Историја Русије (А. Јелачић) 12

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Историја Русије
Писац: Алексеј Јелачић


ГЛАВА XII.
Доба првих Романова.

Избором Михајла Романова за цара свију Руса „Буна“ није била ликвидирана ни споља ни унутра. Споља није престајао рат са Пољском, која је држала у својим рукама Смољенск и друге западне покрајине московске државе и чији се краљевић и даље сматрао као московски цар. У Пољској су се налазили, као заробљеници и таоци, московски посланици на челу са митрополитом Филаретом, царевим оцем и означеним патријархом; на окупираном руском подручју, поред тога, постојала је странка Руса-присталица „цара“ Владислава. Са друге стране и шведски краљевић Магнус није се одрекао својих претензија на московски престо, сматрао се правим „господаром“ Великог Новгорода, који је заузео заједно са читавом покрајином. У земљи је пламтео грађански рат. У Астрахану се јавила влада „цара“ Ивана Димитријевића, сина другог Димитрија Лажног, која беше у дослуху са Персијанцима. У администрацији владао је хаос: државна благајна била је празна, Москва опустошена, Кремљ и царске палаче у жалосном стању. Веома тежак задатак имао је јадни млади цар Михајло. Али, — и то је један од парадокса руске историје — његова младост и слабост нису ометали ток државних послова. У царевој се околини, поред облигатних дворских улизица и покварењака, нашло и државника, који су били способни за рад и управу; а нарочито се истакао царев отац као државник првог реда. Филарет, чим се вратио из Пољске, беше посвећен за патријарха, а звао се „Велики Господар,“ као и цар, па је и стварно вршио дужност регента. Руско друштво, управо средњи сталежи, који су извукли државу из понора и чији су представници и даље остајали на окупу у земаљским саборима, показали су велику животну снагу и државнички смисао. У том првом буђењу критичног духа, претходника каснијих „рефорама,“ беше главни резултат Буне.

Влада цара Михајла очистила је земљу од пољских чета и домаћих хајдука; закључила је, разуме се незгодне због тешких прилика али апсолутно потребне, уговоре са Пољском и Шведском; уредила је, колико толико, државне финансије, администрацију и војску. По уговору са Шведском у Столбову (1617.) Новгород је, са већим делом његове области, враћен Москви, а само је комадић Балтичког Приморја са обалама реке Неве изгубљен за Русију. По примирју у Деулину (1618.) Пољска је задржала све освојене крајеве, а вратила је само заробљенике. Владислав се и даље називао царем московским. Од године 1632. до године 1634. Водио се поново рат између Москве и Пољске, па је руска војска близу Смољенска била приморана на капитулацију, али се Владислав, после очеве смрти као краљ Пољске, показао преслаб да заузме Москву. После тог рата, који Пољској није донео никакве користи, Владислав се морао изрично одрећи. титуле московског цара и признати Михајла.

Саобраћај са Западом и долазак странаца био је доста велик за време цара Михајла. Међу странцима налазили су се и предузимачи, који су у Русији отворили прве фабрике. Тад је дошао и научењак Адам Олеарије, који је написао одлично дело о московској Русији, и најзад дански принц Валдемар, за кога је цар хтео да уда своју ћерку Ирину, али је тај покушај пропао, јер су Руси од Данца тражили да напусти „нечастиву“ Лутерову веру. Када је он то одбио, Руси су га интернирали и готово злостављали. Могућно је, да је и ова жалосна афера, у којој се лепо огледа психологија високог московског друштва, убрзала рану смрт цара Михајла, који је умро у својој 48. години, мирно и неприметно, као што је и живео. (1645.). Његова су шеснаестогодишњег сина Алексија, према неким извештајима „обрали,“ т. ј. изабрали за цара. Из почетка нови цар није могао да игра неку већу политичку улогу. Али је касније постао државник, до душе сасвим нарочите врсте, али, свакако, са извесним идејама, методом и темпераментом. Један савременик вели, да му приликом избора на царство нису наметали никаквих обавеза, док су његова оца били формално ограничили у власти.

Првих година цара Алексија владала је камарила, на чијем челу беше царев васпитач, бољар Борис Морозов, царски шурак. Неред, хаос и насиља у администрацији и судству, које се у појачаној мери увели Морозов и његово друштво, изазвали су у Москви отворену буну приликом које се говорило, да се цео свет „колеба.“ Разуме се, да то није био покрет само против неваљалих и несавесних чиновника, него и против владајућих и богатих уопште. Влада је морала да попушта и у личним питањима и у начелним. Прешло се одмах на израду једног новог законика, веома потребног због непотпуности и застарелости царског Судебника и нагомиланости противречних указа. Нови законик, израђен према жељама сабора и потписан од саборских чланова, објављен је штампом 1649. као Саборно Уложење (1649.).

Саборски Законик цара Алексија није решио тешке проблеме руског живота: нити су администрација и судство озбиљно побољшани, нити су чворови социјалних несугласица разрешени. Али је московска Русија ипак добила систематизован законик, који је важио као основа правног поретка државе све до средине XIX столећа. Што се тиче социјалних сукоба, Законик је продужио и појачао тенденцију, која је почела да избија већ за време Ивана Грозног, да се продужује рок за тражење одбеглих кметова судским путем; пошто је Законик тај рок укинуо, кметска зависност добија карактер вечите везе између сељака и спахија, иако се још сељак-кмет није могао сматрати као роб.

Неуређеност и неправичност администрације и судства, као и социјална неправда и економске недаће, изазвале су и после Законика више крвавих буна у покрајинама и у самој престоници. Московска буна године 1662., која је била угушена са великом свирепошћу, имала је као непосредни узрок новчану кризу. Због великих ратова (са Шведском и Пољском) влада је пустила у саобраћај много бакреног новца, који је имао принудни курс сребреног. Десило се оно, што се обично дешава приликом кредитних операција такве врсте: из почетка све је ишло добро, па се бакрени новац лако одржавао у вредности сребреног, али када је касније почело превелико ковање тог новца, размена његова била је обустављена, учињене су велике злоупотребе, и на послетку влада је престала да прима бакрени новац за плаћање пореза и такса, док је сама вршила све своје исплате у бакру. Услед тога настао је застој у пословима, дошла је општа беда и велика скупоћа. Вести о грдним злоупотребама још више су узрујале масе, па је така избила поменута побуна. Угушивши је, влада је ускоро повукла тај кобни бакрени новац.

Нерасположење маса према режиму добило је неколико година касније карактер опште побуне једног великог дела царевине. Сав се Југоисток нашао у пожару социјалне револуције, познате под именом Разиновштине. Степан Разин је био прави козак, један од оних стародревних руских људи које народна машта везује са битним појмом козаштва, људи којима обиље њихове снаге није допуштало да трпе и седе код куће, него их је вукло међу слободне козаке.) Разин би полазио с пролећа, као изасланик козачки дивљим народима, а на јесен би већ био спреман да иде у хаџилук на супротни крај света, у Соловецки Манастир на Белом Мору, да се поклони тамошњим свецима и њиховим моштима: „Много је побијено, много опљачкано, треба и душу спасавати,“ како вели у јуначкој песми Разину сличан јунак, гусар Василије Буслајев. „Заиста, Стењка Разин дошао је богат,“ — толико богат, да се једва може веровати; на његовим лађама сви су конопци свилени, а једра су им од скупоцених тканина перзиских, или такођер од свиле саткана“... Степана Тимотијевића величали су као цара; стајали су пред њим на коленима, клањали му се до земље. На његовом победничком путу прате га чудеса и визије, као на пример приликом опсаде Астрахана, где је цела царска војска — изузев само једног од двојице заповедника, са неколицином официра и војника, и страног шефа артиљерије — прешла на његову страну, скупа са целокупним грађанством те богате трговачке вароши. Већ прво знатније дело овог вође јасно је обележило социјалну садржину његова покрета, која му је отварала градове, предавала у руке тврђаве, царске топове, и ратне бродове, то беше: мучење и убијање шефова царског каравана, а пуштање на слободу робова и прогоњених, и организовање у банде прогнаника и ослобођених робијаша. Ослобађање кметова, робова, затвореника; пљачкање и убијање богатих и силних и подела имања међу сиротињу; уписивање свију у козаке; стварање демократских народних већа, понекад оштро иступање против цркве н њених обреда, и обећавање да ће спалити све хартије „горе“ (т. ј. код цара); прекори племству, властима, и влади верним војницима, да су издајници, и да не служе верно цару; све то привлачи огромне масе њему. У једном од Разинових одреда узима учешћа и сам лажни царевић Алексије. Сви се куну на верност цару и Разину. Козаци и сељаци, варошка сиротиња, робови, побегли калуђери, нешто иако веома мало племића ренегата, од руске државе тлачени Татари, и друга дивља и полудивља племена, најзад уопште присташе старог верског закона, сви су се ти скупили под Разиновом заставом. У великој војсци, сакупљеној против Разина, — како саопштава војвода у једном реферату цару — нашло се на окупу свега 209 чланова московског престоничког високог племства, док 583 члана нису дошла; од средњег племства престоничког био је у војсци 291, а отсутно 1508, док ниже племство уопште није ни дошло, било из страха било услед акције Разинових банда. Али је ипак државна организација царске Москве, уз помоћ сталног кадра војничког, који је онда почео да се ствара, победила шарене гомиле социјалних револуционара, а Разин је, након нечувених мука, свршио свој бурни живот на губилишту у Москви (1671.).

Велики потреси из доба Велике Буне готово су посве заборављени од руских маса и ми о њима знамо једино из мемоара савременика и из различитих докумената. Само Разина лично народ није заборавио, — успомена на њ живела је трајно у народном предању и у песми, а његов програм дејствовао је и у садашњој Русији након његове смрти. Он се од многих сматра као неки претходник руске социјалне револуције, зато му је подигнут споменик у његовој некадашњој престоници Астрахану, на ушћу његове омиљене реке Волге, којој је он принео на жртву и своју дивну љубавницу — кћер перзискога хана.

И црква није имала мира за време цара Алексија. Већ је одавна стављено било на дневни ред питање о правилном тексту Светог Писма и богослужбених књига, као и о правилном начину црквеног певања и вршења црквених и уопште верских обреда. Због тих питања долазило је више пута до веома бурних полемика и оштрих сукоба у цркви. Тако су, на пример, изазвала оштру и велику полемику питања о томе, да ли треба приликом свечане литије обилазити цркву према сунцу, или да ли треба за време црквене службе изговарати реч „алилуја“ два или три пута. Сабор од 1551. године утврдио је у своме „Стоглаву“ низ варијаната у читању текстова и код црквене службе, које су довеле до разлика између руске и грчке цркве. У XVII столећу руски стручњаци који су били лоше спреме још су више умножили ове разлике. Кад је Москва дошла у тешњи додир са Кијевом, који није никад губио веза са грчком црквом и у ком је од године 1620. цветала за оно време лепо уређена висока теолошка школа, научењаци, који су у Москву долазили из те школе, упозоравали су московске црквене власти на неправилности, које су се поткрале у обреде московске цркве. За московске Русе ови су јужњаци изгледали веома сумњиви, као полулатинци; звали су их „обљиванци“, стога, што су крштени само сипањем воде на њих приликом крштења, а не спуштањем у крстионицу. Али су Кијевљани били боље образовани и имали су јачу диалектичку спрему. У Москву су били позвани и Грци, да изведу потребне исправке у црквеним књигама и обредима. На чело целог покрета реформе стао је патријарх Никон. То беше човек гвоздене воље, али насртљив и бескрајно частољубив. Стасит и леп, са дивним гласом, он се истакао још као свештеник; онда је, после смрти све своје деце, коју је схватио као знак божје воље да се закалуђери, отишао у манастир. Као игуман, а касније владика Никон је успео да постане веома популаран и поштован, упознао се интимно са царем и имао на њ моћан уплив. Нежна, донекле женска, естетска природа цара Алексија била је потпуно освојена од величанственог „старца“. Као царски кандидат постао је Никон владика у Новграду, где се изванредно лепо држао приликом буне која се тамо одиграла. Усред општег метежа и потпуне безглавости власти, једини Никон није изгубио присебности духа, него се јавио као одлучан човек, па је чак од побуњеника настрадао. Кад је ускоро затим умро стари патријарх, Никона су са одушевљењем изабрали на његово место. Том приликом Никон је искористио обичај одбијања понуђеног му највишег црквеног звања, да би натерао цара, црквене и световне великодостојнике, свештенство и народну масу, да му се закуну, да ће га нарочито поштовати и слушати и да ће га пустити да изврши све црквене реформе, према свом нахођењу. Мало касније цар је Никону дао наслов „Великог Господара“, а за време рата са Пољском и царевог одласка на бојиште Никон, је вршио регентску дужност. Црквене реформе Никон је извео уз помоћ Грка и јужних Руса на веома оштар начин: уневши у црквене књиге потребне поправке, он је наредио да се старе књиге спале; непокорне свештенике прогањао је; а иконе, за које је нашао да нису сликане као што треба, дао је спалити и разлупати.

Пошто обреди и текст, освећени дугом традицијом, имају увек и свуда велики значај, разумљиво је, што су Никонове мере наишле на велико негодовање и отпор. У исто време Никон је почео уводити неку врсту папоцезаризма, истичући на сваком кораку превласт свештенства над царством. Кудио је Законик од 1649., што је црквена имања ставио под надзор световних установа и црквене људе под световни суд (у неким случајевима). Овом акцијом, као и грубим поступцима према појединцима из цареве околине, он се јако замерио многима, па на крају крајева и самом цару. Запазивши да је цар постао према њему хладан, Никон је демонстративно напустио Москву и патријаршиску столицу, али је из своје резиденције, манастира Новог Јерусалима, продужио свој рад, пишући веома оштра писма цару. Тај црквено-политички сукоб трајао је више година, а завршио се 1667. године великим црквеним сабором, уз учешће двојице васељенских патријарха. На том сабору цар се лично парничио са патријархом. Никон је, поред личне парнице, кренуо ту и начелну расправу о односима између свештенства и царства. Својим охолим понашањем и изазивањем сабора Никон је много помогао цару, да добије овај знаменити процес. Сабор је осудио Никона и одузео му и патријархат и епископство и свештеничко звање; као прост калуђер отишао је он у прогонство на далеки север. Приликом свечане деградације, Никон се ругао васељенским патријарсима и до краја живота остао је несаломљив. У начелним одлукама сабора изрично је потврђено московско-византиско схватање првенства царства над свештенством, али је Никону дато за право у целокупном његовом реформаторском раду.

Људи „старе вере“ или „старог обреда“ били су проглашени за „раскољнике“-шизматике; световна власт је позвана да са онима, који неће да се покају, поступи на најсуровији начин. Многи свештеници и мноштво народа одбили су да се покоре саборској одлуци и са своје стране су држали „Никонову цркву“ шизматичком и чак јеретичком. Многи су и самог цара оглашавали за Антихриста, што је одобрио саборске одлуке, којима се рушила стара побожност; а та се побожност састојала, поред поштовања старих књига и икона, још у прављењу знака крста са два прста, у писању имена Исуса са једним и, у вршењу литургије са пет хлебова и у употреби крста са осам штапова. „Православни мора да умире за једно аз“; „Пре нас је тако положено од светаца, нека лежи тако до краја“ тако је говорио вођа „старовераца“ протопоп Авакум, кога су власти најзад, после многих прогона, спалиле на ломачи. Његова знаменита аутобиографија, главна света књига „старовераца“, јесте докуменат необичне душевне снаге и ретка сведоџба о одлучности и чврстоћи карактера и о безграничном верском заносу, који импонује чак и модерном читаоцу, веома далеком од ових интереса и борби. Са таквим вођама, међу које спадају и две жене из најбољих московских кругова, дворске госпође и бољарске супруге, које су пошле на муке, у прогонство и смрт због старе вере, покрет је добио великог маха. И у Разиновштини су староверци активно учествовали, а дигли су и посебну буну у Соловјецком Манастиру, која је трајала осам година. Духовни расцеп у руском народу, изазван радом Никоновим и одлукама сабора, имао је веома велико значење у току целокупне политичке, социјалне и културне историје Русије; од староверства почело је једним делом руско секташтво, веома разгранато и испреплетено са многим струјама млађег и старијег порекла.

Спољњи догађаји у време цара Алексија такође су од велике важности у историји Русије. Године 1648. букнуо је у Украјини одавна припремани устанак против Пољака. Ова буна није била прва, али овог пута она је, вођена од Богдана Хмељницког, угледног козачког часника из околине Чигирина у кијевском крају, довела до оцепљења великог дела Украјине од Пољске и до њеног припајања Москви. За кратко време Богдан је успео да тешку увреду, коју је претрпео лично (један високи пољски чиновник отео му је жену и убио сина) претвори у револт целог народа. Разуме се, да се та чињеница може највише објаснити нарочитим расположењем самог народа. У овој буни, која је обухватила целу Украјину у ужем смислу са једне и друге стране Дњепра, т. ј. черњиговске, полтавске и кијевске крајеве, па се проширила на Подолију, Волинију и Галицију, козаци и побуњени кметови, који им се са одушевљењем придружише, потукоше у више махова Пољаке и, уз помоћ кримског хана, опколише крај Зборова, у Галицији, пољску главну војску са самим краљем на челу. У борбама се и једна и друга војска показаше као изванредно свирепе. Али према уговору о миру, закљученом у Зборову, краљ је дао потпуну амнестију побуњеницима и признао је Хмељницког као хетмана, т. ј. као војводу и поглавара козака. Сељаци су имали да се врате у пређашње стање, а повишен је број повлашћених козака на 60.000. Том приликом ограничено је право жидова да се насељавају по Украјини; забрањено је језуитима да живе у местима где има православних; призната је равноправност свих трију хришћанских вероисповести: римокатоличке, гркокатоличке и православне и кијевском православном митрополиту дато је место у пољском сенату.

Зборовски уговор показао се одмах као неизводљив; Пољаци стварно нису хтели признати равноправност вере, а Богдан није могао, нити је хтео да натера масе сељака на повратак у омражено подаништво племству. Свак је хтео да буде козак, да би добио козачке повластице. Тако се у невољи закључени уговор спроводио неискрено, и ускоро је дошло до прекида. Овог пута Богдан је био лоше среће, а издаја учињена у одсудном тренутку од стране кримског хана довела је у питање све тековине првог устанка. Нови уговор свео је број повлашћених козака на 20.000. Разуме се, да је овај уговор било још теже испунити него зборовски. Богдан, који је водио преговоре на све стране, одлучио се најзад на савез са Москвом или, као што се онда говорило, да ступи „под високу царску руку“. Московска влада сазвала је Земаљски Сабор да се изјасни о питању: да ли треба примити понуду малоруског хетмана. Пошто се сабор изјаснио, да се та понуда прихвати, дошло је до велике скупштине или „Раде“ у Перејаслављу 8. јануара 1654. На овој „Ради“ Богдан је, опкољен „старшином“ т. ј. својим штабом, војним великодостојницчма и часницима, запитао сакупљену војску „под чију руку“ она хоће. Сви су се изјаснили за „цара источног, православног“. Духови су били припремљени за ову одлуку вештом политичком и верском агитацијом и традицијом честих одлазака украјинских незадовољника у московске пределе, нарочито у такозвану „слободску Украјину“ т. ј. у харковски крај и јужне делове вороњешке и курске губерннје. Одлука је донета једногласно. Али је одмах дошло до неприлике, јер су Богдан и старшина, полажући заклетву на верност цару, хтели да у исто време приме заклетву, коју би, по њиховом схваћању, московско посланство требало да положи у име царево. Кад посланство није пристало на то, онда су Богдан, старшина и војска положили једнострану заклетву. Односи између Украјине и Москве били су мало касније уређени на тај начин, што је Богдан послао у Москву једну представку, на коју је дошао царев одговор.

Правници нису сложнн у државоправној оцени ових аката, али је свакако Украјина имала веома широку аутономију, те се првих година Москва готово није ништа мешала у украјинске послове. Природно је, да је Пољска сматрала уговор Богданов са Москвом као повод за рат. У борбама Пољаци нису прошли добро и Пољска је морала признати оцепљење Украјине, леве обале Дњепра и запорошке војске, уступила је Москви Смољенск са његовом облашћу и сјеверски крај. Године 1686. и стародревни руски град Кијев припао је коначно московској држави. За време рата са Пољском московска војска је више пута продирала дубоко у пределе пољско-литванске. Цела Украјина и Белорусија биле су у рукама московске војске и козака. Неспретна политика Москве према Шведској, која је довела до рата, упропастила је ове велике ратне тековине иако је мир са Шведском био склопљен без територијалних уступака. Између Москве и Украјине, већ за доба Хмељницкога, долазило је до задевица и размирица; а после смрти Хмељницкога хетмани су се мењали често и на левој и на десној обали Дњепра, често водећи противмосковске преговоре и са Кримом и са Турском и са Пољском и чак ступајући у службу ових држава. Козаци су се, бранећи своју самосталност, сукобили са московском војском у више махова. Са московске стране није увек било ни довољно разумевања, ни такта, ни искрености у политици према Украјини. Али треба рећи, да је ипак прост народ више тежио Москви, него старшина, која је имала извесне симпатије за Пољску, или је сањала о потпуној државној самосталности, и више свештенство, коме је била главна ствар самосталност украјинске цркве, јер је Москва претила да ће кијевску митрополију потчинити московском патријарху, што је касније и учинила.

У време цара Алексија, Русија је уопште водила доста активну спољњу политику, те су се московски посланици са пратњом виђали на свима европским дворовима, као и у Техерану и чак у далекој Кини. Свуда су они обраћали на се пажњу чудноватим оделом и чудновато насртљивим понашањем, у коме се ипак јасно осећала национална самосвест и чврста воља да се очува углед земље и њеног цара и да се заштите њени битни интереси. За време цара Алексија руска политика бринула се, међу осталим, и о заштити балканских хришћана, па је и сам цар Алексије више пута изјављивао своје симпатије потиштенима, не само као људима исте вере него и истог језика, као Словенима. Хришћански калуђери, нарочито Срби, били су у то време лепо примани у Москви.

Цар Алексије је страдао од прекомерне дебљине. У 45. години он је изгледао већ сасвим стар и није могао да се дуже одржи. Две године пред смрт он се постарао да обезбеди престо свом старијем сину: цар је представио царевића Тодора бољарима, војсци, племству, народу и страним посланицима, који су се у Москви затекли, као да је тражио пристанак тих фактора, да му Тодор буде наследник. То је требало тим пре, што је сабор 1613. изабрао за цара Михајла Романова и његова сина али не и све његове потомке. Тако је Тодор проглашен за престолонаследника. Цар Алексије био је ожењен два пута. Од прве жене Марије Милославске имао је много деце; али, синови су му се рађали слаби, тако да је пред смрт имао свега још двојицу: врло способног али слабог Тодора и сасвим болесног и готово кретена Ивана. Цареве ћерке, међутим, беху врло здраве, енергичне и паметне, нарочито Софија, девојка необично частољубива, која се показала и као политичар од талента. Из другог брака са Наталијом Наришкином имао је цар сина Петра, који је изванредно много обећавао у сваком погледу, још као мало дете, и ћерку Наталију. Ове две породице царских рођака, Милославски и Наришкини, припадали су нижем племству, али, дошавши у непосредну близину престола и располажући онда великим богатством, као и са више места у Бољарској Думи, оне су дошле на чело дворских странака. Тек што је цар Алексије заклопио очи, почеше Милославски своје интриге, уперене против царице удовице Наталије и њеног рода. Растерано је било цело њено друштво, а царица са децом готово је затворена у сеоцу Преображенском крај Москве.

Цар Теодор, који је имао лепих способности и чак извесне спреме, није се, због младости и слабог здравља, много мешао у државне послове. За његове владе продужило се у главном ширење западно-европских, нарочито пољских обичаја; учвршћиване су везе с Европом; радило се на техничком преуређењу војске; па је у том послу од изванредног значаја свечано укидање „мјесњичества.“ Мислило се и на широку децентрализацију Русије, односно на федерализацију државе и аристократизацију управе: Русија је требала да буде подељена на неколико покрајина на челу са угледним бољарима-намесницима, већином кнезовима. Овај покрет осујетио је патријарх. Мислило се, иако са много мање одлучности и више у тајности на припремне радње за ликвидацију кметске зависности сељака, на име на регулисање њихових обавеза према спахијама са знатним олакшицама за сељаке. Отварање прве више школе у Москви, Славено-грко-латинске Академије, уноси нарочито лепу и карактеристичну црту у слику овог напредног и занимљивог доба.

Почетком године 1682. цар Тодор још је председавао веома свечаној и са глумачком вештином изведеној седници проширене Бољарске Думе, на. којој су спаљени акти и књиге о „мјесњичеству,“ на велику жалост модерних историчара и на велику корист за ток ондашњих ратних послова у Русији. Ускоро затим млади цар почео је да се гаси. Ни лекарска помоћ, ни бриге његове царице и сестре му, царевне Софије, нису могле да спасу Тодора. Чим је он умро (27. априла 1682. године) одмах је отпочела борба за власт између Милославских и Наришкина. Обе су породице имале свог кандидата за цара: прва царевића Ивана, а друга царевића Петра.