gradove na štetu kneževa. Da bi izišao u susret krupnim feudalcima, Fridrih je zabranio gradovima da međusobno sklapaju saveze protiv kneževa. Jednom reči, politika Fridriha II u Nemačkoj vodila je jačanju kneževske i slabljenju carske vlasti.
Sasvim drukčiji karakter imala je njegova politika u Italiji i, pre svega, u Siciliskoj kraljevini. Na samom početku svoje vladavine Fridrih II je morao da uloži dosta napora da bi učinio kraj anarhiji koja je zavladala u kraljevini za vreme njegovog maloletstva. Umirio je feudalce Južne Italije, razorio zamkove tamošnjih feudalnih seniora i organizovao upravu na potpuno novim načelima. »Konstitucijom Siciliske kraljevine«, koju je izdao 1231 g., zavedena je birokratska monarhija. Prava feudalne aristokratije, i svetovne i duhovne, bila su jako sužena. Ograničene su bile i povlastice gradova, koji su izgubili pravo na samoupravu. Kraljevska vlast postala je neograničena. Njegovi činovnici upravljali su sudstvom, upravom i finansijama.
Porezi i carine na trgovima bili su povećani. Fridrih II svestrano je pomagao razvitak trgovine; da bi povećao svoje prihode, zaključio je niz povoljnih trgovačkih ugovora na Istoku. Sem toga, unapređivao je domaću poljoprivredu i zanatstvo. U njegovoj finansiskoj politici, po primeru Vizantije i Arabljana, veliku su ulogu igrali monopoli.
Fridrih II je već početkom XIII v. stvorio takvu vojnu organizaciju do koje su druge zemlje u Zapadnoj Evropi došle mnogo docnije. Ne uzdajući se u feudalnu ili najamničku vojeku, on je organizovao stajaću vojsku. U tu su vojsku uglavnom regrutovani njegovi podanici muslimani sa Sicilije i iz Južne Italije. Muslimanska vojska mu je služila i za ugušivanje feudalnih meteža i pokreta ugnjetenih narodnih masa, a isto tako i za borbu sa spoljnim neprijateljima, naročito s papom. Fridrih II je takođe izgradio jaku flotu. Sve je to učinilo da je Siciliska kraljevina postala moćna vojnička država.
On je vodio i naročitu versku politiku. Iako je prema inovercima pokazao punu trpeljivost, ipak je svugde gonio hrišćane-jeretike. Za njega, prirodno, nije bila od važnosti čistota katoličkog učenja već socijalna i politička strana jeresi, pa je gonjenje jeretika pretstavljalo deo političkog sistema Fridriha II. Druga pobuda kojom se rukovodio Fridrih II u gonjenju jeretika bila je težnja da napuni kasu konfiskacijom njihovih imanja (vidi gl. XXXI).
Italijanska politika Fridriha II izazvala je silno uznemirenje u gradovima severne Italije i kod pape. Fridrih II je počeo da ograničava prava lombardiskih gradova u težnji da tamo zavede isti režim kakav je sprovodio na Siciliji. U isto vreme jačanje Fridrihove vlasti u severnoj Italiji uklještavalo je Papsku oblast između njegovih poseda i činilo neizbežnim da mu se papa potčinjava.
To je, prirodno, dovelo do saveza između pape i gradova u severnoj Italiji protiv cara. U vezi s tim bila je obnovljena Lombardiska liga, koja se raspala posle pobede nad Fridrihom I.
Kraj Hoenštaufovaca i opadanje carske vlasti. Borba careva s papama i s gvelfskom strankom, koja je postala najžešća za vreme pape Grgura IX i Inoćentija IV, vođena je s promenljivim uspehom sve do smrti Fridriha II (1250 g.). Ona se uopšte razvijala nepovoljno za carsku stranku gibelina. Papa je pozvao u Italiju Karla Anžujskog, brata francuskog kralja Luja IX, i pomogao mu da zavlada Siciliskom kraljevinom. Sin Fridriha II i vođ gibelinske stranke u Italiji Manfred pretrpeo je kod Beneventa poraz i bio ubijen (1266 g.). Hoenštaufovci su još ranije izgubili presto u Nemačkoj (1254 g.), a poslednji potomak dinastije Konradin, koga su u Italiji pozvali gibelini, pao je u ruke Karla Anžujskog i bio pogubljen (1268 g.).
Tako je pokušaj Hoenštaufovaca da učvrste carstvo pomoću sredstava bogate Italije završio potpunim neuspehom. Iz duge borbe između carstva i papstva Italija je izišla politički još više rascepkana; carska vlast je tu izgubila sve svoje pozicije. Borbu na tlu Italije komplikovali su i sukobi između gradova, od kojih su jedni tražili podrške kod pape, drugi kod cara, a isto tako i sukobi partija u pojedinim gradovima, pri čemu su jedne bile uz papu (gvelfi), a druge uz cara (gibelini). Gibelini su bili uglavnom feudalci, koji su očekivali podršku od feudalne Nemačke, a gvelfi — gradski trgovci i zanatlije, koji su stradali od ugnjetavanja careva. Ali, pod tim nazivima često su se krili najrazličitiji interesi (vidi gl. XXV).
U Nemačkoj posle pada Hoenštaufovaca, između 1254 i 1273 g., carska vlast faktički iščezava. Za to vreme nekoliko je puta pokušavano da se izabere car. Na prestolu su se pojavljivale slučajne figure inostranih prinčeva, koji nisu mogli izvršiti nikakav uticaj na carstvo. Stoga nije bez osnova to vreme od 1254 do 1273 g. nazvano međuvlašćem (interregnum). Nemačka se tada raspala na nekoliko posebnih samostalnih feudalnih poseda. No sada bismo tu uzalud tražili one vojvodine o kojima je govoreno na početku našeg izlaganja nemačke istorije — Saksoniju, Frankoniju, Švapsku, Bavarsku i Lotaringiju. Kao što je rečeno, vojvodstvo Saksonija bilo je pocepano posle pobede Fridriha I nad Henrihom Lavom. Frankonija i Švapska raspale su se u XIII v. na nekoliko malih feudalnih oblasti. Lotarinško vojvodstvo je bilo podeljeno na Gornju i Donju Lotaringiju, a svaka se od njih raspala na mnoštvo pojedinih senjerija.
Od XI do XIII v. carstvo se teritorijalno znatno proširilo. Bila mu je pripojena Burgundija, u njegov sastav je ušla Češka. Najkrupniji posedi Nemačke nalazili su se sada na istoku. Oni su stvoreni delom od maraka koje su bile osnovane u slovenskim zemljama. Velika Brandenburška Marka nalazila se između Labe i Odre, južno od nje nalazila se Lužička Marka, zatim Mejsenska Marka, a na srednjem Dunavu — Austriska Marka, koja je zatim postala vojvodstvo.
U XIII v. nemačka su osvajanja zahvatila zemlje baltičkih naroda — Letonaca, Estonaca, Litavaca i Prusa. Na to ćemo se pitanje vratiti u glavi XXIV.
I. Klasici marksizma. Marks, Hronološki izvodi, t. I (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. V, str. 68—78, 83—109, 132—149, 168—170, 174—178, 241—258, 274—287).
II. Izvori. Hrestomatija za istoriju Srednjeg veka, u red. Gracijanskog i Skaskina, t. I, 1939, str. 279—310; t. II, deo I, 1938, str. 130—138. — Srednji vek u svojim spomenicima, u red. Jegorova; odeljak VI, Moskva 1913. — Stasjuljević, Istorija Srednjeg veka, t. II, odeljak III, 4 izd., 1915. — Hrestomatija zapadno-evropske književnosti. Srednji vek (IX—XV v.), u red. Šorove, 1938, str. 311—390.
III. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Istorija krstaških ratova, t. I, gl. II—IV, Moskva 1914. — Lampreht, Istorija nemačkog naroda, t. I—II, Moskva 1894—1895. — Brajs, Sveto Rimsko carstvo, 1891. — Tarle, Istorija Italije u Srednjem veku, Petrograd 1906. — Korelin, Najvažniji momenti iz istorije papstva u Srednjem veku, Petrograd 1901. — Ložinski, Istorija papstva, 1934. — Ojken, Istorija i sistem srednjovekovnog pogleda na svet, Petrograd 1907. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u red. Vinogradova, razna izdanja, t. II, § 30—33.