Istorija Rusije (A. Jelačić) 12

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Istorija Rusije
Pisac: Aleksej Jelačić


GLAVA XII.
Doba prvih Romanova.

Izborom Mihajla Romanova za cara sviju Rusa „Buna“ nije bila likvidirana ni spolja ni unutra. Spolja nije prestajao rat sa Poljskom, koja je držala u svojim rukama Smoljensk i druge zapadne pokrajine moskovske države i čiji se kraljević i dalje smatrao kao moskovski car. U Poljskoj su se nalazili, kao zarobljenici i taoci, moskovski poslanici na čelu sa mitropolitom Filaretom, carevim ocem i označenim patrijarhom; na okupiranom ruskom području, pored toga, postojala je stranka Rusa-pristalica „cara“ Vladislava. Sa druge strane i švedski kraljević Magnus nije se odrekao svojih pretenzija na moskovski presto, smatrao se pravim „gospodarom“ Velikog Novgoroda, koji je zauzeo zajedno sa čitavom pokrajinom. U zemlji je plamteo građanski rat. U Astrahanu se javila vlada „cara“ Ivana Dimitrijevića, sina drugog Dimitrija Lažnog, koja beše u dosluhu sa Persijancima. U administraciji vladao je haos: državna blagajna bila je prazna, Moskva opustošena, Kremlj i carske palače u žalosnom stanju. Veoma težak zadatak imao je jadni mladi car Mihajlo. Ali, — i to je jedan od paradoksa ruske istorije — njegova mladost i slabost nisu ometali tok državnih poslova. U carevoj se okolini, pored obligatnih dvorskih ulizica i pokvarenjaka, našlo i državnika, koji su bili sposobni za rad i upravu; a naročito se istakao carev otac kao državnik prvog reda. Filaret, čim se vratio iz Poljske, beše posvećen za patrijarha, a zvao se „Veliki Gospodar,“ kao i car, pa je i stvarno vršio dužnost regenta. Rusko društvo, upravo srednji staleži, koji su izvukli državu iz ponora i čiji su predstavnici i dalje ostajali na okupu u zemaljskim saborima, pokazali su veliku životnu snagu i državnički smisao. U tom prvom buđenju kritičnog duha, prethodnika kasnijih „reforama,“ beše glavni rezultat Bune.

Vlada cara Mihajla očistila je zemlju od poljskih četa i domaćih hajduka; zaključila je, razume se nezgodne zbog teških prilika ali apsolutno potrebne, ugovore sa Poljskom i Švedskom; uredila je, koliko toliko, državne finansije, administraciju i vojsku. Po ugovoru sa Švedskom u Stolbovu (1617.) Novgorod je, sa većim delom njegove oblasti, vraćen Moskvi, a samo je komadić Baltičkog Primorja sa obalama reke Neve izgubljen za Rusiju. Po primirju u Deulinu (1618.) Poljska je zadržala sve osvojene krajeve, a vratila je samo zarobljenike. Vladislav se i dalje nazivao carem moskovskim. Od godine 1632. do godine 1634. Vodio se ponovo rat između Moskve i Poljske, pa je ruska vojska blizu Smoljenska bila primorana na kapitulaciju, ali se Vladislav, posle očeve smrti kao kralj Poljske, pokazao preslab da zauzme Moskvu. Posle tog rata, koji Poljskoj nije doneo nikakve koristi, Vladislav se morao izrično odreći. titule moskovskog cara i priznati Mihajla.

Saobraćaj sa Zapadom i dolazak stranaca bio je dosta velik za vreme cara Mihajla. Među strancima nalazili su se i preduzimači, koji su u Rusiji otvorili prve fabrike. Tad je došao i naučenjak Adam Olearije, koji je napisao odlično delo o moskovskoj Rusiji, i najzad danski princ Valdemar, za koga je car hteo da uda svoju ćerku Irinu, ali je taj pokušaj propao, jer su Rusi od Danca tražili da napusti „nečastivu“ Luterovu veru. Kada je on to odbio, Rusi su ga internirali i gotovo zlostavljali. Mogućno je, da je i ova žalosna afera, u kojoj se lepo ogleda psihologija visokog moskovskog društva, ubrzala ranu smrt cara Mihajla, koji je umro u svojoj 48. godini, mirno i neprimetno, kao što je i živeo. (1645.). Njegova su šesnaestogodišnjeg sina Aleksija, prema nekim izveštajima „obrali,“ t. j. izabrali za cara. Iz početka novi car nije mogao da igra neku veću političku ulogu. Ali je kasnije postao državnik, do duše sasvim naročite vrste, ali, svakako, sa izvesnim idejama, metodom i temperamentom. Jedan savremenik veli, da mu prilikom izbora na carstvo nisu nametali nikakvih obaveza, dok su njegova oca bili formalno ograničili u vlasti.

Prvih godina cara Aleksija vladala je kamarila, na čijem čelu beše carev vaspitač, boljar Boris Morozov, carski šurak. Nered, haos i nasilja u administraciji i sudstvu, koje se u pojačanoj meri uveli Morozov i njegovo društvo, izazvali su u Moskvi otvorenu bunu prilikom koje se govorilo, da se ceo svet „koleba.“ Razume se, da to nije bio pokret samo protiv nevaljalih i nesavesnih činovnika, nego i protiv vladajućih i bogatih uopšte. Vlada je morala da popušta i u ličnim pitanjima i u načelnim. Prešlo se odmah na izradu jednog novog zakonika, veoma potrebnog zbog nepotpunosti i zastarelosti carskog Sudebnika i nagomilanosti protivrečnih ukaza. Novi zakonik, izrađen prema željama sabora i potpisan od saborskih članova, objavljen je štampom 1649. kao Saborno Uloženje (1649.).

Saborski Zakonik cara Aleksija nije rešio teške probleme ruskog života: niti su administracija i sudstvo ozbiljno poboljšani, niti su čvorovi socijalnih nesuglasica razrešeni. Ali je moskovska Rusija ipak dobila sistematizovan zakonik, koji je važio kao osnova pravnog poretka države sve do sredine XIX stoleća. Što se tiče socijalnih sukoba, Zakonik je produžio i pojačao tendenciju, koja je počela da izbija već za vreme Ivana Groznog, da se produžuje rok za traženje odbeglih kmetova sudskim putem; pošto je Zakonik taj rok ukinuo, kmetska zavisnost dobija karakter večite veze između seljaka i spahija, iako se još seljak-kmet nije mogao smatrati kao rob.

Neuređenost i nepravičnost administracije i sudstva, kao i socijalna nepravda i ekonomske nedaće, izazvale su i posle Zakonika više krvavih buna u pokrajinama i u samoj prestonici. Moskovska buna godine 1662., koja je bila ugušena sa velikom svirepošću, imala je kao neposredni uzrok novčanu krizu. Zbog velikih ratova (sa Švedskom i Poljskom) vlada je pustila u saobraćaj mnogo bakrenog novca, koji je imao prinudni kurs srebrenog. Desilo se ono, što se obično dešava prilikom kreditnih operacija takve vrste: iz početka sve je išlo dobro, pa se bakreni novac lako održavao u vrednosti srebrenog, ali kada je kasnije počelo preveliko kovanje tog novca, razmena njegova bila je obustavljena, učinjene su velike zloupotrebe, i na posletku vlada je prestala da prima bakreni novac za plaćanje poreza i taksa, dok je sama vršila sve svoje isplate u bakru. Usled toga nastao je zastoj u poslovima, došla je opšta beda i velika skupoća. Vesti o grdnim zloupotrebama još više su uzrujale mase, pa je taka izbila pomenuta pobuna. Ugušivši je, vlada je uskoro povukla taj kobni bakreni novac.

Neraspoloženje masa prema režimu dobilo je nekoliko godina kasnije karakter opšte pobune jednog velikog dela carevine. Sav se Jugoistok našao u požaru socijalne revolucije, poznate pod imenom Razinovštine. Stepan Razin je bio pravi kozak, jedan od onih starodrevnih ruskih ljudi koje narodna mašta vezuje sa bitnim pojmom kozaštva, ljudi kojima obilje njihove snage nije dopuštalo da trpe i sede kod kuće, nego ih je vuklo među slobodne kozake.) Razin bi polazio s proleća, kao izaslanik kozački divljim narodima, a na jesen bi već bio spreman da ide u hadžiluk na suprotni kraj sveta, u Solovecki Manastir na Belom Moru, da se pokloni tamošnjim svecima i njihovim moštima: „Mnogo je pobijeno, mnogo opljačkano, treba i dušu spasavati,“ kako veli u junačkoj pesmi Razinu sličan junak, gusar Vasilije Buslajev. „Zaista, Stenjka Razin došao je bogat,“ — toliko bogat, da se jedva može verovati; na njegovim lađama svi su konopci svileni, a jedra su im od skupocenih tkanina perziskih, ili također od svile satkana“... Stepana Timotijevića veličali su kao cara; stajali su pred njim na kolenima, klanjali mu se do zemlje. Na njegovom pobedničkom putu prate ga čudesa i vizije, kao na primer prilikom opsade Astrahana, gde je cela carska vojska — izuzev samo jednog od dvojice zapovednika, sa nekolicinom oficira i vojnika, i stranog šefa artiljerije — prešla na njegovu stranu, skupa sa celokupnim građanstvom te bogate trgovačke varoši. Već prvo znatnije delo ovog vođe jasno je obeležilo socijalnu sadržinu njegova pokreta, koja mu je otvarala gradove, predavala u ruke tvrđave, carske topove, i ratne brodove, to beše: mučenje i ubijanje šefova carskog karavana, a puštanje na slobodu robova i progonjenih, i organizovanje u bande prognanika i oslobođenih robijaša. Oslobađanje kmetova, robova, zatvorenika; pljačkanje i ubijanje bogatih i silnih i podela imanja među sirotinju; upisivanje sviju u kozake; stvaranje demokratskih narodnih veća, ponekad oštro istupanje protiv crkve n njenih obreda, i obećavanje da će spaliti sve hartije „gore“ (t. j. kod cara); prekori plemstvu, vlastima, i vladi vernim vojnicima, da su izdajnici, i da ne služe verno caru; sve to privlači ogromne mase njemu. U jednom od Razinovih odreda uzima učešća i sam lažni carević Aleksije. Svi se kunu na vernost caru i Razinu. Kozaci i seljaci, varoška sirotinja, robovi, pobegli kaluđeri, nešto iako veoma malo plemića renegata, od ruske države tlačeni Tatari, i druga divlja i poludivlja plemena, najzad uopšte pristaše starog verskog zakona, svi su se ti skupili pod Razinovom zastavom. U velikoj vojsci, sakupljenoj protiv Razina, — kako saopštava vojvoda u jednom referatu caru — našlo se na okupu svega 209 članova moskovskog prestoničkog visokog plemstva, dok 583 člana nisu došla; od srednjeg plemstva prestoničkog bio je u vojsci 291, a otsutno 1508, dok niže plemstvo uopšte nije ni došlo, bilo iz straha bilo usled akcije Razinovih banda. Ali je ipak državna organizacija carske Moskve, uz pomoć stalnog kadra vojničkog, koji je onda počeo da se stvara, pobedila šarene gomile socijalnih revolucionara, a Razin je, nakon nečuvenih muka, svršio svoj burni život na gubilištu u Moskvi (1671.).

Veliki potresi iz doba Velike Bune gotovo su posve zaboravljeni od ruskih masa i mi o njima znamo jedino iz memoara savremenika i iz različitih dokumenata. Samo Razina lično narod nije zaboravio, — uspomena na nj živela je trajno u narodnom predanju i u pesmi, a njegov program dejstvovao je i u sadašnjoj Rusiji nakon njegove smrti. On se od mnogih smatra kao neki prethodnik ruske socijalne revolucije, zato mu je podignut spomenik u njegovoj nekadašnjoj prestonici Astrahanu, na ušću njegove omiljene reke Volge, kojoj je on prineo na žrtvu i svoju divnu ljubavnicu — kćer perziskoga hana.

I crkva nije imala mira za vreme cara Aleksija. Već je odavna stavljeno bilo na dnevni red pitanje o pravilnom tekstu Svetog Pisma i bogoslužbenih knjiga, kao i o pravilnom načinu crkvenog pevanja i vršenja crkvenih i uopšte verskih obreda. Zbog tih pitanja dolazilo je više puta do veoma burnih polemika i oštrih sukoba u crkvi. Tako su, na primer, izazvala oštru i veliku polemiku pitanja o tome, da li treba prilikom svečane litije obilaziti crkvu prema suncu, ili da li treba za vreme crkvene službe izgovarati reč „aliluja“ dva ili tri puta. Sabor od 1551. godine utvrdio je u svome „Stoglavu“ niz varijanata u čitanju tekstova i kod crkvene službe, koje su dovele do razlika između ruske i grčke crkve. U XVII stoleću ruski stručnjaci koji su bili loše spreme još su više umnožili ove razlike. Kad je Moskva došla u tešnji dodir sa Kijevom, koji nije nikad gubio veza sa grčkom crkvom i u kom je od godine 1620. cvetala za ono vreme lepo uređena visoka teološka škola, naučenjaci, koji su u Moskvu dolazili iz te škole, upozoravali su moskovske crkvene vlasti na nepravilnosti, koje su se potkrale u obrede moskovske crkve. Za moskovske Ruse ovi su južnjaci izgledali veoma sumnjivi, kao polulatinci; zvali su ih „obljivanci“, stoga, što su kršteni samo sipanjem vode na njih prilikom krštenja, a ne spuštanjem u krstionicu. Ali su Kijevljani bili bolje obrazovani i imali su jaču dialektičku spremu. U Moskvu su bili pozvani i Grci, da izvedu potrebne ispravke u crkvenim knjigama i obredima. Na čelo celog pokreta reforme stao je patrijarh Nikon. To beše čovek gvozdene volje, ali nasrtljiv i beskrajno častoljubiv. Stasit i lep, sa divnim glasom, on se istakao još kao sveštenik; onda je, posle smrti sve svoje dece, koju je shvatio kao znak božje volje da se zakaluđeri, otišao u manastir. Kao iguman, a kasnije vladika Nikon je uspeo da postane veoma popularan i poštovan, upoznao se intimno sa carem i imao na nj moćan upliv. Nežna, donekle ženska, estetska priroda cara Aleksija bila je potpuno osvojena od veličanstvenog „starca“. Kao carski kandidat postao je Nikon vladika u Novgradu, gde se izvanredno lepo držao prilikom bune koja se tamo odigrala. Usred opšteg meteža i potpune bezglavosti vlasti, jedini Nikon nije izgubio prisebnosti duha, nego se javio kao odlučan čovek, pa je čak od pobunjenika nastradao. Kad je uskoro zatim umro stari patrijarh, Nikona su sa oduševljenjem izabrali na njegovo mesto. Tom prilikom Nikon je iskoristio običaj odbijanja ponuđenog mu najvišeg crkvenog zvanja, da bi naterao cara, crkvene i svetovne velikodostojnike, sveštenstvo i narodnu masu, da mu se zakunu, da će ga naročito poštovati i slušati i da će ga pustiti da izvrši sve crkvene reforme, prema svom nahođenju. Malo kasnije car je Nikonu dao naslov „Velikog Gospodara“, a za vreme rata sa Poljskom i carevog odlaska na bojište Nikon, je vršio regentsku dužnost. Crkvene reforme Nikon je izveo uz pomoć Grka i južnih Rusa na veoma oštar način: unevši u crkvene knjige potrebne popravke, on je naredio da se stare knjige spale; nepokorne sveštenike proganjao je; a ikone, za koje je našao da nisu slikane kao što treba, dao je spaliti i razlupati.

Pošto obredi i tekst, osvećeni dugom tradicijom, imaju uvek i svuda veliki značaj, razumljivo je, što su Nikonove mere naišle na veliko negodovanje i otpor. U isto vreme Nikon je počeo uvoditi neku vrstu papocezarizma, ističući na svakom koraku prevlast sveštenstva nad carstvom. Kudio je Zakonik od 1649., što je crkvena imanja stavio pod nadzor svetovnih ustanova i crkvene ljude pod svetovni sud (u nekim slučajevima). Ovom akcijom, kao i grubim postupcima prema pojedincima iz careve okoline, on se jako zamerio mnogima, pa na kraju krajeva i samom caru. Zapazivši da je car postao prema njemu hladan, Nikon je demonstrativno napustio Moskvu i patrijaršisku stolicu, ali je iz svoje rezidencije, manastira Novog Jerusalima, produžio svoj rad, pišući veoma oštra pisma caru. Taj crkveno-politički sukob trajao je više godina, a završio se 1667. godine velikim crkvenim saborom, uz učešće dvojice vaseljenskih patrijarha. Na tom saboru car se lično parničio sa patrijarhom. Nikon je, pored lične parnice, krenuo tu i načelnu raspravu o odnosima između sveštenstva i carstva. Svojim oholim ponašanjem i izazivanjem sabora Nikon je mnogo pomogao caru, da dobije ovaj znameniti proces. Sabor je osudio Nikona i oduzeo mu i patrijarhat i episkopstvo i svešteničko zvanje; kao prost kaluđer otišao je on u progonstvo na daleki sever. Prilikom svečane degradacije, Nikon se rugao vaseljenskim patrijarsima i do kraja života ostao je nesalomljiv. U načelnim odlukama sabora izrično je potvrđeno moskovsko-vizantisko shvatanje prvenstva carstva nad sveštenstvom, ali je Nikonu dato za pravo u celokupnom njegovom reformatorskom radu.

Ljudi „stare vere“ ili „starog obreda“ bili su proglašeni za „raskoljnike“-šizmatike; svetovna vlast je pozvana da sa onima, koji neće da se pokaju, postupi na najsuroviji način. Mnogi sveštenici i mnoštvo naroda odbili su da se pokore saborskoj odluci i sa svoje strane su držali „Nikonovu crkvu“ šizmatičkom i čak jeretičkom. Mnogi su i samog cara oglašavali za Antihrista, što je odobrio saborske odluke, kojima se rušila stara pobožnost; a ta se pobožnost sastojala, pored poštovanja starih knjiga i ikona, još u pravljenju znaka krsta sa dva prsta, u pisanju imena Isusa sa jednim i, u vršenju liturgije sa pet hlebova i u upotrebi krsta sa osam štapova. „Pravoslavni mora da umire za jedno az“; „Pre nas je tako položeno od svetaca, neka leži tako do kraja“ tako je govorio vođa „staroveraca“ protopop Avakum, koga su vlasti najzad, posle mnogih progona, spalile na lomači. Njegova znamenita autobiografija, glavna sveta knjiga „staroveraca“, jeste dokumenat neobične duševne snage i retka svedodžba o odlučnosti i čvrstoći karaktera i o bezgraničnom verskom zanosu, koji imponuje čak i modernom čitaocu, veoma dalekom od ovih interesa i borbi. Sa takvim vođama, među koje spadaju i dve žene iz najboljih moskovskih krugova, dvorske gospođe i boljarske supruge, koje su pošle na muke, u progonstvo i smrt zbog stare vere, pokret je dobio velikog maha. I u Razinovštini su staroverci aktivno učestvovali, a digli su i posebnu bunu u Solovjeckom Manastiru, koja je trajala osam godina. Duhovni rascep u ruskom narodu, izazvan radom Nikonovim i odlukama sabora, imao je veoma veliko značenje u toku celokupne političke, socijalne i kulturne istorije Rusije; od staroverstva počelo je jednim delom rusko sektaštvo, veoma razgranato i isprepleteno sa mnogim strujama mlađeg i starijeg porekla.

Spoljnji događaji u vreme cara Aleksija takođe su od velike važnosti u istoriji Rusije. Godine 1648. buknuo je u Ukrajini odavna pripremani ustanak protiv Poljaka. Ova buna nije bila prva, ali ovog puta ona je, vođena od Bogdana Hmeljnickog, uglednog kozačkog časnika iz okoline Čigirina u kijevskom kraju, dovela do ocepljenja velikog dela Ukrajine od Poljske i do njenog pripajanja Moskvi. Za kratko vreme Bogdan je uspeo da tešku uvredu, koju je pretrpeo lično (jedan visoki poljski činovnik oteo mu je ženu i ubio sina) pretvori u revolt celog naroda. Razume se, da se ta činjenica može najviše objasniti naročitim raspoloženjem samog naroda. U ovoj buni, koja je obuhvatila celu Ukrajinu u užem smislu sa jedne i druge strane Dnjepra, t. j. černjigovske, poltavske i kijevske krajeve, pa se proširila na Podoliju, Voliniju i Galiciju, kozaci i pobunjeni kmetovi, koji im se sa oduševljenjem pridružiše, potukoše u više mahova Poljake i, uz pomoć krimskog hana, opkoliše kraj Zborova, u Galiciji, poljsku glavnu vojsku sa samim kraljem na čelu. U borbama se i jedna i druga vojska pokazaše kao izvanredno svirepe. Ali prema ugovoru o miru, zaključenom u Zborovu, kralj je dao potpunu amnestiju pobunjenicima i priznao je Hmeljnickog kao hetmana, t. j. kao vojvodu i poglavara kozaka. Seljaci su imali da se vrate u pređašnje stanje, a povišen je broj povlašćenih kozaka na 60.000. Tom prilikom ograničeno je pravo židova da se naseljavaju po Ukrajini; zabranjeno je jezuitima da žive u mestima gde ima pravoslavnih; priznata je ravnopravnost svih triju hrišćanskih veroispovesti: rimokatoličke, grkokatoličke i pravoslavne i kijevskom pravoslavnom mitropolitu dato je mesto u poljskom senatu.

Zborovski ugovor pokazao se odmah kao neizvodljiv; Poljaci stvarno nisu hteli priznati ravnopravnost vere, a Bogdan nije mogao, niti je hteo da natera mase seljaka na povratak u omraženo podaništvo plemstvu. Svak je hteo da bude kozak, da bi dobio kozačke povlastice. Tako se u nevolji zaključeni ugovor sprovodio neiskreno, i uskoro je došlo do prekida. Ovog puta Bogdan je bio loše sreće, a izdaja učinjena u odsudnom trenutku od strane krimskog hana dovela je u pitanje sve tekovine prvog ustanka. Novi ugovor sveo je broj povlašćenih kozaka na 20.000. Razume se, da je ovaj ugovor bilo još teže ispuniti nego zborovski. Bogdan, koji je vodio pregovore na sve strane, odlučio se najzad na savez sa Moskvom ili, kao što se onda govorilo, da stupi „pod visoku carsku ruku“. Moskovska vlada sazvala je Zemaljski Sabor da se izjasni o pitanju: da li treba primiti ponudu maloruskog hetmana. Pošto se sabor izjasnio, da se ta ponuda prihvati, došlo je do velike skupštine ili „Rade“ u Perejaslavlju 8. januara 1654. Na ovoj „Radi“ Bogdan je, opkoljen „staršinom“ t. j. svojim štabom, vojnim velikodostojnicčma i časnicima, zapitao sakupljenu vojsku „pod čiju ruku“ ona hoće. Svi su se izjasnili za „cara istočnog, pravoslavnog“. Duhovi su bili pripremljeni za ovu odluku veštom političkom i verskom agitacijom i tradicijom čestih odlazaka ukrajinskih nezadovoljnika u moskovske predele, naročito u takozvanu „slobodsku Ukrajinu“ t. j. u harkovski kraj i južne delove voronješke i kurske gubernnje. Odluka je doneta jednoglasno. Ali je odmah došlo do neprilike, jer su Bogdan i staršina, polažući zakletvu na vernost caru, hteli da u isto vreme prime zakletvu, koju bi, po njihovom shvaćanju, moskovsko poslanstvo trebalo da položi u ime carevo. Kad poslanstvo nije pristalo na to, onda su Bogdan, staršina i vojska položili jednostranu zakletvu. Odnosi između Ukrajine i Moskve bili su malo kasnije uređeni na taj način, što je Bogdan poslao u Moskvu jednu predstavku, na koju je došao carev odgovor.

Pravnici nisu složnn u državopravnoj oceni ovih akata, ali je svakako Ukrajina imala veoma široku autonomiju, te se prvih godina Moskva gotovo nije ništa mešala u ukrajinske poslove. Prirodno je, da je Poljska smatrala ugovor Bogdanov sa Moskvom kao povod za rat. U borbama Poljaci nisu prošli dobro i Poljska je morala priznati ocepljenje Ukrajine, leve obale Dnjepra i zaporoške vojske, ustupila je Moskvi Smoljensk sa njegovom oblašću i sjeverski kraj. Godine 1686. i starodrevni ruski grad Kijev pripao je konačno moskovskoj državi. Za vreme rata sa Poljskom moskovska vojska je više puta prodirala duboko u predele poljsko-litvanske. Cela Ukrajina i Belorusija bile su u rukama moskovske vojske i kozaka. Nespretna politika Moskve prema Švedskoj, koja je dovela do rata, upropastila je ove velike ratne tekovine iako je mir sa Švedskom bio sklopljen bez teritorijalnih ustupaka. Između Moskve i Ukrajine, već za doba Hmeljnickoga, dolazilo je do zadevica i razmirica; a posle smrti Hmeljnickoga hetmani su se menjali često i na levoj i na desnoj obali Dnjepra, često vodeći protivmoskovske pregovore i sa Krimom i sa Turskom i sa Poljskom i čak stupajući u službu ovih država. Kozaci su se, braneći svoju samostalnost, sukobili sa moskovskom vojskom u više mahova. Sa moskovske strane nije uvek bilo ni dovoljno razumevanja, ni takta, ni iskrenosti u politici prema Ukrajini. Ali treba reći, da je ipak prost narod više težio Moskvi, nego staršina, koja je imala izvesne simpatije za Poljsku, ili je sanjala o potpunoj državnoj samostalnosti, i više sveštenstvo, kome je bila glavna stvar samostalnost ukrajinske crkve, jer je Moskva pretila da će kijevsku mitropoliju potčiniti moskovskom patrijarhu, što je kasnije i učinila.

U vreme cara Aleksija, Rusija je uopšte vodila dosta aktivnu spoljnju politiku, te su se moskovski poslanici sa pratnjom viđali na svima evropskim dvorovima, kao i u Teheranu i čak u dalekoj Kini. Svuda su oni obraćali na se pažnju čudnovatim odelom i čudnovato nasrtljivim ponašanjem, u kome se ipak jasno osećala nacionalna samosvest i čvrsta volja da se očuva ugled zemlje i njenog cara i da se zaštite njeni bitni interesi. Za vreme cara Aleksija ruska politika brinula se, među ostalim, i o zaštiti balkanskih hrišćana, pa je i sam car Aleksije više puta izjavljivao svoje simpatije potištenima, ne samo kao ljudima iste vere nego i istog jezika, kao Slovenima. Hrišćanski kaluđeri, naročito Srbi, bili su u to vreme lepo primani u Moskvi.

Car Aleksije je stradao od prekomerne debljine. U 45. godini on je izgledao već sasvim star i nije mogao da se duže održi. Dve godine pred smrt on se postarao da obezbedi presto svom starijem sinu: car je predstavio carevića Todora boljarima, vojsci, plemstvu, narodu i stranim poslanicima, koji su se u Moskvi zatekli, kao da je tražio pristanak tih faktora, da mu Todor bude naslednik. To je trebalo tim pre, što je sabor 1613. izabrao za cara Mihajla Romanova i njegova sina ali ne i sve njegove potomke. Tako je Todor proglašen za prestolonaslednika. Car Aleksije bio je oženjen dva puta. Od prve žene Marije Miloslavske imao je mnogo dece; ali, sinovi su mu se rađali slabi, tako da je pred smrt imao svega još dvojicu: vrlo sposobnog ali slabog Todora i sasvim bolesnog i gotovo kretena Ivana. Careve ćerke, međutim, behu vrlo zdrave, energične i pametne, naročito Sofija, devojka neobično častoljubiva, koja se pokazala i kao političar od talenta. Iz drugog braka sa Natalijom Nariškinom imao je car sina Petra, koji je izvanredno mnogo obećavao u svakom pogledu, još kao malo dete, i ćerku Nataliju. Ove dve porodice carskih rođaka, Miloslavski i Nariškini, pripadali su nižem plemstvu, ali, došavši u neposrednu blizinu prestola i raspolažući onda velikim bogatstvom, kao i sa više mesta u Boljarskoj Dumi, one su došle na čelo dvorskih stranaka. Tek što je car Aleksije zaklopio oči, počeše Miloslavski svoje intrige, uperene protiv carice udovice Natalije i njenog roda. Rasterano je bilo celo njeno društvo, a carica sa decom gotovo je zatvorena u seocu Preobraženskom kraj Moskve.

Car Teodor, koji je imao lepih sposobnosti i čak izvesne spreme, nije se, zbog mladosti i slabog zdravlja, mnogo mešao u državne poslove. Za njegove vlade produžilo se u glavnom širenje zapadno-evropskih, naročito poljskih običaja; učvršćivane su veze s Evropom; radilo se na tehničkom preuređenju vojske; pa je u tom poslu od izvanrednog značaja svečano ukidanje „mjesnjičestva.“ Mislilo se i na široku decentralizaciju Rusije, odnosno na federalizaciju države i aristokratizaciju uprave: Rusija je trebala da bude podeljena na nekoliko pokrajina na čelu sa uglednim boljarima-namesnicima, većinom knezovima. Ovaj pokret osujetio je patrijarh. Mislilo se, iako sa mnogo manje odlučnosti i više u tajnosti na pripremne radnje za likvidaciju kmetske zavisnosti seljaka, na ime na regulisanje njihovih obaveza prema spahijama sa znatnim olakšicama za seljake. Otvaranje prve više škole u Moskvi, Slaveno-grko-latinske Akademije, unosi naročito lepu i karakterističnu crtu u sliku ovog naprednog i zanimljivog doba.

Početkom godine 1682. car Todor još je predsedavao veoma svečanoj i sa glumačkom veštinom izvedenoj sednici proširene Boljarske Dume, na. kojoj su spaljeni akti i knjige o „mjesnjičestvu,“ na veliku žalost modernih istoričara i na veliku korist za tok ondašnjih ratnih poslova u Rusiji. Uskoro zatim mladi car počeo je da se gasi. Ni lekarska pomoć, ni brige njegove carice i sestre mu, carevne Sofije, nisu mogle da spasu Todora. Čim je on umro (27. aprila 1682. godine) odmah je otpočela borba za vlast između Miloslavskih i Nariškina. Obe su porodice imale svog kandidata za cara: prva carevića Ivana, a druga carevića Petra.