Историја Русије (А. Јелачић) 22

Историја Русије
Писац: Алексеј Јелачић

ГЛАВА XXII.
Доба Александра III (1881-1894.).

Познати руски вајар, кнез Паоло Трубецкој извајао је огроман кип цара Александра III, на коњу, који још и сада стоји близу Николајевске станице у Петрограду. Ту се види један дебео, тежак, солидан и мрачан човек, са нечим од руског мужика, који мирно, некако успавано седи на снажном коњу. Какав контраст измећу ова два јахача: Петра Великог, кога је извајао Фалконет, и Александра III! Први је сав ватра, сав полет, инициатива, револуција; други је покој, инерција, сан. Александар III, после кратког колебања, схватио је своју дужност као задатак не само да буде чувар историских тековина руске самодржавне владавине, него и вођа реакције против »револуционарних« рефорама. Александра III, рођеног године 1845., нису с почетка спремали за владалачки позив; тек после смрти његовог старијег брата дошао је он за престолонаследника. За систематско учење било је већ прекасно. Тако је Александар III остао човек без модерног образовања и разумевања нових идеја, Али неколико једноставних идеја водиља, неколико политичких линија конзерватизма он је енергично усвојио и спроводио, пошто је био човек прав, искрен, увек доследан себи, а уз то лично поштен и строг у својим моралним начелима. Његова породица, основана у срећном браку са вереницом његовог покојног брата, данском принцезом Дагмаром, прозваном у Русији Маријом Феодоровном, (која је умрла недавно), била је узор честите, скромне, конзервативне породице.

Одмах после ступања на престо цар Александар је морао да реши питање о правцу унутрашње политике. Екзекутивни Одбор »Народне Воље« предложио му је мир једним писмом од 10. марта 1881. године.

Разуме се да измирење између владе и револуције није било могућно. Знаменити филозоф Владимир Соловјов, као и Лав Толстој, препоручивали су амнестију убицама Александра II. Соловјова је влада зато суспендовала од доцентуре и казнила полицајним изгоном, док је писмо Лава Толстоја остало без последица. Убице Александра II умрли су на вешалима. Али много сложеније је било питање о томе, шта да се ради са пројектима рефорама који су остали од цара Александра II. На седницама крунског већа цар је дискутовао са својим министрима о њима. Док је већина тражила напредни курс, врховни државни повереник код Светог Синода, бивши професор грађанског права, лични професор цара и престолонаследника, Константин Побједоносцев, најјачи и најобразованији идеолог реакције, прожет мржњом према европској просвети и парламентаризму, одлучно се борио против свих рефорама. Његов утицај победи и даде политици Александра III онај курс, који смо горе карактерисали. Реформни пројекти бише забачени, либерални министри отпуштени. Ресор унутрашњих дела поверен је министру просвете цара Александра II, грофу Димитрију Толстоју, који је чврстом руком угушио последње трзаје револуционарне акције и, заједно са Побједоносцевим и министром просвете грофом Дјељановим, изводио на широкој основи замишљен програм реакције у циљу учвршћивања начела самодржавне владавине, православља и званичне руске народности. Пошто су се реформе претходног царевања сматрале као нека врста ограничења самодржавља, то су у њима учињене знатне поправке: порота није уведена у оне округе, у којима је није било; тамо, где је постојала, била је ограничена, судски апарат је стављен под јачи, нарочито политички, владин надзор, мировни суци у већини округа укинути су и већи део њихових функција, уз многобројне административне функције, додељен је такозваним земским начелницима, некој врсти владиних политичких комесара на селу. Под туторство тих »земских начелника« стављени су сељаци и њихова самоуправа, и то се могло сматрати као нека врста повратка кметској зависности. Земства и градске самоуправе беху скучени и стављени под надзор губернатора. Сталешки принцип у њима је појачан, а нарочито је повећан утицај племства. Пошто су локалне племићске корпорације постајале све сиромашније и малобројније, пошто су племићи изумирали, продавали имања и просто их напуштали, ускоро је дошло дотле, да је број одборника, које би требало да изаберу племићи, био већи од броја самих бирача. По многим јужноруским варошима и варошицама избише велики жидовски покољи, на многим местима готово толерирани од полиције, иако непосредно учешће полиције у тим испадима није доказано. Као последица тога јавља се пооштравање закона против Жидова; они нису смели да се насељавају у селима и ван одређеног територија. Ова је мера имала баш обратан резултат од онога, на који се циљало: руски сељаци и сиромашни грађани нису ослобођени од жидовске експлоатације где је било, није ослабљен антисемитизам, него је појачано револуционарно расположење Жидова, а у исто време и корумпираност руске полиције, која је за лепе новце допуштала Жидовима да се насељавају где хоће.

Штампа и књиге су гоњене готово као за време Николе I. На универзитетима је укинута автономија, и неколико најбољих професора натерано је да даду оставку, или је просто отпуштено, као знаменити правници Сергије Муромцев, будући председник прве Думе, и Максим Коваљевски, човек светског гласа, будући члан Горњег Дома од Академије Наука и Универзитета. Студенти су потчињени полицајном надзору. Пошто се сматрало да је учешће земстава и приватне инициативе политички штетно у нижој школи, то су забранили и једно и друго, а засноване су црквене парохијалне школе, које су требале да шире знане основано на начелима клерикализма и реакције.

Влада Александра III трудила се свом снагом да русифицира друге народности у Русији, па и Пољаке. Почела је ликвидацију финске автономије; борила се са превлашћу Немаца у балтичким покрајинама, где су немачки барони и грађани (мањина) притискивали већину Естонаца и Лотиша, нарочито сељаке, који беху остали без земље приликом ослобођења. Међутим, влада цара Александра није могла да се заузме за социјална права већине становнишгва балтичких покрајина, јер је главна тачка њеног програма била да штити племство и његове поседе, који су прелазили у неплемићске, у грађанске, а и сељачке руке. Племство је добило и један веома важан економски поклон у облику установе Државне Племићске Хипотекарне Банке, која је племићима давала обилате своте новца под веома повољним условима. Племство је плаћало мање камате, него што је давала држава имаоцима обвезница те банке. Треба признати, да је влада цара Александра покушала да уради нешто и за ниже сталеже. Укинута је главарина и порез на со; убрзана је ликвидација правно-принудних веза између сељака, бивших кметова и њихових спахија. Али су то били палијативи, као што су палијативне биле и прве мере за решавање аграрног питања, са оснивањем Сељачке Хипотекарне Банке. Треба забележити и прве почетке нешто озбиљнијег радничког законодавства, изазваног брзим развијањем индустрије.

Али се друштво држало пасивно. Ни у књижевности ни у уметности не може се истакнути ниједна јача струја, ниједно ново велико име, сем Чехова, који се јавља са првим малим приповеткама. Он ће постати са својом нежном тугом и друштвеним песимизмом приповедач-песник умирућег друштва и умирућег система.

Цар Александар III заслужио је назив Миротворац. Русија није за његово време водила никаквог рата; топовска пуцњава по Средњој Азији није могла бити узета озбиљно у обзир. Говорило се, да је цар имао веома тешке успомене из рата, од 1877-78. год., али је вероватније, да је ту одлучивала његова здрава памет, која му је јасно говорила, да је сваки ратни метеж веома опасан по Русију и по цео режим. Мир је улазио у његов конзервативни програм. И владајући кругови били су онда веома опрезни; хтело се постићи што више успеха али без крвавог ризика рата. Велика пажња била је обраћена на Средњу Азију. Тамо је руска власт ојачана; освојена је велика оаза Мерва; а због Авганистана у мало није дошло до сукоба са Енглезима. Али је Миротворац избегао ратни сукоб. Отпочела је тада и колонизација Средње Азије од стране Руса земљорадника. На Далеком Истоку припремала се акција већега стила; њен почетак беху радови на једном управо величанственом и светско-историском предузећу, на грађењу велике сибирске железнице, која је требала да веже Петроград са Владивостоком, Атлански Океан са Тихим. Камен темељац за ту пругу поставио је престолонаследник Никола, који је био и номинални шеф предузећа. Његово са великом славом приређено путовање кроз Далеки Исток било је предзнак активне политике Русије у тим пределима.

На Балкану Русија је међутим настављала активну политику, у којој се сада могла запазити и једна нова црта, везана са развијањем капитализма у Русији: у Бугарској се радило и на економској експанзији Русије у извесном облику (градња железница од руског гвожђа, под надзором руских инжењера, евентуално снагама руских раденика, а на трошак великих руских железничких друштава, која су тада енергично градила руску железничку мрежу). Ту су се руски интереси и руска политика све више сукобљавали са политиком Аустро-Угарске, иза чијих се леђа осећала акција Немачке. Ту су се оцртавале и прве контуре будуће катастрофе, иако је с почетка Александрова царевања изгледало, да између трију конзервативних царева постоји пуна сагласност (састанак у Скерневицама, у руској Пољској године 1884.). Аустро-Угарска је међутим, по окупацији Босне и Херцеговине и Новопазарског Санџака, постала потпуно балканска држава; тежила је на Солун; и ишла је за тим да потчини своме утицају и Бугарску и Србију. У Србији је у томе у главном и успела захваљујући држању краља Милана.

Супарништво између Русије и Аустро-Угарске у Бугарској испало је веома неповољно по Русију. Кнез Александар Батенберг, рођак руских царева, још се некако колебао између те две државе, док га Русија као непоуздана није срушила, — али Фердинанд Кобуршки, његов наследник, изабран и доведен на престо Уједињене Бугарске против воље Русије, увео је Бугарску потпуно у круг аустро-угарске и немачке политике. Њега је цар Александар просто бојкотовао. Русија је изгубила у Бугарској доста симпатија због свог мешања у бугарске унутрашње ствари, и због неспретних поступања руских генерала Собољева и Кауљбарса, од којих је први био министар председник, а други војни министар кнеза Батенберга. Аустриска агитација, врло активна, тврдила је, да Русија тобоже иде за тим, да једноставно освоји Бугарску и да је претвори у некакав »Задунавски крај«.

Породичне везе између црногорске и руске династије, односно удаја црногорских принцеза Стане и Милице за руске велике кнежеве Николу и Петра Николајевиће, дала је нарочит значај руско-црногорским интимним односима у ово доба. Цар Александар је тада црногорског кнеза Николу називао и јавно »својим јединим искреним пријатељем«.

Сукоб са Аустро-Угарском и Немачком нагонио је Русију, да тражи савезнике на другој страни, Пошто је зближавање са Енглеском због азиских питања онда још било немогуће, остала је од великих сила једина Француска, са којом се могло доћи у везе. А и за Француску, понижену и увређену од Немачке, било је то зближавање са Русијом прека потреба. Француска је озбиљно помагала Русију обилатим зајмовима, који су делом ишли на развијање руске велике индустрије, а делом на реорганизацију руске војске. Посета француске флоте у Кронштату и руске у Тулону биле су психолошка припрема правог војничког савеза, који је године 1892. стварно закључен. У то се време на немачком престолу налазио млади Виљем II, кога је цар Александар просто презирао. Канцелар Бисмарк, који је ипак имао обзира према Русији, био је потиснут с власти. Кратко време пре свог одласка с власти он је објавио формални уговор о Тројном Савезу, коме је била пришла и Румунија, хотећи да мало застраши Русију. Али се ту »гвоздени канцелар« преварио. То објављивање само је убрзало формално склапање руско-француског савеза.