Историја византијског царства (Ш. Дил) 8

Извор: Викизворник
Jump to navigation Jump to search
ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРСТВА
Писац: Шарл Дил


ГЛАВА VIII.
Византиско царство под Палеолозима (1261-1453 г.)


Стање грчког царства 1261 г.[уреди]

Царство које је било успостављено под новом династијом Палеолога није имала много сличности са монархијом којом су некада владали Комнини. У Азији трапезунтско царство је држало највећи део провинција дуж обале Црног Мора и сачињавало је независну државу која се све више одвајала од Византије и до средине XV века живела засебним животом упоредо са грчким царством. У Европи епирска деспотовина заузимала је јужни део Арбаније и један део Етолије; војводина Нова Патра или Велика Влахија обухватала је Тесалију, Локриду и Фтиотиду. Поред ових грчких држава постојала је у средњој Грчкој латинска атинска војводина, а на Пелопонезу латинска морејска кнежевина. Млечићи су били господари на већини острва у Архипелагу; Ђеновљани су држали Хиос и имали знатне колоније у анатолском приморју и Црном Мору. Обновљено грчко царство обухватало је само три групе области: у Азији поседе некадашњег никејског царства; у Европи Цариград са Тракијом и једним делом Македоније у коме је Солун био главни град; најзад, неколико острва као Родос, Лезбос, Самотраки и Имброс. Насупрот овом царству, просторно смањеном, финансиски исцрпеном, војнички слабом, развијале су се нове државе, снажне и свесне своје моћи, борећи се са Византијом о њену некадашњу превласт. То су били, на Балканском Полуострву, друго бугарско царство у XIII веку и Србија Стефана Душана у XIV веку, а нарочито, у Азији, Турци који су сваким даном бивали све опаснији. Одавно је прошло време када је Цариград био средиште источног света и цивилизације.

Владавина Михаила VIII Палеолога (1261-1282 г.). - Да би се византиско царство обновило у целокупном своме некадашњем пространству и сјају потребан је био огроман напор. Михаило VIII (1261-1282 г.) то покуша: али ма да није потпуно успео да оствари своје величанствене тежње, он је ипак био, због циља који је себи поставио, свога практичног духа, своје окретне гипкости, последњи велики византиски цар.

Одмах по своме ступању на престо Михаило VIII испољи намеру да поврати како од Латина тако и од Грка провинције одузете царству. Он закорачи у франачку Мореју (1261 г.); оте Јањину од Епираца (1265 г.), један део Македоније од Бугара (1264 г.), неколико острва у Архипелагу од Млечића; обузда безочност Ђеновљана; поново стави под власт грчког митрополита српску и бугарску цркву (1272 г.). Али се убрзо сукоби са непријатељским Западом. Папа и Млечићи нису се, у ствари, били одрекли обнављања латинског царства; нови владалац Двеју Сицилија Карло Анжујски, наследник према витерпском уговору (1267 г.) права цара Балдуина II, сузерен, услед женидбе свога сина са Вилардуеновом наследницом, ахајске кнежевине, гајио је још веће освајачке тежње према Истоку. Он освоји Крф (1267 г.), поседе Драч и епирску обалу (1272 г.), узе назив арбанског краља и склопи савез са свима непријатељима царства, Бугарима, Србима, владаоцем Велике Влахије.

У овој опасној кризи показао је Михаило Палеолог крајњу умешност спречивши општи савез западних народа против Византинаца. Користећи се неспокојством папства коме није ишло у рачун да се моћ Карла Анжујског преко мере повећа, стављајући му у изглед поновно завођење римске власти над грчком црквом, он склопи са Гргуром X на црквеном сабору у Лиону (1274 г.) споразум по коме је источна црква била опет потчињена папству. Али. у замену, Михаило VIII доби јемство да се неће нападати Цариград, да ће имати на Истоку одрешене руке, да ће му бити дозвољено да се ту бори и против самих Латина. И збиља, још од 1274 г., он предузе у Епиру напад против анжујских трупа, упаде са војском у Тесалију где опседе Нову Патру (1275 р.), зарати против Млечића на Евбеји и допре чак у Ахају, где је франачка кнежевина била знатно ослабљена смрћу Вилхелма од Вилардуена (1278 г.).

На несрећу, несавладљиво непријатељство Грка према Риму омете ове вешто склопљене планове. Михаило VIII бејаше силом наметнуо унију грчком свештенству; он је хтео, у споразуму са патријархом Јованом Веком (1275 г.), силом и да је оствари. Тиме је успео само да изазове шизму у православној цркви, а опречност између двају светова коју је мислио да отклони постала је још оштрија и опаснија.

Ни Карло Анжујски, веома незадовољан, није хтео да попусти. Он преустроји своју власт у Епиру (1278 г), а са Римом и Млечићима, ради обнове латинског царства, склопи савез коме приступише из мржње према Михаилу VIII Срби и Бугари, па чак и Грци из Тесалије и Епира. Византиски цар је одолевао на свима линијама. Он потуче код Берата војсковође Карла Анжујског и изазва, да би скрхао његово славољубље, Сицилијанско вечерње (март 1282 г.). Али ма да је тиме, најпосле, држао у шкрипцу Запад, Михаило VIII, искључиво заузет својом политиком према Латинима, до крајности је био занемарио на Истоку опасност од Турака која је расла у Малој Азији и опасност од Срба која је бивала све већа у Европи. Осим тога, и верско врење које је изазвао у царству претстављало је за монархију још један узрок слабости. Изгледало је да владавина Михаила VIII обележава почетак препорода; убрзо међутим, наступило је неизбежно опадање.

Грчко царство под последњим Палеолозима (1282-1453 г.)[уреди]

Ово опадање било је очигледно под наследницима Михаила VIII, под његовим сином Андроником II (1282-1382 г.), ученим владарем, красноречивим, пријатељем књижевности и веома побожним, али неизлечиво слабим и осредњим, и под унуком овога другога, Андроником III (1328-1341 г.), мудрим, али површним, распуштеним и раскалашним; то је било очигледно и под дуготрајном владавином Јована V (1341-1391 г.), упркос одлучном вођењу послова знатног владара какав је био отмичар Јован VI Кантакузин (1341-1355 г.), упркос високим особинама које је затим донео на престо син Јована В, Манојло II (1391-1425 г.), одлични владалац о коме је с правом речено "да би у бољим временима спасао царство да је оно могло бити спасено". Јован VIII (1425-1448 г.) и Константин Драгаш (1448-1453 г.) нису били у стању да зауставе опадање нити да спрече пропаст, и последњем је једино било остало да јуначки погине на бедемима своје престонице освојене на јуриш. Нема много важности, дакле, што је за овај век и по царство још по каткад имало на челу људе од вредности: догађаји су били јачи од њихове воље; унутра као и споља узроци пропасти су били неизбежни.

Унутрашњи узроци опадања. - Грађански ратови. - Насупрот спољашњим опасностима које су претиле монархији потребно је било да царство буде сложно, прибрано и јако. Доба Палеолога, међутим, било је пуно буна и грађанских распри. Против Андроника II дигао се његов унук, будући Андроник III, кога је остарели цар намеравао да лиши његових законских права на престо; и неколико година (1321-1328 г.) рат, пресецан краткотрајним примирјима, беснео је у царству да би се коначно завршио заузећем Цариграда од побуњеника и падом Андроника II. За време намесништва Ане Савојске и малолетства њеног сина Јована V Палеолога Јован Кантакузин се прогласи за цара (1341 г.), и пуних шест година (1341-1347 г,) грчки свет је био подељен на две странке, племство које је било на страни отмичара и народ који је био на страни законске династије, до дана када престоница издајством паде у руке претендента. За време владавине Лована Кантакузина (1341-1355 г) роварења Јована V Палеолога, коме је нови цар оставио један део власти, стално су нарушавала ред у монархији и најзад довела до буне која обори Кантакузина. Затим наступише спорови између Јована V и његовог сина Андроника (1376 г.) и унука Јована (1391 г.) којима пође за руком да тренутно отстране од престола старог владара. Али од најзамашнијих последица у току ових борби било је то што су противници без икаквих обзира позивали у помоћ све могуће непријатеље царства, Бугаре, Србе, Турке, награђујући их због суделовања новчаном помоћи и чак уступањем земљишта и отварајући тако врата онима који су сневали о пропасти монархије. Родољубље, политичка увиђавност, све беше ишчезло у сукобу распаљеног славољубља.

Друштвене и верске распре. - Верске и друштвене опречности погоршавале су беду изазвану грађанским раздорима. Око половине XIV века дах грађанске буне осетио се над монархијом: нижи сталежи устајали су на оружје против племства по рођењу или по богатству и пуних седам година (1342-1349 г.) Солун, други град у царству, био је услед врења међу Зилотима ("ревносни", простонародна националистичка странка) испуњен немирима, ужасом и крвљу. Македонски град постаде права независна република чија је бурна историја једна од најзанимљивијих епизода из живота грчког царства у XIV веку, и Јован Кантакузин није без муке повратио мир и ред у граду који се био окренуо против њега.

Верске борбе, настале нарочито услед вековног непријатељства између Грка и Латина, још су више увећавале неред. Михаило VIII сматрао је политички мудрим да се приближи Риму и да успостави црквену унију; он је тиме изазвао тако озбиљно незадовољство да је прва брига његовог наследника Андроника I била да се измири са православним свештенством отказујући уговор склопљен са папством. Непријатељство између Латина и Грка због овога је још више нарасло, а такође и опречности у самој монархији између присталица и противника уније. Жестока препирка одржавала је ово врење, а наклоности према латинским схватањима неосетно преображавала у право издајство према отаџбини. У оваквим приликама најнезнатнија околност распаљивала је отпор византиског национализма против Запада. То је био дубоки разлог распре, по изгледу чисто боословске, која је названа исихастичким спором и која је пуних десет година (1341-1351 г.) узнемиравала и разједињавала царство. У овом спору, чији је зачетак, по изгледу, био у чудним сањаријама неколицине калуђера са Атоса, оно што се у ствари противстављало једно другом били су грчки дух и латински дух, источни мистицизам, који су претстављали исихасти (молчалници, ћуталице) и њихов бранилац Григорије Палама, и латински рационализам, чији су поборници били Варлаам и Акиндин, васпитани у назорима Св. Томе Аквинског и вични сколастичкој дијалектици; и због тога је борба убрзо добила политичку боју, Кантакузин опредељујући се за Атос а Ана Савојска за Варлаама.

Исти се случај поновио када су, из политичке нужности, Јован V (1369 г.), затим Манојло II (1417 г.), наново започели да преговарају са Римом и када је, да би отклонио опасност од Турака, Јован VIII предузео очајнички корак. Цар дође лично у Италију {1437 г.) и потписа са Евгенијем IV на црквеном сабору у Флоренци уговор који учини крај шизми (1439 г.). Као Михаило VIII, и он наиђе на упорну непомирљивост православног свештенства и народа који су били убеђени да су, упркос свим обећањима, Латини тежили "уништењу грчке државе, племена и имена". Јован VIII и његов наследник Константин XI узалуд су покушавали да наметну унију силом; побуна се рашири чак до испод сводова Св. Софије (1452 г.); уочи слома у коме је пропао Цариград у вароши се расправљало за и против уније, а извесни људи су изјављивали да "више воле да у Византији завлада турска чалма него латинска митра".

Финансиске и војничке невоље. - Осим свега овога појавиле су се и финансиске невоље. Упркос великом пореском оптерећењу порез на имање у земљи потпуно упропашћеној ратом доносио је у државну ризницу сасвим недовољна средства. Царински приход, откако је трговина пала у руке Млечића и Ђеновљана, сваким даном се све више смањивао. Влада је била принуђена да кривотвори новац, цар да врши зајмове и да залаже крунске драгоцености: новац је недостајао, ризница је била празна. Војничко опадање није било мање озбиљно: војска, бројно слаба, разуздана и недовољно притегнута, била је све немоћнија да брани царство. Најамници у служби монархије бунили су се против ње, као што је то учинио под Андроником II Каталонски велики одред који је, заузевши Галипољ, опседао две године Цариград (1305-1307 г.) и пронео своје победничке стегове кроз Македонију и Грчку (1307-1311 г.); као што су то учинили средином XIV века савезници Срби и Турци који су немилосрдно опустошили и опљачкали царство. На мору је била иста слабост. Михаило VIII бејаше покушао да обнови византиску флоту; његови наследници сматрали су расход излишним и препустили су власт над источним морима ескадрама италијанских република. Царство је занемарило само себе немајући снаге да се бори против опасности које су му претиле споља.

Спољашњи узроци опадања. - Бугари и Срби. - После смрти Јована Асена (1241 г.) друго бугарско царство, тако опасно за Византију од краја XII века, било је јако ослабило услед грађанских ратова који су га раздирали. Озбиљан пораз који је цар Михаило претрпео од Срба код Велбужда (1330 г.) коначно сруши његову моћ. Међутим, Бугари су и надаље остали незгодни суседи; они су се мешали у византиске политичке прилике и искоришћавали помоћ коју су пружали Андронику II или Ани Савојској захтевајући да им се уступе простране области; изнад свега, после њихових непрекидних упада, грчка земља је остајала страховито опустошена. Али Срби су нарочито били постали опасни противници. Под наследницима Стефана Немање, Урошем I (1243-1276 г.), ( Драгутином (1276-1282 г.) и Милутином (1282-1321 г.), Србија се била увећала на рачун Бугара и Грка и постала најважнија држава на Балканском Полуострву. Урош I 6ејаше освојио горњу долину Вардара (1272 г.); Милутин, ослањаjући се на савез са Епирцима и Анжујцима, 6ејаше заузео Скопље (1282 г.), покорио област око Сереза и Христопоља која му отвори приступ у Архипелаг (1283 г.), дочепао се Охрида, Преспе и целе западне Македоније, запосео северну Арбанију (1296 г.) и принудио Андроника II да му призна сва његова усвојења (1298 г.). Као и Бугари, и Срби су се стално мешали у унутрашње немире грчког царства.

Када се Стефан Душан (1331-1355 г.) попе на престо, Србија се пружала од Саве и Дунава на северу до Струмице и Прилепа на југу, од Босне на западу до Риле и Струме на истоку. Душан је хтео да је подигне на још већи степен: он је маштао да сједини под својом влашћу цело Балканско Полуострво и да у Цариграду стави на главу царску круну. Вешт дипломата, велики војсковођа, мудар, самовољан и упоран, он прво доврши освојење западне Македоније (1334 г.); затим, отевши Арбанију од Анжујаца до Драча и Валоне и Епир од Грка до Јањине (1340 г), он настави са покоравањем Македоније где Грци сачуваше само Солун и Халкидику и где српска граница допре на истоку до Марице (1345 г.). 1346 г., у саборној цркви у Скопљу, Душан се свечано круниса за "цара и самодршца Србима и Грцима". Српско царство се сада простирало од Дунава до Јегејског и Јадранског Мора. Душан га је устројио по угледу на византиско државно уређење, дао му је законодавство (1349 г.) и установио у Пећи патријаршију независну од Цариграда. Победилац Грка (1351 г. опсео је Солун), Анжујаца, босанског краља, угарског краља, он је био најмоћнији владар на Балканском Полуострву и папа га именова "капетаном у борби против Турака". Душану је још само остало да освоји Цариград. Он то покуша (1355 г.), заузе Адријанопољ и Тракију, и изненада умре, - на несрећу по хришћанске народе, - сневајући о граду који је хтео да начини својом престоницом. По његовој смрти царство се убрзо распаде. Али из ове двадесетпетогодишње борбе Византија изиђе још слабија.

Турци. - Док се овако у Европи Византија смањивала под навалом словенеких држава, Турци Османлије напредовали су у Азији под воћством три велике поглавице, Ертогрула, Османа (1289-1326 год.) и Оркана (1326-1359 г.). Упркос напорима, каткад успешним, Андроника II да их заустави, Бруса паде 1326 г. у руке Османлија који у њој сместише своју престоницу. Затим подлегоше Никеја (1329 г.) и Никомидија (1337 г.); 1338 г. Турци допреше до Босфора. Они га ускоро пређоше на позив самих Византинаца који су ужурбано тражили њихов савез у својим грађанским раздорима: 1353 г. Кантакузин, који је још 1346 г. дао султану своју ћерку за жену, награди његове услуге уступивши му једну тврђаву на европској обали Дарданела. Следеће године (1354 г.) Турци се сместише у Галипољу; затим заузеше Дидимотих (Димотика) и Цурул (Чорлу) 1357 г. Балканско Полуострво било им је отворено.

Мурат I (1359-1389 г.) то искористи. Он заузе Тракију (1361 г.), што му Јован V Палеолог мораде признати (1363 г.); затим освоји Филипопољ, а ускоро и Адријанопољ (Једрене) где премести своју престоницу (1365 год.). Византија, усамљена, опкољена, одвојена од осталог дела монархије, очекиваше, заклоњена иза својих бедема, последњи ударац који је изгледао неизбежан. За то време Османлије су довршавале освојење Балканског Полуострва. Они потукоше на Марици јужне Србе и Бугаре (1371 г.), основаше своје колоније у Македонији и загрозише Солуну (1374 г.), заузеше Арбанију (1386 год.ј, срушише српско царство у боју на Косову (1389 г.), створише од Бугарске турски пашалук (1393 г.). Јован V Палеолог мораде признати султанову врховну власт, плаћати му данак и снабдети га војском да би заузео последње место које је Византинцима остало у Малој Азији, Филаделфију (1391 г.).

Бајазит (1389-1402 г.) заузе још одлучнији став према царству. Он опседе (1391-1395 г.) грчку престоницу; а када пропаде у бици код Никопоља (1396 г.) велики потхват који је Запад био предузео да би спасао Византију, он снажно нападе на Цариград (1397 г.), освајајући истовремено Мореју. На срећу по Грке монголска најезда и велики пораз који Турци претрпеше у борби са Тамерланом код Ангоре (1402 г.) пружише царству двадесет година мира. Али 1421 г. Мурат II (1421-1451 г.) поново предузе напад. Он удари, уосталом без успеха, на Цариград који се одважно одупре (1422 год.); заузе Солун (1430 г.) који су 1423 г. Млечићи били купили од Грка; један његов војсковођа продре у Морејy (1423 г.); он сам упаде у Босну и Арбанију, а влашком кнезу наметну данак. Грчко царство, на издисају, обухватало је осим Цариграда и оближњег предела до Деркона и Силимврије (Силиври) само још неколико области расутих по приморју, Анхијал, Месимврију, Атос и Пелопонез који, скоро потпуно повраћен од Латина, постаде тада нека врста средишта грчке народности. Упркос јуначким напорима Јована Хуњадија који потуче Турке на Јаломици 1443 г., упркос отпору Скендер-бега у Арбанији, Турци су и даље односили победе. 1444 г. у бици код Варне пропаде последњи велики покушај који су хришћански народи предузели на Истоку; атинска војводина покори се султану; морејска кнежевина, у коју упадоше Турци 1446 г., би принуђена на плаћање данка; Јован Хуњади претрпе пораз у боју на Косову (1448 г.). Цариград, неосвојива тврђава, једини остаде и изгледало је да он сам за себе сачињава цело царство. Али и његов крај се такође ближио. Мухамед II, пењући се на престо (1451 г.), имао је чврсту намеру да га освоји.

Византија и Латини. - Место да притекну у помоћ царству, Латини настањени на Истоку, Млечићи и Ђеновљани, себично су искористили његову невољу и убрзали његову пропаст.

Насељени за време Михаила Палеолога у Галати (1267 г.), затим на обалама Мале Азије и у Црном Мору, Ђеновљани, према речима једног грчког историчара, "бејаху затворили Грцима све путове поморске трговине"; и ма да су Грци, за владавине Андроника III, тренутно повратили од њих Хиос (1329 г.), Лезбос (1336 г.) и Фокеју (1340 г.), ови краткотрајни успеси нису умањили ни безочност ни похлепност страних трговаца. Млечићи, господари Архипелага, који су се убрзо вратили у Цариград и Солун, нису били мање опасни. Обе републике су се понашале у царству као у освојеној земљи, пркосећи византиским владаоцима и натурајући им своју вољу силом, испуњавајући престоницу нередима и убиствима, доводећи своје ескадре до у Златни Рог, изазивајући буне у престоници (1375 г.), добијајући претњама земљишта или повластице, стварајући - као што учинише Ђеновљани 1348 г. - базу за убојно бродовље у Босфору, пљачкајући грчке поданике и нападајући на сам Цариград - као што учинише Млечићи 1305 г. и Ђеновљани 1348 г. - када су сматрали да имају разлога жалити се против цара. Византинци бунећи се пристајали су на ове дрскости јер су били немоћни да их одбију силом: њихов положај Млечићи и Ђеновљани су искоришћавали да би исисавали монархију. Млеци су образовали сво|е царство у источним морима. Ђенова је основала на повраћеном Хиосу (1347 г.) моћно трговачко друштво названо Маона ("велика галија"). Латини, према речима једног византиског историчара, "6ејаxy се дочепали целокупног византиског богатства и скоро свих поморских доходака", довршавајући на тај начин економску пропаст царства.

Остали западни народи нису се много више бринули о Византији. Без сумње, за време крсташког похода 1343 г. повраћена је од Турака на неколико година Смирна, а 1366 г. Галипољ, опет на кратко време. Без сумње, хришћански свет је предузео 1396 г. велики потхват који се завршио сломом код Никопоља, а 1444 г. други који се завршио поразом код Варне; исто тако, пуне две године (1397-1399 г.), француски маршал Бусико храбро је бранио Цариград против турског напада. У суштини, судбина Византије није више занимала Запад и он је гледао само да се користи њеном невољом да би завладао њоме у верском, освојио је у политичком и исцрпео је у економском погледу. Папство је сањало само о томе да успостави унију, не обазирући се на одвратност коју су Византинци осећали према њој; западни владари маштали су само о раздеоби царства. Узалуд су Јован V 1369 г., Манојло II 1402 г., Јован VIII 1439 г. долазили у Италију, Француску, Енглеску да моле за помоћ: постигли су само љубазан пријем и лепа обећања. А кад се Мухамед II решио да учини крај грчком царству, истрошеној Византији остало је још само да достојно умре.

Пад Цариграда. - То она и уради. Чим је ступио на престо Мухамед II бејаше испољио своје намере саградивши на Босфору тврђаву Румили - Хисар која је пресецала везе Цариграда са Црним Морем и пославши војску на Мореју (1452 г.) да би спречио грчке деспоте Мистре да притекну у помоћ престоници. Ускоро султан изврши напад на град (5 априла 1453 г.). Насупрот огромној турској војсци која је бројала око 160.000 људи цар Константин Драгаш могао је да истави једва 9.000 војника од којих су половина били странци; Грци, из непријатељства према унији коју је наново био завео њихов владар, вршили су, уопште, доста рђаво своју дужност. Ипак, упркос силини турске артиљерије и страховитом топу инжењера Орбана, први јуриш је био одбијен (18 априла). Али Мухамед II успе да продре са флотом у Златни Рог и да тако загрози још једном делу бедема. Међутим, напад извршен 7 маја потпуно пропаде. Али у градским бедемима, у близини капије св. Романа, би начињен продор. Ноћу измећу 28 и 29 маја 1453 г. отпоче последњи напад. Два пута Турци бише одбијени; тада Мухамед II пусти јаничаре. У том тренутку Ђеновљанин Ђустинијани, који је заједно са царем био душа одбране, би тешко рањен и мораде напустити своје место, уносећи тиме растројство међу војнике. Цар, међутим, настави да се храбро бори, када један непријатељски одред, проваливши кроз тајну капију звану Ксилопорта, нападе браниоце с леђа. То је био кпај. Константин Драгаш јуначки погибе на продору, обасјавши тако Византију последњим зраком лепоте. Турци су били господари града. Тада започе у освојеном Цариграду пљачкање и покољ; више од 60.000 лица би одведено у ропство. А 30 маја 1453 г., у осам часова ујутру, Мухамед II свечано уће у византиску престоницу и у Св. Софији захвали исламском Богу на победи.

Византиска цивилизација у доба Палеолога[уреди]

Ипак, и у време свога опадања, животна снага византиске цивилизације била је толика да последњи препорођај, књижевни и уметнички, краси зраком изумируће славе доба Палеолога.

У XIV и XV веку Цариград је још увек био један од најлепших и најчувенијих градова на свету, матица православља у коју су се стицали поклоници са грчког и словенског Истока, велика трговачка варош где су се сретали трговци са целог Запада, величанствено и плодоносно средиште знатне духовне и уметничке културе. Школе у византиској престоници биле су напредније и посећеније него икада, а чувени професори универзитета, Плануд, Москопуло, Триклиније, у почетку XIV века, доцније Хрисолора и Аргиропуло, обнављајући изучавање класичних писаца, показали су се достојним претечама хуманиста из доба Препорођаја. Уз њих, филозофи Гемист Плитон и Висарион настављали су проучавање Платонових доктрина и спремали се да их предаду Западу. Био је, затим, читав низ самониклих и особених талената, историчара као Јован Кантакузин или Никифор Григора у XIV веку, Франца, Дука, Халкондил или Критовул у XV веку; богослова као Григорије Палама или оба Кавасила у XIV, Марко Евгеник или Ђорђе Схоларије у XV веку; беседника као Никифор Хумно или Димитрије Кидоније; есејиста као Теодор Метохит или Манојло Палеолог; песника као Манојло Фил; сатиричара као безимени писац Силаска Мазариса у пакао. Науке, астрономија, медецина, природне науке, биле су гајене као и књижевност и с правом се могло рећи о научницима тога времена да нису учинили мање услуга него Роџер Бекон на Западу. Изгледа, заиста, као да је пред пропаст Византија сакупила све духовне силе да би последњи пут блеснула.

Исто тако, у зору XIV века, византиска уметност се будила за последњи препорођај. Враћајући се својим најстаријим изворима, нарочито александриској традицији коју су савремени хуманисти оживели, ова уметност губи своје апстрактно обележје да би постала стварна и живописна, наизменце узбудљива, драматична или љупка. Иконографија се обогаћује и препорођава и постаје дирљивија и топлија. Боја, складна и мајсторски смешана, скоро је импресионистичке технике. Стварају се школе, разноврсне по надахнућу и по стилу: цариградска школа чији су мозаици у Кахрије-џамији (почетак XIV века) ремек-дело; македонска школа чији су учитељи украсили цркве по Македонији и Старој Србији и најстарије цркве на Атосу и чији је, можда, последњи претставник у XVI веку чувени Манојли Панселин; критска школа чије су фреске у Мистри без сумње ремек-дело. Тако Византија, по изгледу исцрпена, добија у XIV као и у X веку, у додиру са античком традицијом, нову снагу; и захваљујући овом моћном уметничком покрету, који се може упоредити са италијанском Обновом у XIV веку, али који јој међутим не дугује ништа, византиски утицај се још једанпут рашири мећу све источне народе, Србе, Русе, Румуне.

Деспотовина Мистра. - Међу овим разним средиштима духовне и уметничке културе Мистра заслужује нарочити помен.

Овај град, који је основао Вилхелм од Вилардуена изнад равнице где је била Спарта и који је постао затим столица грчких пелопонеских деспота, са својим црквама потпуно украшеним фрескама, својим бедемима, кућама, палатама, претставља, као што је с правом речено, византиску Помпеју. Када је 1262 г. поново потпао под византиску власт Андроник II се трудио да га насели и улепша и подигао је у њему неколико цркава. Јован Кантакузин се касније њиме још више занимао. Од провинције Мореје, постепено повраћене од Франака, он начини апанажу за свога млађег сина Манојла који доби назив деспота (1348г.); за управе овога владаоца, као и осталих млађих синова из династије Палеолога (од 1383 г.), Мистра је била средиште сјајног двора на коме се неговала књижевност и уметност, права жижа јелинизма и хуманизма и уточиште грчке народности на издисају.

Ово изненадно буђење спомена на далеко јелинско порекло, пред пропаст, у Византији која је тако давно престала да се занима старом Грчком, достојно је пажње. Са усана људи XV века неочекивано се чују велика имена Перикла, Темистокла, Ликурга и Епаминонде о чијим се подвизима "за општу ствар, за отаџбину" радо говори. Најодличнији људи тога доба, Гемист Плитон, Висарион, виде у бућењу јелинске традиције клицу која ће спасти царство и они преклињу владара да место застарелог назива "василеус Ромеја" узме ново и живо име "краљ Јелина" "које ће само бити у стању, говораху они, да осигура спас слободних Јелина и ослобођење њихове потлачене браће". Висарион потсећа последњег Палеолога на подвиге некадашњих Спартанаца и моли га да се стави на чело њихових потомака да би ослободио Европу од Турака и повратио у Азији наслеђе својих предака. Плитон предлаже Манојлу II уочи коначне пропасти читав програм којим би се стање у препорођеној Јелади изменило на боље. И ма колико узалудна изгледала ова маштања у тренутку када је Мухамед II био пред вратима, ипак претставља значајну чињеницу ово враћање свести о Јелинизму који неће да умре, овај пророчки поглед у далеку будућност када ће, према речима Халкондила, писца из XV века, "извесног дана један грчки краљ и његови наследници обновити краљевство у коме ће уједињени синови Јелина сами управљати својим пословима сачињавајући један народ".

Ове су тежње нашле израза нарочито на двору у Мистри, а исто тако и у црквама у Мистри, у Саборној цркви (почетак XIV века), у Перивлепту (средина XIV века), у Пантанаси (XV век), налазе се неколика ремек-дела уметничке обнове тога доба. Ту се може видети изванредно декоративно разумевање, тражена живописност, покрет, израз, значајан смисао за отменост и љупкост, дивно осећање за боју, једновремено нежну и јаку, уметност у исто доба учена и слободна. Исте особине се налазе и на фрескама по црквама у Македонији као и на најстаријим живописима у манастирима на Атосу. Оне показују за какву је стваралачку изворност византиска уметност још била способна и обасјавају доба Палеолога последњим блеском.

Грчко трапезунтско царство. - На далекој црноморској обали, супротном крају византиског света, трапезунтско царство било је друго занимљиво средиште јелинске цивилизације.

Почетком XIII века Алексије I (1204-1222 г.), из породице Комнина, бејаше основао, упркос нападима никејских владалаца и Турака Селџука, државу која је обухватала цео стари Полемониачки Понт и пружала се на истоку до Фаза. Али ново царство, усамљено на крајњој тачки Истока, забачено између Турака и Монгола, разривано унутрашњим неслогама бунтовног феудалног племства, искоришћавано од стране Ђеновљана, узнемиравано од стране суревњивих грчких цариградских царева, имало је тежак живот. Оно је ипак проживело и срећније дане под Алексијем II (1197-1330 г.) и за време дуготрајне владавине Алексија III (1340-1390 г.) који украси своју престоницу црквама и манастирима. Трапезунт, лежећи степенасто изнад морске површине, међу рекама и зеленилом, необично богат захваљујући трговини коју је водио са унутрашњошћу Азије, чувен са своје раскоши и лепоте својих принцеза, био је тада један од најлепших градова на Истоку и једно од највећих тржишта светских. На висоравни која се уздизала над обалом владалачки двор је био право чудо од господствене велелепности, а слава града, "главе и очију целе Азије", била је раширена по свему источном свету. Без сумње, почевши од првих година XV века, дубока исквареност нарави раздирала је двор Комнина и испуњавала га крвавим смутњама и кобним пустоловинама. Поред свега тога, заваљујући трапезунтском царству, трајао је на крајњој тачки Црнога Мора одблесак византиског сјаја и за време два и по века грчка народност је имала ту једно од својих уточишта.

Морејска деспотовина и трапезунтско царство преживели су само неколико година пад Цариграда. 1453 г. арбански устанак на Пелопонезу доведе Турке у Мореју, и деспоти, браћа Константина XI, пошто су позвали Османлије у помоћ, морали су да признаду султанову врховну власт. Када је 1459 г. Тома одбио плаћање данка стање је постало још озбиљније. Мухамед II лично појави се у Мореји, сломивши сав отпор, али не успевши да освоји Мистру. Деспоти су још једном морали да се потчине, али се ускорово поново побунише. Тада султан пође право на Мистру, збаци деспота Димитрија и одведе га у ропство; други грчки владалац побеже у Италију и Мореја постаде турска област (1460 г.).

Давид Комнин, последњи трапезунтски цар, подлеже 1461 г. Он је узалуд покушавао да се ослони мужа своје нећаке, туркменског кнеза Узуна-Хасана. 1461 год. Мухамед II се појави у Анатолији, потуче Хасанову војску, затим се окрете против Трапезунта који се мораде предати. Што је остало од царске породице би прогнано у Македонију близу Сереза. То је био крај последње грчке државе на Истоку.

*

Тако нестаде византиског царства после више од хиљадугодишњег трајања, често славног, пошто је било током векова заточник хришћанства против ислама, бранилац цивилизације против варварства, васпитач словенског Истока, пошто је раширило све до Запада свој утицај. Али и онда када је Византија пропала, и онда када је престала да постоји као царство, она је продужила да врши у целом источном свету свемоћан уплив, и она га врши још и данас. Од крајњих тачака Грчке до крајњих тачака Русије сви народи источне Европе, Турци и Грци, Срби и Бугари, Румуни и Руси, сачували су живи спомен и предања ишчезле Византије. У том погледу ова стара историја, прилично рђаво позната, мало заборављена, није, као што се обично мисли, мртва историја; она је оставила све до данашњег дана, у схватањима као и у политичким тежњама, дубоке трагове и она садржи још увек у себи за све народе који су примили њено наслеђе обећања и јемства за будућност. У овом погледу, дакле, византиска цивилизација двоструко заслужује пажњу: због саме себе и због свега што је остало од ње у историји нашег доба.