Istorija savremene civilizacije 1

←< predgovor

ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE Pisac: Šarl Senjobos

2. glava >→

PRVA GLAVA
Nove evropske sile u XVIII veku.

Početak savremene obrazovanosti.

Obično se uzima da savremena obrazovanost počinje od 1789. godine. I doista, s Velikom Francuskom Revolucijom izlaze na vidik velike promene, koje obeležavaju savremenu obrazovanost. No ove su promene već bile pripremljene jednim unutrašnjim, manje vidljivim preobražajem, koji u prošlost doseže čak do početka XVIII veka. Od kraja vlade Luja XIV stvaraju se nova politička načela, koja će u celoj Evropi učiniti da se sruše stare ustanove i izazvati popravke (reforme), pa po tom i potpuni prevrat (revoluciju).

U isto doba se menjaju i odnosi država. U Americi se osnova englesko kolonijalno (naseobinsko) carstvo, kojim se priprema postanak jedne nove velike sile, Saveznih Država. U Evropi tri velike sile XVII stoleća, Španija, Švedska i Holandija, padaju na stupanj država drugoga reda. A pored Francuske, koja je izgubila svoje prvenstvo, izlaze na površinu četiri druge sile, koje će biti velike sile XIX veka: Engleska, pobedilac Luja XIV, Austrija, osnažena izgnanstvom Turaka, i dve nove države — kraljevina Pruska i carevina Rusija.

Pruska

Pruska kraljevina.

Pruska kraljevina^[1], stvorena 1701. god., bila je, kao i sve gotovo nemačke države, sastavljena iz oblasti, koje joj je jednu po jednu pridodavala porodica koja vlada; to nije bila jedna oblast, nego skup komada, rasturenih po svima krajevima Nemačke i bez međusobne saobraćajne veze: nekolike oblasti (krunska dobra) pa zapadu čak na levoj obali Rajne, provincija Pruske na istoku, izvan granica Nemačke Carevine, a u sredini Branibor. Sva je ukupno siromašna i slabo naseljena (oko dva miliona duša). Pruska je bila samo jedna mala državica, a Hohencolerni stvoriše od nje veliku silu. Oni o vladavini nisu imali drukčijih pojmova, nego što su ih imali ostali vladaoci njihova vremena. I oni su vodili „porodičku politiku“, težeći pre svega da pojačaju snagu svoga doma uvećavanjem svojih dobara i svoje vlasti; i oni su se pridržavali načela o „državnom razlogu“, upotrebljujući sva sredstva, samo da dođu do svoje mete. Ali su se oni razlikovali od drugih vladalaca svojim načinom života, a to i jeste ono što im stvori uspeh. Umesto da svoj prihod rasipaju na izdržavanje dvora i priređivanje svečanosti, oni su ga upotrebljavali na državne izdatke, a osobito na izdržavanje vojske.

Kraljev dvor.

Fridrih I, koji je prvi poneo kraljevski naziv, imao je mnogobrojnu svitu (osoblje) po ugledu na Luja XIV. No njegov naslednik Fridrih Viljem otpusti sve, a zadrža samo 4 komornika, 4 plemića, 18 paževa (vlastelinskih sinova), 6 lakeja i 5 sobara. Nosio je plavu uniformu s belim pantalonama; o bedrima je uvek imao mač, a u ruci štap; imao je samo drvenih klupa i stolica, a nije imao ni naslonjača (fotelja) ni zastirača; trpeza mu je bila tako bedna s hranom, da mu ni deca nisu jela kad ogladne. Večeri je provodio sa svojim vojvodama i ministrima pušeći duvan iz dugih holandskih lula i pijući pivo. Ovaj prostački život, koji je vređao osećaje ostalih vladalaca, učinio je da mu se da nadimak kralj seržan.

Njegov naslednik Fridrih II, naprotiv, je bio vrlo obrazovan čovek: voleo je muziku, lako je pisao francuski, sastavljao je francuske stihove, i čitao filosofske spise. Međutim, i on je živeo gotovo onako isto prosto kao i otac mu. Sedeo je u Pozdamu i pohađao je samo svoje oficire, činovnike i neke filosofe. On nije imao svite (bio se razdvojio s kraljicom, te nije ni gospođe primao). Nosio je zakrpljene haljine, a i sav su mu nameštaj pocepali psi, koji su živeli s njim. Posle njegove smrti cela mu je garderoba prodata za 1500 dinara. Jedini mu je luksuz bio njegova zbirka burmutica, kojih je ostavio sto i trideset.

Prihodi i rashodi pruskih kraljeva.

Onaj novac što su ga pruski kraljevi ušteđivali od svojih ličnih troškova, posvećivali su svojoj vojsci. Fridrih Viljem trošio je na sebe i svoj dvor samo 25 000 talira (manje od 200 000 dinara) godišnje. Prihodi kraljevine dostizali su tada do 6,900 000 talira (oko 26 miliona dinara). Valjalo je da se ovi prihodi dele skoro po pola između vojničkih s jedne, i svih ostalih troškova s druge strane. Ali u stvari kralj je od sume za obične redovne izdatke uzimao 1,400 000 talira (5,250 000 dinara), da ih upotrebi na vojsku. Tako je sad bilo samo 960 000 talira (3,750 090 dinara) za sve izdatke kraljevine, a sve ostalo je išlo na izdržavanje vojske, ili na stvaranje rezervnoga fonda. Kralj je mogao držati pod oružjem 80 000 ljudi, a posle smrti ostavio je u gotovu novcu 8,700 000 talira (32 1/2 miliona dinara). Fridrik II, kao i otac mu, štedeo je svoj novac za vojsku i rezervni fond; on je mogao držati na okupu 200 000 vojnika, pa je opet i pored Sedmogodišnjeg Rata, kad mu je sva kraljevina bila opustošena, ostavio na samrti blago od 55 miliona talira (više od 200 miliona dinara).

Vojska.

Pruska je vojska, kao i sve druge vojske toga vremena, bila sastavljena od dobrovoljaca. Oficiri za vrbovanje novih vojnika izašiljani su po celoj Nemačkoj, da traže ljude; oni su imali svoje kancelarije po gostionicama i tu su primali ljude koji su dolazili, da stupe u službu pruskoga kralja, Ovi su upisnici većinom bili probisveti, a mnogi i vojnički begunci, koji su utekli iz vojske kakvoga nemačkoga kneza. Često su se skupljači novih vojnika snabdevali ljudima lukavstvom, pa čak i silom; oni su ih opijali, da bi ih tako prevarili da prime novac kraljev, ili su ih prosto silom odvodili. Jedan od ovih skupljača, hoteći upisati nekoga stasitoga stolara za grenadira, poruči da mu izradi jedan kovčeg toliko veliki, da bi sam mogao u njega stati; stolar donese kovčeg, a skupljač izjavi da je vrlo mali. Na to stolar, da bi mu obratno dokazao, leže u kovčeg, a oni odmah zatvore poklopac i isprate kovčeg. Kad su kovčeg otvorili, stolar je već bio ugušen.

Ovo vrbovanje nije bilo dovoljno, da se sastavi tako mnogobrojna vojska. Godine 1733. kralj reši da svoje čete popunjava svojim podanicima, i zavede neku vrstu obavezne vojničke službe. Sve oblasti kraljevine biše izdeljene u kantone (srezove), i svaki je kanton morao davati nove vojnike koji su potrebni za održavanje jedne čete u potpunom broju (kompletu). Svi su stanovnici mogli biti upisani u vojsku, izuzimajući plemiće, svešteničke sinove i sinove onih građanskih porodica koje su imale imanje od najmanje 6 000 talira (a u siromašnoj Pruskoj upravo nije ni bilo tako bogatih porodica). Za vreme ratova Fridriha II ljudi se tako prorediše, da su u vojsku morali upisivati i gimnazijske učenike. Kad bi koje dete brzo raslo, roditelji su mu govorili: „Ne rasti tako brzo, jer će te popisivači uzeti“.

Pruski su vojnici bili pod vrlo surovom disciplinom. Oficiri su nadgledali vežbanje sa štapom u ruci i udarali su njim svakoga koji ne izvršuje tačno pokrete. Valjalo je da se cela četa kreće (manevriše) kao jedan čovek, tačno kao kakva mašina. Pokazivalo se vojnicima da napune puške u dvanaest pokreta (to je punjenje u dvanaest razdela). Kad jedan bataljon puca, treba da se vidi samo jedna munja i da se čuje samo jedan pucanj. Nijedna država nemađaše tada tako izvežbanu pešadiju. Vežbanje po pruskom načinu bilo je čuveno po celoj Evropi. Ali je ovaj život bio tako mučan, da je valjalo čuvati kasarne, da bi se sprečavalo odbegavanje vojnika, a Fridrih II je u ratno doba naređivao, da mu se čete u putu okružuju konjičkim streljačkim nizom, koji će zadržavati begunce.

U ovoj vojsci vojnici nisu imali nikakva izgleda na unapređenje (avansman); oficiri su uzimani iz reda mladih plemića, jer je celo prusko plemstvo stupalo u kraljevu službu. Ali dok su u drugim zemljama oficirski položaji davani po milosti, ili čak i prodavani, dotle u Pruskoj niko nije postajao oficir, dok ne prođe kroz vojnu školu (kadetska škola), a dospevalo se do kakvoga višega čina, tek pošto se prođu niži činovi. Pa i sami prinčevi iz kraljeve porodice bili su obavezni da služe u vojsci i da dobivaju sve činove postupno, jedan po jedan.

Nijedna evropska vlada nije imala tako veliku vojsku srazmerno broju svojih podanika: 80 000 vojnika na 2,500 000 duša to je bilo šest puta više nego u Austriji, a četiri puta više nego u Francuskoj. Ali kako su se u HUŠ. stoleću svi sporovi između naroda rešavali ratom, to se i važnost kakve sile cenila prema snazi njene vojske. Pruski kralj sa svojom malom državom, ali velikom vojskom, postade jedna od tri velike evropske sile. Kralj-seržan je spremio ovu vojsku, a Fridrih Veliki se poslužio njom. On je svojoj kraljevini dodao dve oblasti (Šleziju i deo Poljske); on je primio 2,240 000, a ostavio je 6,000 000 podanika.

Uprava (administracija).

Pruski su kraljevi u svojoj kraljevini upravljali potpuno neograničeno; oni su čak bili i neograničeniji od svih vladalaca toga vremena. Nijedan drugi vladalac nije toliko istraživao od svojega naroda. Fridrih Viljem je nametnuo plaćanje poreza i plemićima, koji su dotle bili oslobođeni toga; oni protestvovaše i predadoše mu jednu peticiju (molbu), koja se završavala ovim rečima: „Sva će zemlja biti upropašćena“. — „Ja ne verujem u to, — odgovori kralj. Upropastiće se samo ugled plemstva, a ja podižem svoju državu na bronzanom temelju“. On je smatrao sebe za gospodara svojih podanika i hteo je da uređuje sve, pa čak i samu njihovu odeću; on zabrani da se nose pamučne tkanine, i ko god bi ih uščuvao u svojoj kući, morao je biti osuđen na novčanu kaznu i bačen u okove. On je tvrdio čak i to, da ima prava zahtevati da ga podanici vole. Jednoga dana ščepa on za jaku jednoga siromašnoga Jevejina, koji se sakrio, kad ga je video da mu se približuje, i izudara ga štapom, govoreći: „Vi ne treba da me se bojite, razumeti li, nego da me volite!“ — Fridrih II udari monopol na piće i dade ga francuskim zakupcima, u prkos žalbama svih njegovih podanika. On nije trpeo opiranje svojim zapovestima. „Razmišljajte koliko hoćete, — govorio je on, — ali se pokoravajte i plaćajte“.

Ova se monarhija odlikovala time, što je njen kralj i sam tačno vršio svoju kraljevsku službu. On je nadziravao svoje činovnike i zahtevao da se sve pravilno radi. „Vladalac je, — govorio je Fridrih, — daleko od toga da bude neograničeni gospodar države; on je samo njen prvi sluga“. Jedna naredba Fridriha II, iz god. 1719., daje nam jedan primerak te vrste nadziravanja. „Pošto su razni činovnici zlostavljali seljake tukući ih štapovima, i pošto Nj. Veličanstvo nikako nije voljno trpeti takvu tiraniju naspram njegovih podanika, to će Ono, kad bude dokazano da je koji činovnik udario seljaka svojim štapom, s mesta i bez sažaljenja poslati takvoga činovnika u kakvu tvrđavu na šestogodišnji zatvor, pa makar da bi on plaćao bolje od svih drugih“. Svi su predmeti podnošeni kralju, koji je akta čitao i svojom rukom stavljao napomene na okrajku tabaka.

Zahvaljujući ovom režimu štedljivosti i tačnosti, pruski je vladalački dom, usred drugih neograničenih monarhija, stvorio jedan nov oblik, vojničku (militarnu) monarhiju, dugotrajniju od ostalih, pošto je bila bolje i uređena. A na taj su način pruski kraljevi i mogli sve do danas sačuvati svoju neograničenu vlast i osvojiti sve ostale nemačke države.

Rusko Carstvo

Postanak ruske carevine.

One prostrane ravnice istočne Evrope između Odre i Urala bile su u početku Srednjega Veka naseljene slovenskim plemenima. Sloveni su bele rase, istoga porekla kojega su i ostali evropski narodi; jezik im je arijanski, kao i latinski, grčki i nemački. Ova velika slovenska porodica, koja je mnogobrojnija od svih zapadnih porodica, delila se na više naroda: na zapadu su Poljaci i Česi u Češkoj (staroj Bohemiji), na jugu Hrvati, Srbi i Bugari nastanjeni u Vizantijskoj Carevini.

Istočni su Sloveni do IX stoleća ostali izdeljeni na plemena. Oni su obrađivali zemlju i živeli prikupljeni po selima u drvenim kućama ; gradove su im predstavljali prostori opkoljeni zemljanim nasipom i rovom, gde su se sklanjali u vreme rata. — Normanski ratnici (northman), što dođoše iz Švedske, ujediniše ova plemena u jedan narod i ovaj se narod prozva ruski, po imenu naroda iz kojega su mu proizilazile starešine. Ruski knezovi urediše vojsku, primiše hrišćansku veru iz Grčke i krstiše svoje podanike.^[2] Tako Rusija u XI stoleću postade hrišćanska, pravoslavna zemlja, u duhovnoj zajednici s carigradskom crkvom. Ova je starovremenska Rusija obuhvatala onu jezersku oblast i zemlje oko Dnjepra, to jest zapadni deo današnje Rusije, tako zvanu Malu Rusiju. Ona ;je imala dve prestonice: Novgorod Veliki, trgovački grad na obali Iljmenskoga Jezera, i Sveto Kijevo, grad sa 400 crkava, na obali Dnjepra, gde je saborna crkva Svete Sofije, ukrašena grčkim freskama^[3] na zlatnoj osnovi i s grčkim natpisima.

Ova Rusija ne dospe da stvori jednu dugotrajnu državu; po smrti svakoga vladaoca zemlja se delila između njegovih sinova, i u XIII stoleću bilo je tu do 72 kneževine. — Tada jedna vojska od 300 000 tatarskih konjanika, koji dođoše iz Azije, uništi sve ove državice, i od XIII do XV stoleća cela je Rusija bila podložena jednom mogulskom vladaocu, velikom hanu Zlatne Horde, koji je stanovao u jednom drvenom gradu na obalama Volge.^[4] Domorodni ruski knezovi nisu ništa više do sluge hanove ; oni moraju pri stupanju na presto ići u njegov dvor, pasti ničice pred njim i izmoliti u njega isprave o potvrđenju za kneza (jarlih). Kad im han pošlje kakvoga glasonošu, oni moraju pred njim prostirati skupocene prostirače, davati im po pune pehare zlatnika i klečeći saslušati čitanje hanova pisma.

Za to su vreme zapadni Rusi malo po malo naselili prostrane i puste šume na istočnoj strani i stvorili jedan nov ruski narod. Moskovski knezovi, uzimajući na sebe zadatak da prikupe plemena za račun tatarskih hanova, postali su najmoćniji gospodari ruske zemlje. Oni su, uz pripomoć tatarskih vojsaka, kroz dvesta godina radili na prisvajanju drugih kneževina, i s toga su ih prozvali „skupljačima ruske zemlje“. U XVI stoleću moskovski se veliki knezovi oslobodiše Tatara i Ivan IV proglasi se za cara (1547.). Od tada je prava Rusija na istoku, na zemljištu oko reke Volge, a to je Velika Rusija. Selo Moskva, naseljeno u podnožju tvrđave Kremlja, postalo je prestonicom nove carevine.

Car.

Car, koji vlada ovom najprostranijom državom u Evropi, ima neograničenu vlast osobite vrste. — Svi se njegovi podanici sami nazivaju njegovim robljem; они се по источњачком обичају представљају цару додирујући челом земљу (на руском се молба још и сад зове čelobitije). Sve što je u carevini njegovo je, i ljudi i stvari; on ima prava da oduzme imaovinu svojih podanika, ili da ih pogubi bez ikakvih drugih formalnosti, osem proste zapovesti. Tu nema drugoga zakona osem njegove volje, i jedini su ruski zakoni ukazi, to jest careve naredbe. — U isti mah narod cara smatra za sveto lice, u kojem je oličena „Sveta Rusija“, i za oca, kojega i po propisima vere moraju voleti. Njega čak i seljak zove ocem i oslovljava ga ti. — Stanovnici Pskova od starine su imali prava da se skupljaju u skupštinu i da uređuju svoje stvari. Kad im Vasilije naredi da uklone zvono, kojim je sazivana skupština, oni mu odgovoriše: „Mi, tvoji siročići, tebi smo odani dok je sveta. Bogu i tebi sve je dopušteno u našoj očevini“.

Rusi sa strahom i s ljubavlju slušaju svojega cara i kao gospodara, i kao oca, i kao Božjega predstavnika. I u Rusiji nema ničega što bi umeravalo ovu svemoćnu vlast. — Rusija nema ni starih ustanova, ni običaja, koje bi car bio obavezan poštovati; rusko se pravo sastoji samo iz skupa carskih ukaza. — Rusija nema narodne skupštine, da pretresa dažbine, pa čak ni da izjavi svoje želje. Krajem XVI stoleća ugasi se carska porodica, koja je proizišla od Rurika, a u Rusiju upadoše vladaoci Poljske i Švedske, pa se jedan nastani u Moskvi, a drugi u Novgorodu. Rusi se pobuniše protiv stranaca, i godine 1612. jedna opšta skupština od velikodostojnika i predstavnika gradova sastade se, da izabere novoga cara, Mihaila Romanova. Ali čim car bi naimenovan, skupština se rasturi, a i ne pokuša da uzme učešća u upravi. — U Rusiji nije bilo čak ni pravilnoga suđenja; car je imao prava narediti, za koga god hoće, da se bije knutom.^[5] To je za dugo bio običan postupak za kažnjavanje. Vlada careva često je nazivana „vladom knute“. Dovoljna je bila samo zapovest, pa da se pogube čak i najuzvišenije ličnosti, a car je i sam svojom rukom odsecao glave. Ivan Grozni, pri kraju života, zapovedio je da se sastavi spisak svih njegovih žrtava, da ih preporuči molitvama svete crkve; spisak iznosi ukupno 3480 lica; no 986 je pomenuto po imenu, uz koje stoji napomena „sa ženom i decom svojom“, ili „sa svojom decom“; car je dakle zapovedao da se pogubi cela porodica zajedno s njenim starešinom.

Plemići i seljaci.

Rusija nije imala gradova (i sama je Moskva bila jedno veliko selo); to je bila seljačka država, u kojoj nije bilo građanskoga reda (buržoazije). Tu, su bila samo dva staleža: seljački i vlasteoski.

Rusko plemstvo (vlastela) ne liči na plemstvo evropsko. Ono je od postanka bilo plemstvo dvorsko (reč дворянин, koju prevodimo „plemić“ ili „vlastelin“, označava dvorsku osobu). Plemići su bili : 1., srodnici carske porodice, knjaževi (u Rusiji vrlo mnogobrojni) i 2., potomci onih ljudi koji su u dvoru vršili kakvu službu, boljari. Za dugo se prvenstvo određivalo po službi koju su pretci vršili, te su se od tuda porađale žestoke svađe. Članovi svake porodice smatrali su kao pitanje časti da svojoj porodici očuvaju rang. Jedan vlastelin, čak ni za carevom trpezom nije hteo sesti ispod vlastelina, čiji su pretci imali službu nižega reda od službe, koju su imali njegovi pretci. U zalud je car naređivao da ga silom posade: vlastelin bi ponovo žustro skočio i izišao, vičući, da bi voleo da mu se glava odseče, nego da svoje mesto napusti. Ali krajem XVII stoleća, da bi se prekinule te svađe, car samo spali knjige, u kojima su ta prvenstva bila zapisana. Od tada je rang kakvoga boljara određivan samo po zvanju koje on sam ima. — Plemići su samo po carevoj volji bili plemići; on im je naziv davao, a on im ga je mogao i oduzeti. „Gospodine, — govoraše car Pavle I jednom strancu, — ja u mojem domu ne poznajem velikoga vlastelina (senjera) sem čoveka s kojim govorim, pa i to samo dok s njim govorim“.

Ono što je ovoj vlasteli davalo neki značaj, to su one zemlje, koje im je car bio dao, jer u Rusiji, kao i u državama na Istoku, cela je zemlja vladaočeva. Seljaci nisu bili vlasnici zemlje; oni su je obrađivali za carev račun, ili za račun plemića, carevih slugu. Oni su činili niži stalež, i nazivani su mužicima (tj. sićušnim ljudima, prostacima).^[6] Do XVI stoleća oni su imali prava da svake godine na Sv. Đorđa (26. novembra) prelaze s jedne baštine na drugu, i samim tim mogli su menjati i gospodara; njihov je položaj bio isti onakav kao što je u naših poljskih slugu: oni nisu bili vlasnici zemlje, ali su bili slobodni. Za vreme građanskih ratova, krajem XVI stoleća, da bi se sprečilo preseljavanje zemljoradnika u južne pokrajine, carevi zabraniše seljacima da menjaju zemlju o Sv. Đorđu (1597.). Mužik ostade privezan za zemlju koju je obrađivao, večito podložan vlasniku zemlje. Tada stanje. seljaka u Rusiji postade mučnije nego ma u kojoj drugoj evropskoj zemlji.^[7] Vlasnik je zemlje zahtevao od njih da mu po tri dana nedeljno kuluče na njegovoj zemlji, ili damu daju godišnju naknadu za to (obrok). Oni su, bez ikakve zaštite, bili podložni samovolji gospodara i njegovoga nadstojnika, nemajući pri tom, kao ono francuski robovi^[8], čak ni toliko jemstva, da će bar biti ostavljeni u svom selu. Gospodar ih je mogao uzeti u svoju kuću kao sluge, ne dajući im za to nikakvu platu, ženiti ih po svojoj volji, slati ih kao vojnike ili naseljenike (koloniste), pa čak i prodati ih na daleko; mogao ih je biti i zatvarati u tamnicu, a da o tom nikom nikakva računa ne daje. Ovi su seljaci više ličili na robove Staroga Veka (sclavi) nego li na one srednjevekovne (servi). Oni se na ruskom zovu krepostnoй,^[9] a mi ih zovemo robovima.

Ruska crkva.

Ruski narod, primivši hrišćanstvo od misionara iz Carigrada, usvojio je bio i veroispoved i verske običaje grčke crkve; on je dakle bio pa i ostao narod ortodoksni (tj. pravoslavni). Sveštenstvo se deli na dva reda: na monahe, koji se zovu crno sveštenstvo, žive po manastirima i nemaju prava da se žene, i popove, koji služe u crkvi (tj. vrše verske obrede) i sačinjavaju belo sveštenstvo; oni se žene i u praktici je brak gotovo obavezan.

Crkvom upravlja crno sveštenstvo, jer pošto vladike moraju biti neženjene, to se mogu birati samo između monaha. Popovi jedva da su nešto viši od seljaka, među kojima i žive. Oni su se za popovsku službu spremili učenjem prostim, kao što se šegrt uči zanatu; oni su naučili samo pevati i vršiti verske obrede, a jedva da što umeju čitati. Za dugo im je bilo čak i zabranjeno u crkvi besediti.

Ruska je crkva bila nezavisna od Carigrada; imala je svoju zasebnu liturgiju, napisanu na staroslovenskom jeziku, a u XVI stoleću car postavi patrijarha kao poglavara cele ruske crkve. Kako su se liturgijske knjige, usled čestoga prepisivanja, bile izmenile u toku Srednjega Veka, to patrijarh Nikon 1654. god. htede popraviti pogreške i prepisivačke izmene, te tako tekstovima i obredima povratiti njihovu čistotu. No, ma da ga je potpomagao sabor od svih vladika, ipak ova popravka izazva ljutnju. Rusi su bili vrlo odani spoljašnjem vršenju verskih obreda, a takvi su još i sad: vrlo strogo izdržavaju post grčke crkve, ne jedući ni mesa ni jaja za četrdeset dana; u svakoj kući ima po jedna ikona, pred kojom se mole Bogu i pale voštane sveće.

Mnogi su se Rusi uporno držali svojega staroga bogosluženja i službenih običaja, te ne htedoše primiti patrijarhove popravke i prestadoše pohađati one crkve, u kojima se služilo po popravljenom obredniku. Njih zovu raskolnicima (tj. otpadnicima), a oni se sami nazivaju starovercima. Razlika između njih i ortodoksnih samo se tiče spoljašnjih veroispovednih običaja: staroverci se, na primer, krste s dva prsta mesto s tri, oni izgovaraju Isus mesto Jisus i misle da je brijanje brade i pušenje smrtni greh. Ali za ova pitanja o formalnosti raskolnici su se izlagali gonjenju, zatvaranju po tamnicama, pa i smrti. Oni su preživeli dva stoleća gonjenja i danas su mnogobrojni, a osobito među slobodnim seljacima na severu i trgovcima po gradovima.

Uvođenje zapadnjačke obrazovanosti u Rusiji.

I na izmaku XVI stoleća Rusi su još bili kao neki azijski narod: nosili su dugačke brade i duge i široke haljine po istočnjačkom načinu; žene su držali zatvorene i puštali su ih da izlaze samo s pokrivenim licem. Nisu se zanimali nikakvom vrstom zapadnjačke radinosti, a zapadnjaka su se gnušali, smatrajući ih sve bez razlike, i katolike i protestante, za jeretike.

Oko polovine XVI stoleća (1553.) engleski mornari, istražujući put za Kitaj, bejahu pronašli Belo More, a to je tada bilo jedino more na koje je careva država imala pristupa (obale Baltičkoga Mora pripadale su švedskom kralju, a obale Crnoga Mora sultanu). Arhangelska je luka za više od stotine godina bila jedina tačka preko koje je Evropa saobraćala sa Rusijom. Car je bio dopustio da se tu osnuje grad (1583.), i dao je monopol trgovine engleskim i holandskim trgovcima, koji su tu stanovali. Ivan Grozni doveo je talijanske građevinare i inžinjere, pa čak osnovao i jednu štampariju.

Pri svem tom Rusi su sve jednako ostajali varvari, to jest neobrazovani, i poslanstva, koja je car pokatkad slao na koji evropski dvor, još su ličila na kakve divljačke družine. Godine 1656. dođoše u Livorno dva poslanika, koji zadiviše Talijane svojom nečistotom i prostotom. Oni su ležali na zemlji u odelu, koje nikako i ne skidahu; ubrus su ostavljali pod svoju šubaru; za stolom su komade iz tanjira uzimali rukama, pa ih naticali na svoju viljušku. Bili su im doneli životnih namirnica i vina u buradima, a oni odlazeći poneše sa sobom i praznu burad, da bi imali veći prtljag. Oni su se opijali rakijom i svoju su poslugu bili batinom. Jedan je pesnik sastavio jedan sonet u čast jednoga poslanika, a drugi se naljuti; da bi ga umirili, pokazaše i njemu drugi sonet, koji je sastavljen u njegovu čast. No sad se opet prvi naljuti, s toga što je njegov sonet bio napisan na lošijoj hartiji! Ne samo da oni nisu znali drugoga osem ruskoga jezika, nego još ni malo nisu znali ni zemljopis onih zemalja u koje se šalju; odtud u izveštajima, koje upućuju caru, oni kvare imena svih gradova kud su prošli.

I pored ovoga neznanja, Rusi su strasno pazili na pitanja o etikeciji. Godine 1681. jedno poslanstvo bude poslano Luju XIV, da zaključi trgovinski ugovor. Vođ poslanstva Potemkin hteo je da se u ugovoru, gde god je reč o caru, svaki put ponovi: Vaše Carsko Veličanstvo. On se žalio nato, što je pismo francuskoga kralja bilo manje od onoga što ga je primio od cara. Odgovoreno mu je da je komad pergamenta toliko isto veliki, a što izgleda manji, to je s toga, što je finije savijen. Kad ga je Luj XIV primio u audijenciju, Potemkin, izgovoriv nekoliko reči, zastane. Tumač mu reče: „Ako hoćeš da govoriš, produži, a ako nećeš, onda ću ja nastaviti“. — „Ti dobro vidiš, — odgovori Potemkin, -— da ja izgovaram carevo ime, a kralj se ni s mesta ne pomiče, pa čak ne skida ni svoj šešir“. — On bi hteo da Luj XIV svaki put ustane, kad čuje carevo ime.

Ovaj neobrazovani narod nije mogao večito ostati udaljen od obrazovanosti hrišćanskoga sveta. Ali za jedno sto godina moglo je biti u pitanju: da li će ta obrazovanost prodreti u Rusiju preko katoličke Poljske, ili preko severnih protestantskih zemalja. Neki ruski velikaši bejahu već počeli usvajati poljsku nošnju.

Prevagu održaše severni narodi, jer oni biše uvučeni neposredno u srce Rusije. Carevi su imali običaj da, kad zauzmu kakvu tuđu zemlju, povedu iz nje stanovnike, pa ih nasele u svojoj carevini. Godine 1565. Ivan je doveo u Moskvu više od 3000 Nemaca, koje je uzeo iz baltičkih pokrajina. Tako se beše stvorila jedna stranačka naseobina, koja je imala svoje sveštenike i svoju crkvu. Ona se uveća u XVI stoleću doseljenicima, koje je car primamio, ili su došli, da što zarade kao inžinjeri, drvodelje i zidari, rudari, lekari, apotekari, trgovci, oficiri itd. Bilo ih je iz svih zemalja, ali su u nadmoćnosti bili Nemci, Holanđani i Englezi. U početku su živeli zajedno s Rusima. No 1652. godine nađe se da su oni vrlo oholi i suviše dobro odeveni, pa im se zabrani da nose rusku nohnnju, i budu naseljeni izvan Moskve, u zasebnom kraju; to postade stranačka sloboda (predgrađe), koja je 1678. god. imala oko 18 000 duša.

Ruski je narod mrzeo ove strance i nije voleo da prima njihove običaje, a carevi opet, budući odgajeni u poštovanju ruske vere, nisu se imali čega radi zauzimati za jeretičku obrazovanost.

Pri kraju XVII stoleća stupi na presto jedan car, koji je bio sasvim drukčije vaspitan, nego što su bili njegovi prethodnici. Petar I proglašen je za cara još kao dete, ali njegova sestra Sofija bejaše preduzela da vlada mesto njega, a njega smestila u jednu poljsku kuću. Vaspitanje mu je bilo vrlo zanemareno: nije naučio ni latinski jezik, pi pravilno pisanje, pa nije dobio ni versko obrazovanje. Ali, on se upoznade s nekim strancima i odlazio je u njihove stanove; strasno je zavoleo jedan veliki čamac, koji nađe zapušten u jednoj žitnici, i zabavljao se u igri kao mornar i kao vojnik. On je išao u Arhangelsk, gde je živeo s mornarima i drvodeljama. Docnije (1697.), kad preduze da na Crnom Moru stvori ratnu flotu, on proputova kroz Evropu radi proučavanja, vodeći sa sobom jednu gomilu od 200—250 mladih Rusa, koje je hteo obrazovati.^[10]

Po povratku u Rusiju Petar je radio da svoje Ruse preobrazi u Evropljane. On nemađaše ni jedne ruske predrasude, nikakva ukusa za ruske običaje, nikakva obzira prema ruskoj veri; međutim divio se zapadnjačkoj obrazovanosti i jedva je čekao da je u svojoj carevini zavede. Naviknut na pojam da car ima samo da zapovedi, pa da odmah bude poslušan, on je zapovedio svojim podanicima da promene običaje, preteći globom ili bojem (tj. novčanom kaznom ili bičem) onima koji ne poslušaju. On je zabranio da se nose duge brade, sam je podsekao brade dvorskim velikodostojnicima, pa je po tom jednim ukazom svima činovnicima zapovedio da nose evropsko odelo. On dopusti duvan, koji je ruska crkva bila zabranila kao „đavolju travku“, i sam je dao primer za pušenje. On je zapovedio ženama da dolaze na sabore, da se tu pojavljuju u evropskom odelu i sa otkrivenim licem. Docnije je u Petrogradu (1718.) hteo stvoriti salonski život, pa zapovedi glavnijim velikodostojnicima da redom priređuju skupove, tj. večernja sela (soirées), na koja su plemići morali dolaziti sa svojim ženama i gde se moralo zabavljati po evropski, tj. igrati, svirati, pušiti, razgovarati se itd., a jedan je zakon propisivao šta se na tim zabavama imalo davati za jelo i piće. Naravno, ovi obavezni saloni u početku nisu ličili na salone francuske: ruske gospođe, naviknute da žive zatvorene, bile su nepokretne i ćutljive, a ljudi su se napijali.

Petar je počeo sa onim reformama, koje su morale najviše dirnuti njegov narod; on je ranio u isti mah i narodne i verske osećaje, is toga je imao ceo svet protiv sebe. — Sveštenstvo, videći ga kako posećuje jeretike, optuživalo ga je kao da hoće veru da poruši; uništiti bradu bilo je skoro kao i jeres, i jedan je patrijarh bio izjavio da čovek bez brade više liči na kakvoga mačka nego li na čoveka. — Ruska vojska (strelci) bila je nezadovoljna tim, što je car sva starešinska zvanja (komandu) davao stranim oficirima. — Moskovljani nisu mogli ravnodušno gledati kako potpomaže stranačku slobodu i kako neće da sudeluje u verskim svečanostima (obredima). — Njegova žena Evdokija i sin mu Aleksije podržavahu nezadovoljnike; Aleksije nije hteo učiti nijedan strani jezik i govorio je da će posle očeve smrti „sve povratiti kao i pre što je bilo“.

Mnogi Rusi nisu mogli verovati da se tako može ponašati jedan ruski car i govorili su da Petar nije pravi car, već sin nekoga Nemca, ili čak i kakav stranac, koji je namesto Petra došao iz Evrope.

Petar je imao uza se samo svoje drugove i strance. Ali je on bio car, a ovaj narod, naviknut da sluša svoga cara, nije se umeo buniti. Nezadovoljnici su se ograničavali na to, da se tajno žale, i valjalo ih je zatvarati i tući knutom, pa ih primorati da govore.

Da bi savladao otpor, Petar je upotrebio svoj uobičajeni način postupanja, to jest silu. — Strelci se bejahu pobunili u njegovu odsustvu, a Petar po povratku naredi da se podvrgnu mučenju i bijenju knutom, pa su po tom podignuti dugački drveni kreveti, na koje su strelci u redovima legali, i car im je odsecao glave. — Da bi se oslobodio klira (sveštenstva), ukinuo je zvanje patrijarha i nije više naređivao da se patrijarh bira. — Da bi savladao otporu svojoj porodici, naredio je da se njegova žena izbije knutom i da se njegov sin pogubi. Potom je on stvorio sebi novu porodicu, oženivši se jednom zarobljenom Livonkom, Katarinom. — On je naredio da se ona okruni kao carica, s njom se nastanio u Petrogradu i naredio je da se njegovim dvema kćerima da evropsko obrazovanje. To su one dve žene koje su nastavile njegovo delo.

Da bi se oprostio Moskovljana, on je stvorio novu prestonicu u stranačkoj zemlji, blizu Baltičkoga Mora, kojoj je dao nemačko ime Petersburg. On ga je naselio preselivši silom jedan deo stanovnika iz Arhangelska i zapovedio je svima velikašima da tu zidaju kuće.

Petar je proveo svoju vladavinu uvodeći u Rusiju umetnosti i one ustanove kojima se divio u Evropi.

U evropskoj obrazovanosti Petar je najbolje razumevao one čisto materijalne pronalaske; on je i sam bivao drvodelja, vojnik, mornar, rezač itd. Oni stranci, koje je on doveo u Rusiju, nisu bili pravi umetnici ili naučnici, već radnici i inžinjeri, i škole koje on osnova bile su škole praktične (Mornarska Akademija i Škola za računovodstvo); knjige, koje se po njegovoj naredbi prevedoše na ruski, bejahu spisi iz tehnike, političke ekonomije i zemljopisa. — On se sam bavio zanatskim sitnicama: zapovedao je obućarima da promene dotadanji način rada, preteći im oduzimanjem imaovine; zabranjivao je nošenje velikih jeksera na čizmama, ili građenje velikih čamaca (barki) po ruskom načinu, pošto se tako troši vrlo mnogo drveta; on je određivao oblik srpa i motike, način kako da se seku drva i kako da se žnje. „Naš je narod, — veli on u jednom zakonu, — kao deca koja teško uče, i u početku se protive, tako da ih učitelj mora silom terati. Najpre im se to čini neprijatno, ali, kad već nauče, onda su zahvalna svom nastavniku“.

Preobražaj ruskoga plemstva.

Petar nije umanjio carevu moć; on ju je još bolje utvrdio tim, što je za vladanje stvorio sredstva, koja su staroj Rusiji bila nepoznata: uređenu vojsku i administraciju. Ne vodeći nikakva računa o navikama ruskoga naroda, on je u svoju carevinu preneo uredbe zapadnih država, ne mučeći se čak ni oko toga, da im bar ime promeni. — On je uredio svoju vojsku po ugledu na nemačku vojsku, sa feldmaršalima i đeneralima. Vojnici biše obučeni u uniformu po evropski, naoružani kao evropska vojska i podeljeni na pešake i konjanike, dragune. (Samo su Kozaci zadržali svoje narodno odelo i stari način borenja). — On je stvorio mornaricu po holandskom obrascu, silom nagoneći u mornarsku službu Ruse, koji se užasno bojahu mora. — Administraciju je stvorio po ugledu na švedsku administraciju: senat od 9 članova i neke upravne odbore (kolegije), sudije, gubernatore (upravnike) za administraciju, i policiju, i tajnu kancelariju. U kolegijama je predsednik bio Rus, a potpredsednici stranci.^[11]

Zarad uređenja ove nove administracije Petar je učinio darmar u ruskom plemstvu: ukinuo je naziv boljara, pa ustanovio spisak činova (rang-listu). Sve su građanske službe odgovarale po kojem vojnom činu.^[12] Tako ima 14 stepena i svaki odgovara po jednom činu: kancelar je u civilnoj službi na prvom (najvišem) stepenu i ravnja se s feldmaršalom u vojsci; registrator kolegije je na poslednjem (najnižem) stepenu, u rangu zastavnika. Napreduje se od jednoga stupnja do drugoga u građanskoj službi kao i u vojsci. Rusko je društvo kao jedna četa, gde je svaki raspoređen prema svom činu. Učenik, koji iziđe iz gimnazije i stupi na univerzitet, već je upisan, i on je na 14. stupnju.

Skup ljudi s jednim rangom zove se čin. U Rusiji nema više drugoga plemstva. Svaki je činovnik plemić, jer je u službi carevoj; i svaki je plemić dužan da se primi službe. Petar je zaveo čak i to, da svaka porodica, koja se kroz dva naraštaja ne bi primila službe prestaje biti blagorodna (tj. gubi plemstvo). Kad se hoće da se kakvom bogatom trgovcu, naučniku, piscu ili lekaru ukaže počast, onda mu se daje naziv kakvoga službenika (kandidat, trgovinski savetnik itd.) koji mu osigurava rang u činu (spisku) i stavlja ga na stupanj majora ili pukovnika.

Rusko je plemstvo postalo potpuno službeno plemstvo. Nekada se ono prenosilo i na decu u svima stepenima čina, a danas niži stupnji daju samo lično plemstvo.

Podmitljivost.

Činovnici ruske administracije za dugo su, pod evropskim nazivima, zadržali stare varvarske navike. Nekada je i sam car, kad bi nekom čoveku davao službu, govorio: „Živi od svoje službe i potkrepi se“. Činovnici su svoje mesto i dalje smatrali kao sredstvo za izvlačenje novca od onih kojima upravljaju Petar Veliki ne htede više da se njegovi činovnici sami naplaćuju, nego su se morali zadovoljiti platom koju im je on davao. On im zabrani da primaju poklone, zapovedi čak i da se pogubi nekoliko gubernatora zbog globljenja i pronevere, a njegov najviši finansijski činovnik bi vrgnut na točak kao lopov. Ali se njegovi administratori (upravnici) ipak ne popraviše. Priča se kako je jednoga dana car diktovao svojem glavnom prokuratoru jedan zakon, koji je određivao smrtnu kaznu svakom činovniku, za kojega se dokaže da je podmitljiv, a na to mu prokurator rekao: „Pa hoće li Vaše Veličanstvo da sasvim samo ostane u državi? Mi svi krademo, jedni više i nespretnije, a drugi manje i veštije.“ — Podmitljivost je tada bila opšta navika; i upravitelji i oni kojima se upravlja smatrali su da je sasvim prirodno da se jedan činovnik naplati za to, što vrši svoju službu. Čak i dan danas vlada je jedva uspela samo da prikrije podmitljivost, ali ne i da je iskoreni.

Vlada u Rusiji u XVIII stoleću.

Petar Veliki je ruskom narodu nametnuo evropsku obrazovanost i ustanove. U isto doba on je od Rusije načinio veliku vojničku i pomorsku silu. On je uništio vojsku švedskoga kralja i osvojio svu baltičku oblast, a počeo je i ratovanje sa sultanom za osvajanje oblasti oko Crnoga Mora. On se koristio švedskom poplavom, te je i sam upao u Poljsku i, pod izgovorom da je brani, pomogao poljskim plemićima da kralju nametnu jedan zakon, koji mu je zabranjivao da ima vojsku veću od 18 000 ljudi (1717.).

On je na samrti (1725.) ostavio ruski narod nezadovoljan, upropašćen novim nametima, desetkovan ratovima i kulucima. Ali on bejaše uspeo da staru, neobrazovanu i poluazijatsku Moskoviju pretvori u jednu veliku evropsku carevinu. Ovaj preobražaj, za koji je, kako se čini, potrebno čitavo stoleće, Petar izvrši za vreme jednoga naraštaja.

Ovo žurno delo bejaše nepotpuno i slabo učvršćeno; osećaji Rusa nisu se još bili izmenili i samo volja jednoga cara bila bi dovoljna, pa da uništi ono što je volja Petrova bila stvorila. U jednom se trenutku moglo pomisliti, da je takav car i došao na presto. Unuk Petra Velikoga Petar II, povrati se u Moskvu, gde se kao i pređašnji carevi odade lovu i piću; saveti prestadoše raditi, i u malo što ne biše napuštene i same baltičke oblasti. Ali posle njegove smrti vlast je prelazila, jedno za drugim, na tri žene, koje su sedele u Petrogradu i dopuštale da njihovi ljubimci upravljaju. Delo Petra Velikoga spase petrogradski dvor i činovnici stranačkoga porekla: Minih, Biron, Osterman, Lestok i dr., a konačno ga utvrdi jedna Nemica, Katarina, koja je došla u Rusiju kao žena cara Petra III, pa se oprostila svoga muža i krunisala se kao carica.

U toku XVIII stoleća ruski se plemići navikoše na evropske običaje i rado ih primahu; oni nisu više hteli da budu boljari, već evropski plemići; njihova su deca učila samo francuski jezik, i dođe jedno vreme, kad se u otmenom društvu čak nije više ni umelo ruski govoriti. Ruski je jezik ostao samo jezik prostoga naroda i slugu.

Ali ovaj se preobražaj izvrši samo u plemićskim i činovničkim redovima. Celokupna masa narodna, seljaci i trgovci, sačuva svoj jezik, svoje običaje i svoju odanost prema pravoslavnoj (grčkoj) veri.

'Tako je ruski narod bio predvojen: na jednoj je strani bila aristokratija, obrazovana po evropskom načinu, koja upravlja, a na drugoj opet masa poluobrazovanoga naroda s poluazijatskim pojmovima, koji tu upravu podnosi, a niti je pojmi ni voli.

Danas Rusi rade da ta dva, tako reći zasebna naroda, jedan iznad drugoga, stope ujedno.

Beleške

1. Imperator, koji je braniborskom izbornom knezu prodao titulu (naziv) kralja, nije mu je hteo vezati za kakvu nemačku oblast, nego je za to izabrao Prusku, pošto ona nije sačinjavala deo carevine, i novom je kralju dat naziv kralja u Pruskoj.
2. celoj ovoj istoriji nemamo ničega drugoga osem legenada, koje je u XII stoleću prikupio kijevski monah Nestor (Vidi Nestorovu Hroniku).
3. Freske su slike rađene na novom, još neosušenom lenu, bojama rastvorenim u krečnoj vodi. — Prev.
4. To je Saraj (zamak) na Volginu rukavcu Aktubi. — Prev.
5. Knuta je strahovit tatarski bič od dugačkoga, kožnoga kajiša, koji proseca kožu i može i samo jednim udarom zadati smrt.
6. U starih Rusa muž označava čoveka iz kneževe družine, kao u latinskom vir (u vojničkom značenju) i u francuskom baron. Prosti seljaci (slobodni) zvali su se ljudi, a docnije mužici (umanj. i prezrivo od muž, što znači prosti ljudi i robovi, kao ono u Turaka raja, ili u nas sebri). — Prev.
7. Seljaci su ostali slobodni u severoistočnom kraju, gde nije bilo plemića, i na obalama Dnjepra, u Ukrajini, gde su i dalje živeli kao ratnici.
8. Greška u prevodu. Treba stajati francuski kmetovi (serf) mesto „robovi“ (Prim. Smart).
9. Krepostnoй znači u ruskom jeziku spahijski seljak sluga i rob. Prev.
10. O detinjstvu Petra Velikoga brzo su se stvorile legende, koje je Volter prikupio i tako učinio da se usvoje. Pričalo se, na priliku, da je dugo radio kao prost radnik u brodarskim radionicama u Sardamu, u Holandiji. Međutim, on je u Saradam tek svratio i bavio se u njemu samo osam dana.
11. Ovih je kolegija bilo deset: za spoljne poslove, vojsku, mornarstvo, finansije, državne prihode, pravosuđe, plemićske baštine, industriju, rudarstvo i trgovinu. To su bila nadleštva kao što su danas ministarstva. Prev.
12. Kad je pre nekoliko godina jedan profesor univerziteta, putujući po Sibiriji radi naučnoga ispitivanja, dolazio u mesta gde su zapovedali niži oficiri, često je imao prilike da vidi kako komandanti mesta dolaze, da mu predadu komandu kao starijem. Njegov profesorski naziv činio ga je komandantom.