Istorija vizantijskog carstva (Š. Dil) 8

←7. glava

ISTORIJA VIZANTIJSKOG CARSTVA Pisac: Šarl Dil

dodatak→

GLAVA VIII.
Vizantisko carstvo pod Paleolozima (1261-1453 g.)

Stanje grčkog carstva 1261 g.

Carstvo koje je bilo uspostavljeno pod novom dinastijom Paleologa nije imala mnogo sličnosti sa monarhijom kojom su nekada vladali Komnini. U Aziji trapezuntsko carstvo je držalo najveći deo provincija duž obale Crnog Mora i sačinjavalo je nezavisnu državu koja se sve više odvajala od Vizantije i do sredine XV veka živela zasebnim životom uporedo sa grčkim carstvom. U Evropi epirska despotovina zauzimala je južni deo Arbanije i jedan deo Etolije; vojvodina Nova Patra ili Velika Vlahija obuhvatala je Tesaliju, Lokridu i Ftiotidu. Pored ovih grčkih država postojala je u srednjoj Grčkoj latinska atinska vojvodina, a na Peloponezu latinska morejska kneževina. Mlečići su bili gospodari na većini ostrva u Arhipelagu; Đenovljani su držali Hios i imali znatne kolonije u anatolskom primorju i Crnom Moru. Obnovljeno grčko carstvo obuhvatalo je samo tri grupe oblasti: u Aziji posede nekadašnjeg nikejskog carstva; u Evropi Carigrad sa Trakijom i jednim delom Makedonije u kome je Solun bio glavni grad; najzad, nekoliko ostrva kao Rodos, Lezbos, Samotraki i Imbros. Nasuprot ovom carstvu, prostorno smanjenom, finansiski iscrpenom, vojnički slabom, razvijale su se nove države, snažne i svesne svoje moći, boreći se sa Vizantijom o njenu nekadašnju prevlast. To su bili, na Balkanskom Poluostrvu, drugo bugarsko carstvo u XIII veku i Srbija Stefana Dušana u XIV veku, a naročito, u Aziji, Turci koji su svakim danom bivali sve opasniji. Odavno je prošlo vreme kada je Carigrad bio središte istočnog sveta i civilizacije.

Vladavina Mihaila VIII Paleologa (1261-1282 g.). - Da bi se vizantisko carstvo obnovilo u celokupnom svome nekadašnjem prostranstvu i sjaju potreban je bio ogroman napor. Mihailo VIII (1261-1282 g.) to pokuša: ali ma da nije potpuno uspeo da ostvari svoje veličanstvene težnje, on je ipak bio, zbog cilja koji je sebi postavio, svoga praktičnog duha, svoje okretne gipkosti, poslednji veliki vizantiski car.

Odmah po svome stupanju na presto Mihailo VIII ispolji nameru da povrati kako od Latina tako i od Grka provincije oduzete carstvu. On zakorači u franačku Moreju (1261 g.); ote Janjinu od Epiraca (1265 g.), jedan deo Makedonije od Bugara (1264 g.), nekoliko ostrva u Arhipelagu od Mlečića; obuzda bezočnost Đenovljana; ponovo stavi pod vlast grčkog mitropolita srpsku i bugarsku crkvu (1272 g.). Ali se ubrzo sukobi sa neprijateljskim Zapadom. Papa i Mlečići nisu se, u stvari, bili odrekli obnavljanja latinskog carstva; novi vladalac Dveju Sicilija Karlo Anžujski, naslednik prema viterpskom ugovoru (1267 g.) prava cara Balduina II, suzeren, usled ženidbe svoga sina sa Vilarduenovom naslednicom, ahajske kneževine, gajio je još veće osvajačke težnje prema Istoku. On osvoji Krf (1267 g.), posede Drač i epirsku obalu (1272 g.), uze naziv arbanskog kralja i sklopi savez sa svima neprijateljima carstva, Bugarima, Srbima, vladaocem Velike Vlahije.

U ovoj opasnoj krizi pokazao je Mihailo Paleolog krajnju umešnost sprečivši opšti savez zapadnih naroda protiv Vizantinaca. Koristeći se nespokojstvom papstva kome nije išlo u račun da se moć Karla Anžujskog preko mere poveća, stavljajući mu u izgled ponovno zavođenje rimske vlasti nad grčkom crkvom, on sklopi sa Grgurom X na crkvenom saboru u Lionu (1274 g.) sporazum po kome je istočna crkva bila opet potčinjena papstvu. Ali. u zamenu, Mihailo VIII dobi jemstvo da se neće napadati Carigrad, da će imati na Istoku odrešene ruke, da će mu biti dozvoljeno da se tu bori i protiv samih Latina. I zbilja, još od 1274 g., on preduze u Epiru napad protiv anžujskih trupa, upade sa vojskom u Tesaliju gde opsede Novu Patru (1275 r.), zarati protiv Mlečića na Evbeji i dopre čak u Ahaju, gde je franačka kneževina bila znatno oslabljena smrću Vilhelma od Vilarduena (1278 g.).

Na nesreću, nesavladljivo neprijateljstvo Grka prema Rimu omete ove vešto sklopljene planove. Mihailo VIII bejaše silom nametnuo uniju grčkom sveštenstvu; on je hteo, u sporazumu sa patrijarhom Jovanom Vekom (1275 g.), silom i da je ostvari. Time je uspeo samo da izazove šizmu u pravoslavnoj crkvi, a oprečnost između dvaju svetova koju je mislio da otkloni postala je još oštrija i opasnija.

Ni Karlo Anžujski, veoma nezadovoljan, nije hteo da popusti. On preustroji svoju vlast u Epiru (1278 g), a sa Rimom i Mlečićima, radi obnove latinskog carstva, sklopi savez kome pristupiše iz mržnje prema Mihailu VIII Srbi i Bugari, pa čak i Grci iz Tesalije i Epira. Vizantiski car je odolevao na svima linijama. On potuče kod Berata vojskovođe Karla Anžujskog i izazva, da bi skrhao njegovo slavoljublje, Sicilijansko večernje (mart 1282 g.). Ali ma da je time, najposle, držao u škripcu Zapad, Mihailo VIII, isključivo zauzet svojom politikom prema Latinima, do krajnosti je bio zanemario na Istoku opasnost od Turaka koja je rasla u Maloj Aziji i opasnost od Srba koja je bivala sve veća u Evropi. Osim toga, i versko vrenje koje je izazvao u carstvu pretstavljalo je za monarhiju još jedan uzrok slabosti. Izgledalo je da vladavina Mihaila VIII obeležava početak preporoda; ubrzo međutim, nastupilo je neizbežno opadanje.

Grčko carstvo pod poslednjim Paleolozima (1282-1453 g.)

Ovo opadanje bilo je očigledno pod naslednicima Mihaila VIII, pod njegovim sinom Andronikom II (1282-1382 g.), učenim vladarem, krasnorečivim, prijateljem književnosti i veoma pobožnim, ali neizlečivo slabim i osrednjim, i pod unukom ovoga drugoga, Andronikom III (1328-1341 g.), mudrim, ali površnim, raspuštenim i raskalašnim; to je bilo očigledno i pod dugotrajnom vladavinom Jovana V (1341-1391 g.), uprkos odlučnom vođenju poslova znatnog vladara kakav je bio otmičar Jovan VI Kantakuzin (1341-1355 g.), uprkos visokim osobinama koje je zatim doneo na presto sin Jovana V, Manojlo II (1391-1425 g.), odlični vladalac o kome je s pravom rečeno "da bi u boljim vremenima spasao carstvo da je ono moglo biti spaseno". Jovan VIII (1425-1448 g.) i Konstantin Dragaš (1448-1453 g.) nisu bili u stanju da zaustave opadanje niti da spreče propast, i poslednjem je jedino bilo ostalo da junački pogine na bedemima svoje prestonice osvojene na juriš. Nema mnogo važnosti, dakle, što je za ovaj vek i po carstvo još po katkad imalo na čelu ljude od vrednosti: događaji su bili jači od njihove volje; unutra kao i spolja uzroci propasti su bili neizbežni.

Unutrašnji uzroci opadanja. - Građanski ratovi. - Nasuprot spoljašnjim opasnostima koje su pretile monarhiji potrebno je bilo da carstvo bude složno, pribrano i jako. Doba Paleologa, međutim, bilo je puno buna i građanskih raspri. Protiv Andronika II digao se njegov unuk, budući Andronik III, koga je ostareli car nameravao da liši njegovih zakonskih prava na presto; i nekoliko godina (1321-1328 g.) rat, presecan kratkotrajnim primirjima, besneo je u carstvu da bi se konačno završio zauzećem Carigrada od pobunjenika i padom Andronika II. Za vreme namesništva Ane Savojske i maloletstva njenog sina Jovana V Paleologa Jovan Kantakuzin se proglasi za cara (1341 g.), i punih šest godina (1341-1347 g,) grčki svet je bio podeljen na dve stranke, plemstvo koje je bilo na strani otmičara i narod koji je bio na strani zakonske dinastije, do dana kada prestonica izdajstvom pade u ruke pretendenta. Za vreme vladavine Lovana Kantakuzina (1341-1355 g) rovarenja Jovana V Paleologa, kome je novi car ostavio jedan deo vlasti, stalno su narušavala red u monarhiji i najzad dovela do bune koja obori Kantakuzina. Zatim nastupiše sporovi između Jovana V i njegovog sina Andronika (1376 g.) i unuka Jovana (1391 g.) kojima pođe za rukom da trenutno otstrane od prestola starog vladara. Ali od najzamašnijih posledica u toku ovih borbi bilo je to što su protivnici bez ikakvih obzira pozivali u pomoć sve moguće neprijatelje carstva, Bugare, Srbe, Turke, nagrađujući ih zbog sudelovanja novčanom pomoći i čak ustupanjem zemljišta i otvarajući tako vrata onima koji su snevali o propasti monarhije. Rodoljublje, politička uviđavnost, sve beše iščezlo u sukobu raspaljenog slavoljublja.

Društvene i verske raspre. - Verske i društvene oprečnosti pogoršavale su bedu izazvanu građanskim razdorima. Oko polovine XIV veka dah građanske bune osetio se nad monarhijom: niži staleži ustajali su na oružje protiv plemstva po rođenju ili po bogatstvu i punih sedam godina (1342-1349 g.) Solun, drugi grad u carstvu, bio je usled vrenja među Zilotima ("revnosni", prostonarodna nacionalistička stranka) ispunjen nemirima, užasom i krvlju. Makedonski grad postade prava nezavisna republika čija je burna istorija jedna od najzanimljivijih epizoda iz života grčkog carstva u XIV veku, i Jovan Kantakuzin nije bez muke povratio mir i red u gradu koji se bio okrenuo protiv njega.

Verske borbe, nastale naročito usled vekovnog neprijateljstva između Grka i Latina, još su više uvećavale nered. Mihailo VIII smatrao je politički mudrim da se približi Rimu i da uspostavi crkvenu uniju; on je time izazvao tako ozbiljno nezadovoljstvo da je prva briga njegovog naslednika Andronika I bila da se izmiri sa pravoslavnim sveštenstvom otkazujući ugovor sklopljen sa papstvom. Neprijateljstvo između Latina i Grka zbog ovoga je još više naraslo, a takođe i oprečnosti u samoj monarhiji između pristalica i protivnika unije. Žestoka prepirka održavala je ovo vrenje, a naklonosti prema latinskim shvatanjima neosetno preobražavala u pravo izdajstvo prema otadžbini. U ovakvim prilikama najneznatnija okolnost raspaljivala je otpor vizantiskog nacionalizma protiv Zapada. To je bio duboki razlog raspre, po izgledu čisto booslovske, koja je nazvana isihastičkim sporom i koja je punih deset godina (1341-1351 g.) uznemiravala i razjedinjavala carstvo. U ovom sporu, čiji je začetak, po izgledu, bio u čudnim sanjarijama nekolicine kaluđera sa Atosa, ono što se u stvari protivstavljalo jedno drugom bili su grčki duh i latinski duh, istočni misticizam, koji su pretstavljali isihasti (molčalnici, ćutalice) i njihov branilac Grigorije Palama, i latinski racionalizam, čiji su pobornici bili Varlaam i Akindin, vaspitani u nazorima Sv. Tome Akvinskog i vični skolastičkoj dijalektici; i zbog toga je borba ubrzo dobila političku boju, Kantakuzin opredeljujući se za Atos a Ana Savojska za Varlaama.

Isti se slučaj ponovio kada su, iz političke nužnosti, Jovan V (1369 g.), zatim Manojlo II (1417 g.), nanovo započeli da pregovaraju sa Rimom i kada je, da bi otklonio opasnost od Turaka, Jovan VIII preduzeo očajnički korak. Car dođe lično u Italiju {1437 g.) i potpisa sa Evgenijem IV na crkvenom saboru u Florenci ugovor koji učini kraj šizmi (1439 g.). Kao Mihailo VIII, i on naiđe na upornu nepomirljivost pravoslavnog sveštenstva i naroda koji su bili ubeđeni da su, uprkos svim obećanjima, Latini težili "uništenju grčke države, plemena i imena". Jovan VIII i njegov naslednik Konstantin XI uzalud su pokušavali da nametnu uniju silom; pobuna se raširi čak do ispod svodova Sv. Sofije (1452 g.); uoči sloma u kome je propao Carigrad u varoši se raspravljalo za i protiv unije, a izvesni ljudi su izjavljivali da "više vole da u Vizantiji zavlada turska čalma nego latinska mitra".

Finansiske i vojničke nevolje. - Osim svega ovoga pojavile su se i finansiske nevolje. Uprkos velikom poreskom opterećenju porez na imanje u zemlji potpuno upropašćenoj ratom donosio je u državnu riznicu sasvim nedovoljna sredstva. Carinski prihod, otkako je trgovina pala u ruke Mlečića i Đenovljana, svakim danom se sve više smanjivao. Vlada je bila prinuđena da krivotvori novac, car da vrši zajmove i da zalaže krunske dragocenosti: novac je nedostajao, riznica je bila prazna. Vojničko opadanje nije bilo manje ozbiljno: vojska, brojno slaba, razuzdana i nedovoljno pritegnuta, bila je sve nemoćnija da brani carstvo. Najamnici u službi monarhije bunili su se protiv nje, kao što je to učinio pod Andronikom II Katalonski veliki odred koji je, zauzevši Galipolj, opsedao dve godine Carigrad (1305-1307 g.) i proneo svoje pobedničke stegove kroz Makedoniju i Grčku (1307-1311 g.); kao što su to učinili sredinom XIV veka saveznici Srbi i Turci koji su nemilosrdno opustošili i opljačkali carstvo. Na moru je bila ista slabost. Mihailo VIII bejaše pokušao da obnovi vizantisku flotu; njegovi naslednici smatrali su rashod izlišnim i prepustili su vlast nad istočnim morima eskadrama italijanskih republika. Carstvo je zanemarilo samo sebe nemajući snage da se bori protiv opasnosti koje su mu pretile spolja.

Spoljašnji uzroci opadanja. - Bugari i Srbi. - Posle smrti Jovana Asena (1241 g.) drugo bugarsko carstvo, tako opasno za Vizantiju od kraja XII veka, bilo je jako oslabilo usled građanskih ratova koji su ga razdirali. Ozbiljan poraz koji je car Mihailo pretrpeo od Srba kod Velbužda (1330 g.) konačno sruši njegovu moć. Međutim, Bugari su i nadalje ostali nezgodni susedi; oni su se mešali u vizantiske političke prilike i iskorišćavali pomoć koju su pružali Androniku II ili Ani Savojskoj zahtevajući da im se ustupe prostrane oblasti; iznad svega, posle njihovih neprekidnih upada, grčka zemlja je ostajala strahovito opustošena. Ali Srbi su naročito bili postali opasni protivnici. Pod naslednicima Stefana Nemanje, Urošem I (1243-1276 g.), ( Dragutinom (1276-1282 g.) i Milutinom (1282-1321 g.), Srbija se bila uvećala na račun Bugara i Grka i postala najvažnija država na Balkanskom Poluostrvu. Uroš I 6ejaše osvojio gornju dolinu Vardara (1272 g.); Milutin, oslanjajući se na savez sa Epircima i Anžujcima, 6ejaše zauzeo Skoplje (1282 g.), pokorio oblast oko Sereza i Hristopolja koja mu otvori pristup u Arhipelag (1283 g.), dočepao se Ohrida, Prespe i cele zapadne Makedonije, zaposeo severnu Arbaniju (1296 g.) i prinudio Andronika II da mu prizna sva njegova usvojenja (1298 g.). Kao i Bugari, i Srbi su se stalno mešali u unutrašnje nemire grčkog carstva.

Kada se Stefan Dušan (1331-1355 g.) pope na presto, Srbija se pružala od Save i Dunava na severu do Strumice i Prilepa na jugu, od Bosne na zapadu do Rile i Strume na istoku. Dušan je hteo da je podigne na još veći stepen: on je maštao da sjedini pod svojom vlašću celo Balkansko Poluostrvo i da u Carigradu stavi na glavu carsku krunu. Vešt diplomata, veliki vojskovođa, mudar, samovoljan i uporan, on prvo dovrši osvojenje zapadne Makedonije (1334 g.); zatim, otevši Arbaniju od Anžujaca do Drača i Valone i Epir od Grka do Janjine (1340 g), on nastavi sa pokoravanjem Makedonije gde Grci sačuvaše samo Solun i Halkidiku i gde srpska granica dopre na istoku do Marice (1345 g.). 1346 g., u sabornoj crkvi u Skoplju, Dušan se svečano krunisa za "cara i samodršca Srbima i Grcima". Srpsko carstvo se sada prostiralo od Dunava do Jegejskog i Jadranskog Mora. Dušan ga je ustrojio po ugledu na vizantisko državno uređenje, dao mu je zakonodavstvo (1349 g.) i ustanovio u Peći patrijaršiju nezavisnu od Carigrada. Pobedilac Grka (1351 g. opseo je Solun), Anžujaca, bosanskog kralja, ugarskog kralja, on je bio najmoćniji vladar na Balkanskom Poluostrvu i papa ga imenova "kapetanom u borbi protiv Turaka". Dušanu je još samo ostalo da osvoji Carigrad. On to pokuša (1355 g.), zauze Adrijanopolj i Trakiju, i iznenada umre, - na nesreću po hrišćanske narode, - snevajući o gradu koji je hteo da načini svojom prestonicom. Po njegovoj smrti carstvo se ubrzo raspade. Ali iz ove dvadesetpetogodišnje borbe Vizantija iziđe još slabija.

Turci. - Dok se ovako u Evropi Vizantija smanjivala pod navalom slovenekih država, Turci Osmanlije napredovali su u Aziji pod voćstvom tri velike poglavice, Ertogrula, Osmana (1289-1326 god.) i Orkana (1326-1359 g.). Uprkos naporima, katkad uspešnim, Andronika II da ih zaustavi, Brusa pade 1326 g. u ruke Osmanlija koji u njoj smestiše svoju prestonicu. Zatim podlegoše Nikeja (1329 g.) i Nikomidija (1337 g.); 1338 g. Turci dopreše do Bosfora. Oni ga uskoro pređoše na poziv samih Vizantinaca koji su užurbano tražili njihov savez u svojim građanskim razdorima: 1353 g. Kantakuzin, koji je još 1346 g. dao sultanu svoju ćerku za ženu, nagradi njegove usluge ustupivši mu jednu tvrđavu na evropskoj obali Dardanela. Sledeće godine (1354 g.) Turci se smestiše u Galipolju; zatim zauzeše Didimotih (Dimotika) i Curul (Čorlu) 1357 g. Balkansko Poluostrvo bilo im je otvoreno.

Murat I (1359-1389 g.) to iskoristi. On zauze Trakiju (1361 g.), što mu Jovan V Paleolog morade priznati (1363 g.); zatim osvoji Filipopolj, a uskoro i Adrijanopolj (Jedrene) gde premesti svoju prestonicu (1365 god.). Vizantija, usamljena, opkoljena, odvojena od ostalog dela monarhije, očekivaše, zaklonjena iza svojih bedema, poslednji udarac koji je izgledao neizbežan. Za to vreme Osmanlije su dovršavale osvojenje Balkanskog Poluostrva. Oni potukoše na Marici južne Srbe i Bugare (1371 g.), osnovaše svoje kolonije u Makedoniji i zagroziše Solunu (1374 g.), zauzeše Arbaniju (1386 god.j, srušiše srpsko carstvo u boju na Kosovu (1389 g.), stvoriše od Bugarske turski pašaluk (1393 g.). Jovan V Paleolog morade priznati sultanovu vrhovnu vlast, plaćati mu danak i snabdeti ga vojskom da bi zauzeo poslednje mesto koje je Vizantincima ostalo u Maloj Aziji, Filadelfiju (1391 g.).

Bajazit (1389-1402 g.) zauze još odlučniji stav prema carstvu. On opsede (1391-1395 g.) grčku prestonicu; a kada propade u bici kod Nikopolja (1396 g.) veliki pothvat koji je Zapad bio preduzeo da bi spasao Vizantiju, on snažno napade na Carigrad (1397 g.), osvajajući istovremeno Moreju. Na sreću po Grke mongolska najezda i veliki poraz koji Turci pretrpeše u borbi sa Tamerlanom kod Angore (1402 g.) pružiše carstvu dvadeset godina mira. Ali 1421 g. Murat II (1421-1451 g.) ponovo preduze napad. On udari, uostalom bez uspeha, na Carigrad koji se odvažno odupre (1422 god.); zauze Solun (1430 g.) koji su 1423 g. Mlečići bili kupili od Grka; jedan njegov vojskovođa prodre u Morejy (1423 g.); on sam upade u Bosnu i Arbaniju, a vlaškom knezu nametnu danak. Grčko carstvo, na izdisaju, obuhvatalo je osim Carigrada i obližnjeg predela do Derkona i Silimvrije (Silivri) samo još nekoliko oblasti rasutih po primorju, Anhijal, Mesimvriju, Atos i Peloponez koji, skoro potpuno povraćen od Latina, postade tada neka vrsta središta grčke narodnosti. Uprkos junačkim naporima Jovana Hunjadija koji potuče Turke na Jalomici 1443 g., uprkos otporu Skender-bega u Arbaniji, Turci su i dalje odnosili pobede. 1444 g. u bici kod Varne propade poslednji veliki pokušaj koji su hrišćanski narodi preduzeli na Istoku; atinska vojvodina pokori se sultanu; morejska kneževina, u koju upadoše Turci 1446 g., bi prinuđena na plaćanje danka; Jovan Hunjadi pretrpe poraz u boju na Kosovu (1448 g.). Carigrad, neosvojiva tvrđava, jedini ostade i izgledalo je da on sam za sebe sačinjava celo carstvo. Ali i njegov kraj se takođe bližio. Muhamed II, penjući se na presto (1451 g.), imao je čvrstu nameru da ga osvoji.

Vizantija i Latini. - Mesto da priteknu u pomoć carstvu, Latini nastanjeni na Istoku, Mlečići i Đenovljani, sebično su iskoristili njegovu nevolju i ubrzali njegovu propast.

Naseljeni za vreme Mihaila Paleologa u Galati (1267 g.), zatim na obalama Male Azije i u Crnom Moru, Đenovljani, prema rečima jednog grčkog istoričara, "bejahu zatvorili Grcima sve putove pomorske trgovine"; i ma da su Grci, za vladavine Andronika III, trenutno povratili od njih Hios (1329 g.), Lezbos (1336 g.) i Fokeju (1340 g.), ovi kratkotrajni uspesi nisu umanjili ni bezočnost ni pohlepnost stranih trgovaca. Mlečići, gospodari Arhipelaga, koji su se ubrzo vratili u Carigrad i Solun, nisu bili manje opasni. Obe republike su se ponašale u carstvu kao u osvojenoj zemlji, prkoseći vizantiskim vladaocima i naturajući im svoju volju silom, ispunjavajući prestonicu neredima i ubistvima, dovodeći svoje eskadre do u Zlatni Rog, izazivajući bune u prestonici (1375 g.), dobijajući pretnjama zemljišta ili povlastice, stvarajući - kao što učiniše Đenovljani 1348 g. - bazu za ubojno brodovlje u Bosforu, pljačkajući grčke podanike i napadajući na sam Carigrad - kao što učiniše Mlečići 1305 g. i Đenovljani 1348 g. - kada su smatrali da imaju razloga žaliti se protiv cara. Vizantinci buneći se pristajali su na ove drskosti jer su bili nemoćni da ih odbiju silom: njihov položaj Mlečići i Đenovljani su iskorišćavali da bi isisavali monarhiju. Mleci su obrazovali svo|e carstvo u istočnim morima. Đenova je osnovala na povraćenom Hiosu (1347 g.) moćno trgovačko društvo nazvano Maona ("velika galija"). Latini, prema rečima jednog vizantiskog istoričara, "6ejaxy se dočepali celokupnog vizantiskog bogatstva i skoro svih pomorskih dohodaka", dovršavajući na taj način ekonomsku propast carstva.

Ostali zapadni narodi nisu se mnogo više brinuli o Vizantiji. Bez sumnje, za vreme krstaškog pohoda 1343 g. povraćena je od Turaka na nekoliko godina Smirna, a 1366 g. Galipolj, opet na kratko vreme. Bez sumnje, hrišćanski svet je preduzeo 1396 g. veliki pothvat koji se završio slomom kod Nikopolja, a 1444 g. drugi koji se završio porazom kod Varne; isto tako, pune dve godine (1397-1399 g.), francuski maršal Busiko hrabro je branio Carigrad protiv turskog napada. U suštini, sudbina Vizantije nije više zanimala Zapad i on je gledao samo da se koristi njenom nevoljom da bi zavladao njome u verskom, osvojio je u političkom i iscrpeo je u ekonomskom pogledu. Papstvo je sanjalo samo o tome da uspostavi uniju, ne obazirući se na odvratnost koju su Vizantinci osećali prema njoj; zapadni vladari maštali su samo o razdeobi carstva. Uzalud su Jovan V 1369 g., Manojlo II 1402 g., Jovan VIII 1439 g. dolazili u Italiju, Francusku, Englesku da mole za pomoć: postigli su samo ljubazan prijem i lepa obećanja. A kad se Muhamed II rešio da učini kraj grčkom carstvu, istrošenoj Vizantiji ostalo je još samo da dostojno umre.

Pad Carigrada. - To ona i uradi. Čim je stupio na presto Muhamed II bejaše ispoljio svoje namere sagradivši na Bosforu tvrđavu Rumili - Hisar koja je presecala veze Carigrada sa Crnim Morem i poslavši vojsku na Moreju (1452 g.) da bi sprečio grčke despote Mistre da priteknu u pomoć prestonici. Uskoro sultan izvrši napad na grad (5 aprila 1453 g.). Nasuprot ogromnoj turskoj vojsci koja je brojala oko 160.000 ljudi car Konstantin Dragaš mogao je da istavi jedva 9.000 vojnika od kojih su polovina bili stranci; Grci, iz neprijateljstva prema uniji koju je nanovo bio zaveo njihov vladar, vršili su, uopšte, dosta rđavo svoju dužnost. Ipak, uprkos silini turske artiljerije i strahovitom topu inženjera Orbana, prvi juriš je bio odbijen (18 aprila). Ali Muhamed II uspe da prodre sa flotom u Zlatni Rog i da tako zagrozi još jednom delu bedema. Međutim, napad izvršen 7 maja potpuno propade. Ali u gradskim bedemima, u blizini kapije sv. Romana, bi načinjen prodor. Noću izmeću 28 i 29 maja 1453 g. otpoče poslednji napad. Dva puta Turci biše odbijeni; tada Muhamed II pusti janičare. U tom trenutku Đenovljanin Đustinijani, koji je zajedno sa carem bio duša odbrane, bi teško ranjen i morade napustiti svoje mesto, unoseći time rastrojstvo među vojnike. Car, međutim, nastavi da se hrabro bori, kada jedan neprijateljski odred, provalivši kroz tajnu kapiju zvanu Ksiloporta, napade branioce s leđa. To je bio kpaj. Konstantin Dragaš junački pogibe na prodoru, obasjavši tako Vizantiju poslednjim zrakom lepote. Turci su bili gospodari grada. Tada započe u osvojenom Carigradu pljačkanje i pokolj; više od 60.000 lica bi odvedeno u ropstvo. A 30 maja 1453 g., u osam časova ujutru, Muhamed II svečano uće u vizantisku prestonicu i u Sv. Sofiji zahvali islamskom Bogu na pobedi.

Vizantiska civilizacija u doba Paleologa

Ipak, i u vreme svoga opadanja, životna snaga vizantiske civilizacije bila je tolika da poslednji preporođaj, književni i umetnički, krasi zrakom izumiruće slave doba Paleologa.

U XIV i XV veku Carigrad je još uvek bio jedan od najlepših i najčuvenijih gradova na svetu, matica pravoslavlja u koju su se sticali poklonici sa grčkog i slovenskog Istoka, velika trgovačka varoš gde su se sretali trgovci sa celog Zapada, veličanstveno i plodonosno središte znatne duhovne i umetničke kulture. Škole u vizantiskoj prestonici bile su naprednije i posećenije nego ikada, a čuveni profesori univerziteta, Planud, Moskopulo, Triklinije, u početku XIV veka, docnije Hrisolora i Argiropulo, obnavljajući izučavanje klasičnih pisaca, pokazali su se dostojnim pretečama humanista iz doba Preporođaja. Uz njih, filozofi Gemist Pliton i Visarion nastavljali su proučavanje Platonovih doktrina i spremali se da ih predadu Zapadu. Bio je, zatim, čitav niz samoniklih i osobenih talenata, istoričara kao Jovan Kantakuzin ili Nikifor Grigora u XIV veku, Franca, Duka, Halkondil ili Kritovul u XV veku; bogoslova kao Grigorije Palama ili oba Kavasila u XIV, Marko Evgenik ili Đorđe Sholarije u XV veku; besednika kao Nikifor Humno ili Dimitrije Kidonije; esejista kao Teodor Metohit ili Manojlo Paleolog; pesnika kao Manojlo Fil; satiričara kao bezimeni pisac Silaska Mazarisa u pakao. Nauke, astronomija, medecina, prirodne nauke, bile su gajene kao i književnost i s pravom se moglo reći o naučnicima toga vremena da nisu učinili manje usluga nego Rodžer Bekon na Zapadu. Izgleda, zaista, kao da je pred propast Vizantija sakupila sve duhovne sile da bi poslednji put blesnula.

Isto tako, u zoru XIV veka, vizantiska umetnost se budila za poslednji preporođaj. Vraćajući se svojim najstarijim izvorima, naročito aleksandriskoj tradiciji koju su savremeni humanisti oživeli, ova umetnost gubi svoje apstraktno obeležje da bi postala stvarna i živopisna, naizmence uzbudljiva, dramatična ili ljupka. Ikonografija se obogaćuje i preporođava i postaje dirljivija i toplija. Boja, skladna i majstorski smešana, skoro je impresionističke tehnike. Stvaraju se škole, raznovrsne po nadahnuću i po stilu: carigradska škola čiji su mozaici u Kahrije-džamiji (početak XIV veka) remek-delo; makedonska škola čiji su učitelji ukrasili crkve po Makedoniji i Staroj Srbiji i najstarije crkve na Atosu i čiji je, možda, poslednji pretstavnik u XVI veku čuveni Manojli Panselin; kritska škola čije su freske u Mistri bez sumnje remek-delo. Tako Vizantija, po izgledu iscrpena, dobija u XIV kao i u X veku, u dodiru sa antičkom tradicijom, novu snagu; i zahvaljujući ovom moćnom umetničkom pokretu, koji se može uporediti sa italijanskom Obnovom u XIV veku, ali koji joj međutim ne duguje ništa, vizantiski uticaj se još jedanput raširi meću sve istočne narode, Srbe, Ruse, Rumune.

Despotovina Mistra. - Među ovim raznim središtima duhovne i umetničke kulture Mistra zaslužuje naročiti pomen.

Ovaj grad, koji je osnovao Vilhelm od Vilarduena iznad ravnice gde je bila Sparta i koji je postao zatim stolica grčkih peloponeskih despota, sa svojim crkvama potpuno ukrašenim freskama, svojim bedemima, kućama, palatama, pretstavlja, kao što je s pravom rečeno, vizantisku Pompeju. Kada je 1262 g. ponovo potpao pod vizantisku vlast Andronik II se trudio da ga naseli i ulepša i podigao je u njemu nekoliko crkava. Jovan Kantakuzin se kasnije njime još više zanimao. Od provincije Moreje, postepeno povraćene od Franaka, on načini apanažu za svoga mlađeg sina Manojla koji dobi naziv despota (1348g.); za uprave ovoga vladaoca, kao i ostalih mlađih sinova iz dinastije Paleologa (od 1383 g.), Mistra je bila središte sjajnog dvora na kome se negovala književnost i umetnost, prava žiža jelinizma i humanizma i utočište grčke narodnosti na izdisaju.

Ovo iznenadno buđenje spomena na daleko jelinsko poreklo, pred propast, u Vizantiji koja je tako davno prestala da se zanima starom Grčkom, dostojno je pažnje. Sa usana ljudi XV veka neočekivano se čuju velika imena Perikla, Temistokla, Likurga i Epaminonde o čijim se podvizima "za opštu stvar, za otadžbinu" rado govori. Najodličniji ljudi toga doba, Gemist Pliton, Visarion, vide u bućenju jelinske tradicije klicu koja će spasti carstvo i oni preklinju vladara da mesto zastarelog naziva "vasileus Romeja" uzme novo i živo ime "kralj Jelina" "koje će samo biti u stanju, govorahu oni, da osigura spas slobodnih Jelina i oslobođenje njihove potlačene braće". Visarion potseća poslednjeg Paleologa na podvige nekadašnjih Spartanaca i moli ga da se stavi na čelo njihovih potomaka da bi oslobodio Evropu od Turaka i povratio u Aziji nasleđe svojih predaka. Pliton predlaže Manojlu II uoči konačne propasti čitav program kojim bi se stanje u preporođenoj Jeladi izmenilo na bolje. I ma koliko uzaludna izgledala ova maštanja u trenutku kada je Muhamed II bio pred vratima, ipak pretstavlja značajnu činjenicu ovo vraćanje svesti o Jelinizmu koji neće da umre, ovaj proročki pogled u daleku budućnost kada će, prema rečima Halkondila, pisca iz XV veka, "izvesnog dana jedan grčki kralj i njegovi naslednici obnoviti kraljevstvo u kome će ujedinjeni sinovi Jelina sami upravljati svojim poslovima sačinjavajući jedan narod".

Ove su težnje našle izraza naročito na dvoru u Mistri, a isto tako i u crkvama u Mistri, u Sabornoj crkvi (početak XIV veka), u Perivleptu (sredina XIV veka), u Pantanasi (XV vek), nalaze se nekolika remek-dela umetničke obnove toga doba. Tu se može videti izvanredno dekorativno razumevanje, tražena živopisnost, pokret, izraz, značajan smisao za otmenost i ljupkost, divno osećanje za boju, jednovremeno nežnu i jaku, umetnost u isto doba učena i slobodna. Iste osobine se nalaze i na freskama po crkvama u Makedoniji kao i na najstarijim živopisima u manastirima na Atosu. One pokazuju za kakvu je stvaralačku izvornost vizantiska umetnost još bila sposobna i obasjavaju doba Paleologa poslednjim bleskom.

Grčko trapezuntsko carstvo. - Na dalekoj crnomorskoj obali, suprotnom kraju vizantiskog sveta, trapezuntsko carstvo bilo je drugo zanimljivo središte jelinske civilizacije.

Početkom XIII veka Aleksije I (1204-1222 g.), iz porodice Komnina, bejaše osnovao, uprkos napadima nikejskih vladalaca i Turaka Seldžuka, državu koja je obuhvatala ceo stari Polemoniački Pont i pružala se na istoku do Faza. Ali novo carstvo, usamljeno na krajnjoj tački Istoka, zabačeno između Turaka i Mongola, razrivano unutrašnjim neslogama buntovnog feudalnog plemstva, iskorišćavano od strane Đenovljana, uznemiravano od strane surevnjivih grčkih carigradskih careva, imalo je težak život. Ono je ipak proživelo i srećnije dane pod Aleksijem II (1197-1330 g.) i za vreme dugotrajne vladavine Aleksija III (1340-1390 g.) koji ukrasi svoju prestonicu crkvama i manastirima. Trapezunt, ležeći stepenasto iznad morske površine, među rekama i zelenilom, neobično bogat zahvaljujući trgovini koju je vodio sa unutrašnjošću Azije, čuven sa svoje raskoši i lepote svojih princeza, bio je tada jedan od najlepših gradova na Istoku i jedno od najvećih tržišta svetskih. Na visoravni koja se uzdizala nad obalom vladalački dvor je bio pravo čudo od gospodstvene velelepnosti, a slava grada, "glave i očiju cele Azije", bila je raširena po svemu istočnom svetu. Bez sumnje, počevši od prvih godina XV veka, duboka iskvarenost naravi razdirala je dvor Komnina i ispunjavala ga krvavim smutnjama i kobnim pustolovinama. Pored svega toga, zavaljujući trapezuntskom carstvu, trajao je na krajnjoj tački Crnoga Mora odblesak vizantiskog sjaja i za vreme dva i po veka grčka narodnost je imala tu jedno od svojih utočišta.

Morejska despotovina i trapezuntsko carstvo preživeli su samo nekoliko godina pad Carigrada. 1453 g. arbanski ustanak na Peloponezu dovede Turke u Moreju, i despoti, braća Konstantina XI, pošto su pozvali Osmanlije u pomoć, morali su da priznadu sultanovu vrhovnu vlast. Kada je 1459 g. Toma odbio plaćanje danka stanje je postalo još ozbiljnije. Muhamed II lično pojavi se u Moreji, slomivši sav otpor, ali ne uspevši da osvoji Mistru. Despoti su još jednom morali da se potčine, ali se uskorovo ponovo pobuniše. Tada sultan pođe pravo na Mistru, zbaci despota Dimitrija i odvede ga u ropstvo; drugi grčki vladalac pobeže u Italiju i Moreja postade turska oblast (1460 g.).

David Komnin, poslednji trapezuntski car, podleže 1461 g. On je uzalud pokušavao da se osloni muža svoje nećake, turkmenskog kneza Uzuna-Hasana. 1461 god. Muhamed II se pojavi u Anatoliji, potuče Hasanovu vojsku, zatim se okrete protiv Trapezunta koji se morade predati. Što je ostalo od carske porodice bi prognano u Makedoniju blizu Sereza. To je bio kraj poslednje grčke države na Istoku.

*

Tako nestade vizantiskog carstva posle više od hiljadugodišnjeg trajanja, često slavnog, pošto je bilo tokom vekova zatočnik hrišćanstva protiv islama, branilac civilizacije protiv varvarstva, vaspitač slovenskog Istoka, pošto je raširilo sve do Zapada svoj uticaj. Ali i onda kada je Vizantija propala, i onda kada je prestala da postoji kao carstvo, ona je produžila da vrši u celom istočnom svetu svemoćan upliv, i ona ga vrši još i danas. Od krajnjih tačaka Grčke do krajnjih tačaka Rusije svi narodi istočne Evrope, Turci i Grci, Srbi i Bugari, Rumuni i Rusi, sačuvali su živi spomen i predanja iščezle Vizantije. U tom pogledu ova stara istorija, prilično rđavo poznata, malo zaboravljena, nije, kao što se obično misli, mrtva istorija; ona je ostavila sve do današnjeg dana, u shvatanjima kao i u političkim težnjama, duboke tragove i ona sadrži još uvek u sebi za sve narode koji su primili njeno nasleđe obećanja i jemstva za budućnost. U ovom pogledu, dakle, vizantiska civilizacija dvostruko zaslužuje pažnju: zbog same sebe i zbog svega što je ostalo od nje u istoriji našeg doba.