Историја Русије (А. Јелачић) 13

Историја Русије
Писац: Алексеј Јелачић

ГЛАВА XIII.
Културно стање московске Русије и културни преокрет половином XVII столећа.

Уочи рефорама Петра Великог московска Русија обухватала је велики део источноевропске равнице. Граница њена ишла је од Северног Мора на Ладошко Језеро и, приближујући се финском заливу, дуж Чудског и Псковског Језера све поред Шведске; на западу је граничила са Пољском, једним делом реком Дњепром, имајући на његовој десној обали мали делић земљишта са Кијевом; од Дњепра се граница продужавала преко степа готово на само ушће Дона и затим опет преко степа на горњи Кубан и горњи Терек, приближујући се кавкаским планинама и избијајући на Касписко Језеро. Касписко Језеро било је граница све до реке Урала; затим су граница река Урал и његова притока Уј; одатле је граница прелазила у Азијатску Русију, где није било потпуно одређене границе. Ипак, знало се, да је знатан део Сибира припадао Русији. Северну границу чинило је Северно Море.

Главно занимање огромне већине становништва било је земљорадња и оно што је с њом у вези. Велика већина народа били су сељаци. Градски живаљ био је малобројан, а градски живот слабо развијен. Већина градова нису били ништа друго но административна средишта и утврђења, најчешће малена и прављена од дрвета. Чак и највећи градови личили су на велика села, не изузимајући ни престоницу. Сем самог Кремља и тврђаве и његових цркава сва је Москва била саграђена од дрвета. Поред градова и села било је пуно манастира, од којих се многи јављају као камена утврђења. Земља је била својина или државе, или, као што се тада говорило, „Великог Господара,“ или цркве и манастира, или слободних баштиника-племића. Један део државног земљишта изнајмљивао се слободним сељацима под условом наследне аренде; то су били државни или „црни“ сељаци, „господарева сирочад;“ други део државне земље добивали су као спахилуке племићи, слуге цареве за службу. Знатан део градског живља такође се бавио земљорадњом, али је било нешто и занатлија и трговаца. Крупнији трговци учествовали су у великим финансиским пословима државе и заједно са државом бавили су се и великом увозном, извозном и транзитном трговином. Индустрије готово није било; тек средином XVII века јављају се прве фабрике за прераду гвожђа (оружје). Цело господарство имало је доста примитиван карактер. Али свакако већ средином XVII столећа почиње ипак да се развија трговачки капитализам; у вези с њим развија се донекле и грађанска идеологија, као и меркантилистичке теорије у владиним круговима. Саобраћај био је заостао; лети су се служили највише рекама, док су зими, иначе веома лоши, колски путеви постајали, благодарећи снегу, доста употребљиви. На саоницама путовало се веома брзо и доста угодно. Јавна безбедност на многим местима била је недовољна.

Поред Руса, „Великих,“ „Малих“ и „Белих“, било је и много различних других племена, такозваних алогена или руски инородаца; поред компактних маса Татара на Волги, било је и номадских степских, као и шумских татарских и финских племена, више или мање послушних према властима. То су били Башкири, Калмуци, Чуваши, Мордва, Черемиси, Зирјани, Ескими. У Сибиру је била сва сила различитих татарских и финских племена, која су већином само номинелно признавала руску власт и често су се бунила.

Држава и народ сматрани су као баштина царева.

Не само Даниловићи, него и бирани цареви Романови сматрани су као баштиници државе; они су били неограничени самодршци. Њихова власт је носила, поред тога, и теократско обележје: помазаници божји и покровитељи цркве, они су се јављали са атрибутима чисто божанске власти, усред огромног двора, у раскоши и сјају веома сложеног церемонијала. Сав њихов живот, почев од устајања па до одласка у кревет, био је нека врста обреда, а био је препун верских обреда и молитава.

Племство је било везано вечитом службом цару и држави. Оно је имало огромне повластице, земљишне поседе, баштине и спахилуке, насељене масама зависних сељака, који су опет били дужни да вечито и наследно служе племство, радећи на његовим њивама и дворовима и дајући му данак у новцу и плодовима. Од слободних најамника и закупаца, који су некад могли лако напустити своје господаре, а касније су о одређеном року постали „крѣпки“ земљи и личности господара, т. ј. стално су везани уз имање и личност племића без права да икад раскину ову везу. Њихова слобода коначно је укинута саборским Закоником цара Алексија, док их неколико других закона из XVII столећа све вите приближавају стању ропске зависности. У Москви је човек могао да прода себе и да постане вечити роб са женом и децом, али чешће је давао своју личност у залог на извесно време, као обезбеђење за зајам. Племство је само судило на својим баштинама и спахилуцима. Велика господа, имајући огромна имања и богате дворове, са масом служинчади, ,од које је један део био увек наоружан, јавља се као нека врста државних поглавара државица у великој монархиској московској држави. Међу овом великом господом ретко ћемо наћи у XVII столећу потомке старих владалачких кућа Рурикове крви. „Опричњина“ Ивана Грозног и Велика Буна темељно су промениле састав господарећег сталежа. Господа која служе на двору, у војсци и грађанској управи ограђивала су себе од превелике царске самовоље веома заплетеним системом такозваног „местњичества“. Не улазећи у подробности орвог обичаја, забележићемо само да су људи долазили до извесних виђенијих места у државној служби према своме пореклу и да су јако пазили на то, да не би умањили значај своје породице тим, што би примили нижа места, ако су њихови преци имали боља. Овај обичај био је јако штетан по ток државних послова, а изазивао је велику мржњу између појединих господских породица.

Не само господа, него су и сељаци били дужни служити цару, односно држави; слободни или државни сељаци непосредно, а спахиски посредно. И једни и други плаћали су новчане улоге, а у случају потребе ишли су и у рат.

Са патријархом на челу, одлично јерархиски уређена, црква је представљала веома моћну и богату организацију. Сва је просвета била још црквена. Као што није могао син племића напустити свој сталеж, или сељак свој, тако су и свештенички синови били, по свом пореклу, црквени људи. И свештеничке кћерке обично су се удавале за свештеничке синове.

И трговачки, односно градски сталеж, био је исто тако наследно везан за своје градове и занимања. Поред плаћања доста великог новчаног данка, грађани су вршили различне службе у финансиској управи земље, одговарајући лично и материјално за тачност уплате државних дажбина и за сигурност чувања и експедиције у средишње благајне прикупљеног новца. Најбогатији и најважнији трговци, такозвани гости, вршили су најодговорнију финансиску службу; бавећи се спољњом трговином на велико, они су били повереници државе и цареви, јер се спољња трговина сматрала царевим монополом.

Управа је била јако централизована. И већ у XVII столећу била је више мање бирократска. Суверени и донекле мистички покретач целокупне управе био је цар, уз кога је био стални савет, такозвана Бољарска Дума. Она се делила на интимно крунско веће и пленарну скупштину. У случају потребе сазивао се Земаљски Сабор, састављен од црквеног Сабора т. ј. патријарха, владика и игумана важнијих манастира, Бољарске Думе и депутата појединих корпорација племства и грађана. Земаљски Сабор није се сазивао у одређене рокове, није имао детаљног изборног закона и пословног реда, али је ипак сматран као ,,Савет целе земље“, тако да је његово мишљење имало велики морални и политички ауторитет. Централна надлештва била су невероватно комплицирана и гломазна; управа вршила се веома споро, а суђење је било неправедно. Градске општине и општине слободних сељака, нарочито на рускоме северу, уживале су доста широку самоуправу; али је ова самоуправа имала као главни задатак да обезбеди правилно плаћање пореза и других дажбина.

Сиромашна, технички, економска, политички и културно заостала земља, московска Русија била је ипак пуна самопоуздања и презира према осталом човечанству. Огромна већина Руса одликовала се ксенофобијом и националном охолошћу које су се огледале у начину примања странаца. Нарочито затуцани у својим празноверицама и конзерватизму, убеђени да они све знају најбоље и да су њихова вера и обичаји Богу потпуно угодни, изгледало је да Руси, бар у већини, нису способни ни за какав друштвени, привредни или културни напредак. Али државна потреба побољшања војне организације земље, која је толико патила од њених недостатака; затим неодољиви прилив странаца; успомене на Велику Буну, која је уздрмала прастаре обичаје и начела, пробудили су друштвену активност и критичку мисао. Тако се почео да јавља известан број људи са смислом за реформе и са критиком постојећег стања. То је изазивало културни преокрет и припремало реформу Петра Великог. Већ смо споменули јачање трговачког капитализма као врло напредну чињеницу. Исто тако не да се довољно оценити велики утицај придружења Украјине Москви и доласка више талентованих и напредних, већином црквених, људи из Украјине и Беле Русије у Москву. Најмаркантнија личност међу њима био је Симеон Полоцки, теолог, филозоф, политички мислилац, песник и педагог. Московска књижевност друге половине XVII столећа формира се под утицајем јужних и западних Руса, који су њени главни раденици. Ту имамо масу теолошких списа и житија светаца, и уџбеника, и стихова („вирши“) и драматичких комада на црквене и моралистичке теме. Од времена цара Алексија остао је веома занимљиви спис, који је пронађен и објављен тек средином XIX столећа. Писац тог дела, дипломатски чиновник Григорије Котошихин, емигрирао је изРусије и у Шведској је написао књигу о својој домовини. Ова књига није само интересантна као драгоцен извор за познавање Русије средином XVII века, него и као дело напредног духа. За цара Алексија, човека који је имао много напредног, спремали су у његовој канцеларији рукописне новине. На његовом двору могли су се наћи и западноевропски музички инструменти, а радило је и позориште састављено од западноевропских глумаца. Западноевропски обичаји продиру помало и у многе великашке куће. Министри цара Алексија Ордин-Нашчокин и Матвјејев покушавају да упуте Русију према Западној Европи. Један од великаша, кнез Василије Гољицин, располаже са великом библиотеком и ради цео један програм рефорама. Али не само у његовој библиотеци, него и „на врху,“ т. ј. код самог цара, читају се и рукописна дела Крижанићева.

Један Југословен, Хрват и католички фратар, Јурај Крижанић, који је дошао био на двор цара Алексија, постао је донекле претечом рефорама Петра Великог. „Мене зову“, вели он, „скитницом, пробисветом, — то није истина; ја сам дошао цару мога племена, ја сам дошао своме народу, у своју домовину, у земљу у којој мој рад једино може наћи употребе и донети користи, где може имати цену и наћи трг моја роба — поименце речници, граматике, преводи...“ А у своме спису „Политични думи“ (или „Разговори о владатељству“) он износи четири захтева, четири тачке програма о реформи: 1) просвета, 2) државна реглементација (у духу кољбертизма), 3) политичка слобода, и 4) техничко знање. Извесне тачке овог програма, управо прве две и четврту, унео је у свој програм и цар-револуционар, Петар Велики.

Изложена у претходној глави верска борба била је реакција на јаке појаве западњаштва, критике, напредних покушаја, али она није могла зауставити европеизирање Русије.