Историја Новог завјета (Р. Доброта) 3
| ←< II. дио | ИСТОРИЈА НОВОГА ЗАВЈЕТА Писац: Радослав Доброта |
IV. дио >→ |
ПОСЉЕДЊИ ДАНИ ЗЕМАЉСКОГ ЖИВОТА ИСУСА ХРИСТА
Претсказивања Исусова о Његовом страдању и васкрсењу[уреди]
(Мат. 16, 21; Мар. 8, 31; Лука 9, 22)
Кад се приближило вријеме Христовог страдања, Он се са ученицима налазио у Галилеји. Знао је, шта Га у Јерусалиму очекује, па је хтио, да то знају и апостоли, да се не би њихова вјера тада поколебала. Зато им је казивао, да ће се испунити све, што су пророци писали о Сину Божјем.
Ускоро ће, говорио је Он, отићи у Јерусалим. Тамо ће Га јудејске старјешине, главари свештенички и књижевници ухватити и осудит ће Га на смрт.
Предат ће Га незнабошцима, и они ће Му се ругати, пљуват ће Га и шибати, и распет ће Га.
И трећег дана устат ће.
Тако је говорио Исус, али Га апостоли нису потпуно разумјели. Зато је Он у току неколико дана то претсказивање поновио још два пута. Ученици су слушали забринуто, али им Христове ријечи онда нису биле потпуно разумљиве. Тек касније ће их они схватити.
Апостолима Христовим се чинило немогуће, да се њиховом учитељу, Месији и Сину Божјем, може да деси какво зло. Они су, као и многи Јевреји, замишљали Месију као моћног земаљског цара. Тек послије васкрсења, кад су се испунила Христова претсказивања, разумјели су апостоли, да је Христово страдање било потребно. Нарочито по силаску Светог Духа на апостоле било им је јасно, да је Христос цар над свима земаљским царевима, да је Син Божји.
Васкрсење Лазарево[уреди]
(Јов. 11, 1-54)
Лазар из села Витаније, близу Јерусалима, био је брат Марте и Марије. Њих је Исус много волио и био је често гост у њиховој кући.
Једног дана, кад се Исус са ученицима налазио у околини Јордана, разбоље се Лазар тешко. Сестре његове сјетише се Исуса и послаше људе, да Му то јаве ријечима: »Господе, онај, који Ти је мио, болестан је.«
Кад Исус то чу, рече апостолима, да та болест није на смрт, већ да се прослави Син Божји. Зато није хитао, већ је остао још два дана ондје, гдје су били.
Трећега дана Исус позва ученике, да иду у Јудеју. Они су Га одвраћали, јер су знали, да Јудејци хоће да Га убију. Но Исус рече: »Лазар умрије; хајдемо к њему!« Онда апостол Тома рече ученицима: »Хајдемо и ми, да помремо с њим!«
Кад стигоше до Витаније, Лазар је већ четири дана лежао у гробу. Марта чу, да Исус долази, па изиђе из куће пред Њега и рече: »Господе, да си био овдје, не би мој брат умро!« На то Исус рече, да ће њен брат устати, а она одговори: »Знам, Господе, да ће устати о васкрсењу, у посљедњи дан.« Онда Исус рече: »Ја сам васкрсење и живот: који вјерује мене, ако и умре, живјет ће. Вјерујеш ли ово?« Марта одговори: »Да, Господе, ја вјеровах, да си Ти Христос, Син Божји, који је требало да дође на свијет.«
Потом Марта отиде те зовну Марију, сестру своју, говорећи: »Учитељ је дошао, и зове те.« Марија уста брзо и отиде к Њему на исто мјесто пред селом, гдје Га Марта бјеше оставила. За њом пођоше и људи, који бјеху дошли у кућу, да их тјеше. Марија, кад видје Исуса, паде пред ноге Његове и рече Му: »Господе, да си Ти био овдје, не би умро мој брат!«
Кад Исус видје, да она плаче и да плачу и људи, који су дошли с њом, поста и сам жалостан, и сузе Му ударише на очи.
Онда затражи, да Му покажу, гдје су умрлога сахранили. Одведоше Га на гроб Лазарев. То је била гробница као пећина усјечена у стијену, а камен је био наваљен на врата.
Исус заповједи, те уклонише камен. Марта рече: »Господе, већ заудара, јер су четири дана, како је умро.« Исус одговори: »Не рекох ли ти: ако вјерујеш, видјет ћеш славу Божју?« Па подиже очи горе и рече: »Оче, хвала Ти, ради народа, који овдје стоји, да вјерује, да си ме Ти послао!« Онда викну гласно: »Лазаре, изиђи напоље!« И одмах Лазар оживје и изиђе увијен платном по рукама и ногама и убрусом по лицу. Исус нареди, те га разријешише и пустише, да иде. Сви, који су ово видјели, повјероваше, да је Исус Син Божји.
Неки одоше фарисејима и казаше, шта је учинио Исус. Онда поглавари свештенички и фарисеји сазваше скупштину (синедрион), да се договоре, шта да чине. Говорили су: »Овај човјек чини многа чуда. Ако Га оставимо тако, сви ће вјеровати у Њега.« И договорише се, да Га ухвате. и убију.
Васкрсење Лазарево је једно од највећих чуда, које је учинио Исус. Јаирову кћер је оживио на мртвачкој постељи; удовичиног сина је повратио из мртвих за вријеме спровода, а Лазара је васкрсао четири дана послије његове смрти.
Христос је чинио ова чуда по доброти Свога срца, јер је жалио несрећне људе и хтио да им помогне.
Осим тога чудима је доказао, да је Његова наука истинита и да је Он Син Божји, да је Бог.
Свечани улазак у Јерусалим[уреди]
(Мат. 21, 1-17; Мар. 11, 1-11; Лука 19, 29-46; Јов. 12, 12-15)
Приближавао се празник пасхе, када су Јевреји из разних крајева долазили у Јерусалим. Сутрадан, у недјељу по Лазаревом васкрсењу, пође у Јерусалим и Исус са апостолима. Путем каза Исус ученицима и по трећи пут, шта Га ускоро чека у Јерусалиму. Бит ће осуђен на смрт и предан незнабошцима, ругат ће Му се, тући ће Га, и распет ће Га; и трећи дан устат ће. Апостоли су се плашили ових ријечи, али их још нису потпуно разумјели.
На путу се окупи око Христа много народа, који је такођер ишао у Јерусалим, јер бјеху чули, како је укрснуо Лазара из гроба и чинио друга чуда. Ови су хтјели, да Га виде, и ишли су за Њим.
Кад су били близу Маслинске горе, недалеко од Јерусалима, Исус рече двојици ученика: »Идите у село, што је пред вама, и чим уђете у њега, наћи ћете магаре привезано, на које нико од људи није узјахао. Одријешите га и доведите. Ако вам неко рече, шта то чините, кажите: треба Господу. И одмах ће га послати амо.«
Ученици одоше и учинише све, како им рече Исус, и доведоше магаре. Метнуше на њега своје хаљине, Исус сједе на њега, и тако пођоше у Јерусалим.
Ове је било тако, да се испуни, што су пророци писали: »Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој иде сједећи на магарету!«
Многи су простирали своје хаљине по путу, да преко њих Исус пријеђе као преко ћилимова. Други су сјекли зелене гранчице и бацали на пут пред Њега.
А многи од оних, који су прије тога стигли у град, кад чуше да долази Исус, изиђоше Му из града на сусрет са палмовим гранчицама, да Га дочекају.
Народ се много радовао, што види Христа. Сви су клицали радосно: »Осана Сину Давидову! Благословен цар, који иде у име Господње!«
Кад дођоше близу Јерусалима и Исус угледа град, заплака се над њим говорећи: »О кад би и ти данас знао, шта је за твој мир! Али је сад сакривено од очију твојих. Доћи ће дани на тебе, и окружит ће те непријатељи твоји опкопима, опколит ће те и навалити на тебе са свих страна. Разбит ће тебе и дјецу твоју у теби, и не ће оставити у теби камена на камену, зато што ниси познао вријеме, у које си похођен.«
Тако Исус уђе свечано у Јерусалим уз клицање народа. Сав град се узбуни, људи су питали: »Ко је то?« Народ, који Га је допратио, одговараше: »То је пророк Исус из Наразета галилејског.«
Исус уђе у храм. Најприје истјера трговце и мјењаче и испремета њихове столове говорећи: »У писму стоји: дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку!«
Многи слијепи и хроми приступише у храму Исусу, и Он их излијечи. А дјеца су поново викала: »Осана Сину Давидову!« Кад то чуше књижевници и првосвештеници, наљутише се и рекоше Исусу: »Чујеш ли, шта ови говоре?« А Исус им одговори: »Да! Зар нисте никад читали: Из уста дјеце спремио си себи хвалу!«
Онда их остави, изиђе из града и оде у Витанију, да тамо преноћи. Оданле је јутром долазио у Јерусалим и сваки дан учио људе у храму.
Христос је знао све, шта ће бити с Њим у Јерусалиму; али је хтио да се испуни оно, ради чега је дошао на земљу: ради спасења људи од гријеха.
Прије је долазио у Јерусалим пјешке, као путник. Сада долази у град свечано, као цар, али не земаљски, него небески, како би показао свијету, да је Он обећани Спаситељ, кога сви очекују.
Свечани улазак Христов у Јерусалим празнује се на Цвијети, у недјељу пред Ускрс. За спомен на то носе се гранчице од врбе или од маслине уочи Цвијети, на Лазареву Суботу по подне (Врбица).
Тајна вечера[уреди]
(Мат. 26, 14-35; Марко 14, 10-31; Лука 22, 1-33, Јов. 13, 1-38, 1-3, 15)
Јуда припрема издају Христа. — Послије свечаног уласка у Јерусалим, у сриједу увече, Исус се са ученицима налазио у Витанији. Дуго је с њима разговарао и казивао им Своју науку. На крају им рече: »Знате, да ће за два дана бити пасха, и Сина човјечјег предат ће, да се разапне.«
Истога дана састао се синедрион у Јерусалиму, у двору првосвештеника Кајафе. Договарали су се, како би Исуса на пријевару ухватили и убили.
Тих дана није било лако, да се Исус ухвати. Дању је уз Њега било свуда врло много народа, те су се непријатељи Христови бојали, да се народ не побуни. Ноћу пак Христос је са ученицима одлазио из града у Витанију или на Маслинску гору, да се моли Богу, те непријатељи нису знали, гдје је.
У томе им поможе један од апостола, издајник Јуда Искариот. Кад је чуо, да ће Исус страдати, изгубио је вјеру у Њега и подлегао је искушењу сотоне. Јер Јуда је био среброљубац. Зато истог дана он оде у синедрион и рече: »Шта ћете ми дати, да вам га издам?« Свештенички главари се обрадоваше и обећаше му тридесет сребрника. Од тога часа је Јуда тражио згодну прилику, да Исуса изда.
Посљедња Христова вечера са ученицима. Сутрадан, у четвртак, упиташе ученици Исуса, гдје да Му зготове пасху, јер и Исус је са ученицима сваке године по јеврејском обичају празновао пасху за успомену на избављење из Мисира.
Исус рече Петру и Јовану: »Идите у град. Кад уђете, срест ће вас човјек, који носи воде у крчагу. Идите за њим, и гдје уђе, кажите господару куће: Учитељ те пита, гдје је дворница, у којој ћу јести пасху с ученицима својим, И он ће вам показати велику собу; ондје спремите.« Ученици одоше у град, нађоше све, како им је казао, и спремише пасху.
Увече дође Исус са апостолима и сједе за трпезу, да пред скори растанак посљедњи пут вечера с њима. И рече им: »Много сам желио да једем ову пасху с вама прије него што страдам.« И по обичају јели су спремљено пасхално јагње.
Исус даје примјер смјерности. — По вечери Исус устаде, скиде горњу хаљину, припаса убрус, ули воде у умиваоник и стаде прати ноге ученицима и отирати убрусом. Кад дође ред на Петра, овај не хтједе то да допусти; али Исус заповједи, да сад послуша, а касније ће разумјети. Кад свима опра ноге, Исус рече: »Ви сте чисти, али не сви.« Знао је, да је међу апостолима један издајник.
Затим обуче горњу хаљину, сједе опет за трпезу и рече: »Ви мене зовете учитељем и Господом, и право имате, јер јесам. Кад вам ја опрах ноге, дадох вам примјер, да и ви тако чините, као што ја чињах вама.«
Тиме Христос казује, да не треба бити охол, него смјеран и услужан и према мањима од себе.
Исус предсказује издајство. — Потом Исус постаде жалостан и рече: »Заиста, заиста вам кажем: један између вас издат ће ме.« Ученици се згледаше међу собом не знајући, за кога говори. Апостол Јован, који је био уз Исуса, упита тихо, ко је тај. Исус одговори: »Онај, коме ја умочим залогај и дам.« И умочи залогај и даде га Јуди Искариоту говорећи: »Што чиниш, чини брже!« Нико од оних, што су били за трпезом, није разумио ове ријечи. Али је разумио Јуда, на узевши залогај, устаде и одмах изиђе. А бјеше ноћ.
Исус установљава Свето причешће. — Тада, Исус узме хљеб, благослови га и разломи, и даде ученицима говорећи: »Узмите и једите; ово је тијело моје, које се за вас даје.« Затим узе чашу с вином, захвали Богу и даде им говорећи: »Пијте из ње сви, јер је ово крв моја Новога завјета, која се пролива за многе ради опроштења гријеха.«
Још Исус додаде: »Ово чините за мој спомен.« Тако је Исус установио свету тајну причешћа замијенивши њоме старозавјетну пасхалну вечеру.
Ријечи пред растанком. — Приближавао се час растанка, и Исус је говорио: »Дјецо, још сам мало с вама. Нову вам заповијест дајем: »Да љубите један другога; као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По томе ће сви познати, да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом.«
А Петар, зачуђен што Исус говори о скором растанку, упита: »Господе, куда идеш?« Исус одговори: »Куда ја идем, сад не можеш ићи за мном; али послије ћеш ићи за мном.« Петар му рече: »Господе, зашто не могу сад ићи за Тобом? Живот ћу свој дати за Тебе!« Исус одговори: »Заиста, заиста ти кажем: ноћас, прије него пијетао запјева, три пута ћеш ме се одрећи.«
Ученици су то слушали ожалошћени. Исус им је говорио: »Нека се не плаши срце ваше! Вјерујте у Бога и у мене вјерујте. Опет ћу доћи и узет ћу вас к себи, да и ви будете, гдје сам ја. — Ако имате љубави према мени, држите моје заповијести.«
Још је много Исус говорио апостолима на посљедњој вечери. Рекао им је, да ће и они страдати; али нека се не боје, нека имају поуздање у Њега.
Најзад отпјеваше захвалну пјесму Богу, изиђоше из града и одоше на Маслинску гору.
Ова посљедња Христова вечера са ученицима зове се Тајна вечера. Тада је Христос установио тајну светог причешћа. Претворио је хљеб у Своје тијело и вино у Своју крв. Апостоли су те вечери заиста узели право тијело и праву крв Христову, и тајанствено се сјединили с Њим.
Кад им је на крају рекао, да и они то исто чине за Његов спомен, то значи, да је дао власт и заповијест апостолима и њиховим насљедницима, да и они свршавају свету тајну причешћа (у којој се дјеловањем Духа Светог хљеб претвара у тијело, а вино у крв Христову) и да причешћују хришћане, као што је он њих причестио.
У спомен на Тајну вечеру празнује се Велики четвртак.
У Гетсиманском врту[уреди]
(Мат. 26, 36-56; Мар. 14, 32-52; Лука 22, 39-54; Јов. 18, 1-12)
Христова молитва. — Кад Исус са апостолима дође по ноћи на подножје Маслинове горе, уђе у Гетсимански врт, гдје је често с њима долазио и Богу се молио. Близу улаза у врт остави апостоле, а поведе са собом само Петра, Јакова и Јована, и уђоше у врт. Тада постаде тужан, јер се приближаваху Његове муке, и рече им: »Жалосна је душа моја до смрти. Останите овдје и будите будни.«
Он отиде мало даље, паде лицем на земљу и мољаше се Богу: »Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али опет не, како ја хоћу, него, како Ти хоћеш!« И кад устаде од молитве, поврати се ученицима и нађе их гдје спавају, па рече: »Зар не могосте један час да будете будни са мном? Бдите и молите се Богу, да не паднете у напаст, јер је дух храбар, али је тијело слабо.«
Онда опет оде од њих и помоли се Богу: »Оче мој, ако ме не може ова чаша мимоићи, да је не пијем, нека буде воља Твоја!« Па се врати ученицима и нађе их опет, гдје спавају, јер им очи бјеху отежале, и нису знали, шта би му одговорили:
Остави их, отиде и по трећи пут се помоли Богу говорећи исте ријечи. Обузе га смртни страх и још се усрдније молио; да крвави зној капаше са Његовог лица на земљу.. И јави Му се тада анђео с неба и крепио Га је.
Тада устаде од молитве, дође тројици ученика, који су опет спавали, и рече им: »Једнако спавате и почивате? Доста је; дође час; ево се предаје Син човјечји у руке грјешницима. Устаните, да идемо. Ево се приближи издајник мој.«
Тако почиње страдање Христово; Исус је страдао у име људскога рода, чије је гријехе узео на Себе. Зато је хтио да трпи на исти начин, како би и остали људи трпјели.
Хватање Исуса. — Јуда је знао, да Исус често долази на молитву у Гетсимански врт, и да је ноћу сам са апостолима, без народа. Зато дође овдје водећи чету војника и гомилу слугу фарисејских са буктињама, наоружаних ножевима и кољем, које су послали првосвештеници и старјешине, да Христа ухвате. Да би познали Исуса међу ученицима, Јуда им бјеше прије тога дао знак: »Кога ја пољубим,. онај је; држите Га и водите!«
Кад дођоше, Јуда приступи Исусу и рече: »Здраво, учитељу!« и пољуби Га. А Исус рече: »Јудо! Зар пољупцем издајеш Сина човјечјег?« Онда упита војнике: »Кога тражите?« — »Исуса Назарећанина«, рекоше они. Исус одговори: »Ја сам то. Пустите ове друге, нека иду.« Тада они приступише и метнуше руке на Исуса.
Кад ученици то видјеше, рекоше: »Господе, да бијемо мачем?« Петар је имао мач, те га извади, удари слугу првосвештеникова и одсијече му десно ухо. А Исус рече Петру: »Врати мач свој на мјесто његово, јер сви, који се маше за мач, од мача ће погинути. Зар да не пијем чашу, коју ми је дао Отац?« И дохвати се уха слугиног и излијечи га.
А људима, који су пошли на Њега, Исус рече: »Као на разбојника изашли сте с мачевима и с кољем, да ме ухватите, а сваки дан сам код вас сједио учећи у храму, и нисте ме ухватили; али сад је ваш час, и област таме.
Тада Га они ухватише, свезаше и поведоше. А ученици Га оставише сви и разбјегоше се.
Исус није хтио да избјегне своје страдање, јер је драговољно хтио, да се жртвује за људски род. Зато се није бранио, нити је дао апостолима, да Га бране, већ се мирно предао, да Га воде у руке непријатеља. Он је знао, да Себе треба да жртвује ради спасења људског рода.
Исус пред јудејским судом[уреди]
(Мат. 26, 57-75; 27, 1-10; Мар. 14, 53-72; Лука 22, 63-71; Јов. 18, 12-27)
Испитивање у ноћи. — Везанога Исуса одведоше из Гетсиманског врта најприје у дом бившега првосвештеника Ане, који је био таст тадањега првосвештеника Кајафе.
Мало издаље ишли су за Исусом апостоли Петар и Јован. Јован се познавао са првосвештеником, те уђе у двориште његовога дома, а Петар остаде напољу код врата. Јован изиђе и рече вратарици, те и Петар уђе у двориште и сједе уз слуге и момке поред ватре, да се грије, чекајући да види, шта ће даље урадити са Исусом.
Ана, који је мрзио Исуса, поче у своме дому одмах усред ноћи, да Га испитује. Тражио је од Исуса, да каже, ко су његови ученици, и каква је Његова наука. Исус је знао шта Ана хоће, те му само одговори: »Ја сам јавно говорио свијету, свагда сам учио у зборници и у храму, гдје се скупљају Јудејци, и ништа тајно нисам говорио. Шта питаш мене? Питај оне, који су слушали, шта сам говорно, они знају.«
Овај одговор збуни Ану. Тада један од слугу, који су стајали ту, удари Исуса по образу говорећи: »Зар тако одговараш поглавару свештеничком?« Исус му одговори: »Ако сам зло рекао, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш?«
Видећи, да не може наћи никакве кривице на Христу, Ана Га свезана посла исте ноћи Кајафи, код кога се бјеху скупили чланови синедриона, да суде Христу. Кајафа и цио синедрион су још прије били ријешили да убију Исуса. Сада су хтјели да нађу ма какву кривицу Његову, којом би оправдали смртну пресуду пред народом. Приведоше и неке свједоке, који су лажно свједочили против Христа.
Онда Кајафа стаде на средину и рече Исусу: »Заклињем Те Богом живим, да нам кажеш, јеси ли Ти Христос, Син Божји?« Исус рече: »Јесам! Видјет ћете Сина човјечјега, гдје сједи с десне стране Бога и иде на облацима небеским!«
Сви су у себи били задовољни, што је Исус овако одговорио, јер су сад могли да наведу неки разлог за осуду. Али се претвараху, да су много љути. Кајафа, у лажном бијесу, раздера своју горњу хаљину и узвикну: »Хули на Бога! Шта ће нам други свједоци? Сад сте чули хулу Његову. Шта мислите?« Чланови синедриона одговорише: »Заслужио је смрт!«
Исус није хтио да се брани од разних оптужби и од незаконитог ноћног суђења; ади је јасно, и без оклијевања, одговорио на првосвештениково питање. Он је знао, да ће му тај одговор донијети смртну пресуду; но било је потребно, ради вјере у Њега, да у таквом тренутку пред свима потврди, ко је Он.
Петрово одрицање. — Док су Исуса испитивали у Кајафиној судници, Петар је сједио крај ватре у дворишту и гријао се. Приђе вратарка, погледа Петра и рече: »И ти си био с Исусом Галилејцем!« А Петар Га се одрече пред свима: »Жено, не познајем Га, нити разумијем, шта говориш.«
Мало касније видје га нека слушкиња па рече онима, што бјеху ондје: »И овај је био са Исусом Назарећанином!« Петар Га се опет одрече заклињући се: »Не познајем тога човјека.«
Потом рекоше људи, који су ту били: »Заиста си и ти један од њих, јер те сам твој говор издаје.« (Галилејци су друкчије говорили него Јудејци.) Један од слугу рече: »Не видјех те у врту с Њим?« Одрече се Петар и трећи пут ријечима:
»Не познајем тога човјека, о коме говорите.« Тек што је то рекао, запјева пијетао.
У томе часу изводили су Исуса из суднице. Он се обазре и погледа на Петра. И Петар се сјети ријечи, које му Господ бјеше рекао: »Ноћас, прије него што пијетао запјева, трипут ћеш ме се одрећи.« Петар изиђе из дворишта напоље и горко је плакао.
Петар се заиста покајао и гријех му је опроштен. Али је овим добио једну потребну поуку: не треба се сувише уздати у себе, човјек је слабо створење, и треба у свему да моли Бога да помоћ.
Касније, кад сиђе на њега Свети Дух, Петар ће бити сасвим друкчији, његова вјера ће бити чврста, и ничега се неће бојати.
Исус по други пут пред синедрионом. — Кад су чланови синедриона на ноћном суђењу осудили Христа, разиђоше се, а Њега затворише и одредише момке, да Га до јутра чувају. Овдје је Он стрпљиво подносио, да му се момци ругају и да Га злостављају. Неки су Му пљували у лице и ударали Га песницама; други су Му покривали очи и ударали Га по образима говорећи: »Прореци, ко те удари!« Христос је шутио и, тако понижаван и вријеђан, очекивао посљедњи дан Свога живота на земљи.
Сутрадан рано, у петак, састаше се народне старјешине, главари свештенички и књижевници, да поново суде Христу, јер суђење ноћу није било по закону. Изведоше Га пред суд и поново упиташе: »Јеси ли Ти Син Божји?« Исус опет потврди: »Јесам.« Тада сви скочише и осудише поново Исуса на смрт.
Издајник Јуда, кад видје, да је Исус осуђен на смрт, осјети грижу савјести и однесе тридесет сребрника главарима свештеничким и старјешинама, и рече: »Погријешио сам, јер сам издао невину крв.« А они рекоше: »Шта се то нас тиче? То је твоја ствар!« Тада Јуда баци сребрнике у храм, и оде те се објеси. А главари не хтједоше да узму тај новац за храм, јер је примљен за крв, већ њим купише једну њиву за гробље странцима.
. У овој ноћи између четвртка и петка Исус је већ многе муке претрпио. Он је све сносио са потпуном стрпљивошћу и без најмање мржње према мучитељима и непријатељима и према издајнику. Он је само жалио, што су они сасвим пали под власт ђавола, те нису видјели, колико зло чине.
Исус пред римским судом[уреди]
(Мат. 27, 11-30; Мар. 15, 1-19; Лука 23, 1-25; Јов. 18, 28-40, 19, 1-16)
Јудејци траже, да се Христос разапне. — Јудејски главари са момцима поведоше везанога Христа до суднице римскога намјесника Понтија Пилата, да од овога траже одобрење за извршење смртне пресуде, јер они на то нису имали право. Њима се придружи велика гомила јерусалимског народа. Војници уведоше Исуса у судницу, а Јудејци остадоше напољу, јер пред пасху нису хтјели да улазе у незнабожачку кућу, сматрајући је за нечисту. Зато Пилат изиђе напоље пред њих и упита их, какву кривицу износе против Исуса. Чланови синедриона су знали, да се намјесник не би мијешао у њихове вјерске распре, пак изнесоше пред њега лажну тужбу против Исуса говорећи: »Он буни наш народ, забрањује давати цару данак и говори, да је он Христос цар.«.
Пилат се врати у судницу и поче испитивати Исуса: »Јеси ли Ти цар јудејски?« Исус одговори: »Да, цар сам. Моје царство није од овога. свијета, јер кад би било од овога свијета, онда би ме моје слуге браниле те не бих био предан Јеврејима. Ја сам зато рођен, и зато дођох на свијет, да свједочим истину, и сваки, који је од истине, слуша глас мој.«
Намјесник брзо увидје, да Исус није бунтовник против римског цара, и да Га јудејски главари оптужују из зависти. Зато изиђе и рече Јудејцима: »Ја никакве кривице не налазим на Њему.«
Онда Јудејци почеше још упорније викати и доказивати, да је Исус крив. Пилату бјеше њихова вика непријатна, те мјесто да одмах ослободи невинога Исуса, он Га посла цару Ироду, галилејском владару, који тада бјеше дошао у Јерусалим. Ирод је одавна мрзио Исуса, али ни он не нађе никаквог разлога, да Га осуди насмрт, већ Га опет врати Пилату
Опет се пред намјесниковом судницом нађоше јудејски главари и велика гомила свјетине. Видећи, да се Пилат боји народне вике, јудејски главари подговорише руљу, те је све јаче викала и тражила да се Исус казни смрћу.
Био је обичај, да намјесник о празнику пасхе пусти једнога сужња, кога би народ хтио. Тада је у тамници био неки разбојник Варава. Пилат изиђе пред народ и упита: »Кога хоћете да вам пустим, Вараву или Исуса, прозванога Христа?«: Главари брзо подговорише народ да тражи Вараву, и сав народ повика: »Вараву!« — Пилат п даље питаше: »А шта да, чиним са Исусом?« — Народ одговори: »Распни Га, распни!«
Намјесник још не бјеше готов да попусти жељи јудејске свјетине, па поново рече: »Ја не нађох на Њему ништа, због чега би заслужио смрт. Да Га, дакле, ишибам и пустим?« Народ је и даље викао: »Расини Га, распни!«
Шибање и исмијевање Исуса. — Пилат нареди војницима, да узму Исуса и да Га шибају. Шибање је страшна казна. Оно се вршило многоструким бичем од танких кајиша, на чијим крајевима су утврђене оловне куглице.
Војници узеше Исуса, одведоше Га у двориште суднице и везаше Га за ступ, па Га стадоше шибати. Кожа је пуцала. под ударцима, и крв је из рана текла.
Кад завршише шибање, одвезаше Га, и скупи се читава чета војника, да се ругају измученом Исусу. Обукоше Му неки стари црвени огртач, оплетоше вијенац од трња и ставише Му на главу. Бодље су парале кожу, и крв је текла низ чело и лице. Мјесто царског скиптра дадоше Му трску у десну руку. И поставише Га на столицу, и клањајући се пред Њим, исмијеваху Га: »Здраво, царе јудејски!« Затим узеше трску и удараху Га по глави, да се трње дубље забоде у кожу. Многи Га пљуваху и удараху по образима.
Пилатова пресуда. — Намјесник се надао, да ће сад спасти Христа од смрти. Изиђе напоље пред јудејске главаре и народ, који је непрестано чекао и викао, и рече: »Ево, изводим Га к вама, да видите да на Њему не налазим никакве кривице.« Изведоше измученог Исуса под вијенцем од трња и у црвеној хаљини. Пилат Га показа народу и узвикну: »Ево човјека.«
Пилат се надао, да ће се људи сажалити; али се преварио. Главари свештенички и њихове слуге, а за њима и остали народ, повикаше још јаче: »Распни Га, распни!«
Намјесник се још колебао и склони Исуса у судницу. Јудејски главари му гласно довикнуше: »Ако Га пустиш, ниси пријатељ цару (римском). Сваки, који себе царем гради, противи се цару.«
Плашљиви и колебљиви Пилат још се више уплаши. Бојао се за себе: ако би га тужили цару у Риму, можда ће изгубити свој положај. Није више мислио на то, што ће невин Исус страдати, већ да би оправдао себе, узе воде те уми руке пред народом говорећи: »Ја нисам крив за крв овога праведника.«
На то сав народ јудејски рече: »Крв Његова на нас и нашу дјецу.« Тада Пилат пресуди да буде онако, како је јудејски суд тражио. Ослободи Вараву, а Исуса предаде војницима да Га разапну.
Христос, као човјек, осјећа све болове и увреде, али их стрпљиво подноси. Он се не брани, него говори само истину, не вријеђа никога, нема мржње ни према мучитељима. Он у Своме срцу има само љубави према људима.
Страдање и смрт Исусова[уреди]
(Мат. 27, 31-66; Марко 15, 20-47; Лука 23, 26-55; Јов. 19, 17-42)
По пресуди Пилатовој војници узеше Христа, свукоше с Њега црвени огртач и обукоше Му Његове раније хаљине. Од дрвета начинише велики крст и дадоше Христу, да Га носи. Тако пођоше на један брежуљак изван града, коди се звао Голгота, што значи лубањско мјесто, јер је било од камена, голо и обло, и личило на лубању,
Велика поворка је ишла јерусалимским улицама. Христос је ишао између два разбојника, које су повели да разапну заједно с Њим. Поред војника, јудејских главара и радозналог народа, било је у поворци и пријатеља Исусових, међу којима апостол Јован и побожне жене са мајком Исусовом.
Измучени Исус је ишао тешко, посртао и падао под теретом крста. Путем сретоше неког Симона Киринца, који се враћао из поља, и војници натјераше овога да понесе Христов крст.
Побожне жене су плакале и нарицале. Христос се обазре на њих и рече: »Кћери јерусалимске, не плачите за мном, него плачите за собом и за дјецом својом!« Исус је мислио на Божју казну, која ће стићи Јерусалим касније.
Тако стигоше на Голготу, гдје ће Христос бити распет. Смрт на крсту је најмучнија, и сматрана је за најсрамнију, те су њом кажњавани само разбојници и робови. Да би осуђеник мање осјећао страшне болове, обично су му прије распећа давали вино помијешано са жучи. Понудише то и Христу, али Он одби, јер је хтио да све муке без олакшања подноси.
Брзо је била ископана јама и усађен Христов крст. Онда војници свукоше Исуса, подигоше Га на крст и чавлима приковаше му руке и ноге. Крв је цурила низ, крст и капала на земљу. Више Исусове главе, на којој је још био трнов вијенац, стављена је таблица, на којој је јеврејски, грчки и латински писало: »Исус Назарећанин, цар јудејски.« С лијеве и десне стране Његове разапеше два разбојника.
Трпећи муке на крсту, Исус се молио Оцу небеском за своје мучитеље: »Оче, опрости им, јер не знају, шта раде!«.
Одијело Исусово подијелише војници, који су Га разапели. За доламу, која је била изаткана од једног комада, бацише коцку, да би одредили, ко ће је узети. Испуни се пророштво Давидово: »Раздијелише моје хаљине међу собом, и за доламу моју бацише коцку.« Потом војници посједаше близу крстова да чувају стражу.
Поред крста многи су пролазили, исмијевали Христа и ругајући се довикивали Му: »Ако си син Божји, сиђи с крста.« Подсмијевали су се и јудејски главари и говорили: »Нека сиђе с крста, па ћемо Му вјеровати. Он се уздао у Бога, нека Му помогне сад, ако му је по вољи!«
И један од разапетих разбојника ругаше се Христу говорећи: »Ако си Христос, помози и себи и нама!« Други пак разбојник приговори првоме: »Зар се ти не бојиш Бога? Ми смо осуђени, јер смо заслужили, а Он никаква зла није учинио.« Па рече Исусу: »Опомени ме се, Господе, кад дођеш у Царство Своје.« Онда му Исус рече: »Заиста ти кажем, данас ћеш са мном бити у рају.«
С крста видје Исус своју мајку и апостола Јована, гдје стоје код крста, па рече мајци: »Ево ти сина!«, а Јовану: »Ево ти матере!« Од тога часа апостол Јован ју је чувао и бринуо се о њој као о својој матери.
Било је подне, кад тама покри сву земљу, и трајаше три часа. Тада је дошао тренутак Исусове смрти. У највећим мукама Исус гласно повика: »Боже мој, Боже мој! Зашто си ме оставио?«
Потом знајући, да је све свршено, Исус рече: »Жедан сам.« Војник напуни спужву оцтом, натаче на трску и принесе Његовим устима. Кад Исус окуси оцат, рече: »Сврши се!« Па онда повика: »Оче, у руке Твоје предајем дух Свој!« И приклонивши главу, издахну.
У исти час сунце се замрачи, завјеса на вратима у храму расцијепи се од горе до доље на двоје, земља се потресе и камење се распаде; отворише се гробови и многи мртви устадоше.
Кад чувари крста видјеше, шта би, јако се уплашише и рекоше: »Заиста, овај бјеше Син Божји!« И сав народ, који се бјеше скупио да гледа то, врати се бијући се у прса.
Јудејци нису хтјели да разапети остану на крсту у суботу, на дан пасхе, те мољаху Пилата, да се разапетима убрза смрт и да се скину у петак прије ноћи. Војници дођоше и пребише голијени обојици разбојника. Кад приђоше Исусу, видјеше да је Он већ умро, те Му не пребише голијени, него му један од војника прободе копљем ребра, и одмах изиђе крв и вода.
Потом Јосип из Ариматеје, један од тајних ученика Христових, измоли од Пилата допуштење, да може узети и сахранити тијело Христово. Он донесе платно, а Никодим, други тајни ученик, донесе мирисаво уље. Они пред вече скидоше с крста тијело Исусово, обавише га платном с мирисима, како је био обичај.
Близу Голготе Јосип је имао врт, и у њему нову гробницу, исјечену у камену, коју је он за себе спремио. Ученици понијеше тамо тијело Исусово. Мати Његова и друге побожне жене ишле су за њима. Кад дођоше до гробнице, унијеше тијело Христово унутра и положише га. На врата навалише тешку плочу, па одоше.
Сутрадан, у суботу ујутру, дођоше јудејски главари, запечатише камен на гробу Христову и оставише стражу од војника, које им даде Пилат. Бојали су се да ученици не украду Исусово тијело, па да послије кажу, како је трећег дана васкрсао.
Својим страдањем и смрћу на крсту Господ Исус Христос је Себе принио на жртву, да би људе спасао од гријеха. Исус то чини драговољно, и из велике љубави према људима. Ту љубав показује нарочито, кад се моли Богу за своје мучитеље: »Оче, опрости им, јер не знају шта раде!«
Распеће и смрт Христову празнујемо на Велики петак. Тога дана по подне у цркви се из олтара износи плаштаница и ставља насред храма на сто, који представља Голготу и гроб Христов. Плаштаница је икона на платну, на којој је насликано полагање Исуса у гроб. Свијет долази у цркву и побожно цјелива плаштаницу. Погреб Христовог тијела празнује се на Велику суботу. Изјутра рано, или у петак увече, врши се опијело сахрањеном Христу. Поред стола у цркви, који представља гроб, стоји стража од сахране до васкрсења и подсјећа на стражаре, који су чували Христов гроб.
Васкрсење Христово[уреди]
(Мат. 28, 1-7; Мар. 16, 1-7; Лука 24, 1-43; Јов. 20, 1-23)
Трећега дана, у недјељу, рано ујутру устаде Исус из мртвих и изиђе из гроба.
Земља се јако затресе, анђео Господњи сиђе с неба и одвали камен од врата гробнице и сједе на њега. Лице му сијаше као муња, а одијело бјеше бијело као снијег. Стражари задрхташе од страха и бјеху као мртви. Кад се освијестише, одоше брзо у град, да јаве то главарима.
Утом из Витаније дођоше на гроб неке побожне жене с мирисима, да по обичају помажу Христово тијело. Зачудише се, кад нађоше камен одваљен с врата. Уђоше у гробницу, али ту не нађоше тијело Христово, већ видјеше анђела и уплашише се.
Но анђео им рече: »Не бојте се! Ви тражите Исуса распетога. Што тражите живога међу мртвима? Он није више овдје, јер устаде. Ходите, да видите мјесто, гдје је лежао Господ. Па идите брзо те кажите ученицима Његовим, да је устао из мртвих.«
Марија Магдалина, која је била међу овим женама, отрча брзо од гроба и јаву Петру и Јовану, да Христовог тијела нема у гробу. Апостоли дотрчаше и, кад нађоше у гробу само хаљине Исусове, увјерише се, да је Исус васкрсао, па се вратише кући.
Истога дана васкрсли Христос јавио се побожним женама и ученицима и разговорао је с њима. Прво се јавио Марији Магдалини у врту близу гробнице, па послије другим женама, кад су се враћале у град. Јавио се и двојици ученика, који су путовали из Јерусалима у оближње мјесто Емаус.
На дан васкрсења увече ученици Исусови бјеху окупљени у дворани у Јерусалиму. Разговарали су о томе, како је Исус васкрсао, и да су Га неки видјели. Бојећи се Јудејаца бјеху затворили врата.
Наједампут појави се Исус у дворани, стаде на средину и рече: »Мир вам!« Они се уплашише и посумњаше, да ли је истина то, што виде и чују. А Христос им рече: »Што се плашите? Зашто такве мисли улазе у ваша срца? Видите руке моје и ноге моје! Ја сам главом. Опипајте ме и видите!« И показа им рањаве руке и ноге и прободена ребра. Тада сједе за трпезу и узе да једе комад печене рибе и меда.
Ученици се обрадоваше, кад видјеше Господа, и увјерише се, да је Он васкрсао.
Исус је васкрсењем побиједио смрт и доказао је, да је Син Божји и обећани Месија, Спаситељ. Тиме је потврдио, да је Његова наука истинита, јер је дошла од самога Сина Божјега.
Васкрсење Христово или Ускрс је највећи хришћански празник. Пред Ускрс се пости седам недјеља, то је Велики или Часни пост. Уз тај пост се православни хришћани исповиједају и причешћују. Који су у завади, мире се и праштају један другоме. Прва недјеља Великога поста зове се Чиста недјеља, а посљедња се зове Велика или Страсна недјеља. На Ускрс се поздрављамо ријечима: »Христос васкресе!«, а отпоздрављамо: »Ваистину васкресе!«
Вазнесење Христово[уреди]
(Мар. 16, 15-20; Лука 24, 50-53, Јов. 20, 24-29; Дјела ап. 1, 2-12)
Послије васкрсења, за вријеме од четрдесет дана, Христос се више пута јављао својим ученицима, као што им је раније обећао.
Кад се први пут, на дан васкрсења, јавио скупљеним ученицима у дворани, међу њима није био апостол Тома. Послије му остали казаше: »Видјесмо Господа!« А он им рече: »Док не видим на рукама Његовим ране од чавала и не метнем прста у њих, и не метнем руке своје у ребра Његова, не ћу вјеровати.«
Послије осам дана били су опет ученици заједно у дворани, и Тома је био сад међу њима. Наједампут се појави Исус, иако врата бјеху затворена, стаде на средину и рече: »Мир вам!« Потом рече Томи: »Пружи прст свој амо и види руке моје! Пружи руку и метни у ребра моја, и не буди невјеран, него вјеран!« Тома узвикну: »Господ мој и Бог мој!« Исус му рече: »Пошто ме видје, вјеровао си. Благо онима, који не видјеше и вјероваху!«
Једном се Христос јави ученицима у Галилеји и рече им: »Дана ми је свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све, што сам вам заповједио. И, ево, ја сам с вама у све дане до свршетка свијета.«
Посљедњи пут се Исус јавио апостолима у четрдесети дан по васкрсењу у Јерусалиму, кад бјеху у дворани за трпезом. Тада им опет рече: »Идите по свему свијету и проповиједајте еванђеље свакоме створењу. Који вјерује и крсти се, спаст ће се; који не буде вјеровао, бит.ће осуђен.« Онда им заповједи, да не иду из Јерусалима, него нека чекају Духа Светога, који ће сићи на њих и дати им силу, да буду заступници Христови у свима земљама.
Потом их изведе на Маслинску гору. И подиже руке и благослови их. Док их благосиљаше, они видјеше, како се Он подиже и узнесе на небо, и облак Га заклони од очију њихових.
Тако Исус оде на небо и сједе с десне стране Оца.
Док ученици гледаху за Исусом, стадоше пред њих два анђела и рекоше: »Што стојите и гледате на небо? Исус ће опет тако доћи, као што видите, да иде на небо.«
Тада се ученици с великом радошћу вратише у град.
Пошто је искупио гријех људскога рода, побиједио ђавола и основао царство Божје на земљи или хришћанску цркву, Христос је видљиво напустио земљу. Но он, као што каже апостолима, невидљиво остаје увијек у својој цркви: »Ја сам с вама у све дане до свршетка свијета.«
У посљедњим поукама прије вазнесења Христос предаје апостолима и њиховим насљедницима дужност да шире Његову науку и цркву по цијелом свијету.
Својим вазнесењем или одласком на небо Христос је показао, да ће сви праведни људи доћи на небо, у царство Божје, гдје влада вјечна радост и мир.
За сјећање на овај дан имамо празник вазнесења Христова или Спасовдан, који пада у четвртак на четрдесет дана послије Ускрса.