Историја савремене цивилизације 9
| ←< 8. глава | ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос |
10. глава >→ |
Пропаст Наполеонова система. — Наполеон поплави Русију с војском од 600.000 људи, а у исто време се продужавао и рат са Енглеском и Шпанијом. По свом обичају, оп се упути право на престоницу, надајући се, да ће добити понуду за мир, кад њу заузме. Он доиста и уђе у Москву (септембра 1812.). Али му предрачун осујетише некоје околности, које он није био предвидео. Москва је била само верска и народоносна престоница Русије, а Петроград је био управно средиште, и губитак Москве не укочи руску владу, нити пак Александар посла, да тражи мир. Тада се Наполеон реши да сам учини прве кораке за измирење и посла понуду за мир. Но Александар изјави да неће о миру преговарати, док непријатељ не напусти руско земљиште. Ваљало је чекати, а Наполеон то није могао: његова војска, још од самога почетка рђаво дисциплинована и састављена од људи из свих земаља, бејаше се умањила прелазећи преко ове простране равнице без средстава за живот, где су војници, рђаво снабдевани храном и другим намирницама, могли живети једино тако, ако се растурају ради пљачкања; пред битку код Москве није их било више остало од 155.000 бораца; кретали су се споро, преоптерећени многим колима, пуним плена, као каква варварска хорда.
У Москви се. војска не могаде преуредити. Становништво, обузето мржњом наспрам јеретичких освајача, бејаше напустило град, а у њему је било остало само нешто туђинских трговаца; и оне исте вечери, кад су у њ ушли Французи, град би уништен пожаром. Ту се није могло презимити; требало је дакле вратити се у Европу. А Наполеон се на то реши тек после 18. октобра. Те је године зима била врло рана и јака, хладноћа је била па 30° испод нуле. Војска, приморана да се враћа преко земље коју је опустошила, пропаде од мраза и глади; враћали су се само растурени војници без оружја. Русија се ослободи, а Наполеон изгуби своју војску. То је био први чин његова пораза. — Њему не само да се Русија била одупрла, него су му се и његови савезници почели измицати. Корпус пруске војске преговарао је с руском војском и обећао је да остане неутралан, а по том пруски краљ, под изговором да иде, да уреди ратовање против Руса, умаче из Берлина, где је био под надзором француске посаде, повуче се у Шлеску и уговори савез с Русијом и Енглеском (јануар — фебруар 1813. године).
Пруски краљ пусти позив на свој народ, који одговори добровољним прилозима и добровољним уписивањем у војску; поред редовне војске уреди се и домобранство (Landwehr), које се одену и наоружа о трошку појединих области. Уједињена пруска и руска војска иђаше на Немачку, да је буни против Наполеона, а кнезови, који се не би придружили савезницима, морали су бити збачени. Најпре буде Саксонска притиснута војском, па она и остаде велико разбојиште. Саксонски изборник, којега Наполеон бејаше учинио краљем, не смеде се решити ни за једну страну, но Наполеон га примора да остане његов савезник. Ратни поход у пролеће 1813. год. састоји се у две крваве битке (код Лицена и Будишина). Наполеон остаде господар Саксонске, али он немађаше коњице, те затражи примирје на три месеца, но могао га је добити само на шест недеља. Савезници показаше да имају снаге за борбу; домобранци, на које се мало рачунало, борили су се са огорчењем. — Аустријска влада, која је све дотле била неутрална, бојећи се брзога напада, охрабри се, кад виде да је Наполеон у шкрипцу, па изјави да би она посредовала за мир између зараћених страна. Наполеон прими понуду за посредовање, да би опет задобио Аустрију. Али је споразум био немогућан: Наполеон је хтео да уговори мир с копненим силама, искључујући Енглеску, а савезници су хтели примити само општи мир, јер бејаху обећали Енглеској, која им је давала новаца, да неће уговарати никакав мир без њенога пристанка. Прашки је конгрес био дакле само једна комедија. Аустрија се била у напред обвезала да се придружи савезницима, ако Наполеон одбије њене услове мира, а знало се да ће их одбацити. 10. августа аустријски цар ступи у савез. Од тада је савез био потпун; сад су први пут четири европске велике силе заједнички радиле против Француске. То је био други чин пораза (март — август 1813.).
Савезници (тако су се од тада називали) решише да Наполеону одузму целу Немачку. Они напустише оно споро и методичко ратовање, које им је 1793. године донело пораз, па усвојише Наполеонову стратегију. Они су имали три велике војске, укупно 480.000 људи. Буде решено да главна војска пређе у напад, и требало је ићи право на непријатеља и уништити му војску, а не задржавати се при опсадама. „Све савезне војске, вели се у плану од 12. јула, прећи ће у напад и непријатељски војнички стан биће им зборно место.“ Летња се војна водила на трима областима, Саксонској, Шлеској и Браниборској. Наполеон, као победилац код Дражђана (Дрезде), одржа се у Саксонској, али му остале војске буду потучене, или потиснуте из суседних земаља. Савезници утврдише 9. септембра план, који се имао применити на Немачку: успоставити Пруску и Аустрију као што су биле 1805. год., Хановеранску вратити Брунсвику, повратити у пређашње стање оне немачке земље, које су биле спојене с Француском Царевином, или дате владаоцима францускога порекла, растурити Рајнски Савез, обезбедити потпуну и апсолутну независност малих државица све до Алпа и Рајне. Ишло се на то, да се уништи Наполеонова превласт у Немачкој тим, што би му се отргли његови савезници. Баварски краљ даде први пример за то, одвоји се од Рајнскога Савеза, па ступи у коалицију (т. ј. онај савез против Наполеона). То је био трећи чин Наполеонова пораза (август — септембар 1813.).
Три су савезничке војске заједно ишле на Липиску, главни француски стан. Ту је битка трајала три дана. Наполеон одступи са 100.000 војника, које врати у Француску. Владаоци француске народности побегоше, а немачки кнезови ступише у коалицију. Тако Немачка буде изгубљена за Наполеона. То је четврти чин пораза (октобар — новембар 1813.).
Кад савезници стигоше у Франкфурт, понудише Наполеону да му оставе Француску онакву, каква је била 1800. године, али задржаше за себе право да продуже продирање напред и за време преговарања. Пошто Наполеон нареди да се упише и прикупи 300.000 људи, савезници пустише франкфуртски проглас, у ком је речено: „Силе не ратују с Француском, него са оним истакнутим господарењем, што га је Наполеон имао изван граница свога царства... Оне ујемчавају Француској Царевини такву пространост државне области какву Француска никад није имала под својим краљевима.“ — По том три савезничке војске пређоше Рајну, упадоше у Француску и упутише се Паризу, на југу преко Франш-Контеа и Сене, у средини преко Марне, а на северу преко Холандије и Оазе. Наполеон бејаше оставио своју војску растурену по немачким тврђавама, а код себе је имао само још своју гарду, и неколике остатке од војске. Он у њих увуче новопописане војнике и народну гарду, те створи војску с којом је војевао у Француској. За време тога ратовања савезници су му још нудили да преговарају о миру у Шатиљону, и Француској сад остављаху само оне међе од 1792. године. Наполеон бејаше пристао да и то прими, а по том одби. 18 марта 1814. године шатиљонски конгрес буде затворен.
Преко ухваћених тајних депеша савезници дознадоше, да се Париз не може бранити, те се упутише право на град, који се предаде после једне полудневне битке. Француска је била у савезничким рукама. То је био пети и последњи чин те борбе. Кад је она започета, савезници су мислили само да Французе истерају из Немачке; они су само хтели да пониште Наполеонову творевину. Но победа их је довела чак у Француску, и сад су уништавали оно што је Револуција створила.
Крај царства. — Савезници, као господари Европе и Француске, узеше на себе да одређују судбину и једној и другој. Они започеше с Француском. Никако више нису хтели Наполеона, а нису ни помишљали да поврате републику; они су тражили једнога владаоца, који би могао утврдити монархијски облик владавине и уговорити мир са Европом. Три су решења предлагана: — 1., да то буде син Наполеона и Марије Лујзе; али се побојаше да се тим не да сувише утицаја Наполеонову тасту, аустријском цару; — 2., Бернадот, којега руски цар Александар предложи; али ниједна друга сила није хтела ни да чује за то, бојећи се каквога врло пространога савеза између Француске и Русије; — 3., Бурбонци, — али су савезници од доласка у Француску били приметили, да нико више у земљи не мисли на њих; за време од дваестину ратних година њих бејаху заборавили. Међутим, енглеска влада изјави, да она не жели да се Французима намеће ма која влада, и да народ треба да буде властан да сам себи избере господара.
Аустријски министар Метерник, који је. већ имао великога утицаја међу европским државницима, заузе се за Бурбонце и радио је да они буду примљени. Он прими њихове изасланике и изради да се реши, да ће се француске области, у колико их савезници буду имали у својим рукама, вратити бурбонским присталицама, ако се изјасне за њих.“ После савезничкога уласка у Париз владаоци решише да на престо поставе Луја XVIII, а по савету Таљеранову изјавише „да неће више преговарати о миру ни с Наполеоном ни с којим било чланом његове породице, да ће поштовати стару Француску, онакву каква је била под својим законитим краљевима, и даће признати и зајемчити устав, који буде француски народ себи прописао.“ Према томе они „позваше Сенат да назначи привремену владу, која би имала да управља земљом и да припреми нов устав.“ Обратише се двама телима, која су већ постојала као законита, Сенату и Законодавном Телу, или боље рећи, члановима тих двеју скупштина, за које се знало да су наклоњени Бурбонцима. Сенат, у ком је од 142 члана било само њих 63, реши да се Наполеон лишава престола и да се народ и војска разрешавају своје заклетве, а постави привремену владу од 5 чланова. Законодавно Тело, у ком је од 303 члана било само 77, потврди то решење. Војска, повучена на југоисточну страну од Париза, прими скупштинска решења, па и сами маршали, који су се налазили око Наполеона у Фонтенеблу, саветовали су му да се одрече престола.
Тада су Бурбонци могли узети управу у своје руке; савезници их склонише да заведу либералну (слободоумну) владавину, да усвоје оне измене извршене у Француској од 1789. године и да у управи не употребљавају емигранте (т. ј. пређашње исељенике). Луј XVIII имао је бити позван, не на основу свога наследнога права, него на основу устава, који је Сенат саставио. У том је акту речено: „Француски народ, по слободној својој вољи, позива на престо Луја од Француске.“ Сенат је био ставио као услов да у будуће краљ поштује права војске, државни дуг и продају општенародних (државних) добара. После тих изјава Луј се врати у Француску, где га признаде за краља Сенат и Законодавно Тело.
Уговори мира 1814. и 1815. године. — Нова је влада уговарала мир; она најпре потписа уговор о примирју (француска војска мораде напустити сва утврђења која је још држала), а по том и уговор о миру. Савезници су захтевали само то, да се Француска поврати у границе од 1792. године (допустише и нека увећања); нису тражили никакву ратну оштету (чак не хтедоше наредити ни да се исплати 169 милиона дуга Пруској); они шта више оставише у француским музејима и она уметничка дела, што их Наполеон бејаше однео из покорених земаља. Они су хтели избећи понижавање Француза, и изјавише, да се „силе одричу целокупне суме коју би могле захтевати, само да би тако доказале, да заиста желе да се изгладе сви трагови оних несрећних времена“. Савезници не хтедоше оставити посаду у Француској и чим Луј обнародова нови устав, они изиђоше из Париза и напустише Француску Краљевину.
Ове погодбе бише измењене 1815. године. Чим се у Бечу дознаде о Наполеонову повратку, европске владе објавише „да се Наполеон Бонапарта ставио изван грађанских и друштвених веза, и да се, као непријатељ и нарушилац светскога мира, изложио гоњењу и казни у име друштвене правде“. Ни једнога тренутка нису они мислили на преговарање с њим. Војске им још не бејаху распуштене, и они их с места упутише на Француску, те је поплавише са свих страна.
После Наполеонова пораза савезници су сматрали, да је раскинут онај уговор од 3814. године. Пошто Бурбонцп нису били довољно јаки, да одрже своју власт, то савезници решише да Француској наметну пеке обавезе и терете, који ће је држати у зависности наспрам њих. Они се сложише да траже знатну ратну накнаду, да нареде да се уметничка дела врате оним земљама, из којих их је Наполеон упљачкао, да оставе војску у посадама и да о трошку Француске подигну тврђаве у граничним земљама. По том изделише међу собом француску земљу, и свака сила доби за себе области у које посла своју војску, да се настани и живи на рачун тамошњих становника. Та је окупација трајала две године, док није исплаћена ратна оштета.
Исто су се тако споразумели да сŷзе и државне границе. Пруси и неке немачке државице хтели су, да се од Француске одузме Елзас, Лотрингија, па чак и Фландрија; од тих би се земаља имала створити једна држава за надвојводу Карла. Аустрија је захтевала да се бар поруше пограничне тврђаве. Енглеска влада и руски цар не пристадоше на то комадање, и све се сведе на то, да се одузму неколике тврђаве, Савоја и грофовина Ница (28. септембра 1815.). Тај уговор, релативно повољан, тадашњи су Французи сматрали као ужасан; војвода Ришеље, који бејаше дошао да га прими, потписао га је „више мртав него жив“. Наполеонов повратак Француска плати једном милијардом франака и двогодишњом окупацијом, али се спасе од деобе.
Бечки Конгрес. — После послова у Француској савезници су имали да уређују ствари у Европи. Они одредише себи састанак у Бечу, где се одржа један општи конгрес. Ту дођоше представници свих држава (90 из држава независних, а 53 од владалаца, који су били зависни од других). После толикогодишњега ратовања тај је скуп дипломата био прилика за свечаности и церемоније; аустријска је влада била одредила нарочити дворски одбор са задатком да се стара о том, да бављење у Бечу учини што је могућно пријатнијим.
Требало је да се конгрес отвори 30. маја 1814., по том 1. октобра, па онда 1. новембра; но у ствари он никако није ни отваран. Савезници нису хтели допустити да европске ствари претресају мале државице; они су хтели да питања расправе сами међу собом, а тај су рад имали да сврше два одбора; по том би они имали да изнесу пред конгрес сасвим готова решења, која би конгрес имао само да потврди. Представник Француске, Таљеран, уложи протест против таквога поступања и против израза савезници (који је имао смисла само за време рата) и постиже то, да буде објављено да ће формално отварање бити извршено 1. новембра „саобразно с начелима о државном праву.“ Пруски су изасланици били противни томе; Харденберг, стојећи с песницама на столу, викну: „Не, господо, државно је право бескорисно. Зашто да се каже да ми радимо па основу државнога права? То се само по себи разуме.“ Таљеран одговори: „Ако се то само по себи разуме, а да се и не каже, оно ће се још боље разумети, кад се каже.“ Хумболт викне: „Шта ту чини државно право?“ — „Чини то што сте ви ту“, — одговори Таљеран. И он је писао Лују XVIII: „Тврди се да смо и ми однели једну победу, што смо учинили да се унесе израз државно право. То мишљење треба да вам да мерило за оцењивање духа који конгрес одушевљава.“
То је била победа само по облику. Начела државнога права никад нису у Европи била чврста, а последњи су их ратови били сасвим поколебали. Таљеран је, у име Луја XVIII, изјављивао да „неће никако признати да само освојење даје суверенитет“ (то јест право господарења); али ни он сам, у време Наполеоново, није употребљавао другога права осем права завојевања. Кад је пак Француска престала бити освајачка држава, он је тада покушавао да се поврати старом обичају; он је говорио да свака земља по праву припада господару законитом, то јест наследном, и да треба дакле свакој владалачкој породици вратити оно што је раније било њено. Али савезници, поставши сад освајачима, бејаху изгубили оно поштовање законитих права; старо начело бејаше уништено, а никакво га ново још не бејаше заменило. Ниједан државник не би хтео да се сами становници питају о њиховој судбини; то је био револуционарни начин поступања, а тада се радило да се утру трагови Револуције.
Остајало је дакле још само једно једино правило, а то је воља савезника; то је оно што је руски цар називао „угодностима Европе“. Таљеран једном оде, да га пита шта намерава, а он му одговори: „Треба да сваки у том нађе своје угодности“. — А Таљеран дода: „И сваки своја права“.— „ Ја ћу задржати оно што имам у рукама“. — „Ваше ће Величанство хтети задржати за себе само оно што је законито (по праву) његово.... Ја на прво место стављам право, па онда угодности“. — „Право је оно, што Европи буде угодно“, рече Александар.
У ствари конгрес се не отвори; питања су решавале комисије, састављене само од представника великих држава, час од представника пет великих сила (четири савезнице и Француске), а час опет осам (осем савезница и Француске још и Шведске Шпаније и Португалије). Остале владе нису питане за мишљење. Области бише издељене између владалаца са обзиром на богатство земље и на број душа, али без обзира на угодности становништва. — Одлуке, што их комисије донеше, бише исписане у виду посебних уговора између разних сила; по том сви ти уговори бише састављени у један општи зборник, који би назван Acte final du Congrés de Vienne (Завршни рад Бечкога Конгреса).
Наполеон је господарио целом Европом и све је по њој испретурао. Савезници су му је били преотели, али нити су је могли нити пак хтели повратити онакву, каква је била 1800. године, него решише да је из нова преправе. 30. маја, пре него што ће напустити Париз, они су се сагласили, по једном тајном уговору, да Француску држе удаљену и да сами између себе, а према извесним општим одредбама, одређују судбину оних земаља, што су одузете од Француске. Те су земље биле Белгија и лева обала реке Рајне,[1] Холандија, Швајцарска, Немачка, Италија и Велико Војводство Варшавско. Савезници су најпре решавали питања у којима су се слагали.
Холандија буде враћена Оранијевској породици, и буде састављена с Белгијом, да сачињавају краљевину Холандију (Низоземску). — Швајцарска опет постаде један савез (конфедерација) и доби три нова кантона, Женеву, Вале и Невшател. — Лева обала Рајне буде одређена, да се употреби на накнаде немачким кнезовима. У Шпанији и Португалији пређашњи господари бејаху већ повраћени. — У Италији све буде враћено, као што је било и пре Револуције,[2] изузимајући две републике, Ђенову и Млетке; ђеновска буде дата сардинском краљу као накнада, а млетачка остаде Аустрији. — Шведски краљ у накнаду за Финску доби Норвешку, која се одузе од Наполеонова савезника, данскога краља.
Три питања, на којима се силе не могоше сложити, буду остављена за другу прилику, (пошто им се ту интереси сукобљаваху). То су: 1., Уређење Немачке (Пруска је хтела да се обнови царство, а Аустрија је волела да остане савез); — 2., Давање накнаде Пруској (Пруска је хтела присвојити краљевину Саксонску, Аустрија није хтела имати Пруску на чешкој граници, а и други су се савезници бојали да Пруску учине у Немачкој сувише јаком) и 3., Велика Војводина Варшавска (Александар ју је хтео задржати и створити од ње пољску краљевину, а Енглеска и Аустрија не пристајаху, да се цар толико пружа у напред у Европу). Та су три питања претресана у Бечу и Таљеран се користи неслогом, те изради, да Француска опет уђе у европски „концерат“; он се изјасни против предлога да се Саксонска одузме „законитом“ краљу. Пруска се наслањаше на Русију, а Александар је допуштао да се Саксонска узме, да би тако и он добио Пољску. Таљеран се сложи са Енглеском и Аустријом, Француска буде примљена у комисију, и све три уговорише савез за одбрану. Таљеран је писао Лују XVIII: „Сад је, Сире, коалиција занавек растурена; Француска није више усамљена у Европи“. Говорило се чак и о рату. По том се поврати слога: Александар доби Пољску, а напусти Пруску, која не доби ништа од онога што је тражила. Не пристаде се на то да се збаци саксонски краљ. Пруси предлагаху да му се у замену за његове земље да нова краљевина, која би се створила на левој обали Рајне; тада су пруски државници желели да избегну непосредну близину француске границе. За Француску је изгледало корисно, да између ње и Пруске буде каква слаба државица под управом савезнога владаоца, али ипак Таљеран одби такво изравњање, као противно законитости и опасно за немачку равнотежу. Најзад Пруси пристадоше да приме накнаду састављену из четири комада: северну Саксонску са 782.000 душа, 810.000 душа у Пољској, 829.000 у северној Немачкој и 1,044.000 на левој обали реке Рајне. На тај се начин Пруска нашла, а против своје воље, наслоњена на француску границу и оптерећена дужношћу да брани Рајну.
У Немачкој, родољуби, који су живо радили на „рату за ослобођење“ од Наполеона, желели су да се поврати старо германско (немачко) царство; пруски су државници предлагали да се за императора узме аустријски цар, па би две велике државе, Пруска на северу и Аустрија на југу саставиле један Директорат (управно веће) који би управљао Немачком. Аустријски цар не хтеде по ново узимати назив немачкога императора, а није желео да ступа у једну заједничку владу, где би морао делити власт с Пруском. Мали владаоци осталих немачких државица нарочито су гледали да сачувају ону независност, што су је задобили 1806. године; њима се није допадало да им се успоставља каква виша власт, а особито да слушају прускога краља, којега су сматрали као себи равнога. Године 1813. да би немачке кнежеве увукли у савез, савезници су им уговорима били обећали да ће им оставити њихову државу и независност. Те независне државе нису могле образовати једну народну целину. С тога се дакле одустаде од намере да се по ново царство ствара, које је Наполеон уништио, па се установи само једна конфедерација (Deutscher Bund, Немачки Савез), то јест један вечити савез између држава, с једном дијетом (Bundestag), то јест сталном конференцијом (скупом) изасланика свих држава.
Ето, то је дело Бечкога Конгреса, где су све европске владе биле заступљене. Оно је допуњено 1815. године, после другога пада Наполеонова. Не само да су предузете потребне мере, да се Француској одузме могућност да обнавља рат (одузимањем њенога освојења и стварањем према њој читавога појаса утврђења), него се покушало и да се у будуће спречи сваки рат у опште између владалаца. Метерник, који је тада управљао осталим државницима, радио је да протури, у XVШ столећу непознато начело, да сви владаоци саставе као једну велику породицу, и да је за све владе корисно да се узајамно потпомажу против њихових поданика и да своје међусобне спорове расправљају решењима изборних судова. Тада буде решено да се често држе конгреси, којима ће бити дужност да одржавају слогу између влада, а у исти мах л да предузимају што буде потребно против незадовољних народа. То је названо Метерниковим системом. Он је радио доста правилно за десетак година; дипломати су држали више конгреса и угушили више побуна; конгрес је послао аустријску војску да помогне неапољском краљу, а француску војску, да помогне краљу шпанском, обојици против њихових поданика.
Уговори од 1815. године остадоше као основица међународнога права кроз четрдесет година (до Кримскога Рата), и за то време у Европи није било великога рата. Дело Бечкога Конгреса уништено је између 1860. и 1870. године, али је сачуван обичај да се састају европски конгреси и идеја о изборном суду, који би могао у неколико спречавати ратове.
Европа у 1815. години. — Европу су преправиле четири велике силе, но у своју корист. У начелу је она требала да буде враћена у оно стање, у којем је била пре Револуције. Но у ствари једина Француска би сведена на своју област од 1792. године, а све остале велике државе изиђоше из те поправке увећане, или заокругљене на рачун малих држава, поглавито на рачун италијских република и немачких црквених државица, које је Наполеон био уништио и које више не бише обновљене. Пољска, издељена у време Револуције, остаде подељена између три велике силе на истоку, и само град Краков буде претворен у слободан, независан град.
Аустрија, у замену за Холандију, коју није ни марила да задржи, задржа млетачку државу, којом се њена државна област прошири на југ чак до Јадранскога Мора, и однесе је у Италију чак до Тичина. У замену за своје баштине, растурене по Шварцвалду, она задржа за себе владичанство Салцбург, које се сучељавало с њеном границом на југозападу.
Пруска задржа пољску Познањску, коју је добила на деоби 1793. године, а у замену за друге пољске области, које бејаше присвојила 1795: год., она доби област Саксонску и Рајнску, а задржа и Вестфалску, коју је добила у замену за неке ситне баштине на левој обали Рајне. Тако је она имала четири области више него у 1789. години, и њена се државна област није више простирала у облику усамљених комада, него у једној готово једноставној целини[3] преко целе северне Немачке, од Русије па чак до Француске.
Руски цар задржа раздробљене пољске земље и Финску, коју је одузео од Шведске 1809. године; а добио је и део Пољске, који је 1795. год. био додељен Пруској, с тим да од њега створи пољску краљевину, у којој је он остао господар.
Енглеска у Европи није ништа друго тражили осем једнога острвцета Хелголанда, а примила је своју накнаду на рачун француских и холандских насеобина.
Између три силе на истоку (Русије, Аустрије и Пруске) и две на западу (Француске и Енглеске) стојала је средња Европа издељена на ситне државице. Немачка није више била оно царство без снаге, састављено од триста области, позатвараних једних у другима, подељено између триста несагласних, полунезависних влада; она је од проласка Француза остала упрошћена, ослобођена независних господара, свих црквених кнезова и готово свих слободних градова; она постаде оно што је од ње Наполеон био начинио, то јест једна владалачка конфедерација, али управа над тим владаоцима опет остаде у рукама Аустрије.
Италија је била по ново раскомадана на мале, независне државице: на југу Непољска Краљевина, у средини Папина Држава и три војводине, Тоскана, Парма и Модена; а па северу Сардинија, увећана ђеновском облашћу, и аустријске области миланска и млетачка, спојене под једну заједничку управу под именом Ломбардо-млетачке Ераљевине. Аустрија, господарећи сливом реке Поа, и владајући трима војводинама, које су припадале принчевима из аустријске владалачке породице, имала је Италију у својим рукама.
Немачка и Италија остадоше и даље оно, што су и биле још од времена Средњега Века, то јест раскомадане народности. Обе су биле под утицајем Аустрије, којој је ишло у рачун да одржи ту раскомаданост, пошто није желела да се више увећава, а било јој је лакше да влада над слабим државама.
На француској се граници одржале две државице, које су откинуте од старога Германскога Царства: Швајцарска, увећана Женевом, Невшатељом и Валеом, и претворена у савез од 22 кантона, — и Холандија, која постаде краљевина, по простору удвојена присаједињењем Белгије. Обе су проглашене за неутралне и стављене под заштиту свих европских сила.
На истоку Пољска је била уништена, Шведска потиснута на Скандинавско Полуострво, али је краљевина Норвешка одвојена од Данске и придружена краљевини Шведској.
Европа је 1815. године била уређена, као и Европа XVIII столећа, тако да се одржава равнотежа између великих сила и слабост средишне области, где су утицаји великих држава требали да се одржавају у међусобној равнотежи. Такво је уређење трајало једно пола столећа, док наклоност према равнотежи није устукнула пред жудњом да се изврши уједињење у Италији и Немачкој.
- ↑ Француској је била остављена Савоја и грофовина Ница.
- ↑ Привремено буде остављен Мират као краљ неапољски, да га тим награде што је напустио Наполеона. Али он не буде званично признат; и 1815. године неапољски Вурбонци бише враћени на престо. А Мират, пошто покуша да се врати буде ухваћен и стрељан.
- ↑ Још су две области остале окружене туђом земљом, на истоку Мекленбурга на западу трн државе: Хановер, Хесен и Насава.