Историја савремене цивилизације 10

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Писац: Шарл Сењобос


ДЕСЕТА ГЛАВА
Уставна владавина у Европи.


Ресторација у Европи. — Вративши се на ново у своје државе 1814. године, европски владаоци прегоше да ресторирају, то јест да по ново поврате, онакву владавину, каква је била пре Револуције. Неки су се од њих хтели просто вратити у назад: сардински је краљ намеравао да уништи Корнишки пут, пошто је то било дело Французâ; хесенски кнез-бирач хтео је повратити на пређашњи чин све ове официре, који су унапређени за време његова одсуства. — У ствари пак повраћене владе задржаше нешто од оних поправака које су извршене за време Револуције: слободу земљорадње и индустрије, јединство закона, уређену администрацију, и у опште све оно, што је већ било започето под просвећепим деспотизмом и што није умањавало државну власт. Али оне поставише начело да је Револуција била један противзакони, злочиначки напад и да треба по ново вратити неограничену монархију. Луј XVIII називао је Наполеона отмичарем и 1815. годину рачунао је као двадесетпрву годину своје владе.

То враћање на неограничену монархију назива се Ресторација. Од тада су у Европи била два супротна гледишта за схватање владавине, — једно је била теорија апсолутистичка (то јест присталица неограничене владе), а друго уставна, у свакој су земљи биле по две противне странке, једна странка неограничене, а друга странка уставне владавине (која се назива либерална, т. ј. слободоумна). Разлика између њих није у облику владавине, јер ни уставна странка не претпоставља републику монархији, него се оне разликују у самом начелу о власти.

Теорија о апсолутизму (неограниченој владавини) без мало је исто што и стара теорија о божанском праву (droit divin). Сам краљ има сву власт у земљи; Бог ју је поверио његовој породици, с тим да се она преноси са оца на сина. Краљ своја права црпе из вере и наслеђених предања (традиција), а није их добио од својих поданика; с тога им није дужан давати никаква рачуна. Он управља онако како мисли да је добро, по својој савести; он се не мора строго придржавати никаквога прописа. Сва власт потиче од њега; он има права не само да управља, него и да прописује законе и да удара порез. У неким су државама поданици сачували обичај да бирају своје представнике, који се скупљају у скупштину. Владаоци обично гледају да управљају споразумно с том скупштином. Но ако се владалац и посланици не могу сложити, онда посланици морају попустити, јер суверенитет (највиша власт) не припада народу него владаоцу.

Апсолутисти не признају да краљ може примити какву обавезу наспрам својих поданика, а тако исто одбацују и сваки писан устав; опи не признају другога прописа осем предања и краљеве воље. Мислећи, да вера улива поштовање према владаоцу, то они хоће да вера буде обавезна и да цркви сачувају политичку власт (то се звало „савез између престола и олтара"). — Пошто сумњају у новине, које могу критиковати владина дела, то они хоће да се новине држе под сталним надзором; они су обично присталице цензуре, која прегледа све чланке, пре него што се пусте у јавност.

Апсолутистичку су странку у свима земљама сачињавали дворски људи и државни чиновници, — а имала је уза се и највећи део племства, свештенства и сељака. Њом је владало осећање поштовања наспрам прошлости и љубав према реду.

Уставна теорија полази од начела о нардном суверенству; то је готово она иста теорија о енглеској парламентарној владавини. Она признаје право краљу да влада, али он влада само по пристанку народа и на основу некога уговора (contrat). Он нема права ни да прописује законе, нити да скупља порез, ни да бира себи министре само по својој вољи; он може владати само у споразуму са скупштином, која представља народ; а ако искрсне сукоб између краља и народа, краљева је дужност да се покори, јер је народ суверен (носилац највише власти).

Да би се зајемчила народна права, саставља се писан устав (конституција) који постаје основни закон земаљски; краљ и његови министри морају се обвезати да ће се њега придржавати, а ако од тога одступе, народ има права да им стане на пут, и министри су одговорни. Како је приказивање свету злоупотреба власти најпоузданије средство да се оне спрече, то уставна странка тражи слободу говора, писања и зборова. Исто тако она тражи и слободу вероисповести, па чак и равноправност за све вероисповести.

Уставна је странка добивала своје присталице поглавито у градовима; она је обухватала грађане, раднике, правозналце и писце. Њена је лозинка била напредак и слобода.

Одмах по Ресторацији отпоче борба између те две странке. Она се тицала поглавито два питања:

1., Либерали су захтевали од својих влада, да издаду писан устав, те да тако утврде права поданика, а владе не пристајаху да приме ма какву обавезу, која би била противна владаочеву праву и достојанству.

2., Либерали су захтевали слободу штампе, а владе не пристајаху на то да допусте, да се пуштају на јавност субверзивни (превратни) списи (који су нападали друштвено или државно уређење) и задржаше цензуру.

Године 1815. апсолутисти су били на власти готово у свима европским државама. Они пред судовима оптуживаху писце из опозиције, забрањиваху књиге и стране новине и наређиваху да се бацају у тамницу они који би их читали. У Немачкој се владе поплашише од ученичких удружења, и Карлсбадски се Конгрес састаде нарочито за то, да растури Burschenschaft, да на универзитетима заведе надзорнике и да ученицима забрани удруживање и скупове; многи ученици бише затворени по тврђавама. — Либерали су са своје стране састављали тајна друштва и покушавали да заверама или побунама оборе владу, или да је приморају да дâ устав.

Парламентарна владавина у Енглеској. — Енглеска је земља где је поникла парламентарна владавина, — ту се она засновала. Енглеске су обичаје усвојили и други народи.

У Енглеској је парламентарна владавина била у XVIII столећу већ утврђена; она је већ радила за влада прва два Ђорђа (од 1715. до 1760.) готово исто онако као и у XIX столећу. Тада, као ни данас, није ту било писанога устава, него само обичајем утврђених прописа. Сматрало се да је влада подељена између три власти: наследнога краља, дома наследних лордова (Горњи Дом), и народне скупштпне (Доњи Дом), састављене од изабраних посланика. Сматрало се да парламенат нема друге улоге до само да одобрава законе и буџет; краљ је бирао себи министре и имао извршну власт. Он је био (а и остао је) неодговоран; кад краљ учини што незаконито, онда се узима као да је то учинио с тога, што је рђаво саветован, и пред парламентом су одговорни министри, а не он. У ствари је он узимао за првога министра вођа странке која у скупштини има већину, стављао му у дужност да сам избере себи другове и остављао га да управља све дотле, док буде имао своју већину. На тај је начин сва власт била у рукама народне скупштине, а краљ и лордови били су управо само као неки украси.

Под владом Ђорђа III, од 1760. а нарочито за време ратова с Француском, тај се начин владавине измени. Краљ опет поче употребљавати своја права, бирао је министре по својој вољи, чак и изван скупштинске већине, а отпуштао их је и онда, кад је уз њих већина; он стаде присуствовати министарским седницама при већању и наметати им своју вољу. — Виговска странка, која је управљала од 1715. године, коначно изгуби своју већину 1783. године и за време рата спаде на 60 чланова. Торијевска странка, наклоњена према краљевим прерогативима (т. ј. Правима), пусти краља да управља политиком; а тада је ваљало опирати се Француској. И мере против копнене заштите нису предузимане под видом закона, већ под видом простих краљевих наредаба.

Француска Револуција, која је пролила крв једнога краља, растројила цркву, одузимала приватну имаовину, оборила устав и круну, улила је Енглезима толико страха и гнушања, да омрзошс сваку промену, и за тридесет је година било немогућно учинити да се у Енглеској прими и најмања измена. Док су Французи рушили своју стару владавину, дотле су Енглези утврђивали „стару Енглеску" (Old-England).

Кад мир би повраћен 1815. онда се отпоче двогуби покрет: да се од владе добију поправке старога уређења и да се успостави парламентарна владавина подизањем опале скупштинске власти и смањивањем краљева утицаја.

Захтеви односно поправака били су управљени:

1., На казнене законе, који су делимице били још из XVI столећа. (У њима су се задржале свирепе казне: жигосање, привезивање за срамни стуб, шибање и др.; они су прописивали смртну казну за више од двеста разних врста преступа, и било је највећи злочин украсти што у вредности од 5 шилинга са излога робе, ухватити питомога зеца са зечарника, одсећи дрво). У неколико се доби тражена измена 1820. године;

2., на економско уређење, које је био још Кромвељ извео, па је после допуњавано за време ратова против Францускога Царства. (Било је забрањено примати у енглеска пристаништа друге бродове осем енглеских; царина је на страну робу била је врло велика и тако сложена, да је била потребна тарифна књига од 1200 чланова; увоз жита у Енглеску био је забрањен, све док жито не достигне врло високу цену, ма да та земља није имала довољно жита за своју потрошњу). Измене бише извршене између 1823. и 1828. године;

3., на веру, која је још била подложна гоњењу, што је уређено још у XVII столећу. (Католици су били искључени из свих врста државне службе, и нису могли заседавати у парламенту, јер се при ступању у дужност од свакога тражило да се изјасни против једне од католичких догма). И еманципација (ослобођење од тих ограничења) католика би усвојена 1829. године.

Највише ,је времена требало да се извојује поправка изборнога система, који је старином досезао чак до XIV столећа. Једне су посланике бирале грофовинске скупштине, које су биле састављене од свих власника имања из целе грофовине, а друге су бирали становници извесних повлашћених бургова[1]. Али ни распоред посланика који се имају бирати, ни начин поступања при бирању није мењан још од Средњега Века, те је тај систем био пун погрешака и бесмислица.

Пре свега посланичка су места била врло неправилно распоређена према становништву. Од 658 посланика Ирска их је слала 100, Скотска45, област Галска 24, а сама Енглеска 489. — У Енглеској десет јужних грофовина, с мање од 3 милиона душа, бирало је 237 посланика, а остале, с више од 8 милиона душа, бирале су само 252. Скотска је, с 2 милиона душа, слала 45, а Корнвелс, са 300.000, 44 посланика. Особито је падала у очи та неједнакост између грофовина и бургова: грофовине, које су представљале готово цео народ, имађаху само 186 посланика, а бургови су их бирали 467; грофовина Мидлесекс (Midlesex), која је обухватала готово цео Лондон, није имала више посланика него бург Олд-Сарум (Old-Sarum), где је била остала још само једна породица. Већина је бургова имала подсмевке достојан број бирача: 46 имало их је помање од 50, 19 мање од стотине, 46 мање од двеста, а 34 их је било сасвим расељених још од Средњега Века, те нису више ни имали изборнога тела. То су били bourgs pourris (расељени бургови); у Бералстону је била једна кућа, Гатон је био само један парк, а Денвич је био под водом још од пре толико столећа, па ипак су сви и даље слали своје представнике. Напротив, градови који су постали од XVI столећа, између осталих и Ливерпул и Менчестар, који су имали по више од 100.000 душа, нису имали својих представника. Рачунало се, да је 1793. године у Скупштини било 294 члана, које су изабрала бирачка тела, која су имала мање од 260 бирача, и да је већина изабрана с мање од 15.000 гласова.

Од туд је излазило, да посланици, бар они из бургова, нису били прави представници народа; они су у ствари назначивани од власника бурга или од владе. Од 658 посланичких места са 424 располагало је 252 покровитеља или сама влада. Ови су покровитељи сматрали себе за власнике посланичких места (столица), и наређивали су да се на њих бирају посланици, и кад их не би задржали за себе или за своје синове, они би их уступали својим креатурама. Године 1829. војвода од Њукастла, као власник великога бурга Њуверка (Newark), приморао је био једнога посланика тога бурга да дâ оставку, и предложио је за избор својега кандидата; сви су становници били његови закупци, но њих 587 усудише се да гласају за другога такмаца и сви су били отпуштени. Неко се жалио скупштини, а војвода одговори: „Зар ја немам права располагати се својом имаовииом како хоћу?" — Често су се места и продавала. На крају XVIII столећа многи су се људи нискога порекла, обогаћени у Индији (набаби), или у трговиии, бацали на луксуз да заседавају у парламенту; и за то је била одређена цена, која се повећавала или опадала.

Па чак и у оним грофовинама и бурговнма где су бирачи били независни, обично их је било за причу мало. У целој Скотској било је само 2.500 бирача; једна грофовина имала их је 9, друга опет 21, од којих је само један једини седео у земљи. Једнога дана срески старешина (shérif) сазва скупштину, да изврши избор за грофовину битску; у скупштину дође само један бирач; он заузе председничко место, објави да је седница отворена, изврши прозивање, одговори на прозивку свога имена, за тим је говорио у корист своје кандидације, приступи гласању и једногласно избра самога себе.

Бирање се још једнако вршило по старом начину. Кандидати су се пели на клупе и беседили усред ужасне ларме и свађе, јер је био обичај давати бирачима да пију и да приређују бирачке манифестације с једне и друге стране; често су се и тукли. Сви су се бирачи скупљали под ведрим небом, а у гомилу се увлачило и много људи који нису били бирачи; шериф је наређивао да се гласа дизањем руке, и обзнањивао је исход гласања. Понајчешће је исход био у напред познат, јер је бивао само један кандидат; а кад их је било више, онда се гласало поименце (poll), ако би то који такмац захтевао; сваки је бирач гласно говорио за кога гласа, и то је записивано; понекад је тај рад трајао по читаве недеље дана.

Од XVIII столећа већ су се жалили на изборну корупцију (квареж), али се она с богатством упоредо још више увећала; скупштина, која је имала да представља народ, представљала је још само властеоске породице и велика имања. Виговци су, почевши од 1808., готово сваке године захтевали поправку, али је торијевска странка, која је имала већину од 1783. до 1830. год., све једнако предлог одбијала.

Виговци су тражили да за ту поправку задобију ширу масу народну. До тога је времена и само грађанство слабо марило за политику, седнице су парламентове биле тајне, а новине још слабо распрострањене. Али се крајем XVIII столећа велика промена била извршила; градско се становништво било знатно умножило, од како се индустрија обнови машинама, и створио се један друштвени ред жудан новина; од 1769. до 1792. године покрену се шест великих свакодневних новина (листова), које почеше доносити извештаје и о оном, што се у скупштини дешава. Број примерака, који се на годину продаду, од 7 милиона, колико их је било 1753. године, подиже се 1806. на 16, а 1821. на 25 милиона. Године 1808. и 1809. бише заснована и два велика часописа.[2] Године 1801. поче и штампање парламентових извештаја. — После 1815. године странке стадоше покретати (агитовати) јавно мнење приређујући политичке зборове под ведрим небом, митинге (meetings), где су беседници говорили с клупа или каквих кола (тај је обичај позајмљен од секте методиста). Пре или после тих зборова присталице дотичне странке пролазиле су улицама носећи своје заставе и прогласе. По том се уредише политичка удружења, чији су чланови давали свој потпис и бирали одбор који ће радити у корист какве поправке: 1823. год. Католичко Удружење за укидање прописане заклетве (test), а 1830. Бирмингемско Удружење за поправку изборнога система. Тако су се у Енглеској створиле две нове силе,[3] штампа и јавно мнење, које, претежући краљев и великашки утицај, дадоше већину виговцима и по ново повратише парламенту углед. Данас се не би више могла замислити парламентарна владавина без новина и јавна мнења. За главни енглески лист Тајмс (Times) каже се даје он четврта власт; а тако исто се говори и да је јавно мнење највиши господар.

Ова измена обичаја донесе најзад и измену изборнога система, 1832. године. Краљ Ђорђе IV, који је упорно остајао при том да не прима никакву промену, бејаше умро 1830 године. Виговци, здружени с незадовољним торијевцима, имали су већину и затражише измене. Председник торијевскога министарства био је стари ђенерал, победилац на Ватерлу, војвода Велинктон. Он се попе на говорницу и изјави: да он није ништа запазио, што би доказивало да треба мењати систем представљања; он иде још и даље, па вели, кад би се њему поверило да напише закон за какву земљу, он не би нашао бољега облика од овог данашњега, јер је људска природа неспособна да достигне до такве изврсности. — После такве изјаве скупштина се гласањем изјасни против министарства, које даде оставку. Виговском министарству, које га наследи, требале су две године, док је добило ту измену; три пута ју је предлагало.

Измена од 1832, године била је дело компромиса (споразума); нису хтели завести један правилан систем, заснован једино на броју становника.

Задржа се јавно гласање, само се реши да гласање не може трајати дуже од два дана.

Задржа се и исти број (658), и две врсте посланика, за грофовине и за бургове; задовољише се тим да бурговима одузму један део њихових посланичких места, па да их даду грофовинама: 56 расељених бургова (pourris), с мање од 2000 душа, изгубише својих 111 представника, 30 бургова, с мање од 4000 становника, сад су имали само по једнога уместо два посланика, и 2 бурга добише само по 3 посланика. На тај се начин добише 143 посланичка места која бише по ново распоређена: 56 дадоше се грофовинама (које су сад уместо 94 имале 159 места), 44 распоредише се на 22 велика града који су били без својих представника, 20 на 20 осредњих градова, а остало се расподели на Ирску и Скотску.

Бирачко право остаде као нека повластица (franchise) само за оне, који имају доходака од непокретних добара; повластица се прошири само у толико, што се право гласа у грофовинама даде свима власницима имања с приходом од 40 шилинга (50 динара) и свима закупцима с дохотком од50 фуната, а у бурговима сваком закупцу који плаћа закупну цену од 10 фуната (250 динара).

Овом се поправком умножио број бирача са 50 на 100; уместо пређашњега једнога бирача на 32 становника сад је долазио по 1 на 22. Нови су бирачи били поглавито закупци пољских добара и дућанџије. Радници су још остали лишени бирачкога права.

Многи су радници били незадовољни, те образоваше велико Радничко Удружење. Још 1816. и 1819. године једна је странка, названа радикална, изјављивала да тражи опште право гласа. Године 1837. незадовољни радници прихватише програм радикалне странке и саставише једну петицију (молбу) парламенту, у којој изложише захтеве своје странке и назваше је Народним Уставом (Charte du peuple). Ту се тражило: да сви становници имају право гласа и да могу бити изабрани за чланове парламента, да се посланицима да, плата (за време рада), да се земља подели на једнаке изборне округе и да се гласање врши тајно, предавањем бирачкога листа (ballot), уместо да се гласови уписују у општи списак. — Картисти (уставовци) су се исто тако тужили и на бедно стање народа. Они су говорили: „Енглески устав (уређење) за нас не значи ништа друго до или претерани рад или умирање од глади". Држали су велике скупове ноћу, наоружани, и пролазили су улицама с буктињама; три пута су (1839., 1843. и 1848.) потписивали огромне петиције, на којима су прикупили скоро три милиона потписа. Али од парламента ништа не добише. Тек 1872. године Гледстоново је министарство израдило да се заведе тајно гласање са затвореним листићима.

Скупштине, које су биране после те измене, биле су много послушније према јавном мнењу, брижљивије према интересима масе становништва и много предузимљивије. Скупштински записници, који су од 1824. до 1832. године износили просечно по 31 књигу, износили су после 1832. год. просечно по 50 књига. Претресања појединих питања у парламенту постадоше народу боље позната; стари закон, који је заповедао да се претресања држе у тајности, није био укинут, али се одомаћио обичај да се новинама не забрањује објављивање стенографских извештаја и направљена је нарочита трибина за новинаре. Што се тиче посланичкога гласања, које је било забрањено износити на јавност, скупштина га је од 1836. године и сама објављивала.

У исто доба су и новине спустиле цену, пошто је укинута такса (tembre; — на 1 пени, тј. 10 пара); жељезницом и поштом оне су брзо могле свуда допрети, и свакога се дана зна по целој Енглеској шта је претходнога дана урађено у скупштини. Новине су остале у малом броју (у Лондону 7—8), али су се оне растурале у врло великом броју примерака, а то много увећава њихову моћ. Митинзи су постали много чешћи, удружења јача и уређенија.

Ништа није измењено по облику, никакав писани устав није израђен. Скупштине су и даље већале по старом обичају, радње се изражавале оним истим формулама којим и пре. Председник и даље носи власуљу (перику), прати га гласник који полаже буздован на његов сто; посланици и даље говоре са својега места. Али у колико је политички живот бивао живљи, у толико се и важност Доњега Дома повећавала, а лордови (Горњи Дом) су се све мање усуђивали опирати се посланицима, који су управо и представљали народ. Већина лордова и не сматра за потребно да присуствује седницама својега дома; често их и нема више од петнаест, и они обично без опирања усвајају законе које прими Доњи Дом. Краљ је сачувао своја права, свагда се све управне радње врше у његово име; он има права бирати себи министре и распустити скупштину. Али је то данас укорењен обичај да краљ треба да узима за министре вође скупштинске већине и да се сви министри заједно повлаче, чим један од њих изгуби већину. Краљица Виктораја, која је ступила на престо 1837. године, никад није одступила од тога обичаја, а сумњиво је да ли би у будуће који краљ и могао то учинити.

Од 1832. године власт је дакле увек зависила од скупштинске већине, то јест посредно од воље бирача, и она је при свакој промени јавнога мнења прелазила у друге руке. Од 1715. до 1832. године две су странке, виговска и торијевска, држале своје министарство свака по пола столећа, а између 1832. и 1896. године свака је од тих странака падала десет пута и десет пута се подизала. Обе су биле тако уређене, да и у опозицији остану онако исто целокупне, као и кад су на влади; свака је имала свога признатога вођа (leader), који је постајао први министар (премијер), кад странка дође на власт, и свака је имала своје сасвим готово министарство.[4]

Тако се у Енглеској у XIX столећу допунио онај класички парламентарни облик владавине, којем су у XVIII столећу дате само главне црте; а тако су се увели и утврдили и сви они главни обичаји који се данас у Европи по навици сматрају као нераздвојни од тога облика владавине.

Ту је један, наследни владалац, у чије се име управља земљом, али он сам нема никакве власти. „Краљ влада, али не управља."

Парламенат је састављен из два дома, али онај дом чији се чланови не бирају (Горњи Дом) и нема друге власти осем да потврђује законе, а онај,дом чији се чланови бирају (Доњи Дом) сам одобрава буџет и надгледа рад министарства.

Министарство се бира из странке, која има већину у народној скупштини, и за првога министра има вођа странке (у Енглеској назив министарства није званичан; министарство се састоји из три државна великодостојника, пет државних секретара и председникâ извесних падлештава).

Министри заједно већају о том шта ваља радити, и кад већина министарскога савета донесе какво решење, сваки је министар дужан да извршење тога решења потпомаже, или да дâ оставку.

Министри су одговорни пред народном скупштином; и не само да их скупштина може оптужити, него и чим реши штогод противно оном што су они захтевали, они полажу оставку. Они су солидарно одговорни и сви треба у исти мах да даду оставку, чим један од њих изгуби већину у каквом питању.

Чим се скупштина састане, она саслуша престону беседу, у којој министарство у име краљево излаже скупштини стање у којем се земља налази и наглашује своју политику (то јест шта мисли радити). На то она одговара адресом, у којој исказује своје жеље. — Она сваке године одобрава буџет за идућу годину; никакав се порез не може купити, док се не одобри, и отказ пореза је једно оружје, које би скупштини дало моћи да насигурно обори мннистарство, ако би се узјогунило да и без своје већине остане. — При сваком предлагању закона, или каквога кредита, министарство може скупштини поставити питање о поверењу, то јест изјавити да ће дати оставку, ако му скупштина не би дала своју већину. Скупштина пак са своје стране може изјавити своје незадовољство каквим сумњивим преласком на дневни ред. За сваку се седницу у напред одређује дневним редом шта ће се претресати. Али, пре него што отпочне претресање, сваки посланик има права да интерпелише (тј. пита за што) министра; интерпелација се завршује гласањем скупштине, која изјављује да прелази на дневни ред. Но она често изражава своје мишљење о интерпелацији у некој реченици која претходи изразу: прелаз на дневни ред, и ако је то мишљење неповољно за министарство, оно треба да дâ оставку.

Министарство које изгуби већину има права захтевати од краља, да распусти скупштину; то је поступак којим се бирачи позивају, да као судије пресуде спор између посланика и владе. Министарство за време избора остаје на свом месту. Ако му ни нова скупштина не да већину, оно мора дати оставку; а распуштање по ново изабране скупштине сматрало би се као државни удар, пошто се народ већ изјаснио и пошто је он носилац највише власти. (У Енглеској је законом утврђено трајање парламента за седам година; али је уобичајено да се скупштина распушта пре тога рока. Ниједна скупштина није претурила шест година).

Обично министри подносе Скупштини законске предлоге. Али и сваки посланик има права поднети скупштини или предлог целога закона или само измене и допуне; то је парламентарна иницијатива (тј. право предлагања).

Сваки предмет пре претресања у јавној седници мора бити добро проучен у одбору (Често се и цела скупштина претвара у одбор, и у том се случају предмет претреса, али се о њему не решава). Други су одбори састављени из по неколико чланова које председник назначује.[5]

Сваки се законски предлог мора по три пута претресати, у три читања, и сваки пут сваки члан посебице усвојити, осем ако га скупштина не огласи за хитан (тада је довољно једно читање).

Да какво решење или гласање има важности, треба седници да присуствује, или узме удела у гласању, извесан број посланика, кворум (quorum, прописани број за решавање).

Законски предлог који скупштина прими постаје закон тек онда, пошто га усвоји и Горњи Дом и краљ потпише. Али није обичај да краљ одрекне потпис.

Цео се овај механизам уредио у Енглеској под оном владавином политичкога клапуцања између две странке; а правилно је радио с тога, што су биле само две странке; што су обе биле пуне поштовања наспрам онога што је већ уобичајено, и готове да уступе место противничкој странци, чим се већина промени. Ове су странке као неке две уређене владе, и бирачи, немајући куд, морају бирати једну од њих двеју. Никаква изненадна промена није дакле могућна, а међутим ниједна од тих двеју странака не може за дуго злоупотребљавати власт, јер злоупотребе изазивају незадовољство у бирача и одбацује их у противну странку. На тај се начин та игра клапуцања између двеју странака сматрала као основна погодба парламентарне владавине.

Устав од 1814. године и Ресторација у Француској. — Бурбонци, враћајући се да владају Француском 1814. године, бејаху обећали да ће поштовати оне установе из доба Револуције и Царства. У друштво се није дирало и оно остаде демократско; Французи су имали бити једнаки пред законом и могли су ступати у све врсте службе; старе повластице остадоше укинуте, народна добра остадоше у рукама нових власника. У администрацију се није дирало, и она остаде онако усредсређена на једном месту; све врсте државне службе: финансије, правосуђе, управа, полиција, војска, па и сама подела на округе (департмане) све то остаде онако, како га је Револуција створила; творевине Наполеонове: Зборник закона, Почасна Легија, Банка, Универзитет бише задржани. Становништво се било побунило против Царства, вичући: „Доле с пописом војника и са сједињеним. посредним порезима!" И морало се објавити да се укидају те две омрзнуте установе, а на њихово место заведе се регрутовање и посредне дажбине (contributions indirectes).

Тако је Француска од 1814. године имала друштвено и административно уређење које после тога није мењано, и које је поставило чврсту основицу францускога живота. Али она још није имала правилнога управнога механизма као оно Енглеска; ваљало је да утврди законе, по којима би власт била подељена, да изда конституцију (устав), како се тада говорило, и да се постара да се та конституција уведе у живот. На то је она утрошила шесет година (1814.-1875.),

Први је устав из 1814. године. Савезни владаоци и француски државници, који су били непријатељи Наполеонова апсолутизма, дивили су се енглеској парламентарној владавини, која им је изгледала најслободоумнија од свих владавина, и саветовали су Лују XVIII, да такву владавину заведе и у Француској. Сенат чак и припреми један устав (конституцију), у којем се истицало начело народнога суверенитета: „Француски народ слободно позива на престо Луја Станислава Ксавија, брата последњега краља. Краљ ће бити дужан, да се закуне и да потпише народом усвојени устав, пре него што буде прокламован за краља."

Нови краљ не хтеде потврдити тај устав; он је хтео да најпре ступи на престо, и тек пошто је признат за краља, он нареди да се изради један нов акт. Он намерно није хтео употребити назив конституција (устав), него опет узе средњевековни назив уставна повеља (Charte constitutionnelle); он се сам назва Луј XVIII по милости Божјој краљ Француске, повељу датира двадесет првом годином своје владе и употреби израз: faisons octroi at concession (тј. добровољно дајемо и уступамо). Све су те формалности биле изабране, да покажу да у краљевим очима ниједна од пређашњих влада у Француској, после смрти Луја XVI, није била законита; да је прави господар био његов синовац Луј XVII, а после његове смрти он сам; да му власт долази по божанском праву наследно, и да је то апсолутно право, које само он има права ограничавати каквим писаним актом, чисто по својој вољи. То је значило, да у Француској суверенитет (највиша власт) припада краљу а не народу. Од туд после и незадовољство слободоумних људи (либерала).

Али под тим облицима апсолутизма уставом од 1814. год. уводила се уставна владавина: он је пресађивао у Француску енглеске политичке обичаје, и то онакве, како су их примењивали торијевци. Управа је била подељена између три власти: краља и два скупштинска дома. Краљ је имао извршну власт, он је постављао и отпуштао министре, и имао је права да распусти скупштину. Министри су били одговорни. Горњи Дом је био састављен из перова, које краљ поставља, а који су по том постајали наследни као енглески лордови; он је усвајао законе. — Доњи Дом се попуњавао бирањем; он је примао законе и буџете. Перови и народни посланици нису добивали никакву плату. Штампа је била слободна као и у Енглеској. То је био енглески облик владавине, копиран до ситница тачно (престона беседа, скупштинска адреса, одбори итд.).

Уставом нису била решена два практична питања, која су морала бити законима уређена: — 1., како ће се бирати чланови народне скупштине; — 2., како ће бити уређена слобода штампе. — Будући ти закони нису били унесени у устав, то су они у свако доба могли доћи на дневни ред за претресање.

Па и сам енглески систем, у доба кад је служио за образац, још није био потпуно одређен у једном питању: — каква су краљева права наспрам скупштине; и је ли он био обавезан да узима министре из скупштинске већине. —Питање још није било решено ни у Енглеској, а још мање у Француској.

Тако су од 1814. до 1835. године изборни закон, закон о штампи и питање о краљевској власти били пространа парламентарна попришта.

За уређење изборнога система и штампе француски су се државници угледали на Енглеску, као што су се угледали и за устав.

Није било у питању да ли да се свима Французима да право бирања својих посланика, јер је Револуција већ била створила бојазан од општега права гласања; једно тако опасно право, као што је право бирања народних представника, требало је да буде поверено само малом броју одабраних људи. Није се сумњало ни о том, на којој би се основи то одабирање вршило; узело се у обзир богатство као и у Енглеској, с тим да се оно одређује по непосредном порезу; цензус (т. ј. порез, све до 1848. год.) је био мерило, по ком се одређивало бирачко право, и једини су бирачи били они који плаћају одређену количину пореза (цензитари). Године 1814. одреди се врло велики цензус: требало је да ко плаћа 300 динара непосреднога пореза, па да има бирачко право, а 1000 динара, па да може бити и изабран. Бирачи су се скупљали у окружном или среском граду. То је уређење трајало до 1830. године, и за то време на становништво од 25 до 30 милиона душа није долазило више од 110 000 бирача. Французи су били подељени у две класе; масу народа, лишену свих политичких права, и цензитаре, то јест оне који плаћају прописану количину данка, с повластицом, да сами собом представљају цео народ. (Они су од 1830. године називани pays légal, тј. правни народ, а пред политичким законом они су доиста и сачињавали сав народ).[6]

Политичка штампа би тако исто уређена по енглески: сваки је број морао имати на себи марку од 5 сантима (пара), а слање поштом стајало је тада 10 сантима; продаја на број била је непозната, а било је само претплатника. Новине су дакле биле једна врста скупога луксуза, који је био само за грађане; 1830. године није било више од 60—70.000 претплатника; народ није читао, он је држан у потпуном непознавању политичкога живота, што бејаше као нека повластица грађанскога реда. За покретање каквих новина ваљало је дати велику залогу (кауцију), те је с тога било врло мало новина, троје или четворе сваке странке. Сваке су новине имале у толико јачи утицај на своје читаоце. А њихов је утицај још више појачавало то, што, по енглеском начину, чланци нису потписивани. Скучена у тако уске границе, штампа буде проглашена за слободну као и у Енглеској, но се забрани нападати краљ и устав.

На тај се начин у Француску пресади енглеско политичко уређење. Но нису се могле пресадити и енглеске навике, те се ту странке уредише сасвим друкчије него у Енглеској. Француски посланици, који су се теже могли дисциплиновати, не хтедоше се саставити у две странке, него се прикупише у више малих група, и те групе постадоше у Француској оно што бејаху странке у Енглеској, тег који влада јавним животом. Како је свака група имала своју политику, које се држала и хтела имати власт, то је и енглески систем клапуцања био неупотребљив, осем ако једна група сама за себе има већину. Није се знало где да се нађе вођ већине, да састави министарство. Једно се министарство могло држати само тако, ако ради да га у исти мах подржава више група; па чак му ни ти компромиси (споразуми) нису потпуно обезбеђивали опстанак, јер су се све групе, које су изван власти, могле удружити (образовати коалицију) и гласајући све против њега учинити, да то министарство мора пасти. То је за министре било јак мамац да поткупљују или застрашују бираче, те да тако учине да им се изабере поуздана већина. Од туд је у Француској влада увек, и много више него у Енглеској, вршила изборни притисак, а и имала. је више' средстава да га врши, пошто су од Наполеонова времена сву власт у областима имали многобројни чиновници, који су зависили од министара.

Парламентарном облику владавине биле су потребне и странке довољно умерене, да би поштовале она основна права и обичаје, што сачињавају устав. Изгледало је 1814. године, да ће сви примити нови устав; он је изгледао врло слободоуман, кад се упореди с Наполеоновим владавине, а Бурбонци су били „неоспорна породица", која доноси толико жељени мир. Управно особље није измењено, Луј XVIII задржа Напополеонове министре, 84 сенатора и целу скупштину; изгледало је да ће се нова Француска измирити са старом Француском под парламентарном владавином.

Неумешност Бурбонаца п Наполеонов повратак учинише да измирење постане немогућно. Не дирајући ни у једну од нових установа, Бурбонци допустише својим пријатељима, пређашњим емигрантима, да тако говоре како ће вређати или плашити све људе, којима је ишло у рачун да се задржи дотадање стање, купце народних добара, племиће из доба Царства, чиновнике, официре, сељаке итд. Нарочито је војска ражљућена: официри с тога, што им је плата у пола смањена, а војници с тога, што им је одузета тробојна застава, на замењена белом.

Ето због тога, чим се Наполеон поврати у Француску, он је већ имао уза се војску и сељаке и парламентарна владавина, заснована тим уставом, сруши се. Да би добио у помоћ и републиканце, Наполеон заведе уставну владавину, коју изнесе пред народ, да је он одобри општим гласањем. После битке код Ватерла паде и тај облик владавине, и устав буде по ново враћен. Али тај преврат од Сто Дана оставио је трагове, који се нису могли изгладити. Раздражени роајалисти (краљеве присталице) стадоше гонити људе, који су се били придружили Наполеону, и премишљали су да униште оно, што је Револуција створила. Присталице нових установа, из мржње према роајалистима, сви — империјалисти и републиканци — прикупише се уједно око тробојне заставе. Наполеон, којега су републиканци мрзели као тиранина, сматран је сад као бранилац Револуције против Бурбонаца, који хоћаху повратити стари облик владавине.

Тако у Француској постадоше две странке с претераним тежњама (екстремне): ултра-роајалисти (то јест непомирљиве присталице краљевске власти, назване ultras), који су говорили да поврате стари облик владавине, неограничену краљевску власт и повластице племства и свештенства, и републиканци-бонапартисти (називали су се странка либерална), који су желели пад Бурбонаца. Ниједна од тих двеју странака није поштовала онај устав од 1814. год.: либерали су били револуционарна странка, која није захтевала, као оно виговци, само слободоумне поправке, него је била готова да обори и монархију, која је уставом заснована; — ултра су били странка реакционарна (назадњачка), јер се она није ограничавала само на то да одбија измене, као оно торијевци, него је хтела да се поврати на један већ уништени облик владавине, а он се није могао повратити без револуције.

Између те две странке, које су биле непријатељски расположене према уставу, створише се две уставне групе: умерени роајалисти (десница, droite), који су били за одржање тадањега стања, као и торијевци, и либерални роајалисти. (доктринари), који су хтели владавину уређену по енглеском начину.

Године 1815., пошто су избори вршени у време непријатељске поплаве и Белога Терора, ултра-роајалисти добише већину у Скупштини (То је била Chambre introuvable — јединствена скупштина); та већина хтеде да се општенародна добра поврате свештенству, да се државни дуг одрекне, да се либерални чиновници збаце и Универзитет затвори. Краљ је био томе противан, а доктринари, да, би сачували творевине из доба Револуције, стадоше на страну краљеве власти против скупштине. Скупштина је захтевала да краљ узме министарство из скупштинске већине, а доктринари су тврдили да је краљ слободан у избору министара. Роаје-Колар је 1816. год, говорио: „Онога дана кад би се влада састајала само из скупштинске већине, и кад би се увело то да она у ствари може отпуштати краљеве министре, било би свршено не само са уставом, него и са независним краљевством. Од тога дана ми бисмо имали републику". Скупштина је хтела оборити пореску стопу (цензус) на 50 динара, што би начинило два милиона бирача. А доктринари израдише да се стопа задржи на 300 динара, јер су за одбрану слободе имали више вере у виши грађански ред него у малопоседнике. Луј XVIII опрости се ултра-роајалиста изненадним распуштањем скупштине и издавањем наредбе, којом се враћао у живот изборни закон од 1814. године. Тим установе бише спасене, али народ остаде удаљен од политике и краљ задржа управу у својим рукама; — то спречи увођење владавине, која би била у истини парламентарна.

Између 1816. и 1820. године устав је правилно дејствовао; либерали су потресали земљу, склапали тајна друштва и војничке завере, писали брошуре и приређивали манифестације, — али су они у скупштини имали само неколико посланика. Ултра-роајалисти су тако исто сачињавали само једну малу групу. Два уставна средишта састављала су готово целу скупштину; министарство, које је краљ бирао, подржавала је већина, и то, министарство Деказово доктринари од 1816. до 1820. године (то је доба слободоумних поправака), а министарство Вилелово умерени роајалисти (десница) од 1820. до 1827. године (с поправкама се престаде, скупштина донесе чак и назадне законе, од којих неке одбаци Горњи Дом). Године 1827. удружише се сви противници Вилелова министарства и добише у Скупштини већину (360 против 70); Карло X није хтео министарство из левице, него га узе из центрове деснице (Мартињак); но то министарство напусти скупштинска већина.

Она владавина што се заснова под Ресторацијом, пропаде у сукобу између двеју непомирљивих (екстремних) странака. Карло X није пристајао на парламентарну владавину. Он је говорио: „Ја бих волео стругати дрва, него бити краљ под онаквим условима као краљ Енглеске." „У Француској краљ влада; он од скупштина тражи савета, он озбиљно расматра њихово мишљење и њихове представке, — али кад оп није тим убеђен, онда се мора радити по његовој вољи." Године 1829. узе он министарство из ултрароајалиста (Полињак); против њега су сад биле све друге странке, скупштина се изјасни против њега адресом од 222 члана, но краљ ипак задржа своје министре, а скупштина буде распуштена. Нова скупштина, која је изабрана 1830. године, имала је да буде још упорнија. Карло X хтео је да ради оно, што је 1816. године Лују XVIII срећно испало за руком: у 14. члану устава речено је: „Краљ ће моћи издавати наредбе, које су потребне за извршење законских прописа и за безбедност државе." Карло X издаде три наредбе: распусти нову скупштину, пре него се и састала, промени изборни закон и заведе цензуру на новине (у јулу 1830. год.) Опште је мишљење било да је краљ прекорачио границе своје власти, да су те наредбе прави закони и да су они незаконити, пошто их није скупштина донела. Париски новинари потписаше један протест, а посланици, који су били у Паризу, решише да се предузме законити отпор (résistance légale). Но та законита средства нису могла одржати победу над владом, која је била наоружана силом.

У Паризу се била саставила једна републиканска странка, чији су чланови били из радничкога сталежа и ђаци, странка малобројна (8—10 000 људи), без посланика, без новина, али добро уређена и наоружана. Они су извршили Револуцију од 1830. године; они се латише оружја, подигоше барикаде[7] по уским улицама источнога дела Париза и развише тробојну заставу. Влада се није надала тој буни, те у Паризу није имала више од 11 000 војника. Побуњеници за три дана отеше сав град, а Карло X, онако збуњен, и не покуша да га преотме, него оде из Француске. Посланици који се у Паризу сакупише за време борбе, после преговарања с Карлом X, волели су узети какву нову краљевску породицу и примише војводу од Орлеана, који обећа да ће по ново усвојити тробојну заставу и да ће чувати парламентарни облик владавине. Тробојна је застава била већ омиљена; сви је градови развише и истакоше и Луј Филип би без отпора признат за краља.

Устав од 1830. године и Јулска Монархија. — Револуција од 1830. године извршена је у име народнога суверенитета (то јест највише власти). То је и нови краљ усвојио, и назвао се Луј Филип I, по милости Божјој и вољи народној краљ Француза. Ваљало је израдити нов устав, и то је онај устав (charte) од 1830. године. Тај устав није био октројисан, то јест дат народу по краљевој вољи, него га је народ прописао, а краљ на њега пристао и заклео се да га поштује. Члан 14, на који се Карло X позивао, буде укинут. Цензура, то јест надзиравање штампе, би на свагда забрањена. Скупштина доби право да бира себи председника. Уставом су се обећавали закони о пороти, народној војсци, администрацији и слободној настави. — Устав буде 1831. године допуњен двама законима. Чланство у Горњем Дому, које је било наследно, буде претворено у доживотно, и смањи се изборни цензус (пореска стопа) од 300 на 200 динара. Тада је било 150 000 бирача (а 200 000 године 1848.).

Тако се то питање реши у корист народне скупштине, и она је имала највећу власт, а не краљ. Изгледало је да је у Француској утврђена парламентарна владавина. Али су још једнако постојале две непомирљиве странке, које су биле рђаво расположене према уставу: — на десној страни легитимисти, који нису хтели признати краља отмичара, а на левој републиканци, који су се тужили да су преварени 1830. године. Краљ пак, при свем том што се претварао као да се покорава скупштинској већини, није хтео вршити улогу уставнога краља. Он је хтео да сам бира себи министре, да с њима ради и да управља политиком министарства; уместо да своју владавину подешава према вољи скупштинске већине, он се трудио да створи већину, која би била послушна краљевој вољи.

Од 1830. до 1835. године отимале су се око власти две странке, које су заједнички извршиле револуцију, роајалистичка левица и републиканци. Да би учинио да га приме и републиканци, који су владали општином, Луј Филип се бејаше спријатељио с њиховим вођама, Лафајетом и Лафитом, и саставио мешовито министарство од пет републиканаца и четири роајалиста. Борба се започела у самоме министарству; напредњачка странка (parti du mouvement— републиканци) хтела је демократску политику и мешање у корист побуњених народа у Европи; назадњачка странка (parti de la résistance — роајалисти) хтела је сачувати владавину грађанскога сталежа и мир с великим силама. Краљ, као присталица назадњачке странке, хтео је пустити да се истроше људи напредњачке странке, па остави саме републиканце у министарству (Лафит) и у париској општини. Мислило се да ће се они уплести у рат с Европом. Народ се препаде, тропроцентна рента паде на 52,70, а петпроцентна рента на 82.50 динара.[8] Скупштина напусти Лафита и краљ узе роајалистичко министарство (Казимир Перије, 1831.). Републиканска странка бејаше изгубила сваки изглед да ће преко скупштине доћи на власт; она покуша да по ново покрене револуцију од 1830. године, уреди радничка друштва, покрену новине и произведе више метежа у Паризу. Влада нареди да се забрањују новине и тајна друштва, помоћу народне војске угуши метеже, а у исто доба савлада и побуњене легитимисте на западу. После тако званога procèsmonstre — ужаснога суђења — и издавања септембарских закона против штампе ред би повраћен 1835. године.

Од 1835. до 1840. године борба се водила у скупштини између две странке, центровога левога крила (Тјер) и доктринара, који су образовали центрово десно крило (Гизо); али је ту била и једна средња трупа, тако звана трећа партија (tiers-parti), и још две крајње групе. Осем тога место да краљ министарство повери странци која има већину, и да га држи све дотле, док оно не изгуби већину, он је за министре узимао своје пријатеље изван скупштинске већине и отпуштао је министре, који нису хтели водити његову политику. Министарства су брзо падала пред каквим удружењем странака (коалицијом) или пред краљевим отпором; од 1832. до 1840. године било их је осам. То је доба величанствених беседничких битака; претресање скупштинске адресе краљу 1838. год. Трајало је 12 дана, а изговорено је 128 беседа. Али таква парламентарност није могла успети да заснује какву дуготрајну владавину.

Године 1840. краљ се коначно придружи центрову десном крилу и повери министарство Гизоу. Његов се систем обезбеђења скупштинске потпоре састојао у том, да утиче да се изберу посланици без политичкога убеђења, који ће бити увек готови да гласају за оно, што министарство хоће. Он се није освртао на политичка убеђења бирача и посланика, него на њихове личне интересе, па је давао бирачима право продаје дувана, отварања новчаних завода (берза) и државне службе, а посланицима разне положаје. Та су средства била у толико моћнија, што посланици нису добивали никакву накнаду, а скоро је половина скупштине била састављена од чиновника. Гизова је политика била да избегава сваки спор у Европи, а у Француској да не чини никаквих промена. Тај је начин владања трајао осам година; већина се једнако повећавала и никад није била јача него после избора 1846. године. Али је маса народна бивала све незадовољнија; влади се замерало због њене „ћораве" („borne", једнооке) политике и њенога система корупције (кварења), и тражиле су се поправке: — 1., смањити цензус, а додати способности (capaciéts, квалификације), то јест додати бирачима по цензусу и људе школоване (од 1827. године они су били и у листи поротних судија); — забранити посланицима да буду у државној служби. — Француска је тада била подељена на два табора: с једне стране краљ, министри, скупштина и бирачи по цензусу, сложни да све одбаце, који су сами имали сву власт, јер су они сачињавали сав правни народ (pays légal), — с друге стране противничка странка (опозиција), састављена од свега осталога |што је имало политичкога убеђења, но без икаквих средстава за рад.

По изгледу је то била чисто парламентарна владавина; изгледало је да је краљ извршилац воље скупштинске већине, и то скупштине изабране. Али, захваљујући цензусу и изборном поткупљивању (корупцији), скупштина, уместо да представља народ, није била ништа друго до скуп краљевих слугу. Енглеска парламентарна владавина, под руковођењем једнога министра, који је био професор енглеске историје, била је представљена само једном фасадом (предњом страном какве зграде), иза које се одржавала краљева лична владавина.

Парламентарна владавина у Белгији. — Краљевина Холандија, којој 1814. године би додана и Белгија, бејаше добила врло непотпуну уставну владавину; краљ је имао право бирати министре (који нису били пред скупштином одговорни) и управљати политиком. Краљ, као Холанђанин по рођењу и седећи у Холандији, био је више наклоњен Холанђанима, и изазва толико незадовољство у својих поданика Белгијанаца, да се они удружише, дигоше буну и прогнаше холандску војску (1830.). Француска их узе у заштиту и изради у великих сила да се Белгија одвоји од Холандије и да образује засебну уставну краљевину.

Састаде се конгрес народних посланика, те изабра краља и написа устав, који је измењен тек 1893. године.

Друштво је и у Белгији као и у Холандији било измењено двадесетогодишњом француском владавином: није ту више било ни повластица, ни сталежа, нити пак одвојених политичких области (провинција). Уставом се заведе једнакост пред законом и све области бише уређене подједнако.

Белгијанци су били подељени у две странке; либерале, присталице уставне владавине и световне власти, и католике, присталице црквене власти, а 1830. године обе су се странке биле удружиле и револуција је извршена у име слободе.

У устав су с тога унесене све слободе: слобода лична, слобода дома, речи, штампе, вероисповести, наставе, зборова и удруживања.

Белгијанци су се дивили енглеској парламептарној владавини, онаквој како су је виговци примењивали; конгрес изјави да: „Белгијски народ узима за углед својој влади уставну, представничку монархију под наследним господаром." — Власти су биле три: краљ, сенат и скупштина. Краљ је био наследан и неодговоран, али он није био носилац највише власти. Највиша је власт (суверенитет) припадала народу, који је представљала његова скупштина; краљ је постављао министре и могао је распустити скупштину. Али су министри били одговорни пред скупштином и подносили су оставку, кад остану у мањини; скупштина је одобравала буџет. Противно енглеском обичају, сенат су бирали они исти бирачи који и скупштину; он је могао бити распуштен, и обоје су се обиављали делимично (par fractions). Право гласања, као и у Енглеској, било је везано за порез, и да ко постане бирач, требао му је цензус (тојест одређена сума пореза), различит према местима, али који није могао бити мањи од 42 динара.

Најтеже је било решити питање о уређењу цркве. Либерали су хтели сачувати држави право надзора над црквом, што постоји код свих народа новога времена. Католичка је странка захтевала у име слободе потпуну независност цркве наспрам државе. Један од њених вођа, по имену Нотомб, говорио је у конгресу: „Од нас зависи хоћемо ли узети славе достојну иницијативу и без устезања освештати једно од највећих начела модерне образованости. Од пре толико столећа боре се две силе, грађанска и црквена власт; оне се боре око друштва, као да би владавина једне искључивала владавину друге. Сва је Европа у том сукобу, и ми смо позвани да учинимо да га нестане. Има два света један поред другога, свет грађански и свет верски; они постоје у исти мах један поред другога, а не стапају се; они се не додирују ни у којој тачки. Ми хоћемо да се закон огласи за ненадлежан у верским питањима. Између државе и вере нема више везе него што је има између државе и геометрије. Обележимо свој траг једним великим начелом; прогласимо раздвајање тих двеју власти". — Либерали попустише и конгрес прогласи раздвајање цркве и државе. — Но ево како се то у Белгији схвати: црква би потпуно ослобођена од сваке световне власти, владике је непосредно постављао папа, а они пак сами постављали су свештенике; калуђерски су се редови могли установљавати у земљи, а они су могли прибављати имања и примати завештања. Они нису били ни под каквим ограничењем нити пак надзором. Али црква задржа све оне повластице, које је била добила од државе, пре него што је одвојена: свештеници су и даље примали плату од државе, били ослобођени војничке службе и примали висока војничка почасна звања; свештенство је задржало за себе право својине над гробљима и право да надзирава школе. Од тада су у Белгији биле две званичне власти, влада и свештенство. И будући су обе биле независне једна од друге и обе суверене, то су на скоро започеле међусобну борбу.

Од 1831. до 1845. године странке још нису биле уређене за борбу; бавили су се око тога да се начини мир с Холандијом (што се коначно сврши тек 1839.) и да се изиђе из економске кризе, која је наступила после револуције. Помишљало се још и на то, као оно Енглези у XVIII столећу, да влада не треба да припада само једној странци и намерно су састављана министарства у исти мах и од католика и од либерала, надајући се да ће се тако уништити странке, које су сматране за нешто опасно. Године 1840. говорио је министар правде: „Земља је изложена злокобним раздорима, који ће на скоро, ако се благовремено не обуставе, довести до поделе у католичке и либералне редове, који немају никаква смисла поред великих начела слободе, која су освештана нашим уставом".

Католичка странка, која је, благодарећи свештенству, била боље уређена, користи се таквом владавином, те 1842. године протури закон, којим се у основне школе уводила верска настава, која се поверавала свештенству. „Нема основне наставе без моралнога и верскога образовања, вели Нотомб. Ми раскидамо с философским учењем XVIII столећа, које је ишло на то, да настави да потпуно световно обележје (séculariser) и да друштво постави на чисто рационалистичку основу."

Либерали, неспокојни због свештеничке моћи, уредише своју странку; 1846. године један збор од 320 либералних изасланика из целе Белгије састаде се у општинској кући у Бриселу, те основа алијанцију (савез) и претресе странкин програм. Њена је девиза: независност грађанске власти; она је захтевала „уређење јавне наставе на свима ступњима под искључивом управом грађанске власти, дајући јој при том средстава да издржи утакмицу с приватним заводима, и сузбијајући министра црквених послова, да се као власт меша у питања на-ставе, коју је уредила грађанска власт". То је оно што се данас зове световном наставном. Либерали су осем тога захтевали и смањивање цензуса (пореске стопе за бирачка права) и „побољшања која неодступно захтева стање радничких редова".

Од 1846. године скупштина је остала подељена у две странке, које су наизменце имале већину и образовале министарство (од 1847. до 1884. године свака је по три пута долазила и падала), и краљ је увек узимао министарство из већине. Католичка странка, боље уређена, има уза се сва села фламанске Белгије, а бурнија либерална странка господари у целој француској Белгији; велики фламански градови Ган и Анверс колебају се између ових двеју странака и сачињавају већину, победа у тим градовима предигра је победе у целој земљи. Борба се односи на све изборе, за скупштину, сенат, обласне и општинске одборе.

Тако изгледа да је белгијска парламентарна владавина, као и енглеска, заснована на клапуцању између две странке. Али је разлика између те две белгијске странке много дубља него између енглеских странака; ту није само борба између два политичка облика владавине, него је борба између два друштва, која су однегована засебно и по супротним начелима. Од туд се и раздраженост све једнако појачава и није извесно даће странке поштовати устав.

Парламентарна владавина у осталим европским државама. —Три велике монархије на истоку, које су 1815. године биле образовале Свету Алијанцију (савез), Русија, Аустрија и Пруска, остале су до 1848. године неограничене монархије; министри, које владалац избере, управљали су без икаква надзора; народ није представљала никаква изабрана скупштина, обласне скупштине, где су биле задржане, нису имале никакве друге улоге до само да помажу влади, да покупи порез. Пруски краљ, који је 1815. године био обећао својим поданицима, да ће им дати писан устав, није хтео све до своје смрти (1840.) испунити обећање; а његов наследник, сакупивши у Берлину све чланове обласних скупштина (1847.), изјави да та скупштина није суверена (носилац највише власти) и да он неће писан устав.

Те три неограничене владе сматрале су да су заинтересоване, да одржавају неограничену монархију у оним државама, које су биле под њиховим утицајем; уставна владавина у страних народа изгледала им је као опасан пример, који је дат и њиховим поданицима, и с тога су се трудиле да спрече владаоцима давање устава у целој средњој Европи, у Немачкој и у Италији.

Аустрија је у том имала у Италији успеха све до 1847. године; ниједан владалац не пристаде да уведе устав, или да нареди да се бира народна скупштина; а кад поданици буном примораше своје господаре, да усвоје слободоумну владину (у Неапољу 1820., а у Папиној Држави и у војводинама 1830. године), онда аустријска војска дође, те силом поврати неограничену власт.

У Немачкој, у записнику конгреса казано је, да ће у земљама савезним „имати народнога представништва". Првобитни је текст гласио: „Мора имати (soll) народних представништва," и одређивао се рок најдаље за годину дана, али је рок избрисан и израз soll, мора, замењен са wird, биће. То више није био закон, то је било просто позивање. Сваки је владалац остао властан да заведе владавину, какву он хоће.

У јужним државама (Виртембергу, Баденској и Баварској), које француска влада бејаше уредила и увећала, и у великом војводству Вајмару, владаоци су и поред опомена великих сила (од 1816. до 1819.) наређивали, да се израде писани устави. Свака је држава имала свој парламенат, обично састављен из два дома; народна скупштина, изабрана бирачима који плаћају одређену количину данка (цензитори), одобравала је порез и законе; али су владаоци постављали министре без икаква обзира наспрам већине. У тим сиромашним земљама, где грађанско становништво није било многобројно, бирачи управо нису ни могли наћи других људи, који би били подобни за посланике, осем државних чиновника, а и сама је опозиција добивала нове чланове из реда чиновничкога; трпело се да чиновник као народни посланик има права нападати владу. Али је министарство имало начина да сломије опозицију, оно је могло чиновницима не дати одсуство, потребно ради заседавања у скупштини.

У државама северне Немачке владаоци су волели да задрже старе, сталешке, аристократске скупштине, које су ретко сазивали, у размаку од више година, кад је требало издати какав закон, или завести какав нов порез.

Неколики су владаоци упорно остајали при том, да сами владају и да не дају никаква устава. Њихови се поданици побунише 1830. године, и. успеше, да их на то приморају; но Аустрија се умеша, те поврати неограничену владавину.

Парламентарна владавина дакле не могаде ухватити корена у Немачкој. За то време, од 1815. до 1848. године, немачки се либерали навикоше да мрзе аустријску и пруску владу, које су их угнетавале, а да се диве Француској и да је воле, као земљу једнакости и слободе[9].

На крајњем западу Европе, краљевине Шпанија и Португалија бејаху 1814. године по ново завеле неограничено краљевство и инквизицију, коју је француска окупација била уништила. Над њима се владало деспотски, Шпанијом краљева околина (камарила) и његов исповедник, а Португалијом један енглески ђенерал и намеснички одбор, место одсутнога краља, који је био у Бразилији: нове су књиге забрањиване, а чланови тајних друштава осуђивани су као злочинци. Официри, који су услед мешања с француском и енглеском војском постали слободоумнији, побунише своје војнике и 1820. године у обема земљама захтеваху устав. Шпански краљ узе опет устав од 1812. године, који је био израђен по француском уставу од 1791. године, а португалски кортеси (народна скупштина) гласањем усвојише тај исти устав 1822. године. Али се сервилна странка у Шпанији (т. ј. апсолутисти) побуни, вичући: „Живео неограничени краљ! Доле са уставом!" Француска влада, да би извршила једну манифестацију легитимистичку, посла у Шпанију војску, која поврати апсолутистичку странку, а либерали бише погубљени или послати у заточење (изван Шпаније, 1823. године).

У Португалији наследник престола, поставиш царем Бразилије, посла своју кћер, да влада место њега, и даде земљи устав 1826. године. Тим се уставом заводила једнакост пред законом и слобода (изузимајући слободу вероисповести; само је католиштво било допуштено). Владавина је била уређена по типу парламентарном: краљ, наследна перовска скупштина (Горњи Дом), народна скупштина од посланика. изабраних двогубим бирањем, одговорни министри, бирачко право остављене само власницима који имају прихода 600 динара. Оним трима властима, које су по тадањим теоријама биле усвојене (законодавној, извршној и судској), додана је и четврта за умеравање (pouvoir modérateur), коју је измислио француски писац Венијамин Констан. То је било право сазивања и распуштања скупштине, бирања министара, давања амнестије или помиловања, и то је право било поверено краљу. Пре него што је тај устав и могао ступити у живот, а стриц младе краљице, Мигуел, изврши државни удар и узе неограничену власт.

Парламентарна је владавина заведена у Шпанији и Португалији у исто доба (1833. год.), услед раздора у краљевској породици и под утицајем двеју великих парламентарних држава на западу, Француске и Енглеске. У Шпанији, Фердинанд, који умре 1833. год., остави кћер Изабелу и брата Карла. По закону о наслеђу престола (los salique), који је био у краљевини признат од доласка Бурбонаца на престо, наследник је био Карлос. Али је Фердинанд био начинио једну уредбу (прагматичку санкцију), којом се по ново враћа стари кастилијски обичај, по којем се круна давала Изабели а намесништво њеној мајци Христини. Апсолутистичка је странка помагала Карлу; сад је ваљало да се Христина наслања на либералну станку и узе либералне министре. — Исто тако и у Португалији млада краљица Марија, пошто постаде пунолетна, би утврђена на краљевском престолу побуном либерала, који прогнаше њенога стрица Мигуела. У обе земље отпоче грађански рат између апсолутиста, присталица двојице претендената, и либерала, присталица двеју краљица. Претенденти су имали уза се три европске силе с неограниченом владавином, а краљицама су помагале две парламентарне силе, Енглеска и Француска, које с њима уговорише четворни савез (quadruple alliance, 1834. год.).

Португалска влада поврати онај устав од 1826. године. А шпанска влада написа Краљевски Статут (устав) од 1834. године, којим намесница обећа да ће кортесима дати да одобравају законе и порезе. Кортеси, који постадоше шпанска скупштина, имали су два дома, великашки (proceres) и посланички (procuratores); посланици су се бирали на три године, по систему двогубога (посреднога) бирања; бирачи су били они грађани, који плаћају прописану суму пореза (цензитари); посланици нису примали никакву накнаду и морали су имати 12 000 динара прихода.

У тим двема земљама апсолутисти су побеђени (у Шпанији се морало провести пет година у крваву рату с пиринејским карлистима). Либерали су се поделили у две странке: у Шпанији су умерењаци (приврженици краљевске власти) и прогресисти (напредњаци, приврженици кортеса); — у Португалији су картисти (уставовци) и септембристи. Под тим су се именима скривале тежње страначких вођа. За дуго су те две краљевине имале управо само спољашњи облик уставних држава, јер министри нису били одговорни пред скупштином и влада је имала толико утицаја, да су бирачи и у Шпанији и у Португалији увек бирали министарске кандидате. Осем тога и ђенерали, који су услед грађанских ратова постали свемоћни, мешали су се у страначке распре и приморавали владаоца, да их узима за министре. У Шпанији је од 1833. до 1855, за 22 године, било 47 председника министарскога савета, а 96 министара војних. Али је нова владавина донела и две велике промене: сад су власт имали министри и ђенерали место љубимаца и исповедника; либерали су укинули инквизицију и заузели манастирска добра, да плате народни дуг (1834. у Португалији, а 1836. у Шпанији), и тако је саломљена она неограничена свештеничка власт.


  1. Бург (bourg) је велико село или паланка, обично с тврђавом, где је тржиште за околину, — Грофовина (Shire) је већа или мања област, као на прилику округ или жупа. Свака грофовина има свога шерифа, као званичнога представника власти. — Прев.
  2. Edinburgh Review,виговски, и Quarterly Review, торијевски.
  3. За дуго се енглески политички живот XVIII столећа замишљао сасвим онакав какав је и у XIX столећу. Међутим разлика је у том, што су се у XVIII столећу послови свршавали готово тајно, а данас пак јавно. Нова је дакле та јавност.
  4. После 1832. године торијевска се странка прозвала консервативном а виговска либералном (слободоумном).
  5. У европским земљама које су усвојиле парламентарну владавину одборе бира скупштина, подељена у одељке или секције. У Француској је тај систем употребљаван од 1789. године.
  6. Главна је разлика била у примени заједничкога начела да само богатство даје бирачко право. Енглеско изборно право (као повластица, franchise), баш и пре 1832. год., наслањало се на много нижу пореску стопу, него ли француски цензус, и Енглеска је с мањим бројем становника имала двадесет пута више бирача: — ту политички живот није био искључиво живот грађански.
  7. Они су још 1827. године подизали барикаде, и то су биле прве барикаде после Фронде (За време Револуције није их било).
  8. Државне обвезнице на учињени зајам. — Прев.
  9. Ти су осећаји силно изражени у Хајнеовој Немачкој.