Историја Русије (А. Јелачић) 23

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Историја Русије
Писац: Алексеј Јелачић


ГЛАВА XXIII.
Доба цара Николе II (1894-1917.).

Повучен и скроман, идеалан супруг и отац, који је ступио на престо у својој 27. години, цар Никола II, старији син Александра III, није био од природе обдарен ни државничким умом, ни способностима администратора, ни беседника, ни војсковође. Од свију владалачких особина он је имао само врло лепо понашање, које му је привлачило и поданике и странце. Цар Никола је могао да буде и стварно је био, у више махова, веома популаран, али, у својим политичким поступцима и обећањима недоследан, плашљив и неискрен, он је успео да изгуби стечену популарност и да сроза државни и свој ауторитет. Царица Александра, рођена принцеза Алиса од Хесена, добра жена и мајка, није никад била популарна у Русији; увек су је сматрали као Немицу и туђинку, иако је она постала мистички побожна ћерка православне цркве, и трудила се да уђе у руски дух. Изгледало је, као да некаква коб лебди над царским паром. Готово елементарна несрећа на Ходинском Пољу, када је, због административног нехата, бесмислено погинуло, приликом крунидбених свечаности на хиљаде недужних људи, отпочела је низ даљих недаћа; зла коб као да се осећа у страхотама прве револуције и њеног угушења, и у. несрећама Јапанског и Светског Рата, па и у жалосној судбини царевића Алексија: пето дете, жудно очекивано, царевић се родио са наследном болешћу Хесенског Дома — хемофилијом. Одатле произлази и страшни мистицизам царског пара, који је прелазио у заслепљеност: најодвратније варалице успевале су да искористе ову особину цара и царице да се увуку у двор, да се мешају у високу политику и да, према изреци једног руског романописца, »шамарају велику Русију«. Династија и двор, као и висока бирократија, војна и цивилна, нису се показале на висини у тешким приликама; они су били у опреци са великим делом просвећеног друштва и са големом већином руског народа. Већина племства подржавала је режим, али то није био поуздан ослонац престола; политички нејако племство налазило се у економском и моралном опадању.

Већ у другој половини XIX века индустријализација Русије и развитак и снажење градског живота брзо и лепо напредују. За ових тридесет година пре 1897., када је извршен општи попис становништва целе царевине, становништво градова са мање од 1000 становника (према попису од 1866.) попело се на 5%, градова са 1000—5000 становника на 16%, са 5000 -10.000 на 45%, са 10.000 до 20000 на 78%, са 20.000-50.000 на 96%, са 50 до 100.000 на 129%, и напокон у градовима са становништвом одвише него 100.000 душа на 123%! Дакле, што је град био већи, у толико се боље развијао. Тако је, на пример, Петроград имао године 1866. на 539.000 душа, а године 1897. — 1,267.000; Москва је са 352.000 скочила на 1,035.000, Одеса са 119.000 на 405.000, и т. д. Неки индустриски градови никли су као из земље: Владикавказ је са 3.000 становника скочио на 44.000; Благовјешченск са 2.000 на 33.000 а Иваново-Вознесенск чак са 1000 на 53.000! Просечно је градско становништво порасло од године 1885. до 1897. за 33.8%, док је у истом раздобљу сеоско напредовало само за 12.7°/о.

Годишње повећање индустриске продукције било је у %, у периоду 1878—87.: 26.1; у периоду 1888—92.: 41.6; и у периоду 1893—97.: 161.2%. Било је, разуме се, нешто вештачког у овом брзом напредовању градова и индустрије, у њему су играли важну улогу и државни протекционизам (нарочито министра финансија Сергија Витеа), па имиграција страних, нарочито француских капитала; али је чињеница, да су ове нагле промене социјалних и привредних прилика настале и да су знатно деловале све до Светскога Рата. Протекционизам од стране државе донео је политичке последице: а) буржоазија није постала независна, одлучујућа политичка снага према влади, те уопште није имала довољно борбености и отпора у себи, што се лепо показало за време револуције, и б) радништво је остало под државним притиском, и било нарочито јако гоњено од полиције, будући да је индустрија постала у неку руку грана државне управе.

Културне и економске прилике сеоског становништва Русије биле су још увек веома назадне при крају XIX века. Иако је народ ван сваке сумње напредовао, неписменост и општа неразвијеност падали су у очи на све стране, нарочито и због сиромашности и оскудице школа. При крају XIX столећа рачунало се да у Русији има свега 48.000 основних школа (док их је требало бити најмање на 150.000); а сасвим су недовољна била средства ваншколске просвете, до крајности ограничене полицајним мерама владе. Привредно стање сељака било је исто тако лоше. Задуженост пореским управама, на пример, која је године 1880. износила свега 22% од целокупног годишњег износа, године 1900. попела се на 117%, док се је зарада смањила, иако цене животних намирница нису пале. Сељаци су имали за храну од прилике 15 до 23, а највише 26 пуди (пуд = 16 кг.) хлеба годишње (док нормални минимум износи 28½ п.). Утврђено је (1903.) службено, да сељаци добијају 30% мање хране него што треба за нормални живот. Године 1901. шећера се трошило у Русији 13 фунти (1 кг. = 2.44 фунте) на човека, док се у Француској трошило 27, у Америци 69, у Великој Британији 79 фунта. Аграрно се питање, према објашњењу најбољих руских стручњака, састојало у главном у овоме: део земљишта који су сељаци добили приликом ослобођења био је посве недовољан, и по количини и по каквоћи, јер није обезбеђивао опстанак сељачке породице, преко сваке мере оптерећене плаћањем откупнине и пореза; у исти мах, на њему се није могла да запосли сва радна снага дотичне породице, те се уопште није могла да води економија без најма туђег земљишта.

Услед оваквих прилика, а живећи у традицијама и успоменама ранијих сељачких покрета, о којима се причало и певало, и у уверењу да земља апсолутно мора да буде сељачка и да племство односно велепоседници уопште немају шта да раде на селу, није нимало неразумљиво што се у руском сељаштву јављало и све више ширило тајно револуционарна расположење.

За карактеристику стања на рускоме селу, при крају XIX века, треба још нарочито истаћи, поред ниске културе и тешких привредних прилика, и услед њих, веома недовољно и незадовољавајуће здравствено стање сеоског становништва. Ту се становништво повећавало веома лагано, без обзира на огроман број рођења; постотак смртности у Русији износио је у то доба 3.5, док је у скандинавским земљама био 1.7, у Великој Британији 1.9, у Француској 2.2, у Немачкој 2.4. Смрт је нарочито десетковала децу испод пет година: на сваку 1000 деце ових година умрло је годишње по 450! »Бог дао, Бог узео« — говорили су фаталистички руски сељаци.

Исто тако лоше је било и економско и правно стање руске радничке класе. Либерални племићи, либерално грађанство, либерални и револуционарни интелектуалци бринули су се о побољшању државне организације, администрације, судства, о уређењу односа самоуправа према влади, завођењу устава и политичких слобода. Напредни православни људи тужили су се на зависност цркве од владе, а припадници других вера, нарочито староверци и секташи, имали су пуно разлога да се боре за верску толеранцију. Рђави резултати русификаторске политике осећали су се нарочито у Пољској; тешки су били и прогони украјинског и белоруског диалекта, којим говори велики део самих Руса. Једном речи, елемената за незадовољство било је на све стране.

Први су изашли јавно либерални зимски одборници са врло скромним жељама, али је то цар карактерисао у свом, говору, припремљеном од Побједоносцева, као »маштарије које немају смисла«, и тим опорим речима први пут је уздрмао поверење друштва према себи. Године 1897. избили су економски штрајкови у Петрограду. Идуће године створена је руска социјално-демократска странка. Године 1899. избили су нереди на високим школама, нарочито у Кијеву, Петрограду и Москви. Влада је отпустила неколико професора и хиљаде студената. Иза тога почиње терористичка акција и пропаганда револуционарног народњаштва, и развија се »странка социјалиста револуционара«. Убиства министра просвете Богољепова и министра унутрашњих дела Сипјагина учинила су веома мучан утисак на владајуће кругове. У пролеће 1902. јављају се озбиљни аграрни нереди у полтавској, харковској и саратовској губернији, који су били угушени на веома суров начин.

Све што се догађало тада у Русији наћићемо и у књижевности, томе огледалу живота. Од старијих писаца овога доба прво место припада Лаву Толстоју. Он је делимично већ био напустио уметност, па је пошао путем књижевне верске пропаганде, и проповедао узвишене надземаљске доктрине моралистичког и спиритуализованог хришћанства. Али, на негативној страни, у критици, коју је водио у облику теориских расправа и у облику краћих причица, па и у облику романа {„Воскресење“), он је страсно ударио на темеље постојећег друштва: на феудално племство, на бирократију, судове, полицију, на политичке подвиге влада, и на односе власништва; све је то постало предметом живахне, жучне, духовите, понегда и грубе, критике великога мајстора. Многи његови радови нису смели бити штампани, — они су преписивани у хиљадама примерака и тако ширени по целој земљи; издавана у иностранству, дела Толстојева била су на велико увожена и кријумчарена у Русију. Његово истеривање из Цркве, које је 1901. наредио Побједоносцев — постало је сензацијом и политичким скандалом. Поред Толстоја, који је наговештавао буру, млађа генерација писаца при крају века давала је израза осећајима страха и одвратности, чамотиње и туге, који су сведочили о болести друштвеног организма, и о наступању кризе. „Страшан је живот... Да ли уопште могу да избегнем лудило и ужас?...“ (Вереcajeв „Састанак“); „...Како су осамљени они који траже лепоту, правду, и више радости за себе и за друге у овој џиновској шумској земљи... Колико је величанствена, колико је богата ова Земља... али каква страхота у њеним даљинама...„ (Буњин). „Страшне импресије тамне даљине“ Андрејева, па изазивање богатих и повлашћених од стране јунака Горког, који су јаки, охоли, спремни на све, који прете друштву да he ускоро јурнути на њ — све су то знаци наступајућих потреса.

„Нама треба један мали победнички рат, да бисмо се осигурали од револуције“, — тако је од прилике судио, према исказима грофа Витеа, мининистар унутрашњих дела и државни секретар Већеслав Плеве. И царева таштина требала је исто тако победа и славе.

Још осамдесетих година почела је да се опажа извесна активност руске владе у питањима Далеког Истока. Када је године 1891. почето грађење велике сибирске железнице, ово није само оживело бескрајне сибирске просторе и, после 1896. године, јако повећало број руских досељеника из велико-руских и украјинских губернија у Сибир, него је отварало и огромне могућности за руско ширење на Далеки Исток. „Велики сибирски пут“ писао је у јесен 1892. тадашњи министар саобраћаја, Вите, „отвара нове видике и за светску трговину, и овај његов значај ставља га у ред светских историских догађаја, од којих почиње нова епоха у историји народа и који често изазивају темељне преокрете у економским односима између држава.“ Баш за време те градње дошло је до рата између Јапана и Кине. Кина је била брзо и потпуно тучена и по Симоносеском Уговору, поред острва Формозе, уступила је Јапану два полуострва, која затварају улаз у Жуто Море. Русија је посредовала у корист Кине, па је Јапан пристао да ова полуострва напусти, под условом да му се плати 400 милиона франака оштете. Пошто Кина није располагала толиком готовином, била је принуђена да закључи зајам. Русија је постала гарант тог зајма и тим је добила право да се меша у питања кинеске политике. Одмах иза тога Русија је добила веома повољну концесију за грађење велике железнице кроз Манџурију. Како Владивосток није био слободан од леда кроз читаву годину, то су руски државници дошли на мисао да траже једно пристаниште на Тихом Океану, увек слободно од леда. Почетком 1898. руска флота заузе пристаништа Портартур и Талијенван. Кина уступи то за 99 година и одмах иза тога Русија приступи грађењу велике тврђаве и базе за ратну морнарицу у Портартуру, док је у Талијенвану, који је добио руско име „Далњи“ удешено слободно пристаниште. Немачка и нарочито њен цар Виљем II играли су велику улогу у руској политици на Далеком Истоку. Цар Виљем је на сваки начин убеђивао Николу II, да треба сву снагу руске политике упутити на Далеки Исток, осгавивши Немачкој слободне руке на Блиском и Средњем Истоку, а признавши уз то и нарочите интересе Аустро-Угарској на Балкану. Beћ 1897. (26. априла) покушала је Аустрија да добије од Русије признање за анексију Босне и Херцеговине и Санџака, али је одбијена.

Године 1900. избио је у Кини такозвани Боксерски устанак, који није био с почетка уперен против Руса, него само против осталих странаца. Али у току догађаја били су и Руси угрожени, а немачки је посланик чак убијен. Оружана интервенција великих сила, у којој је и Русија веома активно суделовала, завршила се крвавим угушењем буне и осветом Кинезима. Русија је тада окупирала читаву Манџурију, где су се грозничавом брзином приводили крају радови око грађења источне кинеске железнице, која је везивала не само Владивосток него и Портартур са средиштем Русије. Шта више, група руских предузимача доста авантуристичког типа, увукавши у свој посао веома високе личности и искористивши чак за образовање друштвеног капитала нека лична царева срества, отпочела је веома интензивну акцију да економски своји и Кореју, у којој су добили нарочито богате шумске концесије на реци Јалу. На Далеком Истоку створено је царско намесништво, које је поверено једном салонском адмиралу, Алексејеву, човеку веома сумњивом, који је добио право дипломатског дописивања са Јапаном и који се свесрдно трудио да замути руско-јапанске односе.

Утврдивши неспремност Русије за рат и закључивши савез са Енглеском, Јапан је прекинуо дипломатске односе са Русијом и одмах иза тога јапанска флота, без објаве рата, нападе руске лађе у Портартуру и у корејском пристаништу Чемулпу (9. фебруара 1904.) Тако је отпочео руско-јапански рат. Он се са руске стране водио са крајњом неозбиљношћу, био је у Русији апсолутно непопуларан и открио је, као и Кримски Рат, све мане руског државног и друштвеног уређења и војне организације. И поред јунаштва војске, која се и опет показала пуна издржљивости и храбрости, Руси су претрпели низ тешких пораза. Нарочито је била тешка катастрофа код Мугдена, фебруара-марта 1905. Почетком јануара 1905. год. капитулирала је и тврђава Портартур и оне руске лађе које су се налазиле у његовој луци биле су уништене од властите посаде. Многе друге лађе потопљене су у биткама, док су неке успеле да се склоне у неутралне луке, где су биле разоружане. Из Русије је са великом помпом упућена ескадра адмирала Рожественског, за којом је пошла и ескадра адмирала Њебогатова. Рожественски је предвиђао пораз, али се није усудио да то јави цару. Лађе Њебогатовљеве флоте биле су старе и неспособне за ратовање. Флота адмирала Рожественског, обишавши сву Европу, Африку и Јужну Азију, срела се у Цушимском Мореузу са надмоћном јапанском флотом и баш на дан царевог крунисања (14. маја 1905.) била је готово сва уништена или заробљена, наневши Јапанцима сасвим незнатну штету. Рат је био очигледно изгубљен.

Големе несреће Јапанског Рата, комбиноване са рђавим радом других чинилаца, изазваше у лето и јесен г. 1904., и нарочито почетком године 1905. тешку револуционарну кризу. Тако 15. јула 1904. терорист Сазонов уби бомбом министра Плевеа. У новембру на састанку делегата руских земстава израђен је план либералних рефорама, а 12. децембра цар објави указ, којим је ставио у дужност комитету министара, да се постара око израде низа рефорама. Крајем године у Петрограду је дошло до великих немира, поглавито до штрајкова, које је организовало нарочито Друштво руских фабричких радника. Ово друштво, које је имало на челу веома частољубивог и безобзирног попа Гапона, било је под нарочитим покровитељством петроградске полиције. Инициативом Гапона петроградско радништво кренуло се изјутра 9. јануара 1905. у правцу Зимске Палате, да тражи од цара мир, сазив уставотворне скупштине и економске и политичке реформе. Министар унутрашњих дела, мирољубиви и либерални кнез Светопук-Мирски, и полиција нису успели да зауставе демонстранте, који су, са црквеним заставама, иконама и царским сликама, ишли Зимској Палати. Цар је дан пре хитно напустио Петроград. Празну палату су бранили јаки одреди војске, који су пуцали у народ. Жртве су биле многобројне. Цар је том приликом записао у своме дневнику: „Тежак дан! У Петрограду је дошло до озбиљних нереда због жеље радника да дођу пред Зимску Палату. Војска је морала да пуца, и било је више мртвих и рањених. Боже, како је то тешко и мучно...“

Иза тога су немири и терористички акти у Русији расли све више; од њих је направило највећи утисак убиство бомбом царева стрица и једног од првих државника царске Русије, великог кнеза Сергија. 18. фебруара изашао је манифест, у ком је цар нарочито указао на ово убиство, као и на друге крваве и страшне догађаје, и позвао је све верне Русе да се окупе око престола, да заједно са царем бране историска начела неокрњеног самодржавља. Али истог дана објављено је и ручно писмо царево министру унутрашњих дела Булигину, у ком му је наложено да спреми закон о народном представништву, које би требало да има само конзултативан карактер. Најзад, у царском указу Сенату дозвољено је свима корпорацијама и лицима да подносе своје предлоге о бољем уређењу државе. Реформаторска акција владе; друштвени покрети земстава, корпорација, интелектуалаца; револуционарни покрети радника, омладине, терориста; аграрни нереди сељака, са штрајковима пољопривредних раденика, паљење спахиских зграда, сечење спахиских шума и отимачина спахиске покретне имовине, све је то ишло упоред и испреплетало се. Влада је предузимала све мере да сузбије револуцију: прогласила је изнимно стање, хапсила је, гонила, убијала. Стање је постало нарочито опасно, када се побунила посада велике оклопњаче „Потемкич" у Црном Мору и кад јој се придружила и друга оклопњача, „Ђорђе Победник".

Колебање државне политике најбоље се видело при царевом пријему либералне депутације ректора московског универзитета, кнеза Сергија Трубецкога и другова, и једне друге реакционарне депутације. И једној и другој депутацији цар је говорио тако, да се у главном обема допао. Либералне су мере цареве биле ове: указ о широкој верској толеранцији, који је изашао на Ускрс године 1905., решења о олакшицама пољској мањини у Литви, Белој Русији и Украјини; о дозволи штампања Светог Писма на украјинском језику и о проширењу веома скучених права штампе. Али главна реформа беше установа Државне Думе као од народа бираног конзултативног тела, (манифест и закон 6. августа 1905.). Избори су били замишљени као комбинација сталешког принципа (сељаци су требали да гласају у својим сталешким општинама) и принципа заступања имовних интереса. Овај закон никад није био примењен. Занимљиво је, да цар ову реформу није дао спровести кроз Државни Савет, него је донело нарочито Крунско Веће, састављено од његових рођака и великодостојника. Стенографски записник седница овог Крунског Beћa даје поразну слику кукавичлука и необавештености царевих саветника, њихове мржње против рефорама и страха пред народом, на који су ипак полагали извесне наде. Они су мислили да ћe сељаци, у битности, бранити освештана начела.

Међутим је у Портсмуту, у Америци, грофу Витеу пошло за руком да закључи мир са Јапаном. Јапан је био финансиски толико исцрпен, да је пристао на услове мира, који су за Русију били прилично повољни. Русија је изгубила од свог земљишта само јужну половину острва Сахалина и своја права дугорочне окупације Квантунског Полуострва и јужног дела манџурске железнице. Ратна оштета није плаћана, и то је за Русију био знатан позитивни резултат. То све ипак није ублажило унутрашњу кризу у Русији. Да би некако локализовао немире по великим градовима, свемоћни шеф полиције Трепов предложио је, а цар је издао указ од 27. августа којим је универзитетима враћена автономија. Образовани су радикално демократски „Савез савеза“ свих организација интелектуалаца, и револуционарно-социјалистички „Совјет радничких депутираца,“ који су средином октобра 1905. прогласили генерални штрајк. Тај је штрајк обухватио целу Русију и зауставио је сав политички и пословни живот. Сам цар је био готово одсечен од осталог света у својој вили Петерхофу близу Петрограда. Иако је шеф полиције Трепов издао чувену наредбу „не штедити фишеке“ ипак је било очигледно да треба попуштати, јер је влада била апсолутно немоћна да угуши штрајк. Велики кнез Никола Николајевић, командант гарде и петроградске армиске области и председник Савета Државне Одбране, који је дотле био за чврсте мере ради сузбијања анархије, тражио је тада од цара да да неку врсту устава. Цар је потом, по савету великог кнеза, позвао свога бившег министра финансија и прослављеног портсмутског миротворца грофа Витеа на саветовање. Вите је предложио реформе и попуштање. Цар је примио сугестије и дао је Витеу мандат за образовање владе. У исто време потписао је знаменити манифест од 17. октобра 1905. Њим су: 1) народу обезбеђене слободе савести, речи, скупљања и удруживања, те лична неприкосновеност; 2) обећана је измена изборног реда, у правцу проширења бирачког права и 3) наређено је „установити као непоколебљиво правило, да ниједан закон не може ступити на снагу без одобрења Државне Думе, и да изабраним од народа представницима буде обезбеђена могућност стварног учешћа у надзору над законитошћу поступака именованих од Нас власти.“ — Јединствени фронт Револуције био је овим актом пробијен, и сви они државници који су честитали Витеу, што је спасао династију и монархију, били су сасвим у праву.

Одмах су се на више страна јавили јаки покрети радости, и оптимизма, док је у исти мах на другим странама долазило и до револуционарних иступа екстремиста. Лозинка која је свуда палила била је чаробна реч „Амнестија!“ — амнестија за све који су патили, и по руским затворима и у сибирској „тајги“ (прашуми), по далеким рудницима, и у тврђави Шлисбуршкој, и исто тако и за оне који су лутали по свету као бескућници. Власти су се држале већином пасивно, не знајући шта ће и како ће. Али су неки гувернери и управници градова ипак остали у додиру са реакционарима и четама бандита, међу којима је било и много детектива, па је иза прогласа Манифеста дошло до крвавих покоља у Кијеву, Одеси, Минску, Твери, Томску, па чак и у обема престоницама; највише су том приликом страдали Жидови. Најгope је било у Томску, где су спалили позориште и у њему неколико стотина интелектуалаца и омладинаца.

Гроф Вите, како изгледа, није хтео да на пречац све мења. Само је символичну личност државног прокуратора код Св. Синода, Побједоносцева, цар отпустио одмах. Злогласнога шефа полиције Трепова, међутим, Вите је још мало задржао, да се не би показао одвише попустљив према јавном мњењу. После је Трепов именован командантом Царске Палате, те је тако стварно постао човек најближи цару. Вите је настојао да попуни своју владу са неколицином веома умерених политичара, који су се нарочито били истакли у органима локалне самоуправе; али су се сви преговори развлачили те најзад и разбили ради Витеове жеље да пошто-пото за министра унутрашњих дела постави Петра Дурново, који је био познат у свакоме погледу са најгоре стране. Тако је морао да састави један доста шарен бирократски кабинет, у коме је био и тај озлоглашени Дурново.

Сверуски „Сељачки Савез“, једно сталешко-професионално друштво, које је стајало у вези са странком социјалиста-револуционара, почео је да дејствује још пре револуције: први његов земаљски састанак одржан је у дубина шума, у штали једнога сеоцета. Друга скупштина већ је била више налик на конгрес, а одржана је уочи саме Револуције у Москви; на њој су истакнути захтеви аграрне револуције као и на првој. Али и на једној и на другој скупштини сељаци су се добро чували од нападаја на цара; тек на трећем конгресу — за време саме револуције — они су почели да напуштају монархизам, а у исто доба су прихватили и начело национализације земље, т. ј. и спахиска и сељачка земља имала је да постане општенародном својином. — Како се држала влада према овој аграрној револуцији? На једној страни, био је објављен царски проглас народу (од 3. новембра), у којем цар каже, како са болом у души слуша, да је народ почео да напада, ништи и пљачка туђу имовину; на другој страни, сељацима су смањена, а од 1. јануара 1907. и сасвим опроштена, плаћања камата за откупнину земље још неисплаћене од доба ослобођења и из г. 1881. Издат је налог Државној Хипотекарној Банци за сељаке, да купује спахиску земљу па да је препродаје сељацима. Постепено влада је савладала сељаке, и привремено је угушила аграрне нереде, али не без помоћи и посредовања умеренијих и разборитијих елемената међу сељацима, који су се заложили за чекање на мирно решење аграрног питања, поглавито у вези с изборима за Државну Думу.

Међутим су сви, у првом реду умерени кругови, очекивали од владе да изврши обећање Манифеста од 17. октобра: укидање ванреднога стања. Гарантоване слободе уређене су законима (о штампи — 24. новембра 1905., о зборовима и удружењима — 4. марта 1906.) Закон о изборима за Државну Думу (од 11. децембра) проширио је изборно право на неке категорије поседника на селу, на све станаре, чиновнике, пензионере, самоуправне, саобраћајне, банкарске и трговачке службенике, те на занатлије; поред тога, створена је нарочита, изборна категорија радника; Али систем избора остао је као што је био и раније, посредан и гломазан, веома удаљен од начела једнакости. У брзини су спремани још неки закони, за које се држало да ће бити изнесени као нацрт пред Думу; али су и они откроисани. То су били уставни закони за Државну Думу и Државни Савет (Горњи Дом), те изборни ред за Државни Савет, и најзад Устав Руске Царевине. Да би сасвим обезбедио, независно од Думе, функционисање своје владе, Вите је уочи њеног састанка успео да закључи један велики зајам, поглавито у Француској. Иначе, закон о Државном Савету давао је овој установи положај подједнак са Думом, а Савет је био састављен од 98 бираних чланова (34 изасланика окружних скупштина земстава, 6 од духовништва православне цркве, 18 заступника племсгва, 12 заступника трговине и индустрије, 6 заступника науке, 6 заступника велепоседника Пољске Краљевине, 16 заступника велепоседника оних губернија које нису имале земстава.). А да би конзерватизам овога тела био још појачан, цар је себи резервисао право на именовање истог броја заступника колико је било бираних. Но како је именованих чланова било преко стотине, цар је сваке године, на предлог председника владе, одлучивао ко he у току те године „бити присутан“ у Савету, о чему је сваког 1. јануара излазио указ.

Октроисани Устав Царевине давао је цару готово неограничена права. Слободе су биле загарантоване, баш као и законодавна власт оба дома; али стварно, та власт и те слободе биле су веома скучене. Предлог за промену Устава могао је да потекне само од цара; многе гране законодавства и буџета нису спадале у компетенцију домова; влада није била одговорна, а имала је право да и у међувремену, кад домови не раде, доноси законске уредбе. Слободе нису постојале, јер је земља све до Друге Револуције живела у изузетном стању, које се продужавало без законске основе, обичним указом, на предлог министра унутрашњих дела. Устав је дакле још у темељу своме био неискрен, па су зато неки немачки правници и обележили ново стање као „привидну уставност.“

Изборна борба за Прву Думу проводила се уз слабо учествовање и сметање , владиних органа. Влади је само пошло за руком да уклони са биралишта неколико угледних политичара, али у целини се може сматрати, да су избори обављени слободно. Због тешких саобраћајних прилика и недовољно развијене политичке свести, учешће бирача било је много слабије него што се могло очекивати. У изборима су учествовали: крајња десница, која је истакла као програм чување неокрњеног старог режима; умерено-либерална странка октобриста, који су се задовољавали са манифестом од 17. октобра и државним уставом од 23. априла. Највећи успех (161 посланика) добила је странка Народне Слободе или „конституциона листа демократа“ званих обично кадетима. То су биле присталице парламентарне демократске монархије, и широких социјалних рефорама. Поред тога кадети су били за автономију Пољске и широке повластице Украјинцима и мањинама Русије у погледу употребе њихових језика у локалној управи и самоуправи, суду и школама. Пољаци, Татари и неки други мањи народи изабрали су за Думу посланике автономисте. Поред тога изабрана је маса ванстраначких сељачких посланика, који су у Думи образовали „Радни клуб“ (око 100 посланика.) Тај је тражио конфискацију спахиских земаља, немајући иначе одређених погледа на државно уређење Русије. Социјалистичке странке: бољшевици и мењшевици и народњачке-социјалисте-револуционари „есери“ и народне социјалисте („ен-еси“) бојкотовале су изборе. Тек када се створила левичарска Дума, мењшевици су учествовали на изборима, који су се касније обавили у неким азијатским окрузима. Главна начела социјалне демократије била су изражена у овом ставу њиховог програма:

„Заменивши приватну својину средстава производње и обрта, и установивши систематску организацију друштвеног продуктивног процеса за обезбеђење благостања и свестраног развитка свију чланова друштва, социјална револуција пролетаријата укинуће поделу друштва на сталеже, и тако ће ослободити све потлачено човечанство, јер ће учинити крај свим облицима експлоатације једног дела друштва од стране другог. Неопходним уветом оваке социјалне револуције биће диктатура пролетаријата.“

Уочи сазива Думе, одмах иза октроисања устава, цар је отпустио грофа Витеа и један део његових министара и поверио је „образовање нове владе државном секретару Горемикину, „овој старој бунди, која се вади из нафталина, када дува хладан ветар“. 10. маја цар је свечано отворио Думу престоном беседом у Зимској Палати, а одмах иза тога Дума је акламацијом једногласно изабрала за председника московског кадетског посланика, адвоката Сергија Муромцева, бившег професора московског универзитета и једнога од најсјајнијих људи либералне Русије. У адресној дебати постигнута је потпуна слога, адреса је усвојена једногласно. Она је, уз уобичајене изразе оданости монарху, садржавала читав програм кадетске странке и одлучно тражила потпуну политичку амнестију. Цар није примио председништво Думе које је хтело да му лично преда адресу, него је наредио да се адреса преда писменим путем. Одмах иза тога влада се јавила са реакционарном изјавом. У дебати о аграрној реформи говорио је у име владе идеолог реакционарног племства, помоћник министра унутрашњих дела Гурко, који је врло ватрено и оштро полемисао са кадетским предлагачима. Дума осуди владу и прихвати кадетску основу аграрне реформе. С највећим узбуђењем и за време побуна у целој земљи, које је влада безобзирно угушивала изнимним мерама, војним судовима и смртним казнама, Дума је већала о основним социјалаим и политичким реформама. Са владом се водила непрестана борба.

Влада издаде против Думе једно полемичко саопштење, у ком се каже: „...Влада сматра потпуно погрешним уверење које се шири међу сеоским становништвом, као да земља не сме да остане приватном својином већ мора да буде на расположењу свију који је обрађују, те да према томе треба одузети све приватне земаљске поседе“; јер, стоји ту даље, експропријација „неће повећати сељачке приходе, а осиромашиће државу, па ће тиме осудити само земљорадничко сељаштво за вечито на просјачки штап и шта више на глад...“ Дума је одговорила на то, ставивши на дневни ред питање: да ли треба, и у којем облику, обавестити народ о решењу аграрног питања, па је решено да се такав проглас упути. 7. јула Дума је примила проглас на народ, у ком је било јасно и оштро подвучено начело о експропријацији приватног земљишта.

По савету команданта своје палате — Трепова — цар је прво мислио да повери састав владе кадетима. Али пошто је Трепов узалуд преговарао са вођама странке, а за њим, исто тако безуспешно, иако са чистијим намерама, и умерено-либерални министар спољњих послова Извољски, би примљено решење да се Дума распусти. Цар је потписао проглас којим оптужује Думу, да није „са чистим срцем“ радила на добру народа. Дума је имала бити распуштена, а нова се сазивала за 20. фебруара следеће године. Али се преко ноћи цар предомисли, и пошље ађутанта председнику владе с позивом да да обуставити штампање ових државних аката. Председник се, међутим, био затворио и није никога пуштао себи, и тако су и указ и проглас оштампани. Идућег дана био је смењен Горемикин, а заменио га је Столипин. Али се Дума није мирно разишла: велик број левичара отишао је у Финску, и ту су у Виборгу, под председништвом Муромцева, 169 посланика издали проглас на народ, у коме су га позивали да не плаћа порезе нити да даје регрута, догод се спречава већање Думе. Проглас је остао у народу готово без последица. Влада је повела парницу против потписника прогласа, и ставила их пред петроградски суд, одузевши им на тај начин изборно право.

Председник влаце Петар Столипин је гвозденом руком сузбијао побуне и анархију у земљи. Нису га зауставиле у том ни терористе са њиховим страшним атентатом у његовој вили, при ком је рањена ћерка Столипинова и још око 40 особа. Поред полицајних мера и завођења преких судова, који су заменили „благе“ и редовне војне судове, Столипин је споводио и неке реформе. Тако је, на пример, регулисан положај верских општина старовераца и секташа, укинута су последња ограничења грађанских права сељачког сталежа; утврђено је радно време у радњама; издата је уредба од 9. новембра 1906., којом су сељаци добили право да напуштају „мир“ т. ј. колективистичке сеоске општине и да траже од „мира“ да им издвоји у њихово приватно власништво онај део земље, на који су они имали право према бројном саставу породице. Овом уредбом Столипин је ишао за тим да створи у Русији сталеж богатих сељака-власника, потпору влади, и да сломи неку врсту колективисгичких аграрних навика код сељака, на које су „есери“ полагали наде.

За Другу Думу влада се озбиљно спремала: с једне стране радило се на законским основама, које би влада предложила Думи, а с друге стране влада је енергично посредовала у току изборне борбе помажући десничаре и гонећи, гдегод је могла, кадете и социјалисте. Све су социјалисте, са бољшевицима, учествовале у изборима. Државна Дума, отворена без икаквих церемонија читањем царевог указа 20. фебруара 1907., имала је много јачу десницу него прва. Али уз то је дошла и јача и екстремнија левица. Кадети су изгубили 60 мандата, али су социјал-демократе добили вишак од 48 мандата, а и есери су се појавили са 35 представника. Разуме се, да је између владе и Думе отпочела жучна борба, која је трајала све дотле, док није Столипин ултимативно затражио од Думе да му изручи готово све социјал-демократске посланике, оптужене због спремања буне. Председник Думе, кадет Головин, и други кадети, дотле су вешто маневрисали између владе и левице, али овај владин ултиматум нису могли прихватити. Онда је 3. јуна изашао царски указ о распуштању и ове Думе и уредба о новом изборном реду за Државну Думу који је обезбедио превласт велепоседника и богатог грађанства над осталим сталежима и групама. По-што је у многим друштвеним слојевима отпочела реакција, због уморености од атентата, буна и превратничке акције екстремиста, Трећа Државна Дума била је потпуно послушна и са јаким реакционарним обележјем. У њој је опозиција била представљена са неких 50 кадета, око 20 чланова радно-сељачке групе и социјал-демократа и нешто Пољака автономиста. Имајући послушну Думу и у главном послушан Државни Савет, уживајући ако не симпатије, а оно неограничено политичко поверење царево, Столипин је могао да чврстом руком спроводи свој програм, који се у главном састојао у стишавању земље и у одлучном националистичком курсу, нарочито према Финској (спроведене су мере које су ишле затим да у извесном погледу потчине Финску заједничкој влади и законодавним органима, које Финци нису признавали, тврдећи да они имају са Русијом само заједничког владара), Пољацима и другим народностима, а такође и против украјинског покрета, који је почео јако да се развија. Поред тога Столипин се старао да поправи економско стање земље, да побољша администрацију, да реорганизује војску и морнарицу. Опадање револуционарног покрета било је очигледно, као и поправљање економског стања земље. Али ипак Русија се није била толико опоравила, да би могла узети одлучан став приликом анексионе кризе године 1908-9. Русија је тада била приморана да капитулира пред Немачком и да затражи од Србије капитулацију пред Аустро-Угарском. То је била веома озбиљна опомена, коју су тешко осетили и влада и националистички и либерални друштвени кругови. Рад на реорганизацији војске био је после тога појачан. У исто је време енергично рађено и на побољшању спољашње ситуације. Русија је већ гoдине 1907., после уговора са Енглезима о подели интересних сфера у Персији, склопила с њима преко Француске „срдачан споразум“ („Entente“). Тако се створила Тројна Антанта против Тројног Савеза. Антантина се слога манифестовала год. 1911. у кризу због Марока, где је Француска однела дипломатски победу над Немачком. Доживевши тежак дипломатски неуспех у анексионој кризи, министар спољњих послова Извољски отишао је за посланика у Париз, а на његово је место Столипин довео врло способног и спремног дипломату Сергија Сазонова, који је дотле био руски министар код Ватикана.

У зиму 1910—1911. избише велики нереди на високим школама, штрајкови и демонстрације. Влада је угушила покрет. Чак је и Трeћa Дума с великом већином осудила владу, али Столипин се није на то обазирао, као што се није обазирао ни на иступање против њега већине Државног Савета. Савет је, наиме, одбио да потврди Столипинов законски нацрт о завођењу бираних земстава у белоруским и украјинским губернијама на десној обали Дњепра. Овај је закон био неправедан према Пољацима. Столипин је са претњом оставке принудио цара да одгоди на три дана оба Дома и да потпише ту противуставну уредбу. Оба дома осудише Столипина, али је он и даље владао неограничено, док га није убио један терориста, који је у исто време био и агент тајне полиције. У последњем својству, био је убица одређен у тајну стражу која је чувала цара и његову породицу, и владу, при великим свечаностима септембра 1911. у Кијеву. Тај полициски агент и терориста ушао је у позориште за време свечане представе, „чувајући“ високе госте, па је између чинова, пред очима цара и сјајнога скупа, пуцао и на смрт ранио министра-председника.

Наследник Столипинов, министар финансија гроф Владимир Коковцов, наставио је његов курс, само без оне оштрине, којом се одликовао његов претходник. За његово се време помињао моћан утицај на двору једног мрачног типа, сибирског мужика и секташа, осуђиваног за крађу коња, који је стекао жалосну светско-историску славу под именом Распућина. Овај је човек утицао повољно, вероватно хипнозом, на стање здравља болешљивог царевића и, благодарећи томе, потпуно је себи потчинио вољу царице. Тим је успео, да прво добије могућности за различне приватне интервенције на двору, а онда и за уплив на политичке послове. Његов утицај постао је нарочито велик и кобан за време Светског Рата.

У јесен године 1912. обављени су избори за Думу. Из њих је опозиција изашла појачана. На крајњој левици појавио се веома јак говорник, млади адвокат Керјенски, будући диктатор. Октобристи нису били у својој већини сувише наклоњени влади; из њихове је средине изашао председник Думе Михајло Родзјанко. Родзјанко је био за либерални курс, али се нарочито бринуо о моралној санацији друштва. Друштвена узрујаност све је више расла, нарочито под утицајем Балканског Рата, који је био очигледно предзнак много већих догађаја. У том рату су симпатије Русије биле потпуно одређене и енергично yз балканске хришћане; а у Српско-Бугарском Рату, у лето 1913., већи део јавног мнења налазио се на српској страни.

Демонстрације у Петрограду приликом пролетерске свечаности 1. маја 1914. године биле су почетак веома озбиљних немира. Изгледало је да почиње друга велика револуција, и у томе смислу обавестио је цара Виљема II његов амбасадор у Петрограду гроф Пурталес. Ово је давало пруским милитаристима потребно самоупоздање и дрскост, да отпочну офанзивни рат првом згодном приликом, јер су веровали да ће руски народ дићи буну, чим гa цар позове под заставе, а с друге стране нужно је било претећи Русију, која је, како се тада очекивало, имала да буде године 1917. спремна за рат. Председник Француске Републике Поенкаре, који је са својим председником владе Вивијанијем посетио званично Цара у јулу 1914., био је сведок праве побуне у Петрограду, која је омела програм свечаности. Али, чим је букнуо Светски Рат, сва се Русија, као један човек, дигла да заштити Србију. То је био психолошки моменат огромне светско-историске важности. У Русији је настао унутрашњи мир. Дума је издала ватрен проглас у патриотском духу, примљен једногласно, а револуционарни радници и омладинци са одушевљењем су демонстрирали под националним тробојкама и са царевим сликама.

Мобилизација руске војске била је извршена брзо и тачно. Пошто је најиспупченије делове Пољске Русије напустила, отпочела је руска војска једну већу офанзиву у неколико праваца, у источној Пруској и источној Галицији. У источној Пруској руске трупе брзо су напредовале, имајући велику надмоћност над гарнизонима Немаца састављеним од друго- и трећепозиваца. Значај ове операције, у коју је руска команда ушла доста неопрезно, био је у том, што је, због руског напредовања настала опасност за многа важна места у Немачкој, и за сам Берлин, те је Немачка морала да повлачи трупе са Запада и смањује енергију офанзиве у правцу Париза. Тиме је Француска била у тај мах спашена. Генералу Хинденбургу, који се вратио у активу, пошло је за руком да опколи велики део руске војске генерала Самсонова, па је у бојевима 30. и 31. августа код Сољдау-Таненберга та руска армија готово сва уништена, Самсонов убијен и преко 80.000 Руса заробљено. Одмах иза тога друга руска армија генерала Рененкамфа, који се више прославио пљачком него војним способностима, а није у невољи помогао генерала Самсонова, морала је да се брзо повлачи, претрпевши тешке губитке. Јуначка одбрана мале руске тврђаве Осовеца задржала је брзо напредовање Немаца. Док се тако, корисна по општу ствар али веома тешка за Русе, источнопруска операција завршила неуспехом, југозападне армије генерала Иванова, нарочито армија генерала Брусилова, имађаху велике бојеве са аустро-угарском војском. Руске су трупе наступале у правцу Галича и Лавова, а аустро-угарске у правцу Љубљина, тежећи да раздвоје руски западни и југозападни фронт. Ове тешке борбе завршиле су са сјајним успехом руског оружја.. Аустро-угарска офанзива била је заустављена, а руске трупе поселе су Лавов и заузеле на јуриш Галич. Настављајући офанзиву у западном правцу, Руси су опколили првокласну тврђаву Пшемисл. У овим биткама нарочито су се одликовали генерали Каледин, будући за време револуције атаман донске козачке војске, Корњилов, будући вођа противбољшевичког покрета, и Бугарин Ратко Димитријев, који је хтео да својим учешћем у рату на страни Русије поправи велики злочин Бугарске, која се држала тобож неутрално, спремајући се да зада у згодан час тежак ударац Србији, а преко ње својој ослободитељки Русији. Јесени 1914. године биле су велике борбе у Пољској, Западној и Источној Галицији и на Карпатима. Борбе су вођене сапроменљивом срећом. Beћ је тада руска војска почела да страда од недостатка оружја, а нарочито од недостатка муниције. Исто тако ни интендантура ни санитет нису били као што треба.

Нарочито су тешки били бојеви у Карпатима и у околини Лођа; за време операција око Лођа сам врховни заповедник руских трупа, велики кнез Никола Николајевић, умало што није био заробљен. Приликом офанзиве у правцу Варшаве Немци су били толико сигурни, да ће ући у пољску престоницу, да су спремали једну врсту повратка саског краља на пољски престо. Долазак руских сибирских пукова, право из вагона у бој, зауставио је Немце пред самом Варшавом. На аустро-угарском фронту било је честог предавања, и то не само многобројних појединаца, него и читавих чета и пукова Словена. Срби, Хрвати, Словенци, Чеси, Словаци, Украјинци, Карпатски Руси и галички Русини прелазили су на руску страну. Треба споменути, да се међу Пољацима, а и међу Украјинцима, водила јака агитација против Русије. Пруски Пољаци држали су се веома резервисано, док су међу аустриским Пољацима, који су од свију Словена имали најповољнији положај у дунавској Монархији, биле створене специјалне легије, које су требале да буду језгро пољске војске у служби централних сила. Међутим су украјински одреди, одани Хапсбурзима, били веома малобројни.

Зима 1914 — 15. г. прошла је у изванредно тешким борбама, које су вођене у Пољској, Галицији и нарочито на Карпатима, и у источној Пруској, где је учињен понован покушај једне офанзиве већег стила. И ова офанзива завршила се новим, и опет веома тешким поразом руских трупа, нарочито у великим шумама крај Августова у Пољској, након низа неуспеха међу многобројним мазурским језерима у источној Пруској. Десета руска армија била је великим делом уништена и читав један армиски кор заробљен. Врховна Команда оптужила је после тога због шпијунаже руског жандармериског потпуковника Мјасоједова, који је био осуђен и обешен. Ова личност свакако је прљава и сумњива, али изгледа да је Врховна Команда јако претерала ценећи његову улогу. Тај удар ублажила је донекле капитулација моћног Пшемисла, у ком је заробљено више од 100.000 аустро-угарских часника и војника. Овај сјајни успех принудио је немачку Врховну Команду да учини велики напор и да удари с великом снагом против Руса. Целу операцију водио је генерал Макензен, који је бацио огромне масе, поглавито немачких трупа, на руске положаје на реци Дунајцу и крај Горлицког Прелаза кроз Карпате. Офанзива је почела једном дотле невиђеном и невероватно снажном топовском „бубњарском“ ватром. Тежак пораз руских трупа на Дунајцу био је почетак страшног повлачења руске војске, које је трајало од априла до септембра 1915. Без оружја и муниције руске трупе су више пута прелазиле у очајне контра-нападе и понекад су више дана задржавале надмоћног противника, умирући онако, како, изгледа, може умирати само руски војник; али су стално све више и више губиле и земљиште, и самопоуздање, и топове, и комору. Услед тога настаје деморализација и расуло. Крајем августа руске су трупе напустиле готово сву Галицију и Буковину, па после и сву Пољску са Варшавом и тврђавама Ивангородом и Модлином, велики део Литваније са бившом престоницом Вилном и тврђавом Ковном, готово сву Курландију са пристаништем Либавом и престоницом бивше курланске војводине Митавом, велике делове Белорусије са тврђавама Гродном и Брест-Литовском, које се готово нису ни браниле, и најзад делове Волиније са градовима Ковељем и Луцком. Почела је евакуација не само Минска, него и Кијева. У целој земљи завладала је паника, али се у исто време јавила и некаква нова отпорна снага. Против мишљења своје владе, цар је сменио врховног заповедника, великог кнеза Николу Николајевића, поставивши га за намесника и команданта на Кавказу, где се водио рат против Турске, а сам је примио на се врховно заповедништво. У том трагичном тренутку војна срећа се некако опет окренула Русима. У битци у правцу Луцка главнокомандујући на југозападном фронту, генерал Брусилов, нанео је знатан пораз аустро-угарској војсци, а на другим местима офанзива централних сила беше заустављена. После руског пораза ступила је у рат Бугарска на страни Немачке и Аустрије. Активност руске флоте, која се под адмиралом Колчаком одлично држала на Црноме Мору, није могла да озбиљно делује на Бугарску. Због неутралности Румуније једини правац који је стајао Русима на расположењу за помоћ Србији био је буковински, и тако је дошло у новембру и децембру 1915. до невероватно тешких борби руских трупа у Бесарабији и Буковини, где су оне често готово голоруке јуришале на одлично утврђене непријатељске положаје. У исто време цар Никола се свом снагом залагао за то, да се Србији укаже помоћ са запада и да се бар спасе оно што је од активне Србије остало после албанске Голготе. У тешком положају, у зиму 1916., морал Руса је јако подигло заузеће Ерзерума, у Јерменској, које је јуначки извео командант армије Јуденић. На пролеће године 1916. осетило се знатно побољшање на целом руском фронту. Русија је не само мобилисала огромне снаге војске, него их је и добро наоружала. Снабдевање војске муницијом, храном и осталим потребама, као и организапија санитета и уређење саобраћајних прилика, беху знатно поправљени, уз активно учешће широких кругова руског друштва. Уз више демонстративну офанзиву на северозападном и западном фронту, отпочела је јуна 1916. врло озбиљна и опсежна офанзива на фронту генерала Брусилова. Као што је несрећна руска офанзива августа 1914. у источној Пруској спасла Париз, тако је у још много већој мери офанзива Брусилова спасла Италију, која се тада налазила у очајном положају. После моћне топовске припреме руске трупе на широком фронту јуришале су на аустро-угарске положаје и нанеле су противнику низ тешких пораза, заробивши стотине хиљада непријатеља, „добивши огроман ратни плен, са мноштвом тешких и лаких топова; заузевши стотине километара непријатељских ровова. Септембра месеца ова је офанзива обустављена, не само због упорног одупирања Немаца и надмоћности њихове артиљерије, него и због унутрашњих политичких прилика, које су у Русији постајале све горе. Цела офанзива, иако није дала све плодове, ипак је била велики, али на жалост и последњи успех Русије у Светском Рату. Улазак Румуније у савез Антанте није донео очекиваних користи. У Влашкој, Молдавији и Добруџи руске трупе су јако настрадале. У Добруџи оне су се бориле раме уз раме са југословенским добровољцима, а имале су против себе Немце и Бугаре. Катастрофални ток ратних догађаја на румунском фронту био је такође једним делом резултат потпуног политичког расула, које је настало у Русији.

Опште одушевљење и слога којим је Русија почела Светски Рат већ одавно беху заборављени. Цар и његове владе, у које су често улазиле личности посве негативних умних и моралних квалификација, нису се показале на висини невероватно тешке ситуације. Цар је веровао највише царици заслепљеној у лудом мистицизму и поквареној и неспособној камарили. Царицу без довољно разлога, а камарилу изгледа са веома јаким разлозима, оптуживаше народ и због велеиздаје. Реч „издаја“ била је на свима устима, на фронту и у позадини. Финансиско и административно расуло приписивани су највише издаји. Влада је сасвим изгубила поверење народа, способност оријентисања и стварно чак саму управу над земљом. Економске неприлике постајаху све јаче, иако је из почетка народ много штедео, благодарећи забрани продаје алкохолних пића. Министар-председник Штирмер, под општом сумњом због велеиздаје, био је можда најкарактеристичнија личност овог сутона Русије. Али главни кривац за слом постао је министар унутрашњих дела Протопопов, некад умерено-либерални политичар, који је онда формално полудео, спремајући револуционарне иступе, који би му дали могућност да физички уништи вође опозиције. Не само Дума, у својој већини уједињена под именом Напредног Блока, не само разне друштвене организације, него и страни амбасадори, племићске корпорације, конзервативни чланови Државног Савета, па и већина чланова династије са царицом-мајком упозораваху цара на све веће расуло и очевидну катастрофу, која је претила и монархији и земљи. У ноћи 29/30. децембра, у палати царског рођака кнеза Феликса Јусупова и уз његово учешће, а у присуству царевог брата од стрица, великог кнеза Димитрија, угледни народни посланик и вођа крајње деснице Владимир Пуришкевић убио је Распућина. „Монархију то није могло спасти, јер је распућински отров почео већ да делује... Да ли има смисла убијати змију када је већ ујела?“ Тако резимира догађај у својим Успоменама угледни десничарски посланик Василије Шуљгин. Па наставља:.. „Ми идемо ка понору... Револуција је пропаст; а ми идемо право у револуцију... а и без револуције све се већ брзо распада... — Али таки смо ми руски политичари. Свргавајући власт, ми нисмо имали смелости или боље рећи спасоносне . плашљивости да помислимо на празнине, које око нас зјапе. Политичка немоћ, и властита и туђа, поново ми је погледала у очи, подругљиво и страшно“.. Овим речима лепо је приказана сва тежина и трагедија ситуације. Царски пар је био потпуно усамљен. Влада је изгубила углед и моћ, позадина се налазила у расулу. Фронт се још држао, али големе масе дезертера и око два милиона заробљеника — то су били знаци врло озбиљне болести активне војске.