Историја средњег века I 14
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Борба градова са сениорима. Борба градова с феудалним сениорима почиње већ у првој фази градског развитка. У тој борби изграђује се градско уређење; они разнородни елементи од којих се састојао град организују се и збијају. Од исхода те борбе зависи политичко уређење које добија град.
Развитак робно-новчаних односа у градовима заоштрава борбу између града и феудалца, који тежи да присвоји све већу градску акумулацију повећавањем феудалне ренте. Захтеви сениора према граду постају све већи. Сениор прибегава методима директног насиља над грађанима у тежњи да повећа обим прихода од града. На тој основици између града и сениора избијају сукоби, који приморавају грађане да створе одређену организацију да би извојевали независност, организацију која у то доба претставља и основицу градске самоуправе.
Борба градова са сениорима почиње од XI в. Поједини случајеви те борбе сусрећу се и раније тамо где је рано почео градски живот — у Италији и Низоземској. У тој борби рађа се нови облик градске организације, који је у северној Француској добио назив комуне.
Живу слику борбе градова са сениорима пружа историја градова у северној Француској. Борбу је почео град Камбре, који је извојевао комуну 1077 г. Одмах затим ;биле су основане комуне у Сен-Кантену, Бовеу, Ноајону и Лану.
Хроничари те епохе, стојећи на феудалном гледишту (Гиберт Ножански), називају комуну »новом и мрском речју«. Та за феудалца »нова и мрска« реч била је девиза под којом су се градови северне Француске дизали и борили против својих сениора. Сениори су често морали да чине уступке и да деле градовима права самоуправе. Али, чим би сениор осетио да је довољно моћан, он би укинуо све уступке и борба би поново почињала отежући се понекад вековима.
Историја ланске комуне. Карактеристичан пример борбе северофранцуских комуна с феудалцима претставља историја града Лаца, који лежи североисточно од Париза. Крајем XI в. Лан је био један од најбогатијих градова северне Француске и доносио свом сениору велики приход. У Лану, као и у многим тадашњим градовима, сениор је био епископ. Сматрало се да је ланска епархија необично уносна, па су епископи трошили грдан новац да би је добили.
Епископ је у то време био нарочита фигура. Он је често врло слабо умео да пише, рђаво је читао латински и није умео да служи у цркви; то је био ратник и ловац, једном речју, прави световни феудалац, само је имао духовно достојанство.
У XII в. борба између епископа и ланских грађана крајње се заоштрила. Епископи и њихови ритери нису се устезали ни од каквог насиља да би од града исцедили још више новца: хапсили су богате грађане, бацали их у затвор и тражили откуп; непрекидно су повисивали намете, а када их неко не би платио, изводили би га пред суд и упропашћивали огромним глобама.
Притисак се нарочито повећао када је епископ постао Норманин Годри (1106 г.). Град је решио да се откупи од сениора исплативши му знатну суму новаца. Искористивши отсуство Годрија, град је закључио уговор с његовим заменицима. Пошто је Годрију био потребан новац, он се сагласио с том нагодбом. У Лану је била организована комуна, која је грађанима пружала могућност да се ослободе изнуђивања од стране сениора, а град се за то обавезао да ће му исплаћивати сваке године одређену ренту. Град је од епископа добио право да има самоуправу, да разрезује грађанима порезе и, на крају, право на свој сопствени суд, поред епископског. Читаво се становништво удружило да би се епископу исплатила тражена сума. На молбу грађана, краљ Луј VI потврдио је комуну и добио за то богате поклоне.
Али је Годри врло брзо потрошио новац који је добио од града и одлучио да укине комуну. Позвавши краља у Лан, молио га је да уништи комуну обећавајући да ће за то платити знатну суму новца. Када су грађани за то сазнали, понудили су са своје стране краљу 400 ливара; али, пошто је Годри давао више, судбина комуне била је запечаћена. Комунална повеља била је уништена (1112 г.) Годријев покушај да од грађана наплати суму коју је обећао краљу изазвао је устанак. Одјекнуо је борбени поклик: »Комуна! комуна!«. Грађани су се наоружали и напали на ритерске домове. Многи ритери и функционери били су убијени. Најзад, био је убијен и сам епископ, и његов се леш дуго вукао по улици.
Луј VI, који је потврдио укидање комуне, и феудалци северне Француске одлучили су да казне Лан. Део становника, не чекајући да се појави краљевска војска, побегао је из града који су краљ и феудалци заузели и опљачкали. Много је грађана било побијено и мучено. Комуна је била укинута. У град је ушао нови епископ, који је у нешто опрезнијој форми васпоставио све злоупотребе због којих је био окривљен Годри. Против Годријевих наследника дизано је неколико устанака, све док не би пристали да учине уступке и да грађанима поново дају комуну. Уосталом, да би се избегла та реч која је епископу била непријатна, они су је назвали »успостављање мира«. Краљ је тај уступак потврдио 1128 г.
Политика краљевске власти према Лану није се одликовала постојаношћу. Краљ је иступао као арбитар између феудалаца и града и пристајао уз ону страну која би му више платила, од које је очекивао у одређеном тренутку више користи. Комуна је у Лану час укидана час васпостављана, и та је борба трајала до XIV в., када је комуна била коначно укинута (1331 г.). Али, коначним укидањем ланске комуне није била васпостављена власт епископа над градом, већ је била заведена краљевска власт.
Типови градске самоуправе. На историји Лана може се пратити процес борбе између сениора и града, процес у коме се формира градска самоуправа. Но, та је борба различито текла у разним земљама Европе.
Градовима је релативно лако пошло за руком да однесу победу над својим сениорима у Италији, где је феудализам био слабије развијен, где су градови доживљавали врло ран и јак процват и где су се ритери, водећи борбу против сениора, често уједињавали против њих с градовима. Градови северне Италије не само да су извојевали самосталност, већ су себи потчинили и околну сеоску област. Ту је створена ситуација различита од оне коју запажамо у већем делу остале Европе, где село, тј. класа феудалаца, политички влада над градом. У Италији се стварају градови - државе.
У другим земљама Европе резултати борбе градова са сениорима били су доста различити. У неким случајевима градови су извојевали пуну самоуправу, права комуне, тј. права да бирају своје функционере, да имају свој суд, своје финансије, права да сами расписују порезе; њихови односи према сениору сводили су се на плаћање релативно ниске и утврђене ренте. Град-комуна заузима место у феудалној лествици. То је колективни сениор своје врсте. Комуна може објављивати рат, склапати мир и ковати Новац. Она има своје вазале и кметове. Освајање самоуправе оружјем често се замењује њеним освајањем новцем. По речима Енгелса, »Становници градова имали су моћно оружје против феудализма — новац«.[1] У другим случајевима права која би добио град била су права непотпуне самоуправе. Тако краљевски град Париз није уживао права комуне. Овде је управа била подељена између града и функционера краљевске власти. Градови који су имали непотпуну самоуправу називали су се у Француској буржоаским градовима (villes de bourgeoisie). Такав су положај имали многи градови у Француској, на пример Орлеан, Шартр, Тур, Нант, Лион, Руан. Најзад, много је градова добијало извесне привилегије још приликом свог постанка. Пошто су градови претстављали добар извор прихода, сениор је готово делио градска права месташцима која су лежала на његовој земљи да би привукао становништво. То су такозвани нови градови (villes neuves). Сениори су давали олакшице и старим опустелим градовима да би у њих привукли становништво и оживели њихову економску делатност. Тако неким градовима није пошло за руком да се ослободе сениора, нарочито малим градовима у којима занатство и трговина нису били довољно развијени и који нису имали снаге за борбу са својим феудалцем. Они су, као и раније, морали да сносе феудалне обавезе и да се користе самоуправом само у границама које им је давао сениор.
Самоуправни градови имали су право да бирају градско веће, врховни орган градске управе. Веће је управљало војним снагама града, градским финансијама, водило надзор над занатима и издавало наредбе обавезне за грађане. На челу већа стајало је изборно лице које је у Немачкој носило назив биргермајстер (Bürgermeister), у Француској и Енглеској — мер (maire, mayor), а у Италији су обично на челу градова били конзули. Судске функције вршило је некада само веће, а понекад засебни судски колегиј, чији су се чланови називали скабини (шефени, ешевени).
У борби за своју самосталност градови су постигли лично ослобођење свих грађана. Обично су сви становници града били ослобођени кметске зависности. Чак и кмет који би побегао у град и у њему живео одређено време, обично једну годину и један дан, постајао је слободан, и његов га сениор више није могао вратити у кметску зависност. Како каже немачка пословица: »Stadtluft macht frei«, »Градски ваздух чини човека слободним«.
Спољни изглед средњовековног града. Феудални град мало је био налик на данашњи. Он је, по правилу, био опасан зидинама, које су му биле неопходне да се заштити од непријатељских напада и да у случају наиласка непријатеља пружи уточиште и сеоском становништву. Градско становништво вршило је стражарску и гарнизонску службу. Сви становници града — трговци и занатлије — умели су да рукују оружјем. Градске војске често су наносиле пораз ритерима. Појас зидина у којима је лежао град није му давао могућност да се развија у ширину. Постепено су око тих зидина ницала предграђа која су, са своје стране, такође утврђивана. Тако се град развијао у облику концентричних кругова. Средњовековни град био је мали и тесан. По градовима је у Средњем веку живео само незнатан део становништва земље. 1086 г. у Енглеској је био извршен општи попис земље. Судећи по том попису, у другој половини XI в. у Енглеској није живело у градовима више од 5% читавог становништва. Али ни ти грађани још нису били потпуно оно што ми разумемо под градским становништвом. Један њихов део још се бавио пољопривредом и имао земљу изван града.
Крајем XIV в. у Енглеској је био извршен нови попис ради разреза пореза. Из њега се види да је већ отприлике 12% становништва живело у то време у градовима. Ако се с тих релативних цифара пређе на питање о апсолутној бројности градског становништва, видећемо да су и у XIV в. градови с 20.000 становника сматрани за велике градове. У средњим, пак, градовима било је 4 до 5 хиљада становника. Лондон, који је у XIV в. имао 40 хиљада становника, сматран је за врло велики град. Притом, како смо већ рекли, већини је градова био својствен полуаграрни карактер. Било је много »градова« и чисто аграрног типа. Било је у њима и професионалних занатлија, али је преовлађивала сеоска домаћа радиност. Такви су се градови разликовали од села углавном само по томе што су били ограђени зидинама и показивали неке особености у управи.
Како је већ било речено, становници града имали су своје вртове, своја поља и своје пашњаке. Сваког јутра, на глас рога, отварала су се сва градска врата, куда су изгонили стоку на општинске пашњаке, а увече су ту стоку опет утеривали у град. У градовима су углавном држали ситну стоку — козе, овце и свиње. Свиње нису изгонили из града; оне су у самом граду налазиле обилно хране, јер је све ђубре, сви отпаци хране, бацано ту, на улицу. Стога је по граду било страшно блато и смрад; немогућно је било проћи улицама средњовековног града а да се човек не испрља блатом. Када би падала киша, улице су претстављале баруштине у које су пропадале таљиге и у које је понекад могао да потоне и коњаник с коњем. За време суше у граду се није могло дисати од загушљиве и смрадне прашине. У таквим условима заразне болести у градовима нису престајале, и у време великих епидемија, које су у Средњем веку избијале с времена на време, страдали су највише градови. Смртност је у градовима била необично велика. Становништво градова стално би опадало да није попуњавано новим досељеницима са села.
Пошто зидине нису дозвољавале градовима да се развијају у ширину, улице су се стешњавале до крајње мере да би могло стати што више зграда; куће су се надвијале једна над другом, горњи спратови били су истурени изнад доњих, а кровови кућа с обеју страна улице, готово су се један с другим додиривали. Свака кућа имала је мноштво дограђених делова, галерија и балкончића. Град је био тесан и препун становника, и поред малог броја градског становништва.
У граду обично налазимо трг — једино више-мање пространо место у граду. У пијачне дане трг би закрчиле тезге и сеоска кола с робом сваке врсте коју би дотерали из околних села.
Понекад је у граду било и неколико тргова, од којих је сваки имао своју специјалну намену: постојао је трг на коме се трговало житом, на другом су продавали сено итд.
Градско занатство. Производну основу средњовековног града чинили су занати. Главни део градског становништва чиниле су занатлије. Занатлије су своју специјалност повезивале са сеоским пословима. Занатлија је обично имао свој повртњак, своју стоку тако да је известан део својих намирница добијао од пољопривреде. Али, његово основно занимање био је занат.
Не сме се заборавити да је занатске радиности било и на селу. На феудалним поседима постојале су властелинске занатлије. Сељаци су израђивали домаће тканине, потребне за одећу, и једноставнија пољопривредна орућа. Град је могао да задовољи само један део сеоских потреба у занатским производима. Спајање занатске производње с пољопривредном, специфично у феудализму, остаје карактеристика читавог Средњег века. Подела рада између града и села била је непотпуна.
Сваки је занатлија сам продавао производе свог рада. Стога у градској трговини трговци-посредници нису играли видну улогу. Градске власти чак су гониле препродавце који су својим шпекулацијама дизали цене производима. Трговци су углавном трговали увоженом робом — зачинима или луксузним предметима, које су набављали са Истока, харингама, сољу и вином. Трговац је дуго задржао ранији карактер путујућег трговца. Он је некада морао да путује далеко по своју робу. Али, трговина увоженом робом доносила је већу зараду и стварала бржу акумулацију него ситно занатство. Нарочито је брзо извршена трговачка акумулација у великим трговачким градовима који су се бавили великом прекоморском трговином.
Еснафи. Карактеристичну особеност средњовековног града претставља организовање занатског становништва у посебне савезе — еснафе (цехове) и гилде.
Еснафи се јављају готово истовремено с постанком градова. Еснафи се у Италији сусрећу још од X в., у Француској, Енглеској и Немачкој — од XI и XII в. Коначно формирање еснафа (еснафски статути) извршено је доцније. Еснафи су првобитно настали као организације кметова који су побегли у град и репродуковали уређење сеоске марке. Маркс и Енгелс овако одређују узроке који су изазвали образовање таквих савеза: »Потреба за уједињавањем против уједињеног разбојничког племства, потреба за заједничким тржишним просторијама у епохи када је произвођач био истовремено и трговац, пораст конкуренције одбеглих кметова који су притицали у све развијеније градове, феудално уређење целе земље — све је то родило еснафе«.[2]
За средњовековне занатлиске еснафе карактеристична је ситна производња. Сваки члан еснафа био је ситни занатлија, који је са«м непосредни произвођач. Он ради сам са алатом који има у својој радионици, за коју је везан, по речима Маркса, »као што је пуж везан за своју кућицу«. Тај занатлија обично ради у истој радионици у којој су радили његов отац и његов дед и где ће радити. његова деца и унуци служећи се истим алатом. Он ради заједно са својом породицом и уз помоћ једног или два калфе и шегрта. По правилу, сваки шегрт, кад прође обуку, ради неко време као калфа и, када скупи мало новаца, може да отвори своју радионицу, јер су при ситном карактеру производње трошкови за уређење радионице и набавку сировина били врло незнатни. Било је, природно, и таквих еснафа где је требало доста новаца за отпочињање посла, на пример еснафи златара, али је таквих еснафа било врло мало.
Ситна занатска производња није себи постављала за циљ постизавање профита и проширену репродукцију већ само прибављање средстава за живот. »Живот који доликује његовом положају — а не прометна вредност као таква, не богаћење као такво«[3] циљ је занатлијиног рада.
Сваки еснаф био је савез ситних занатлија који су припадали једној професији. У ситној занатској радионици није било иоле шире поделе рада; стога када је с порастом и усавршавањем технике почела расти техничка подела рада, она је вршена међу појединим радионицама. То је имало за последицу повећање броја професија и еснафа. Тако су се текстилном производњом бавили еснафи дрндара, прелаца и ткача. Но, послови око сукна нису се ограничавали само на то. После ткања, оно је подвргавано ваљању, које се обављало у нарочитим радионицама за ваљање — ваљаоницама. Затим је обављан низ других операција — подрезивање, чупање длаке, бојење, и тек је после тога сукно ишло у продају. Све те операције претстављале су специфичности појединих еснафа. Исто су се тако израдом металних предмета бавили: еснаф ножара, еснаф оружара итд.; еснаф ножара дељен је, са своје стране, на израђиваче оштрица и ножних дршки; кожарска производња делила се на обућарски, ременарски, ташнарски еснаф итд.
На тај начин, пораст технике и специјализације није променио ситни карактер заната већ је водио образовању све нових и нових еснафа, којих се у сваком граду могло набројити на десетине, а у неким градовима и на стотине. У Паризу је, на пример, почетком XIV в. било више од 300 занатлиских еснафа, који су обухватали 5,5 хиљада занатлија.
У већини градова припадност еснафу била је обавезна за свакога ко би желео да се бави занатом. То се правило у Немачкој звало Zunftzwang — еснафска принуда. Али, еснаф није пуштао свакога у своју средину. Да би неко постао члан еснафа, морао је да прође одређени стаж, да извесно време проведе као шегрт и калфа, а затим да буде примљен у ред пуноправних мајстора, који имају право да држе своју радионицу. То правило принудне припадности еснафу уклањало је могућност конкуренције од стране занатлија који нису улазили у еснаф.
Еснаф је регулисао занатску производњу. Сваки члан еснафа стојао је под надзором изборних функционера еснафа. Сваки еснафски мајстор морао је да даје производе одређеног квалитета, јер се израда лоших производа одражавала на интересима свих чланова еснафа.
Строго је било прописано какав се алат и какав материјал мора употребљавати. Тачно је било одређено колика мора да буде ширина тканине коју израђује ткач, колико нити мора да има потка. Рад се морао обављати пред очима свију.
Еснаф је прописивао и колики број часова мора а ради сваки члан еснафа. Забрањиван је ноћни рад не само зато што се тако погоршавао квалитет рада, но и због тога да би се отстранила конкуренција међу појединим члановима еснафа. Еснаф је претстављао организацију ситне производње, и он је будно мотрио да производња сачува ситни карактер, да не буде могућности за стварање крупних предузећа. У том циљу еснаф је ограничавао број калфи и шегрта које је смео да држи један мајстор. Постојала су правила која нису дозвољавала занатлији да набавља више сировина но што му је било потребно за производњу. Ако би набавио више, вишкове би морао да подели са својом сабраћом по еснафу. Сваки мајстор могао је имати само једну радионицу. Био је утврђен број банкова који се могао држати у радионици. Еснафски статути су забрањивали да се у прозорима уређују излози робе који падају у очи, забрањивали су дозивање купаца.
Еснаф је неко време играо прогресивну улогу у смислу развитка технике, у смислу производне дисциплине, али је његова тенденција да сачува ситну производњу врло брзо почела да кочи технички прогрес. Еснаф се односио непријатељски према свему што је могло изазвати конкуренцију, па, дакле, и према увођењу било каквих техничких новина и усавршења. Зато су нови технички проналасци врло често уништавани а проналазачи скупо плаћали за своју предузимљивост. И тако су еснафи, који су на одређеном стадију развитка играли прогресивну улогу, почели затим да играју реакционарну улогу, задржавајући технички прогрес.
Све ово што је речено не исцрпљује функцију еснафске организације. Еснаф је претстављао и организацију узајамне помоћи. Сваки члан еснафа морао је да уплати уписнину, а затим да плаћа периодичне улоге. Из сума које би се на тај начин сабрале и из прилога указивана је помоћ неимућним члановима, чињени су расходи у случају смрти неког од чланова еснафа. Ако би удовица или деца остали без средстава за живот, указивана им је помоћ из еснафске касе. Еснаф је био религиска организација своје врсте: имао је своју цркву или бар своју капелу или олтар у цркви. У верским литијама ишли су сви чланови еснафа заједно у празничким оделима са својом еснафском заставом, на којој је био еснафски грб, који је обично претстављао оруђа производње тог заната. Када би умро неки члан еснафа, сахрањивао га је читав еснаф заједнички, а затим је цркви плаћано да се покојнику служе мисе за покој душе.
Најзад, еснаф је био и војна организација, која је претстављала одред, а овај је обављао гарнизонску службу и у рату претстављао засебну војну јединицу.
Еснаф је имао свог изборног старешину, који је обично носио назив »магистра«. Постојали су надзорници који су пазили да чланови еснафа не крше радна правила. Еснаф је имао свој статут који се састављао и прихватао на заједничком скупу мајстора, некада и уз учешће калфи. Еснаф је имао свој суд који је претресао случајеве кршења еснафског статута. Еснаф је периодично сазивао скупштину на којој су решаване све важније ствари. Те су се скупштине често завршавале веселим гозбама (немачка реч Zeche, цех, значи такође веселу гозбу, пијанку).
Занати и тржиште. Производњи ситног карактера одговарали су уски оквири градског тржишта. У огромној већини случајева град је могао да својим производима задовољава само малу сеоску област, одакле је добијао већи део неопходних сировина и животне намирнице. Притом је село знатан део својих потреба задовољавало, као и раније, својим средствима.
Али, неким градовима који су се налазили на великим трговачким путевима не може се дати карактеристика малих насеља која врше размену само са околном облашћу. Такви су, на пример, фландриски градови: фландриска сукна, израђена од вуне по коју су трговци ишли у Енглеску, отпремана су на продају по сајмовима читаве Европе. Таква је била Фиренца са својом развијеном текстилном производњом, вуненом а затим свиленом. У Италији Венеција и Ђенова, у Француској Париз вршили су обимну трговину с многим земљама. У трговачком погледу Лондон је био повезан с континентом. Тако исто су и немачки градови на Дунаву одржавали обимне трговачке везе са Угарском, словенским земљама итд. Чак ни мали градови нису могли бити без робе довожене из далека — соли, метала итд.
Не сме се заборавити ни то да је било доста градова аграрног типа, који унутар својих зидина нису производили потребне занатске производе. Потребне предмете они су морали куповати у другим градовима.
Класно раслојавање у граду. Низ буржоаских истраживача слика средњевековни град као социјалну идилу своје врсте. Свако живи од рада својих руку у релативном изобиљу, води своје мало газдинство не бринући се о већем. Нико никога не експлоатише.
Чињенице не потврђују ту идиличну слику. Почећемо с питањем о шегртима и о томе да ли су они били експлоатисани. Ми у средњовекрвном граду видимо необично дуг стаж учења заната — у Енглеској, на пример, седам година. За средњовековне занате било је потребно дуго учење, јер је ту била потребна велика пракса руке, али је дуги рок учења заната имао и друге циљеве. Последњих година учења шегрт је постајао довољно квалификован да би могао самостално израђивати робу која се производила у радионици његовог газде, и тако овоме доносити знатну корист.
Познати су чести случајеви да један мајстор продаје шегрте другоме, тј. да мајстор уступа своја права на шегрта. Очигледно су та права претстављала извесну корист кад су их продавали и куповали. Све то убедљиво сведочи да су мајстори експлоатисали шегрте.
То се исто може рећи о односима мајстора и калфи. Мајстор је својим монополским положајем у еснафу принудно искоришћавао и експлоатисао рад калфи. Калфа је на крају крајева могао постати мајстор, али док се налазио у служби мајстора морао је да му даје свој вишак рада. Калфу је, као и шегрта, мајстор подвргавао ванекономској принуди. Мајстори су састављали еснафске статуте, у рукама мајстора био је еснафски суд, где су они судили калфама. Трајање радног дана било је за калфе врло велико, особито лети, када су радили од зоре до мрака.
Та диференцијација у еснафу, у почетку релативно слаба, пошто је готово сваки калфа могао постати мајстор, појачавала се током времена. Наступа тренутак када калфа више не може постати мајстор и када се претвара у сталног најамног радника. То се нарочито брзо дешавало у оним градовима и у оним водећим гранама занатске производње (текстилне, металургиске, кожарске), у којима се радило не само за околну област већ и за удаљена тржишта. Веза са широким тржиштем стварала је предуслове за производњу ширих размера. У градовима као што је, на пример, Фиренца неки су еснафи врло рано изишли из оквира ситне производње. То се односи и на низ других градова, особито италијанских и фландриских. Повећавање производње водило је томе да је руководећа улога у еснафу почела прелазити крупним мајсторима. На тој бази почиње појачано социјално раслојавање. Врло често је крупни мајстор запошљавао ситне мајсторе снабдевајући их сировинама или полуфабрикатима и добијајући од њих готов производ. У еснафима се врши диференцијација; у њима се одваја еснафски горњи слој и ствара се експлоатисана маса калфи и ситних мајстора који постају зависни од крупнијих мајстора.
Патрицијат и еснафи. Градска управа није ни издалека била демократска. Борба града са сениорима вођена је снагама народне масе а, пре свега, занатлија, који су тежили да постану слободни произвођачи робе. Али, народна маса обично је била отстрањена од учешћа у градској управи, која се налазила у рукама релативно мале групе богатих грађана. Том градском горњем слоју припадали су у првом реду трговци и поседници градске земље; најзад, у градовима, особито италијанским, живели су и ритери, који су имали земљу у близини града и утврђене домове у самом граду.
Градски горњи слој који се састојао од богатих трговаца, кућевласника и поседника градске земље, а делом и ритера, није учествовао у производњи, већ је претстављао привилеговану групу, која је добила назив патрицијат.
Та наследна аристократска група није пуштала у своју средину нове чланове или их је пуштала с великом муком.
Повластице које би град извојевао доспевале су у руке градског патрицијата. Градско веће бирало се само из редова патрицијата. Из његове се средине бирао и биргермајстер и друга службена лица у граду. У рукама патрицијата налазила се читава градска управа, градске финансије н градски суд, што је, природно, омогућавало да се води потпуно одређена класна политика, особито у погледу пореских оптерећења. Дајући све могуће олакшице и попусте патрицијима, градска је управа тешко притискивала пореским наметима занатлиску масу. Суд у рукама патрицијата био је орган класног правосуђа. У рукама патрицијата налазиле су се и војне снаге града. Све је то изазвало борбу еснафских занатлија с патрицијатом за власт у граду. Та је борба вођена од XIII до XV в. готово у свим градовима средњовековне Европе, али она није свуда једнако завршена. У једним градовима, особито оним где се јако развила занатска производња еснафи су однели превагу; у другима — еснафски су покрети завршени поразом еснафа и победом патрицијата. Местимично су се еснафски покрети компликовали, јер су почињали онда када борба између сениора и града још није била завршена. Ту је понекад склапан необичан савез сениора и еснафа против патрицијата, при чему су сениорима служили еснафи да би се дочепали власти. Тако је било, на пример, у Фландрији крајем XIII и почетком XIV в., када су еснафи против патрицијата склопили савез с фландриским грофом. Патрицији су са своје стране тражили подршку код француског краља.
С великом жестином, вођена је борба између еснафа и патрицијата у богатом рајнском граду Келну. Келн је већ у XI в. почео борбу против свог сениора — архиепископа. Последица те борбе, која се отегла до XIV в., била је та да је Келну пошло за руком да дође до самоуправе извојевавши код архиепископа час једну час другу слободу. Келнски патрицијат састојао се од богатих трговаца (у првом реду трговаца вином и сукном), од зеленаша, богатих поседника парцела и кућа у граду и закупаца градских пореза. Неки су патрицији долазили до земље и ван града, стицали ритерско звање и стапали се с феудалном аристократијом. Патрицији су подизали себи у граду утврђене домове попут замкова, орођавали се с ритерима и сурово угњетавали и презирали занатлије. Архиепископ је, у тежњи да поврати своја права, настојао да искористи јаз који је рано почео да пуца између патрицијата и еснафа. Већ средином XIII в. занатлије су, подржаване од архиепископа, извојевали право учешћа у органима градске управе, али је ускоро патрицијату пошло за руком да их отуда истисне и да васпостави строго патрициску управу. При томе је долазило до уличних борби.
У XIV в. обновљена је борба између келнских патриција и еснафа. У тој борби иступио је на страну занатских еснафа и онај део трговаца који није био пуштен у редове патрицијата и у градску управу. У другој половини XIV в. власт је неколико пута прелазила из руке у руку, док најзад 1396 г. еснафи у Келну нису узели власт у своје руке. Сви су еснафи били организовани у 22 корпорације, које су обављале изборе »Великог већа« и биргермајстера. Али победа еснафа, постигнута снагама градске демократије, није уопште била победа демократије. Веће, које су бирали сви еснафи, постало је затворена корпорација, а било је дозвољено и патрицијима да у њега уђу. Настала је нова аристократија, састављена делом од старог патрицијата, а делом од келнске занатлиске и трговачке буржоазије, која раније није улазила у патрицијат. Та нова аристократија повела је политику која се у мало чему разликовала од политике патрицијата. Сва је управа усретсређена у рукама мале групе породица. Тежиште пореског система све се више преносило на предмете потрошње. Све је то изазивало оштро незадовољство демократских маса Келна и током XV и XVI в. довело до низа устанака против градске олигархије.
Аналогну слику видимо у Фиренци, која је била највећи индустриски центар Италије. И ту еснафи после дуготрајне борбе истржу власт из руку градске аристократије; али, победа еснафа претставља само долазак на власт нове аристократије, такозваних »старијих еснафа« или »угојеног народа«.
Келн и Фиренца пружају пример победоносних еснафских устанака. Али, у низу градова победа је припала патрицијату. То се пре свега односи на оне градове где се занатска производња развијала релативно спорије од трговине, где су најутицајнију групу у граду и даље чинили трговци, па занатлиски еснафи нису добили онај социјални значај који су добили у индустриским градовима. Такви, првенствено трговачки градови где је власт била усретсређена у рукама трговаца, били су Венеција, Ђенова и низ северонемачких градова (Хамбург, Либек, Бремен и други) који су улазили у састав такозване Велике Ханзе (види гл. XXIV).
Формирање слоја сталних плаћених радника. Заузимање власти од стране нове аристократије изазива отпор демократских слојева града, којима су припадали ситни мајстори и калфе.
У XIV и XV в. у већини европских земаља долази до затварања еснафа. Еснафски мајстори уједињују се у затворене корпорације, правећи све могуће тешкоће калфама да у њих уђу. У раније је доба сваки калфа који би прошао одређени стаж пуштан у звање мајстора и он је могао отворити своју радионицу. Сада се ствар мења. Само синови и зетови мајстора несметано добијају звање мајстора. Остале калфе могле су постати мајстори само ако претходно учине велике новчане издатке. Морали су да уплате у еснафску касу велике износе. Затим су морали да израде такозвано ремек-дело (chef d'ouvre или Meisterwerk) — примеран рад који је имао да покаже спрему калфе. Тај, сам по себи оправдани захтев постао је крајем XIV и у XV в. нова препрека за ступање у редове мајстора. Као ремек-дело требало је о свом трошку израдити предмет за који су били потребни велики издаци. Затим је онај који се прима у ред мајстора морао приредити скупу гозбу за чланове еснафа. Једном речју, еснафи теже да свим средствима уклоне нова лица из учешћа у еснафу. Еснаф се од демократске организације, организације ситних мајстора, претвара у затворену корпорацију која искоришћава старе еснафске монополе да би се обогатила на рачун експлоатисаних калфи. Калфе се сада претварају у сталне плаћене раднике. Калфе, по правилу, више и не могу постати мајстори. Притом, рад у радионици лежи у основи на калфама. Мајстор за себе задржава углавном руковођење производњом.
Сада калфе стварају своје посебне професионалне организације које заштићују њихове интересе. У XIV и XV в. ничу у Западној Европи савези калфи који су постављали себи за циљ борбу с мајсторима и с муком постизавали повећање надница и смањивање радног дана. Мајстори су одбијали да признају законитост тих савеза. У борби с мајсторима калфе су прибегавале истим средствима каква доцније примењује радничка класа. То. су, прво, штрајкови којима је давао подршку читав савез док се не би задовољили ови или они захтеви штрајкача. Друго средство борбе био је бојкот мајстора који су газили интересе калфи.
Дакле, у XIV и XV в. у занатству су се почеле издвајати калфе као стални плаћени радници. Природно, калфе још нису иступале као радничка класа; ми ту присуствујемо тек рађању капиталистичких односа. Ситне занатлије (које све више падају у зависност од крупних мајстора, које ови сурово експлоатишу и које се од плаћених радника разликују само по томе што раде код своје куће), неорганизовани радници и надничари, калфе које су се претвориле у сталне плаћене раднике — образовали су слој који се може називати претпролетаријат.
Упоредо са експлоатацијом рада у еснафу видимо како се развија и експлоатација ситног произвођача од стране трговачког капитала. Капитал се првобитно ствара у трговини, где је била могућна бржа акумулација него игде. Трговачки капитал почиње да непосредно експлоатише занатство. То се, на пример, види у фландриским градовима. Ту се трговац рано јавља пред нама као експлоататор ситних произвођача. Трговац не само да продаје робу коју набавља код домаћих занатлија, већ купује и сировине па их њима продаје. Фландриским занатлијама је било тешко да сами организују набавку сировина и њихово заступање, па због тога падају у зависност од трговаца који иду у Енглеску да купују вуну и који извозе сукно на европска тржишта. Трговци су занатлијама набављали сировине често и на кредит, па су, везујући их дуговима, диктирали цене њиховим производима.
Такав поредак није владао само у градском занатству. Трговци су често експлоатисали ситне произвођаче на селу делећи и сеоским занатлијама сировине и добијајући од њих готов производ. У почетку се они јављају само као откупљивачи и продавци производа које су израдиле ситне кућне занатлије. Но, они затим постају њихови повериоци, пошто им дају сировине на кредит. Тако трговачки капитал, не ограничавајући се на град и еснафско занатство, широко распростире свој утицај на село.
Борба претпролетерских слојева града против експлоатације од стране мајстора и трговаца добија убрзо политички карактер. Претпролетерски слојеви почињу да се боре против горњег градског слоја, за учешће у власти. Притом они налазе подршку код лумпенпролетаријата. Сви ти незадовољни елементи градског становништва чинили су оно што је Енгелс говорећи о доцнијем времену (XVI в.) називао »плебејском опозицијом«. У Фиренци, у Келну и у низу других градова избијају устанци тих слојева против градске аристократије. Највећи од тих устанака био је устанак чомпа у Фиренци 1378 г. (види гл. XXV).
Тако можемо навести три основне етапе класне борбе у средњовековном граду: 1) борба градова против својих сениора, 2) борба еснафа против патрицијата и 3) борба претпролетаријата против мајстора и трговаца који га експлоатишу.
Трговина у XIII и XIV в. Од времена Крсташких ратова (види гл. XV) европска је трговина постигла велике успехе. У периоду који проучавамо постојале су две основне области те трговине. Једна од њих — Средоземно Море — везивала је западноевропске земље са Истоком. Са Истока су углавном увожени луксузни предмети и зачини, нарочито бибер, за којима је у Европи била велика потражња. Европски трговци од своје стране, полазећи на Исток, носили су са собом не само сировине већ и неке предмете европског занатства, нарочито сукно. У тој су трговини главну улогу играли Млечани, Ђеновљани, Пизанци а и трговци из јужне Француске и Каталоније.
Друга основна област европске трговине обухватала је Балтичко и Северно Море. Ту је центар била Фландрија — најважнија занатска и трговачка област севера; међу њеним градовима је у XIV в. избио на прво место Бриж.
У северној трговини учествовале су све земље које су се налазиле око Северног и Балтичког Мора — северозападна Русија, Скандинавија, Данска, северна Немачка, Низоземска и Енглеска. Ту је трговина имала понешто друкчији карактер него на Средоземном Мору и вођена је, углавном, предметима широке потрошње, пре свега житом, рибом, сољу, конопљом, дрветом, смолом и сваковрсном робом потребном за бродоградњу.
Између те две главне поморске области налазио се низ путева који су их везивали. Огромну улогу добили су алпски планински превоји преко којих је вођена италијанска трговина са Средњом, а преко ње са Северном Европом. Била су три најглавнија превоја: западни превој, Сен-Бернардски, изводио је у долину Роне и на пут у Француску; на истоку је Бренер водио према речном сливу Дунава; преко Бренера ишла је првенствено млетачка трговина. Од XIII в. избио је на прво место трећи превој који се налазио по средини између њих, Сен-Готхардски, који је изводио на најважнију речну артерију Западне Европе, на Рајну. Између обе ове области одржавала се веза и поморским путем. Млечани и Ђеновљани ишли су са својом робом кроз Гибралтар у Бриж. Тим се путем одржавала и веза са Енглеском, која је фирентинску индустрију снабдевала вуном.
У XII и XIII в. најважнији центар трговине у Европи била је грофовија Шампања, која се налазила у Француској, али која је била готово независна од француског краља. Та је грофовија имала врло повољан положај — налазила се на месту где су се састајале главне трговачке артерије које су спајале средоземну и северну трговачку област, у близини Фландрије, између Немачке и Француске. У Шампањи су се састајали трговци из разних земаља Европе. Италијански трговци слали су на те сајмове источну робу, луксузне предмете, трговци из Фландрије и Брабанта довозили су сукно, немачки трговци извозили су из Немачке ланене израђевине и крзна. Ту су долазили и трговци из Енглеске и Каталоније. Шампањски сајмови разликовали су се од осталих по томе што су трајали готово преко целе године. Тамо су се обављали крупни послови и ликвидирали трговачки рачуни по кредитним обвезницама. Када је Шампања прешла у руке француских краљева, шампањски сајмови почели су да губе ранији значај. Њихово опадање било је изазвано и развитком морепловства, које је поморским путем везало Фландрију са земљама Западне и Јужне Европе. Коначно је шампањске сајмове уништио Стогодишњи рат између Француске и Енглеске (1337—1453 г.).
У Европи је трговина у то доба још била замршена и опасна ствар. Трговци су за време својих трговачких путовања морали да се сукобе с тешкоћама сваке врсте и на суву и на мору. На мору су их вребали гусари. Сувоземна трговина такође је страдала од сталних разбојништава, а осим тога била је отежана рђавим стањем путева, већим делом старих, које су изградили још Римљани. Ори нису поправљани и постајали су све лошији. По друмовима су на трговце вребали феудалци. Поседи сваког сениора били су затворени царинским границама, где су цариници тражили од трговаца да плате трговачке царине. На сваком мосту узимани су од трговаца нови намети. Феудалци су понекад дизали мостове и на сувом месту да би наплаћивали мостарину и разапињали ужад преко реке не пропуштајући трговачке бродове без наплате царине.
И градови су чинили трговцима све могуће сметње. Сем плаћања великих царина они су обавезно морали изложити на продају робу коју превозе. Притом им се дозвољавала само трговина навелико, пошто су право на ситну трговину имали локални трговци.
Трговци су морали да крећу на своје трговачке походе у великим одредима, с наоружаном стражом, која их је чувала од свих опасности. Трговачки бродови били су наоружани.
Борба с феудалним сениорима и услови средњовековне трговине нагонили су трговце да се уједињују у посебне организације, гилде и ханзе. Понекад су се ханзе појединих градова уједињавале у савезе да би сачувале своје трговачке повластице. У XIII в. трговци фландриских градова с трговцима Брижа на челу ујединили су се у ханзу ради трговине са Енглеском. У XIV в. Склопљена је чувена Северонемачка ханза.
Банке и кредит. Потребно је истаћи још једну околност која је крајње компликовала средњовековну трговину. Не само да је сваки цар или краљ ковао свој новац, већ је то чинио сваки иоле већи град, сениор и епископ. Захваљујући томе настао је велики број монетарних система. Уз то су многи феудалци који су имали право да кују новац издавали рђав новац у циљу зараде. Да би се човек могао снаћи у тим монетарним системима, да би се рђав новац разликовао од пуновредног, створена је засебна професија мењача, који су се бавили разменом новца и његовом проценом. Сваки иоле већи новчани посао могао се обавити само уз њихово посредовање. Мењачи су постепено постајали банкари. Упоредо са операцијама око размене бавили су се и операцијама преношења новца. Пошто је у то време био у оптицају углавном сребрни и бакарни новац, ношење новца претстављало је сложен и опасан посао. Да би трговац из Италије који је кренуо, на пример, на шампањски сајам могао обавити куповину робе, морао је преносити преко Алпа читаве вреће новца. У вези с тим створена је посебна операција — преношење новца, којом, су се нарочито бавили италијански мењачи. Примивши извесну суму новца од трговаца који је ишао на сајам у Шампању, они су наређивали свом агенту на том сајму да изда трговцу одговарајућу суму пошто поднесе признаницу или квиту. Операције такве врсте око преношења новца стапале су се с кредитним операцијама. Тако су почеле да настају банке.
Црква је забрањивала узимање камата и гонила зеленаше, пошто је сама била највећи зеленаш тога времена. Црквене установе биле су мал'те не први банкари у историји Европе. Захваљујући својој великој акумулацији, црква је давала кредит краљевима и сениорима, а није се либила ни давања малих зајмова. Она није тражила камате, већ је узимала у залог углавном земљу. У случају неисплаћивања зајма она је добијала могућност да присвоји ту земљу. Забрана узимања камата била је за цркву само изговор за борбу с конкурентима — другим зеленашима. Гонећи их као прекршиоце канонског права, она је тежила да монополише кредит за себе и да овлада тим најважнијим средством за присвајања земље. Уосталом, лако је било заобићи канонске забране. У документу у коме би се записао овај или онај кредитни посао камате су одмах уписиване у дуг.
Највећу улогу у кредитним пословима играла је папска курија, где су се стицала огромна средства из свих земаља Европе. Да би остварила све те приходе, папска курија је морала да прибегава помоћи североиталијанских банкара, који су због тога добили назив »банкара и мењача римског папе«. Уносећи одједном у папску курију велике суме новаца, они су добијали право да убирају приходе које је папи уплаћивало потчињено му свештенство цедећи са своје стране тај новац од становништва својих епархија. Папска курија постаје у то време центар крупних финансиских операција у Европи. Неуредним платиоцима дугова претило је искључење из цркве.
У XIII в. играли су као зеленаши велику улогу духовно-ритерски редови, особито ред Темплара. То је, на крају крајева, довело до пропасти реда (види гл. XIX).
Улогу банкара и зеленаша између XI и XIII в. често су играли Јевреји, од којих су узимане разне дажбине без икаквог ограничења. Јевреји су били уносан извор прихода за сениоре и краљеве. Право да се у своме граду држе Јевреји-зеленаши био је врло уносан посао. То се право високо ценило, поклањало и продавало. На њему су зарађивали и многи духовни сениори.
Не треба замишљати да су Јевреји сви од реда били зеленаши. Реч је само о малобројном горњем слоју који се издвојио од јеврејске сиротиње. Јевреји су живели у засебним квартовима — гето, и нису имали права да се ван њих насељавају. Морали су носити посебно одело по коме су се могли распознати. Већи део јеврејског становништва у градовима чинили су занатлије и ситни трговци. Јевреји су били познати као златари, апотекари и лекари. Јевреји лекари уживали су нарочиту популарност као мајстори у свом послу.
Од времена Крсташких ратова почела се распаљивати верска мржња према Јеврејима, и њом су се често користили свештенство и власти да директно опљачкају Јевреје. У XIII в. почели су прогони Јевреја зеленаша да добијају систематскији карактер, зато што су се појавили »национални« зеленаши, «а првом месту у северној Италији. Трговачке операције а исто тако и операције око размене и преношења новца довеле су до оснивања читавог низа банкарских контоара, особито у градовима северне Италије — Ломбардије. Сама реч »Ломбарђанин« била је тада синоним за зеленаша. Банкари се појављују и у другим земљама — у Француској, Немачкој, Енглеској, а то повлачи за собом немилосрдно гоњење Јевреја као конкурената.
Кредит је у Средњем веку имао првенствено потрошачки карактер. Због релативне оскудице новца, неразвијености трговине и новчаног оптицаја кредит је водио у пропаст или дужника или повериоца. Нарочито се упропашћују и губе своје земље многи феудалци који су упадали у дугове код зеленаша. То се на првом месту односи на средње и ситне ритере. Крупни феудалци и краљеви могли су да некажњено не плате своје дугове. На пример, енглески краљ Едвард III, који је почео рат против Француске с новцем позајмљеним од италијанских банкара, задужио се код фирентинских фирми Барди и Перуци са 1,365.000 златних фјорина и одбио да их плати (1346 г.).
Жртве зеленаша често су били сељаци, који су ретко били у стању да се раздуже. Тако је зеленашки капитал постепено разбијао феудално друштво, упропашћујући ритере и сељаке. Ма да није стварао никакав нови начин производње, доприносио је рушењу феудалног уређења и самим тим крчио пут за развитак капиталистичких односа.
Промене у социјалној структури села. С развитком градова биле су у вези промене у привреди и социјалној структури села. На првом месту треба навести развитак робно-новчаних односа на селу, који је, уосталом овде текао споријим темпом него у граду. Село је дуго чувало свој натурално-привредни карактер и кад је већ почео развитак градова и градског тржишта.
Градско становништво претстављало је само незната« део становништва тадашње Европе. Док је град чувао читав низ аграрних обележја, село је у великој мери само задовољавало своје потребе у предметима занатске производње. Село је давало граду релативно мали део својих продуката, производећи њихову основну масу за сопствену потрошњу. Али онај део који је село давало и који је претваран у новац, робни део његове производње, добијао је све већи економски и социјални значај. С једне стране, претварање сељака у произвођача робе, а с друге стране, развитак сењеријалне трговине, бар у неким земљама — то су основни моменти које треба истаћи када се говори о последицама које је процес одвајања градова изазвао на селу.
У XIII и XIV в. натуралне обавезе почеле су се замењивати новчаним. Феудалци су више волели да непосредно од сељака добију новац, експлоатишући на тај начин везу сељака с тржиштем која је тек почињала. Тражење новца од стране феудалца често. је приморавало сељаке да на тржишту продају не само вишкове већ и део неопходног производа. Тако новчана рента није ни издалека претстављала олакшицу за средњег сељака. Она је могла бити корисна само за горњи слој сељака. За средњег сељака она је често значила пропаст или га је бацала у дугове. На бази развитка новчане ренте одваја се горњи сељачки слој. Имајући залихе, он може да чека добре цене и да се обогати трговином. Он сељацима позајмљује новац и жито и, шпекулишући тиме, откупљује од њих земљу. Он често приморава своје дужнике да отплаћују дуг радећи на његовим пољима. То има за последицу да је сељак често принуђен да сем рада за феудалног поседника, сем феудалне ренте, отплаћује још кулаку или градском зеленашу дуг новцем или одрађивањем. Било је и других начина на које је град експлоатисао село. Маркс Каже: »Ако у Средњем веку село политички експлоатише град, свугде где феудализам није сломљен изузетним градским развитком, као у Италији, град свугде и без изузетка економски експлоатише село својим монополским ценама, пореским системом, еснафством, непосредним трговачким варањем и зеленаштвом.«[4] Градови су настојали да сузбију развитак заната на селу, у тежњи да задрже монопол у области занатске производње и да експлоатишу село монополским ценама. Наилазимо на случајеве где грађани насилно уништавају занатска оруђа по селима.
Од XII и XIII в. брзо расту државни порези, чији терет пада у првом реду на сељаштво. Државни порези долазе као нови терети уз оно што сељак плаћа сениору и зеленашу. Не треба заборавити ни то да је сељак плаћао велике дажбине у корист цркве. Десетак, који се плаћао на целокупни приход, није био мали терет за сељаштво. Он се плаћао у натури. То је била необично тешка форма плаћања, која је давала повода за сталне спорове и за нове захтеве. Сем тога, црква је убирала и низ других дажбина — новчић светог Петра, плате за црквене обреде, прилоге итд.
Важан је моменат у вези с развитком новчаних односа имовинско раслојавање сељаштва. Пораст робно-новчане привреде доводи до одвајања велике масе сељака с мало земље. Маркс подвлачи да развитак класе сиромашних надничара не само да прати развитак новчане ренте већ му и претходи. Пораст новчане ренте повећава пропадање једног дела сељаштва, проширује слој сеоског полупролетаријата. На селу се јавља знатна група сељака ситносопственика који се експлоатишу као најамни радници. Феудални поседник, замењујући кулук новчаном рентом, лишава се принудног рада сељака, али он може да води газдинство уз помоћ најамних радника које на првом месту налази у свом селу међу сељацима с мало земље.
Ту већ почиње да настаје нов начин експлоатације. Ми, природно, не можемо назвати сељаке с мало земље, који раде на земљи феудалног поседника, радницима у данашњем смислу речи. Они су још везани за своје ситне земљишне деонице које су добиле од феудалног поседника као државину. Често су то још неслободни сељаци који су обавезни да плаћају земљо-поседнику феудалну ренту. Али, поврх тога, они се понекад најмљују за плату код свог господара, а понекад одлазе да зараде на другим феудалним поседима, где раде на властелинској земљи, а кадгод и на земљи имућних сељака. Јављају се и радници који су већ изгубили везу са својом земљом. Они се најмљују код феудалног поседника или богатог сељака да раде сезонски или преко целе године, и тако надниче целог живота.
Положај сељака погоршао се још више услед насртаја феудалаца на општинску земљу. Сениори су тежили да је узму у своје искључиво коришћење како би на њој водили своје газдинство, а најчешће да би је давали сељацима под аренду. То је био начин повећавања ренте. Али, сениори су често ограђивали општинску шуму ради лова и размножавали у њој дивљач. Због тог присвајања стално су избијали сукоби са сељацима, који су, као и раније, изгонили своју стоку на пашњак ма да га је господар оградио, и пустили је да тамо пасе.
С порастом експлоатације, коју је изазвао развитак робно-новчаних односа на селу, расте и отпор сељака. У времену од XIV до XVI в. долази до највећих сељачких буна.
Према томе, одвајање града од села и развитак робно-новчаних односа разбијају феудалну производњу и стварају предуслове за нове, капиталистичке односе, који се рађају у појединим деловима Европе (најпре у Италији) већ у XIV в., а од XVI в. почињу да се шире по читавој Европи.
ЛИТЕРАТУРА
I. Класици марксизма. Маркс, Капитал, т. III, гл. XX, XXXVII. — Маркс, «Писмо Енгелсу од 27 јуна 1854 г., Дела, т. XXII. — Маркс и Енгелс, Немачка идеологија, Дела, т. IV. — Енгелс, Анти-Диринг, Дела, т. XIV. — Енгелс, Додатак III тому Капитала, Дела, т. XVI, део II. (Види српски превод). — Енгелс, О распадању феудализма и развитку буржоазије, Дела, т. XVI, део 1.
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Грацијанског и Скаскина, т. I, 1939, стр. 311—355. — Средњи век у својим споменицима, у ред. Јегорова, одељак VII—VIII, Москва 1913. — Немачки град у XIV и XV веку, зборник материјала у ред. Стоклицке-Терешковић, 1936.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Епоха Крсташких ратова, т. I, гл. VIII, Москва 1914. — Кулишер, Историја економског живота Западне Европе, т. I, 7 изд., Москва 1926. — Џивељегов, Трговина на Западу у Средњем веку, Петроград 1904. — Џивељегов, Средњевековни градови Западне Европе, Петроград 1908. — Лозински, Класна борба у средњовековном граду, 1925. — Тијери О., Изабрана дела, у ред. Вајнштајна, Москва 1937. — Тијери О., Градска комуна у Француској, 1901. — Грацијански, Париски занатлиски еснафи, Казан 1911. — Вјазигин, Порекло градске слободе на Западу, 1908. — Белов, Градско уређење и градски живот средњовековне Немачке, 1912. — Стоклицка-Терешковић, Огледи из социјалне историје немачког града у XIV и XV веку, Москва 1936. — Оловјањишњикова, Западна Европа у Средњем веку (XII—XIV в.), Москва—Лењинград, 1926. — Иванов, Средњовековни град и његови становници, Петроград 1895. — Читанка за историју Средњег века у ред. Виноградова, разна издања, т. II, § 24, 31; т. III, § 61, 62; т. IV, § 87.