Istorija Rusije (A. Jelačić) 23

←< 22. glava

Istorija Rusije Pisac: Aleksej Jelačić

24. glava→

GLAVA XXIII.
Doba cara Nikole II (1894-1917.).

Povučen i skroman, idealan suprug i otac, koji je stupio na presto u svojoj 27. godini, car Nikola II, stariji sin Aleksandra III, nije bio od prirode obdaren ni državničkim umom, ni sposobnostima administratora, ni besednika, ni vojskovođe. Od sviju vladalačkih osobina on je imao samo vrlo lepo ponašanje, koje mu je privlačilo i podanike i strance. Car Nikola je mogao da bude i stvarno je bio, u više mahova, veoma popularan, ali, u svojim političkim postupcima i obećanjima nedosledan, plašljiv i neiskren, on je uspeo da izgubi stečenu popularnost i da sroza državni i svoj autoritet. Carica Aleksandra, rođena princeza Alisa od Hesena, dobra žena i majka, nije nikad bila popularna u Rusiji; uvek su je smatrali kao Nemicu i tuđinku, iako je ona postala mistički pobožna ćerka pravoslavne crkve, i trudila se da uđe u ruski duh. Izgledalo je, kao da nekakva kob lebdi nad carskim parom. Gotovo elementarna nesreća na Hodinskom Polju, kada je, zbog administrativnog nehata, besmisleno poginulo, prilikom krunidbenih svečanosti na hiljade nedužnih ljudi, otpočela je niz daljih nedaća; zla kob kao da se oseća u strahotama prve revolucije i njenog ugušenja, i u. nesrećama Japanskog i Svetskog Rata, pa i u žalosnoj sudbini carevića Aleksija: peto dete, žudno očekivano, carević se rodio sa naslednom bolešću Hesenskog Doma — hemofilijom. Odatle proizlazi i strašni misticizam carskog para, koji je prelazio u zaslepljenost: najodvratnije varalice uspevale su da iskoriste ovu osobinu cara i carice da se uvuku u dvor, da se mešaju u visoku politiku i da, prema izreci jednog ruskog romanopisca, »šamaraju veliku Rusiju«. Dinastija i dvor, kao i visoka birokratija, vojna i civilna, nisu se pokazale na visini u teškim prilikama; oni su bili u opreci sa velikim delom prosvećenog društva i sa golemom većinom ruskog naroda. Većina plemstva podržavala je režim, ali to nije bio pouzdan oslonac prestola; politički nejako plemstvo nalazilo se u ekonomskom i moralnom opadanju.

Već u drugoj polovini XIX veka industrijalizacija Rusije i razvitak i snaženje gradskog života brzo i lepo napreduju. Za ovih trideset godina pre 1897., kada je izvršen opšti popis stanovništva cele carevine, stanovništvo gradova sa manje od 1000 stanovnika (prema popisu od 1866.) popelo se na 5%, gradova sa 1000—5000 stanovnika na 16%, sa 5000 -10.000 na 45%, sa 10.000 do 20000 na 78%, sa 20.000-50.000 na 96%, sa 50 do 100.000 na 129%, i napokon u gradovima sa stanovništvom odviše nego 100.000 duša na 123%! Dakle, što je grad bio veći, u toliko se bolje razvijao. Tako je, na primer, Petrograd imao godine 1866. na 539.000 duša, a godine 1897. — 1,267.000; Moskva je sa 352.000 skočila na 1,035.000, Odesa sa 119.000 na 405.000, i t. d. Neki industriski gradovi nikli su kao iz zemlje: Vladikavkaz je sa 3.000 stanovnika skočio na 44.000; Blagovješčensk sa 2.000 na 33.000 a Ivanovo-Voznesensk čak sa 1000 na 53.000! Prosečno je gradsko stanovništvo poraslo od godine 1885. do 1897. za 33.8%, dok je u istom razdoblju seosko napredovalo samo za 12.7°/o.

Godišnje povećanje industriske produkcije bilo je u %, u periodu 1878—87.: 26.1; u periodu 1888—92.: 41.6; i u periodu 1893—97.: 161.2%. Bilo je, razume se, nešto veštačkog u ovom brzom napredovanju gradova i industrije, u njemu su igrali važnu ulogu i državni protekcionizam (naročito ministra finansija Sergija Vitea), pa imigracija stranih, naročito francuskih kapitala; ali je činjenica, da su ove nagle promene socijalnih i privrednih prilika nastale i da su znatno delovale sve do Svetskoga Rata. Protekcionizam od strane države doneo je političke posledice: a) buržoazija nije postala nezavisna, odlučujuća politička snaga prema vladi, te uopšte nije imala dovoljno borbenosti i otpora u sebi, što se lepo pokazalo za vreme revolucije, i b) radništvo je ostalo pod državnim pritiskom, i bilo naročito jako gonjeno od policije, budući da je industrija postala u neku ruku grana državne uprave.

Kulturne i ekonomske prilike seoskog stanovništva Rusije bile su još uvek veoma nazadne pri kraju XIX veka. Iako je narod van svake sumnje napredovao, nepismenost i opšta nerazvijenost padali su u oči na sve strane, naročito i zbog siromašnosti i oskudice škola. Pri kraju XIX stoleća računalo se da u Rusiji ima svega 48.000 osnovnih škola (dok ih je trebalo biti najmanje na 150.000); a sasvim su nedovoljna bila sredstva vanškolske prosvete, do krajnosti ograničene policajnim merama vlade. Privredno stanje seljaka bilo je isto tako loše. Zaduženost poreskim upravama, na primer, koja je godine 1880. iznosila svega 22% od celokupnog godišnjeg iznosa, godine 1900. popela se na 117%, dok se je zarada smanjila, iako cene životnih namirnica nisu pale. Seljaci su imali za hranu od prilike 15 do 23, a najviše 26 pudi (pud = 16 kg.) hleba godišnje (dok normalni minimum iznosi 28½ p.). Utvrđeno je (1903.) službeno, da seljaci dobijaju 30% manje hrane nego što treba za normalni život. Godine 1901. šećera se trošilo u Rusiji 13 funti (1 kg. = 2.44 funte) na čoveka, dok se u Francuskoj trošilo 27, u Americi 69, u Velikoj Britaniji 79 funta. Agrarno se pitanje, prema objašnjenju najboljih ruskih stručnjaka, sastojalo u glavnom u ovome: deo zemljišta koji su seljaci dobili prilikom oslobođenja bio je posve nedovoljan, i po količini i po kakvoći, jer nije obezbeđivao opstanak seljačke porodice, preko svake mere opterećene plaćanjem otkupnine i poreza; u isti mah, na njemu se nije mogla da zaposli sva radna snaga dotične porodice, te se uopšte nije mogla da vodi ekonomija bez najma tuđeg zemljišta.

Usled ovakvih prilika, a živeći u tradicijama i uspomenama ranijih seljačkih pokreta, o kojima se pričalo i pevalo, i u uverenju da zemlja apsolutno mora da bude seljačka i da plemstvo odnosno veleposednici uopšte nemaju šta da rade na selu, nije nimalo nerazumljivo što se u ruskom seljaštvu javljalo i sve više širilo tajno revolucionarna raspoloženje.

Za karakteristiku stanja na ruskome selu, pri kraju XIX veka, treba još naročito istaći, pored niske kulture i teških privrednih prilika, i usled njih, veoma nedovoljno i nezadovoljavajuće zdravstveno stanje seoskog stanovništva. Tu se stanovništvo povećavalo veoma lagano, bez obzira na ogroman broj rođenja; postotak smrtnosti u Rusiji iznosio je u to doba 3.5, dok je u skandinavskim zemljama bio 1.7, u Velikoj Britaniji 1.9, u Francuskoj 2.2, u Nemačkoj 2.4. Smrt je naročito desetkovala decu ispod pet godina: na svaku 1000 dece ovih godina umrlo je godišnje po 450! »Bog dao, Bog uzeo« — govorili su fatalistički ruski seljaci.

Isto tako loše je bilo i ekonomsko i pravno stanje ruske radničke klase. Liberalni plemići, liberalno građanstvo, liberalni i revolucionarni intelektualci brinuli su se o poboljšanju državne organizacije, administracije, sudstva, o uređenju odnosa samouprava prema vladi, zavođenju ustava i političkih sloboda. Napredni pravoslavni ljudi tužili su se na zavisnost crkve od vlade, a pripadnici drugih vera, naročito staroverci i sektaši, imali su puno razloga da se bore za versku toleranciju. Rđavi rezultati rusifikatorske politike osećali su se naročito u Poljskoj; teški su bili i progoni ukrajinskog i beloruskog dialekta, kojim govori veliki deo samih Rusa. Jednom reči, elemenata za nezadovoljstvo bilo je na sve strane.

Prvi su izašli javno liberalni zimski odbornici sa vrlo skromnim željama, ali je to car karakterisao u svom, govoru, pripremljenom od Pobjedonosceva, kao »maštarije koje nemaju smisla«, i tim oporim rečima prvi put je uzdrmao poverenje društva prema sebi. Godine 1897. izbili su ekonomski štrajkovi u Petrogradu. Iduće godine stvorena je ruska socijalno-demokratska stranka. Godine 1899. izbili su neredi na visokim školama, naročito u Kijevu, Petrogradu i Moskvi. Vlada je otpustila nekoliko profesora i hiljade studenata. Iza toga počinje teroristička akcija i propaganda revolucionarnog narodnjaštva, i razvija se »stranka socijalista revolucionara«. Ubistva ministra prosvete Bogoljepova i ministra unutrašnjih dela Sipjagina učinila su veoma mučan utisak na vladajuće krugove. U proleće 1902. javljaju se ozbiljni agrarni neredi u poltavskoj, harkovskoj i saratovskoj guberniji, koji su bili ugušeni na veoma surov način.

Sve što se događalo tada u Rusiji naćićemo i u književnosti, tome ogledalu života. Od starijih pisaca ovoga doba prvo mesto pripada Lavu Tolstoju. On je delimično već bio napustio umetnost, pa je pošao putem književne verske propagande, i propovedao uzvišene nadzemaljske doktrine moralističkog i spiritualizovanog hrišćanstva. Ali, na negativnoj strani, u kritici, koju je vodio u obliku teoriskih rasprava i u obliku kraćih pričica, pa i u obliku romana {„Voskresenje“), on je strasno udario na temelje postojećeg društva: na feudalno plemstvo, na birokratiju, sudove, policiju, na političke podvige vlada, i na odnose vlasništva; sve je to postalo predmetom živahne, žučne, duhovite, ponegda i grube, kritike velikoga majstora. Mnogi njegovi radovi nisu smeli biti štampani, — oni su prepisivani u hiljadama primeraka i tako šireni po celoj zemlji; izdavana u inostranstvu, dela Tolstojeva bila su na veliko uvožena i krijumčarena u Rusiju. Njegovo isterivanje iz Crkve, koje je 1901. naredio Pobjedonoscev — postalo je senzacijom i političkim skandalom. Pored Tolstoja, koji je nagoveštavao buru, mlađa generacija pisaca pri kraju veka davala je izraza osećajima straha i odvratnosti, čamotinje i tuge, koji su svedočili o bolesti društvenog organizma, i o nastupanju krize. „Strašan je život... Da li uopšte mogu da izbegnem ludilo i užas?...“ (Verecajev „Sastanak“); „...Kako su osamljeni oni koji traže lepotu, pravdu, i više radosti za sebe i za druge u ovoj džinovskoj šumskoj zemlji... Koliko je veličanstvena, koliko je bogata ova Zemlja... ali kakva strahota u njenim daljinama...„ (Bunjin). „Strašne impresije tamne daljine“ Andrejeva, pa izazivanje bogatih i povlašćenih od strane junaka Gorkog, koji su jaki, oholi, spremni na sve, koji prete društvu da he uskoro jurnuti na nj — sve su to znaci nastupajućih potresa.

„Nama treba jedan mali pobednički rat, da bismo se osigurali od revolucije“, — tako je od prilike sudio, prema iskazima grofa Vitea, mininistar unutrašnjih dela i državni sekretar Većeslav Pleve. I careva taština trebala je isto tako pobeda i slave.

Još osamdesetih godina počela je da se opaža izvesna aktivnost ruske vlade u pitanjima Dalekog Istoka. Kada je godine 1891. početo građenje velike sibirske železnice, ovo nije samo oživelo beskrajne sibirske prostore i, posle 1896. godine, jako povećalo broj ruskih doseljenika iz veliko-ruskih i ukrajinskih gubernija u Sibir, nego je otvaralo i ogromne mogućnosti za rusko širenje na Daleki Istok. „Veliki sibirski put“ pisao je u jesen 1892. tadašnji ministar saobraćaja, Vite, „otvara nove vidike i za svetsku trgovinu, i ovaj njegov značaj stavlja ga u red svetskih istoriskih događaja, od kojih počinje nova epoha u istoriji naroda i koji često izazivaju temeljne preokrete u ekonomskim odnosima između država.“ Baš za vreme te gradnje došlo je do rata između Japana i Kine. Kina je bila brzo i potpuno tučena i po Simonoseskom Ugovoru, pored ostrva Formoze, ustupila je Japanu dva poluostrva, koja zatvaraju ulaz u Žuto More. Rusija je posredovala u korist Kine, pa je Japan pristao da ova poluostrva napusti, pod uslovom da mu se plati 400 miliona franaka oštete. Pošto Kina nije raspolagala tolikom gotovinom, bila je prinuđena da zaključi zajam. Rusija je postala garant tog zajma i tim je dobila pravo da se meša u pitanja kineske politike. Odmah iza toga Rusija je dobila veoma povoljnu koncesiju za građenje velike železnice kroz Mandžuriju. Kako Vladivostok nije bio slobodan od leda kroz čitavu godinu, to su ruski državnici došli na misao da traže jedno pristanište na Tihom Okeanu, uvek slobodno od leda. Početkom 1898. ruska flota zauze pristaništa Portartur i Talijenvan. Kina ustupi to za 99 godina i odmah iza toga Rusija pristupi građenju velike tvrđave i baze za ratnu mornaricu u Portarturu, dok je u Talijenvanu, koji je dobio rusko ime „Dalnji“ udešeno slobodno pristanište. Nemačka i naročito njen car Viljem II igrali su veliku ulogu u ruskoj politici na Dalekom Istoku. Car Viljem je na svaki način ubeđivao Nikolu II, da treba svu snagu ruske politike uputiti na Daleki Istok, osgavivši Nemačkoj slobodne ruke na Bliskom i Srednjem Istoku, a priznavši uz to i naročite interese Austro-Ugarskoj na Balkanu. Beć 1897. (26. aprila) pokušala je Austrija da dobije od Rusije priznanje za aneksiju Bosne i Hercegovine i Sandžaka, ali je odbijena.

Godine 1900. izbio je u Kini takozvani Bokserski ustanak, koji nije bio s početka uperen protiv Rusa, nego samo protiv ostalih stranaca. Ali u toku događaja bili su i Rusi ugroženi, a nemački je poslanik čak ubijen. Oružana intervencija velikih sila, u kojoj je i Rusija veoma aktivno sudelovala, završila se krvavim ugušenjem bune i osvetom Kinezima. Rusija je tada okupirala čitavu Mandžuriju, gde su se grozničavom brzinom privodili kraju radovi oko građenja istočne kineske železnice, koja je vezivala ne samo Vladivostok nego i Portartur sa središtem Rusije. Šta više, grupa ruskih preduzimača dosta avanturističkog tipa, uvukavši u svoj posao veoma visoke ličnosti i iskoristivši čak za obrazovanje društvenog kapitala neka lična careva srestva, otpočela je veoma intenzivnu akciju da ekonomski svoji i Koreju, u kojoj su dobili naročito bogate šumske koncesije na reci Jalu. Na Dalekom Istoku stvoreno je carsko namesništvo, koje je povereno jednom salonskom admiralu, Aleksejevu, čoveku veoma sumnjivom, koji je dobio pravo diplomatskog dopisivanja sa Japanom i koji se svesrdno trudio da zamuti rusko-japanske odnose.

Utvrdivši nespremnost Rusije za rat i zaključivši savez sa Engleskom, Japan je prekinuo diplomatske odnose sa Rusijom i odmah iza toga japanska flota, bez objave rata, napade ruske lađe u Portarturu i u korejskom pristaništu Čemulpu (9. februara 1904.) Tako je otpočeo rusko-japanski rat. On se sa ruske strane vodio sa krajnjom neozbiljnošću, bio je u Rusiji apsolutno nepopularan i otkrio je, kao i Krimski Rat, sve mane ruskog državnog i društvenog uređenja i vojne organizacije. I pored junaštva vojske, koja se i opet pokazala puna izdržljivosti i hrabrosti, Rusi su pretrpeli niz teških poraza. Naročito je bila teška katastrofa kod Mugdena, februara-marta 1905. Početkom januara 1905. god. kapitulirala je i tvrđava Portartur i one ruske lađe koje su se nalazile u njegovoj luci bile su uništene od vlastite posade. Mnoge druge lađe potopljene su u bitkama, dok su neke uspele da se sklone u neutralne luke, gde su bile razoružane. Iz Rusije je sa velikom pompom upućena eskadra admirala Rožestvenskog, za kojom je pošla i eskadra admirala Njebogatova. Rožestvenski je predviđao poraz, ali se nije usudio da to javi caru. Lađe Njebogatovljeve flote bile su stare i nesposobne za ratovanje. Flota admirala Rožestvenskog, obišavši svu Evropu, Afriku i Južnu Aziju, srela se u Cušimskom Moreuzu sa nadmoćnom japanskom flotom i baš na dan carevog krunisanja (14. maja 1905.) bila je gotovo sva uništena ili zarobljena, nanevši Japancima sasvim neznatnu štetu. Rat je bio očigledno izgubljen.

Goleme nesreće Japanskog Rata, kombinovane sa rđavim radom drugih činilaca, izazvaše u leto i jesen g. 1904., i naročito početkom godine 1905. tešku revolucionarnu krizu. Tako 15. jula 1904. terorist Sazonov ubi bombom ministra Plevea. U novembru na sastanku delegata ruskih zemstava izrađen je plan liberalnih reforama, a 12. decembra car objavi ukaz, kojim je stavio u dužnost komitetu ministara, da se postara oko izrade niza reforama. Krajem godine u Petrogradu je došlo do velikih nemira, poglavito do štrajkova, koje je organizovalo naročito Društvo ruskih fabričkih radnika. Ovo društvo, koje je imalo na čelu veoma častoljubivog i bezobzirnog popa Gapona, bilo je pod naročitim pokroviteljstvom petrogradske policije. Iniciativom Gapona petrogradsko radništvo krenulo se izjutra 9. januara 1905. u pravcu Zimske Palate, da traži od cara mir, saziv ustavotvorne skupštine i ekonomske i političke reforme. Ministar unutrašnjih dela, miroljubivi i liberalni knez Svetopuk-Mirski, i policija nisu uspeli da zaustave demonstrante, koji su, sa crkvenim zastavama, ikonama i carskim slikama, išli Zimskoj Palati. Car je dan pre hitno napustio Petrograd. Praznu palatu su branili jaki odredi vojske, koji su pucali u narod. Žrtve su bile mnogobrojne. Car je tom prilikom zapisao u svome dnevniku: „Težak dan! U Petrogradu je došlo do ozbiljnih nereda zbog želje radnika da dođu pred Zimsku Palatu. Vojska je morala da puca, i bilo je više mrtvih i ranjenih. Bože, kako je to teško i mučno...“

Iza toga su nemiri i teroristički akti u Rusiji rasli sve više; od njih je napravilo najveći utisak ubistvo bombom careva strica i jednog od prvih državnika carske Rusije, velikog kneza Sergija. 18. februara izašao je manifest, u kom je car naročito ukazao na ovo ubistvo, kao i na druge krvave i strašne događaje, i pozvao je sve verne Ruse da se okupe oko prestola, da zajedno sa carem brane istoriska načela neokrnjenog samodržavlja. Ali istog dana objavljeno je i ručno pismo carevo ministru unutrašnjih dela Buliginu, u kom mu je naloženo da spremi zakon o narodnom predstavništvu, koje bi trebalo da ima samo konzultativan karakter. Najzad, u carskom ukazu Senatu dozvoljeno je svima korporacijama i licima da podnose svoje predloge o boljem uređenju države. Reformatorska akcija vlade; društveni pokreti zemstava, korporacija, intelektualaca; revolucionarni pokreti radnika, omladine, terorista; agrarni neredi seljaka, sa štrajkovima poljoprivrednih radenika, paljenje spahiskih zgrada, sečenje spahiskih šuma i otimačina spahiske pokretne imovine, sve je to išlo upored i isprepletalo se. Vlada je preduzimala sve mere da suzbije revoluciju: proglasila je iznimno stanje, hapsila je, gonila, ubijala. Stanje je postalo naročito opasno, kada se pobunila posada velike oklopnjače „Potemkič" u Crnom Moru i kad joj se pridružila i druga oklopnjača, „Đorđe Pobednik".

Kolebanje državne politike najbolje se videlo pri carevom prijemu liberalne deputacije rektora moskovskog univerziteta, kneza Sergija Trubeckoga i drugova, i jedne druge reakcionarne deputacije. I jednoj i drugoj deputaciji car je govorio tako, da se u glavnom obema dopao. Liberalne su mere careve bile ove: ukaz o širokoj verskoj toleranciji, koji je izašao na Uskrs godine 1905., rešenja o olakšicama poljskoj manjini u Litvi, Beloj Rusiji i Ukrajini; o dozvoli štampanja Svetog Pisma na ukrajinskom jeziku i o proširenju veoma skučenih prava štampe. Ali glavna reforma beše ustanova Državne Dume kao od naroda biranog konzultativnog tela, (manifest i zakon 6. avgusta 1905.). Izbori su bili zamišljeni kao kombinacija staleškog principa (seljaci su trebali da glasaju u svojim staleškim opštinama) i principa zastupanja imovnih interesa. Ovaj zakon nikad nije bio primenjen. Zanimljivo je, da car ovu reformu nije dao sprovesti kroz Državni Savet, nego je donelo naročito Krunsko Veće, sastavljeno od njegovih rođaka i velikodostojnika. Stenografski zapisnik sednica ovog Krunskog Beća daje poraznu sliku kukavičluka i neobaveštenosti carevih savetnika, njihove mržnje protiv reforama i straha pred narodom, na koji su ipak polagali izvesne nade. Oni su mislili da će seljaci, u bitnosti, braniti osveštana načela.

Međutim je u Portsmutu, u Americi, grofu Viteu pošlo za rukom da zaključi mir sa Japanom. Japan je bio finansiski toliko iscrpen, da je pristao na uslove mira, koji su za Rusiju bili prilično povoljni. Rusija je izgubila od svog zemljišta samo južnu polovinu ostrva Sahalina i svoja prava dugoročne okupacije Kvantunskog Poluostrva i južnog dela mandžurske železnice. Ratna ošteta nije plaćana, i to je za Rusiju bio znatan pozitivni rezultat. To sve ipak nije ublažilo unutrašnju krizu u Rusiji. Da bi nekako lokalizovao nemire po velikim gradovima, svemoćni šef policije Trepov predložio je, a car je izdao ukaz od 27. avgusta kojim je univerzitetima vraćena avtonomija. Obrazovani su radikalno demokratski „Savez saveza“ svih organizacija intelektualaca, i revolucionarno-socijalistički „Sovjet radničkih deputiraca,“ koji su sredinom oktobra 1905. proglasili generalni štrajk. Taj je štrajk obuhvatio celu Rusiju i zaustavio je sav politički i poslovni život. Sam car je bio gotovo odsečen od ostalog sveta u svojoj vili Peterhofu blizu Petrograda. Iako je šef policije Trepov izdao čuvenu naredbu „ne štediti fišeke“ ipak je bilo očigledno da treba popuštati, jer je vlada bila apsolutno nemoćna da uguši štrajk. Veliki knez Nikola Nikolajević, komandant garde i petrogradske armiske oblasti i predsednik Saveta Državne Odbrane, koji je dotle bio za čvrste mere radi suzbijanja anarhije, tražio je tada od cara da da neku vrstu ustava. Car je potom, po savetu velikog kneza, pozvao svoga bivšeg ministra finansija i proslavljenog portsmutskog mirotvorca grofa Vitea na savetovanje. Vite je predložio reforme i popuštanje. Car je primio sugestije i dao je Viteu mandat za obrazovanje vlade. U isto vreme potpisao je znameniti manifest od 17. oktobra 1905. Njim su: 1) narodu obezbeđene slobode savesti, reči, skupljanja i udruživanja, te lična neprikosnovenost; 2) obećana je izmena izbornog reda, u pravcu proširenja biračkog prava i 3) naređeno je „ustanoviti kao nepokolebljivo pravilo, da nijedan zakon ne može stupiti na snagu bez odobrenja Državne Dume, i da izabranim od naroda predstavnicima bude obezbeđena mogućnost stvarnog učešća u nadzoru nad zakonitošću postupaka imenovanih od Nas vlasti.“ — Jedinstveni front Revolucije bio je ovim aktom probijen, i svi oni državnici koji su čestitali Viteu, što je spasao dinastiju i monarhiju, bili su sasvim u pravu.

Odmah su se na više strana javili jaki pokreti radosti, i optimizma, dok je u isti mah na drugim stranama dolazilo i do revolucionarnih istupa ekstremista. Lozinka koja je svuda palila bila je čarobna reč „Amnestija!“ — amnestija za sve koji su patili, i po ruskim zatvorima i u sibirskoj „tajgi“ (prašumi), po dalekim rudnicima, i u tvrđavi Šlisburškoj, i isto tako i za one koji su lutali po svetu kao beskućnici. Vlasti su se držale većinom pasivno, ne znajući šta će i kako će. Ali su neki guverneri i upravnici gradova ipak ostali u dodiru sa reakcionarima i četama bandita, među kojima je bilo i mnogo detektiva, pa je iza proglasa Manifesta došlo do krvavih pokolja u Kijevu, Odesi, Minsku, Tveri, Tomsku, pa čak i u obema prestonicama; najviše su tom prilikom stradali Židovi. Najgope je bilo u Tomsku, gde su spalili pozorište i u njemu nekoliko stotina intelektualaca i omladinaca.

Grof Vite, kako izgleda, nije hteo da na prečac sve menja. Samo je simvoličnu ličnost državnog prokuratora kod Sv. Sinoda, Pobjedonosceva, car otpustio odmah. Zloglasnoga šefa policije Trepova, međutim, Vite je još malo zadržao, da se ne bi pokazao odviše popustljiv prema javnom mnjenju. Posle je Trepov imenovan komandantom Carske Palate, te je tako stvarno postao čovek najbliži caru. Vite je nastojao da popuni svoju vladu sa nekolicinom veoma umerenih političara, koji su se naročito bili istakli u organima lokalne samouprave; ali su se svi pregovori razvlačili te najzad i razbili radi Viteove želje da pošto-poto za ministra unutrašnjih dela postavi Petra Durnovo, koji je bio poznat u svakome pogledu sa najgore strane. Tako je morao da sastavi jedan dosta šaren birokratski kabinet, u kome je bio i taj ozloglašeni Durnovo.

Sveruski „Seljački Savez“, jedno staleško-profesionalno društvo, koje je stajalo u vezi sa strankom socijalista-revolucionara, počeo je da dejstvuje još pre revolucije: prvi njegov zemaljski sastanak održan je u dubina šuma, u štali jednoga seoceta. Druga skupština već je bila više nalik na kongres, a održana je uoči same Revolucije u Moskvi; na njoj su istaknuti zahtevi agrarne revolucije kao i na prvoj. Ali i na jednoj i na drugoj skupštini seljaci su se dobro čuvali od napadaja na cara; tek na trećem kongresu — za vreme same revolucije — oni su počeli da napuštaju monarhizam, a u isto doba su prihvatili i načelo nacionalizacije zemlje, t. j. i spahiska i seljačka zemlja imala je da postane opštenarodnom svojinom. — Kako se držala vlada prema ovoj agrarnoj revoluciji? Na jednoj strani, bio je objavljen carski proglas narodu (od 3. novembra), u kojem car kaže, kako sa bolom u duši sluša, da je narod počeo da napada, ništi i pljačka tuđu imovinu; na drugoj strani, seljacima su smanjena, a od 1. januara 1907. i sasvim oproštena, plaćanja kamata za otkupninu zemlje još neisplaćene od doba oslobođenja i iz g. 1881. Izdat je nalog Državnoj Hipotekarnoj Banci za seljake, da kupuje spahisku zemlju pa da je preprodaje seljacima. Postepeno vlada je savladala seljake, i privremeno je ugušila agrarne nerede, ali ne bez pomoći i posredovanja umerenijih i razboritijih elemenata među seljacima, koji su se založili za čekanje na mirno rešenje agrarnog pitanja, poglavito u vezi s izborima za Državnu Dumu.

Međutim su svi, u prvom redu umereni krugovi, očekivali od vlade da izvrši obećanje Manifesta od 17. oktobra: ukidanje vanrednoga stanja. Garantovane slobode uređene su zakonima (o štampi — 24. novembra 1905., o zborovima i udruženjima — 4. marta 1906.) Zakon o izborima za Državnu Dumu (od 11. decembra) proširio je izborno pravo na neke kategorije posednika na selu, na sve stanare, činovnike, penzionere, samoupravne, saobraćajne, bankarske i trgovačke službenike, te na zanatlije; pored toga, stvorena je naročita, izborna kategorija radnika; Ali sistem izbora ostao je kao što je bio i ranije, posredan i glomazan, veoma udaljen od načela jednakosti. U brzini su spremani još neki zakoni, za koje se držalo da će biti izneseni kao nacrt pred Dumu; ali su i oni otkroisani. To su bili ustavni zakoni za Državnu Dumu i Državni Savet (Gornji Dom), te izborni red za Državni Savet, i najzad Ustav Ruske Carevine. Da bi sasvim obezbedio, nezavisno od Dume, funkcionisanje svoje vlade, Vite je uoči njenog sastanka uspeo da zaključi jedan veliki zajam, poglavito u Francuskoj. Inače, zakon o Državnom Savetu davao je ovoj ustanovi položaj podjednak sa Dumom, a Savet je bio sastavljen od 98 biranih članova (34 izaslanika okružnih skupština zemstava, 6 od duhovništva pravoslavne crkve, 18 zastupnika plemsgva, 12 zastupnika trgovine i industrije, 6 zastupnika nauke, 6 zastupnika veleposednika Poljske Kraljevine, 16 zastupnika veleposednika onih gubernija koje nisu imale zemstava.). A da bi konzervatizam ovoga tela bio još pojačan, car je sebi rezervisao pravo na imenovanje istog broja zastupnika koliko je bilo biranih. No kako je imenovanih članova bilo preko stotine, car je svake godine, na predlog predsednika vlade, odlučivao ko he u toku te godine „biti prisutan“ u Savetu, o čemu je svakog 1. januara izlazio ukaz.

Oktroisani Ustav Carevine davao je caru gotovo neograničena prava. Slobode su bile zagarantovane, baš kao i zakonodavna vlast oba doma; ali stvarno, ta vlast i te slobode bile su veoma skučene. Predlog za promenu Ustava mogao je da potekne samo od cara; mnoge grane zakonodavstva i budžeta nisu spadale u kompetenciju domova; vlada nije bila odgovorna, a imala je pravo da i u međuvremenu, kad domovi ne rade, donosi zakonske uredbe. Slobode nisu postojale, jer je zemlja sve do Druge Revolucije živela u izuzetnom stanju, koje se produžavalo bez zakonske osnove, običnim ukazom, na predlog ministra unutrašnjih dela. Ustav je dakle još u temelju svome bio neiskren, pa su zato neki nemački pravnici i obeležili novo stanje kao „prividnu ustavnost.“

Izborna borba za Prvu Dumu provodila se uz slabo učestvovanje i smetanje , vladinih organa. Vladi je samo pošlo za rukom da ukloni sa birališta nekoliko uglednih političara, ali u celini se može smatrati, da su izbori obavljeni slobodno. Zbog teških saobraćajnih prilika i nedovoljno razvijene političke svesti, učešće birača bilo je mnogo slabije nego što se moglo očekivati. U izborima su učestvovali: krajnja desnica, koja je istakla kao program čuvanje neokrnjenog starog režima; umereno-liberalna stranka oktobrista, koji su se zadovoljavali sa manifestom od 17. oktobra i državnim ustavom od 23. aprila. Najveći uspeh (161 poslanika) dobila je stranka Narodne Slobode ili „konstituciona lista demokrata“ zvanih obično kadetima. To su bile pristalice parlamentarne demokratske monarhije, i širokih socijalnih reforama. Pored toga kadeti su bili za avtonomiju Poljske i široke povlastice Ukrajincima i manjinama Rusije u pogledu upotrebe njihovih jezika u lokalnoj upravi i samoupravi, sudu i školama. Poljaci, Tatari i neki drugi manji narodi izabrali su za Dumu poslanike avtonomiste. Pored toga izabrana je masa vanstranačkih seljačkih poslanika, koji su u Dumi obrazovali „Radni klub“ (oko 100 poslanika.) Taj je tražio konfiskaciju spahiskih zemalja, nemajući inače određenih pogleda na državno uređenje Rusije. Socijalističke stranke: boljševici i menjševici i narodnjačke-socijaliste-revolucionari „eseri“ i narodne socijaliste („en-esi“) bojkotovale su izbore. Tek kada se stvorila levičarska Duma, menjševici su učestvovali na izborima, koji su se kasnije obavili u nekim azijatskim okruzima. Glavna načela socijalne demokratije bila su izražena u ovom stavu njihovog programa:

„Zamenivši privatnu svojinu sredstava proizvodnje i obrta, i ustanovivši sistematsku organizaciju društvenog produktivnog procesa za obezbeđenje blagostanja i svestranog razvitka sviju članova društva, socijalna revolucija proletarijata ukinuće podelu društva na staleže, i tako će osloboditi sve potlačeno čovečanstvo, jer će učiniti kraj svim oblicima eksploatacije jednog dela društva od strane drugog. Neophodnim uvetom ovake socijalne revolucije biće diktatura proletarijata.“

Uoči saziva Dume, odmah iza oktroisanja ustava, car je otpustio grofa Vitea i jedan deo njegovih ministara i poverio je „obrazovanje nove vlade državnom sekretaru Goremikinu, „ovoj staroj bundi, koja se vadi iz naftalina, kada duva hladan vetar“. 10. maja car je svečano otvorio Dumu prestonom besedom u Zimskoj Palati, a odmah iza toga Duma je aklamacijom jednoglasno izabrala za predsednika moskovskog kadetskog poslanika, advokata Sergija Muromceva, bivšeg profesora moskovskog univerziteta i jednoga od najsjajnijih ljudi liberalne Rusije. U adresnoj debati postignuta je potpuna sloga, adresa je usvojena jednoglasno. Ona je, uz uobičajene izraze odanosti monarhu, sadržavala čitav program kadetske stranke i odlučno tražila potpunu političku amnestiju. Car nije primio predsedništvo Dume koje je htelo da mu lično preda adresu, nego je naredio da se adresa preda pismenim putem. Odmah iza toga vlada se javila sa reakcionarnom izjavom. U debati o agrarnoj reformi govorio je u ime vlade ideolog reakcionarnog plemstva, pomoćnik ministra unutrašnjih dela Gurko, koji je vrlo vatreno i oštro polemisao sa kadetskim predlagačima. Duma osudi vladu i prihvati kadetsku osnovu agrarne reforme. S najvećim uzbuđenjem i za vreme pobuna u celoj zemlji, koje je vlada bezobzirno ugušivala iznimnim merama, vojnim sudovima i smrtnim kaznama, Duma je većala o osnovnim socijalaim i političkim reformama. Sa vladom se vodila neprestana borba.

Vlada izdade protiv Dume jedno polemičko saopštenje, u kom se kaže: „...Vlada smatra potpuno pogrešnim uverenje koje se širi među seoskim stanovništvom, kao da zemlja ne sme da ostane privatnom svojinom već mora da bude na raspoloženju sviju koji je obrađuju, te da prema tome treba oduzeti sve privatne zemaljske posede“; jer, stoji tu dalje, eksproprijacija „neće povećati seljačke prihode, a osiromašiće državu, pa će time osuditi samo zemljoradničko seljaštvo za večito na prosjački štap i šta više na glad...“ Duma je odgovorila na to, stavivši na dnevni red pitanje: da li treba, i u kojem obliku, obavestiti narod o rešenju agrarnog pitanja, pa je rešeno da se takav proglas uputi. 7. jula Duma je primila proglas na narod, u kom je bilo jasno i oštro podvučeno načelo o eksproprijaciji privatnog zemljišta.

Po savetu komandanta svoje palate — Trepova — car je prvo mislio da poveri sastav vlade kadetima. Ali pošto je Trepov uzalud pregovarao sa vođama stranke, a za njim, isto tako bezuspešno, iako sa čistijim namerama, i umereno-liberalni ministar spoljnjih poslova Izvoljski, bi primljeno rešenje da se Duma raspusti. Car je potpisao proglas kojim optužuje Dumu, da nije „sa čistim srcem“ radila na dobru naroda. Duma je imala biti raspuštena, a nova se sazivala za 20. februara sledeće godine. Ali se preko noći car predomisli, i pošlje ađutanta predsedniku vlade s pozivom da da obustaviti štampanje ovih državnih akata. Predsednik se, međutim, bio zatvorio i nije nikoga puštao sebi, i tako su i ukaz i proglas oštampani. Idućeg dana bio je smenjen Goremikin, a zamenio ga je Stolipin. Ali se Duma nije mirno razišla: velik broj levičara otišao je u Finsku, i tu su u Viborgu, pod predsedništvom Muromceva, 169 poslanika izdali proglas na narod, u kome su ga pozivali da ne plaća poreze niti da daje regruta, dogod se sprečava većanje Dume. Proglas je ostao u narodu gotovo bez posledica. Vlada je povela parnicu protiv potpisnika proglasa, i stavila ih pred petrogradski sud, oduzevši im na taj način izborno pravo.

Predsednik vlace Petar Stolipin je gvozdenom rukom suzbijao pobune i anarhiju u zemlji. Nisu ga zaustavile u tom ni teroriste sa njihovim strašnim atentatom u njegovoj vili, pri kom je ranjena ćerka Stolipinova i još oko 40 osoba. Pored policajnih mera i zavođenja prekih sudova, koji su zamenili „blage“ i redovne vojne sudove, Stolipin je spovodio i neke reforme. Tako je, na primer, regulisan položaj verskih opština staroveraca i sektaša, ukinuta su poslednja ograničenja građanskih prava seljačkog staleža; utvrđeno je radno vreme u radnjama; izdata je uredba od 9. novembra 1906., kojom su seljaci dobili pravo da napuštaju „mir“ t. j. kolektivističke seoske opštine i da traže od „mira“ da im izdvoji u njihovo privatno vlasništvo onaj deo zemlje, na koji su oni imali pravo prema brojnom sastavu porodice. Ovom uredbom Stolipin je išao za tim da stvori u Rusiji stalež bogatih seljaka-vlasnika, potporu vladi, i da slomi neku vrstu kolektivisgičkih agrarnih navika kod seljaka, na koje su „eseri“ polagali nade.

Za Drugu Dumu vlada se ozbiljno spremala: s jedne strane radilo se na zakonskim osnovama, koje bi vlada predložila Dumi, a s druge strane vlada je energično posredovala u toku izborne borbe pomažući desničare i goneći, gdegod je mogla, kadete i socijaliste. Sve su socijaliste, sa boljševicima, učestvovale u izborima. Državna Duma, otvorena bez ikakvih ceremonija čitanjem carevog ukaza 20. februara 1907., imala je mnogo jaču desnicu nego prva. Ali uz to je došla i jača i ekstremnija levica. Kadeti su izgubili 60 mandata, ali su socijal-demokrate dobili višak od 48 mandata, a i eseri su se pojavili sa 35 predstavnika. Razume se, da je između vlade i Dume otpočela žučna borba, koja je trajala sve dotle, dok nije Stolipin ultimativno zatražio od Dume da mu izruči gotovo sve socijal-demokratske poslanike, optužene zbog spremanja bune. Predsednik Dume, kadet Golovin, i drugi kadeti, dotle su vešto manevrisali između vlade i levice, ali ovaj vladin ultimatum nisu mogli prihvatiti. Onda je 3. juna izašao carski ukaz o raspuštanju i ove Dume i uredba o novom izbornom redu za Državnu Dumu koji je obezbedio prevlast veleposednika i bogatog građanstva nad ostalim staležima i grupama. Po-što je u mnogim društvenim slojevima otpočela reakcija, zbog umorenosti od atentata, buna i prevratničke akcije ekstremista, Treća Državna Duma bila je potpuno poslušna i sa jakim reakcionarnim obeležjem. U njoj je opozicija bila predstavljena sa nekih 50 kadeta, oko 20 članova radno-seljačke grupe i socijal-demokrata i nešto Poljaka avtonomista. Imajući poslušnu Dumu i u glavnom poslušan Državni Savet, uživajući ako ne simpatije, a ono neograničeno političko poverenje carevo, Stolipin je mogao da čvrstom rukom sprovodi svoj program, koji se u glavnom sastojao u stišavanju zemlje i u odlučnom nacionalističkom kursu, naročito prema Finskoj (sprovedene su mere koje su išle zatim da u izvesnom pogledu potčine Finsku zajedničkoj vladi i zakonodavnim organima, koje Finci nisu priznavali, tvrdeći da oni imaju sa Rusijom samo zajedničkog vladara), Poljacima i drugim narodnostima, a takođe i protiv ukrajinskog pokreta, koji je počeo jako da se razvija. Pored toga Stolipin se starao da popravi ekonomsko stanje zemlje, da poboljša administraciju, da reorganizuje vojsku i mornaricu. Opadanje revolucionarnog pokreta bilo je očigledno, kao i popravljanje ekonomskog stanja zemlje. Ali ipak Rusija se nije bila toliko oporavila, da bi mogla uzeti odlučan stav prilikom aneksione krize godine 1908-9. Rusija je tada bila primorana da kapitulira pred Nemačkom i da zatraži od Srbije kapitulaciju pred Austro-Ugarskom. To je bila veoma ozbiljna opomena, koju su teško osetili i vlada i nacionalistički i liberalni društveni krugovi. Rad na reorganizaciji vojske bio je posle toga pojačan. U isto je vreme energično rađeno i na poboljšanju spoljašnje situacije. Rusija je već godine 1907., posle ugovora sa Englezima o podeli interesnih sfera u Persiji, sklopila s njima preko Francuske „srdačan sporazum“ („Entente“). Tako se stvorila Trojna Antanta protiv Trojnog Saveza. Antantina se sloga manifestovala god. 1911. u krizu zbog Maroka, gde je Francuska odnela diplomatski pobedu nad Nemačkom. Doživevši težak diplomatski neuspeh u aneksionoj krizi, ministar spoljnjih poslova Izvoljski otišao je za poslanika u Pariz, a na njegovo je mesto Stolipin doveo vrlo sposobnog i spremnog diplomatu Sergija Sazonova, koji je dotle bio ruski ministar kod Vatikana.

U zimu 1910—1911. izbiše veliki neredi na visokim školama, štrajkovi i demonstracije. Vlada je ugušila pokret. Čak je i Treća Duma s velikom većinom osudila vladu, ali Stolipin se nije na to obazirao, kao što se nije obazirao ni na istupanje protiv njega većine Državnog Saveta. Savet je, naime, odbio da potvrdi Stolipinov zakonski nacrt o zavođenju biranih zemstava u beloruskim i ukrajinskim gubernijama na desnoj obali Dnjepra. Ovaj je zakon bio nepravedan prema Poljacima. Stolipin je sa pretnjom ostavke prinudio cara da odgodi na tri dana oba Doma i da potpiše tu protivustavnu uredbu. Oba doma osudiše Stolipina, ali je on i dalje vladao neograničeno, dok ga nije ubio jedan terorista, koji je u isto vreme bio i agent tajne policije. U poslednjem svojstvu, bio je ubica određen u tajnu stražu koja je čuvala cara i njegovu porodicu, i vladu, pri velikim svečanostima septembra 1911. u Kijevu. Taj policiski agent i terorista ušao je u pozorište za vreme svečane predstave, „čuvajući“ visoke goste, pa je između činova, pred očima cara i sjajnoga skupa, pucao i na smrt ranio ministra-predsednika.

Naslednik Stolipinov, ministar finansija grof Vladimir Kokovcov, nastavio je njegov kurs, samo bez one oštrine, kojom se odlikovao njegov prethodnik. Za njegovo se vreme pominjao moćan uticaj na dvoru jednog mračnog tipa, sibirskog mužika i sektaša, osuđivanog za krađu konja, koji je stekao žalosnu svetsko-istorisku slavu pod imenom Raspućina. Ovaj je čovek uticao povoljno, verovatno hipnozom, na stanje zdravlja bolešljivog carevića i, blagodareći tome, potpuno je sebi potčinio volju carice. Tim je uspeo, da prvo dobije mogućnosti za različne privatne intervencije na dvoru, a onda i za upliv na političke poslove. Njegov uticaj postao je naročito velik i koban za vreme Svetskog Rata.

U jesen godine 1912. obavljeni su izbori za Dumu. Iz njih je opozicija izašla pojačana. Na krajnjoj levici pojavio se veoma jak govornik, mladi advokat Kerjenski, budući diktator. Oktobristi nisu bili u svojoj većini suviše naklonjeni vladi; iz njihove je sredine izašao predsednik Dume Mihajlo Rodzjanko. Rodzjanko je bio za liberalni kurs, ali se naročito brinuo o moralnoj sanaciji društva. Društvena uzrujanost sve je više rasla, naročito pod uticajem Balkanskog Rata, koji je bio očigledno predznak mnogo većih događaja. U tom ratu su simpatije Rusije bile potpuno određene i energično yz balkanske hrišćane; a u Srpsko-Bugarskom Ratu, u leto 1913., veći deo javnog mnenja nalazio se na srpskoj strani.

Demonstracije u Petrogradu prilikom proleterske svečanosti 1. maja 1914. godine bile su početak veoma ozbiljnih nemira. Izgledalo je da počinje druga velika revolucija, i u tome smislu obavestio je cara Viljema II njegov ambasador u Petrogradu grof Purtales. Ovo je davalo pruskim militaristima potrebno samoupozdanje i drskost, da otpočnu ofanzivni rat prvom zgodnom prilikom, jer su verovali da će ruski narod dići bunu, čim ga car pozove pod zastave, a s druge strane nužno je bilo preteći Rusiju, koja je, kako se tada očekivalo, imala da bude godine 1917. spremna za rat. Predsednik Francuske Republike Poenkare, koji je sa svojim predsednikom vlade Vivijanijem posetio zvanično Cara u julu 1914., bio je svedok prave pobune u Petrogradu, koja je omela program svečanosti. Ali, čim je buknuo Svetski Rat, sva se Rusija, kao jedan čovek, digla da zaštiti Srbiju. To je bio psihološki momenat ogromne svetsko-istoriske važnosti. U Rusiji je nastao unutrašnji mir. Duma je izdala vatren proglas u patriotskom duhu, primljen jednoglasno, a revolucionarni radnici i omladinci sa oduševljenjem su demonstrirali pod nacionalnim trobojkama i sa carevim slikama.

Mobilizacija ruske vojske bila je izvršena brzo i tačno. Pošto je najispupčenije delove Poljske Rusije napustila, otpočela je ruska vojska jednu veću ofanzivu u nekoliko pravaca, u istočnoj Pruskoj i istočnoj Galiciji. U istočnoj Pruskoj ruske trupe brzo su napredovale, imajući veliku nadmoćnost nad garnizonima Nemaca sastavljenim od drugo- i trećepozivaca. Značaj ove operacije, u koju je ruska komanda ušla dosta neoprezno, bio je u tom, što je, zbog ruskog napredovanja nastala opasnost za mnoga važna mesta u Nemačkoj, i za sam Berlin, te je Nemačka morala da povlači trupe sa Zapada i smanjuje energiju ofanzive u pravcu Pariza. Time je Francuska bila u taj mah spašena. Generalu Hindenburgu, koji se vratio u aktivu, pošlo je za rukom da opkoli veliki deo ruske vojske generala Samsonova, pa je u bojevima 30. i 31. avgusta kod Soljdau-Tanenberga ta ruska armija gotovo sva uništena, Samsonov ubijen i preko 80.000 Rusa zarobljeno. Odmah iza toga druga ruska armija generala Renenkamfa, koji se više proslavio pljačkom nego vojnim sposobnostima, a nije u nevolji pomogao generala Samsonova, morala je da se brzo povlači, pretrpevši teške gubitke. Junačka odbrana male ruske tvrđave Osoveca zadržala je brzo napredovanje Nemaca. Dok se tako, korisna po opštu stvar ali veoma teška za Ruse, istočnopruska operacija završila neuspehom, jugozapadne armije generala Ivanova, naročito armija generala Brusilova, imađahu velike bojeve sa austro-ugarskom vojskom. Ruske su trupe nastupale u pravcu Galiča i Lavova, a austro-ugarske u pravcu Ljubljina, težeći da razdvoje ruski zapadni i jugozapadni front. Ove teške borbe završile su sa sjajnim uspehom ruskog oružja.. Austro-ugarska ofanziva bila je zaustavljena, a ruske trupe posele su Lavov i zauzele na juriš Galič. Nastavljajući ofanzivu u zapadnom pravcu, Rusi su opkolili prvoklasnu tvrđavu Pšemisl. U ovim bitkama naročito su se odlikovali generali Kaledin, budući za vreme revolucije ataman donske kozačke vojske, Kornjilov, budući vođa protivboljševičkog pokreta, i Bugarin Ratko Dimitrijev, koji je hteo da svojim učešćem u ratu na strani Rusije popravi veliki zločin Bugarske, koja se držala tobož neutralno, spremajući se da zada u zgodan čas težak udarac Srbiji, a preko nje svojoj osloboditeljki Rusiji. Jeseni 1914. godine bile su velike borbe u Poljskoj, Zapadnoj i Istočnoj Galiciji i na Karpatima. Borbe su vođene sapromenljivom srećom. Beć je tada ruska vojska počela da strada od nedostatka oružja, a naročito od nedostatka municije. Isto tako ni intendantura ni sanitet nisu bili kao što treba.

Naročito su teški bili bojevi u Karpatima i u okolini Lođa; za vreme operacija oko Lođa sam vrhovni zapovednik ruskih trupa, veliki knez Nikola Nikolajević, umalo što nije bio zarobljen. Prilikom ofanzive u pravcu Varšave Nemci su bili toliko sigurni, da će ući u poljsku prestonicu, da su spremali jednu vrstu povratka saskog kralja na poljski presto. Dolazak ruskih sibirskih pukova, pravo iz vagona u boj, zaustavio je Nemce pred samom Varšavom. Na austro-ugarskom frontu bilo je čestog predavanja, i to ne samo mnogobrojnih pojedinaca, nego i čitavih četa i pukova Slovena. Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi, Slovaci, Ukrajinci, Karpatski Rusi i galički Rusini prelazili su na rusku stranu. Treba spomenuti, da se među Poljacima, a i među Ukrajincima, vodila jaka agitacija protiv Rusije. Pruski Poljaci držali su se veoma rezervisano, dok su među austriskim Poljacima, koji su od sviju Slovena imali najpovoljniji položaj u dunavskoj Monarhiji, bile stvorene specijalne legije, koje su trebale da budu jezgro poljske vojske u službi centralnih sila. Međutim su ukrajinski odredi, odani Hapsburzima, bili veoma malobrojni.

Zima 1914 — 15. g. prošla je u izvanredno teškim borbama, koje su vođene u Poljskoj, Galiciji i naročito na Karpatima, i u istočnoj Pruskoj, gde je učinjen ponovan pokušaj jedne ofanzive većeg stila. I ova ofanziva završila se novim, i opet veoma teškim porazom ruskih trupa, naročito u velikim šumama kraj Avgustova u Poljskoj, nakon niza neuspeha među mnogobrojnim mazurskim jezerima u istočnoj Pruskoj. Deseta ruska armija bila je velikim delom uništena i čitav jedan armiski kor zarobljen. Vrhovna Komanda optužila je posle toga zbog špijunaže ruskog žandarmeriskog potpukovnika Mjasojedova, koji je bio osuđen i obešen. Ova ličnost svakako je prljava i sumnjiva, ali izgleda da je Vrhovna Komanda jako preterala ceneći njegovu ulogu. Taj udar ublažila je donekle kapitulacija moćnog Pšemisla, u kom je zarobljeno više od 100.000 austro-ugarskih časnika i vojnika. Ovaj sjajni uspeh prinudio je nemačku Vrhovnu Komandu da učini veliki napor i da udari s velikom snagom protiv Rusa. Celu operaciju vodio je general Makenzen, koji je bacio ogromne mase, poglavito nemačkih trupa, na ruske položaje na reci Dunajcu i kraj Gorlickog Prelaza kroz Karpate. Ofanziva je počela jednom dotle neviđenom i neverovatno snažnom topovskom „bubnjarskom“ vatrom. Težak poraz ruskih trupa na Dunajcu bio je početak strašnog povlačenja ruske vojske, koje je trajalo od aprila do septembra 1915. Bez oružja i municije ruske trupe su više puta prelazile u očajne kontra-napade i ponekad su više dana zadržavale nadmoćnog protivnika, umirući onako, kako, izgleda, može umirati samo ruski vojnik; ali su stalno sve više i više gubile i zemljište, i samopouzdanje, i topove, i komoru. Usled toga nastaje demoralizacija i rasulo. Krajem avgusta ruske su trupe napustile gotovo svu Galiciju i Bukovinu, pa posle i svu Poljsku sa Varšavom i tvrđavama Ivangorodom i Modlinom, veliki deo Litvanije sa bivšom prestonicom Vilnom i tvrđavom Kovnom, gotovo svu Kurlandiju sa pristaništem Libavom i prestonicom bivše kurlanske vojvodine Mitavom, velike delove Belorusije sa tvrđavama Grodnom i Brest-Litovskom, koje se gotovo nisu ni branile, i najzad delove Volinije sa gradovima Koveljem i Luckom. Počela je evakuacija ne samo Minska, nego i Kijeva. U celoj zemlji zavladala je panika, ali se u isto vreme javila i nekakva nova otporna snaga. Protiv mišljenja svoje vlade, car je smenio vrhovnog zapovednika, velikog kneza Nikolu Nikolajevića, postavivši ga za namesnika i komandanta na Kavkazu, gde se vodio rat protiv Turske, a sam je primio na se vrhovno zapovedništvo. U tom tragičnom trenutku vojna sreća se nekako opet okrenula Rusima. U bitci u pravcu Lucka glavnokomandujući na jugozapadnom frontu, general Brusilov, naneo je znatan poraz austro-ugarskoj vojsci, a na drugim mestima ofanziva centralnih sila beše zaustavljena. Posle ruskog poraza stupila je u rat Bugarska na strani Nemačke i Austrije. Aktivnost ruske flote, koja se pod admiralom Kolčakom odlično držala na Crnome Moru, nije mogla da ozbiljno deluje na Bugarsku. Zbog neutralnosti Rumunije jedini pravac koji je stajao Rusima na raspoloženju za pomoć Srbiji bio je bukovinski, i tako je došlo u novembru i decembru 1915. do neverovatno teških borbi ruskih trupa u Besarabiji i Bukovini, gde su one često gotovo goloruke jurišale na odlično utvrđene neprijateljske položaje. U isto vreme car Nikola se svom snagom zalagao za to, da se Srbiji ukaže pomoć sa zapada i da se bar spase ono što je od aktivne Srbije ostalo posle albanske Golgote. U teškom položaju, u zimu 1916., moral Rusa je jako podiglo zauzeće Erzeruma, u Jermenskoj, koje je junački izveo komandant armije Judenić. Na proleće godine 1916. osetilo se znatno poboljšanje na celom ruskom frontu. Rusija je ne samo mobilisala ogromne snage vojske, nego ih je i dobro naoružala. Snabdevanje vojske municijom, hranom i ostalim potrebama, kao i organizapija saniteta i uređenje saobraćajnih prilika, behu znatno popravljeni, uz aktivno učešće širokih krugova ruskog društva. Uz više demonstrativnu ofanzivu na severozapadnom i zapadnom frontu, otpočela je juna 1916. vrlo ozbiljna i opsežna ofanziva na frontu generala Brusilova. Kao što je nesrećna ruska ofanziva avgusta 1914. u istočnoj Pruskoj spasla Pariz, tako je u još mnogo većoj meri ofanziva Brusilova spasla Italiju, koja se tada nalazila u očajnom položaju. Posle moćne topovske pripreme ruske trupe na širokom frontu jurišale su na austro-ugarske položaje i nanele su protivniku niz teških poraza, zarobivši stotine hiljada neprijatelja, „dobivši ogroman ratni plen, sa mnoštvom teških i lakih topova; zauzevši stotine kilometara neprijateljskih rovova. Septembra meseca ova je ofanziva obustavljena, ne samo zbog upornog odupiranja Nemaca i nadmoćnosti njihove artiljerije, nego i zbog unutrašnjih političkih prilika, koje su u Rusiji postajale sve gore. Cela ofanziva, iako nije dala sve plodove, ipak je bila veliki, ali na žalost i poslednji uspeh Rusije u Svetskom Ratu. Ulazak Rumunije u savez Antante nije doneo očekivanih koristi. U Vlaškoj, Moldaviji i Dobrudži ruske trupe su jako nastradale. U Dobrudži one su se borile rame uz rame sa jugoslovenskim dobrovoljcima, a imale su protiv sebe Nemce i Bugare. Katastrofalni tok ratnih događaja na rumunskom frontu bio je takođe jednim delom rezultat potpunog političkog rasula, koje je nastalo u Rusiji.

Opšte oduševljenje i sloga kojim je Rusija počela Svetski Rat već odavno behu zaboravljeni. Car i njegove vlade, u koje su često ulazile ličnosti posve negativnih umnih i moralnih kvalifikacija, nisu se pokazale na visini neverovatno teške situacije. Car je verovao najviše carici zaslepljenoj u ludom misticizmu i pokvarenoj i nesposobnoj kamarili. Caricu bez dovoljno razloga, a kamarilu izgleda sa veoma jakim razlozima, optuživaše narod i zbog veleizdaje. Reč „izdaja“ bila je na svima ustima, na frontu i u pozadini. Finansisko i administrativno rasulo pripisivani su najviše izdaji. Vlada je sasvim izgubila poverenje naroda, sposobnost orijentisanja i stvarno čak samu upravu nad zemljom. Ekonomske neprilike postajahu sve jače, iako je iz početka narod mnogo štedeo, blagodareći zabrani prodaje alkoholnih pića. Ministar-predsednik Štirmer, pod opštom sumnjom zbog veleizdaje, bio je možda najkarakterističnija ličnost ovog sutona Rusije. Ali glavni krivac za slom postao je ministar unutrašnjih dela Protopopov, nekad umereno-liberalni političar, koji je onda formalno poludeo, spremajući revolucionarne istupe, koji bi mu dali mogućnost da fizički uništi vođe opozicije. Ne samo Duma, u svojoj većini ujedinjena pod imenom Naprednog Bloka, ne samo razne društvene organizacije, nego i strani ambasadori, plemićske korporacije, konzervativni članovi Državnog Saveta, pa i većina članova dinastije sa caricom-majkom upozoravahu cara na sve veće rasulo i očevidnu katastrofu, koja je pretila i monarhiji i zemlji. U noći 29/30. decembra, u palati carskog rođaka kneza Feliksa Jusupova i uz njegovo učešće, a u prisustvu carevog brata od strica, velikog kneza Dimitrija, ugledni narodni poslanik i vođa krajnje desnice Vladimir Puriškević ubio je Raspućina. „Monarhiju to nije moglo spasti, jer je raspućinski otrov počeo već da deluje... Da li ima smisla ubijati zmiju kada je već ujela?“ Tako rezimira događaj u svojim Uspomenama ugledni desničarski poslanik Vasilije Šuljgin. Pa nastavlja:.. „Mi idemo ka ponoru... Revolucija je propast; a mi idemo pravo u revoluciju... a i bez revolucije sve se već brzo raspada... — Ali taki smo mi ruski političari. Svrgavajući vlast, mi nismo imali smelosti ili bolje reći spasonosne . plašljivosti da pomislimo na praznine, koje oko nas zjape. Politička nemoć, i vlastita i tuđa, ponovo mi je pogledala u oči, podrugljivo i strašno“.. Ovim rečima lepo je prikazana sva težina i tragedija situacije. Carski par je bio potpuno usamljen. Vlada je izgubila ugled i moć, pozadina se nalazila u rasulu. Front se još držao, ali goleme mase dezertera i oko dva miliona zarobljenika — to su bili znaci vrlo ozbiljne bolesti aktivne vojske.