Историја Новог завјета (Р. Доброта) 2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА НОВОГА ЗАВЈЕТА
Писац: Радослав Доброта


II. ДИО
НАУКА И РАД ИСУСА ХРИСТА

Почетак рада Христова у Јудеји[уреди]

(Јов. 1, 29-42; Јов. 3, 22-36)

По повратку из пустиње Христос је почео свој рад у Јудеји, и ту је позвао прве своје ученике прије него што је свети Јован Крститељ био бачен у тамницу.

Једног дана стајао је Јован са двојицом својих ученика на Јордану. Утом наиђе Исус. Кад га Јован видје, рече: »Гле, јагње Божје!«

То чуше двојица његових ученика, пођоше за Христом и осташе с Њим читав дан. Звали су се Андрија и Јован; касније ће они бити изабрани за апостоле. Обојица су били из Галилеје, и дошли су на Јордан да чују проповијед светога Јована Претече.

Андрија одмах потражи свога брата Симона, који је такођер дошао из Галилеје, и рече му: »Нашли смо Месију.« И доведе га Исусу. Исус погледа на њега и рече: »Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа« (што значи Петар или Стијена).

Потом су у Јудеји и многи други људи долазили Христу, да чују Његову науку. Он их је учио и говорио им, као и свети Јован: »Покајте се, јер се приближи царство небеско

У исто вријеме је Јован Крститељ и даље проповиједао и крстио на Јордану; али сад је долазило Христу све више људи, а светом Јовану све мање. Тада неки ученици рекоше Јовану: »Онај што бјеше с Тобом преко Јордана, за кога си Ти свједочио, ето и Он крштава, и сви иду Њему.«

Свети Јован на то одговори: »Ви сте сами моји свједоци, да сам рекао: ја нисам Христос, него сам послан пред Њим. Моја радост сада је највећа. Он треба да расте, а ја да се умањујем. Који је са земље, земаљски је; који са неба долази, над свима је. Кога је Бог послао, тај Божје ријечи говори.«

*

Ријечи светога Јована Крститеља показују, како је он вјерно и скромно вршио свој задатак Христова Претече. Он нимало не жали, што ће уступити мјесто Спаситељу, него управо у томе налази своју највећу радост, јер се испуњава оно, што је он проповиједао.

Највеће признање светом Јовану Претечи, још за живота његова, одао је сам Исус Христос, кад је рекао, да је Јован већи од свих пророка, и то потврдио ријечима: »Заиста вам кажем: међу рођенима од жена није се јавио већи од Јована Крститеља.«

Одлазак у Галилеју и избор апостола[уреди]

(Мат. 10, 1-4; Јов. 4, 1-3)

Исус није могао да остане дуго у Јудеји, јер је близу био Јерусалим, гдје су били највећи Христови непријатељи: охоли фарисеји, неваљали господари, себични трговци, поводљива свјетина и чланови великог синедриона, који су мислили, да само они знају и чувају праву вјеру. Они су почели да гоне ученике светог Јована, а с њима и Исуса и Његове ученике.

Вријеме Христовог страдања још није било дошло, јер још није био завршио Своје дјело међу људима. Зато се са ученицима повукао у Галилеју. Ту је нашао просте и сиромашне, али побожне, честите и ваљане људе, који су Га најрадије слушали и вјеровали Му.

Глас о Христовој науци ширио се по свој Палестини, и са свих страна народ је желио да чује нову науку и да вјером у Христа тражи лијека својим болестима. Христос је много жалио невољне и болесне, тјешио је жалосне и лијечио болне, који су с вјером тражили помоћи од Њега. Тада је наступио час да Исус изабере Себи помоћнике и замјенике.

Једног дана, кад се бјеше скупило око Христа много народа, Он се сажали гледајући људе, јер бјеху сметени као овце без пастира, па рече ученицима: »Жетве је много, а жетелаца мало. Молите се Господару жетве, да изведе жетеоце на жетву своју.« Сам пак изиђе на гору, да се моли небеском Оцу, и проведе сву ноћ у молитви.

Кад би дан, дозва Своје ученике и изабра између њих дванаесторицу и даде им назив апостоли, што значи посланици.

Ово су дванаест апостола:

Петар и брат му Андрија, синови Јонини, скромни рибари са Генизаретског језера. Петру, коме је име било Симон, дао је ново име (Кифа, Петар, Стијена) сам Христос због његове чврсте као стијена вјере и љубави према Христу. Андрија је први ученик, кога је Исус позвао да пође са Њим.

Јаков и брат му Јован, синови Зеведејеви, такођер галилејски рибари. Јован, најмлађи међу апостолима, бит ће послије један од четворице еванђелиста.

Филип и његов пријатељ Натанаило, звани Вартоломије, који су међу првима пошли за Исусом.

Матеј, једини међу ученицима, који је имао неко образовање и богатство, јер је био закупник царине. Он је све оставио и одмах на позив Христов: »Хајде за мном!« пошао за Њим. Он је записао Христове ријечи и говоре и изнио их у своме еванђељу.

Тома, коме се предбацује, што је тражио доказ, па да вјерује у васкрсење Христово, али који је ипак био готов, да за Христа умре.

Јаков млађи и Јуда, названи Тадија.

Симон Кананит (из Кане) и Јуда Искариот (из Кариота), који ће издати Христа. Он је једини Јудејац, а остали апостоли су Галилејци.

Апостолима је Христос дао власт да. проповиједају Његову науку и да у Његово име лијече болести. Слао их је у разна мјеста Палестине, куда не би Он сам одлазио.

*

Исус је бирао апостоле између сиромашних занатлија и радника, а не између богатих, силних и учених. Бог не гледа на спољашност људи, него на њихово срце. Срце пак Христових ученика било је пуно вјере и љубави. Довољно је било да Исус каже: »хајде за мном!«, па да одмах послушају.

Христос је спремао апостоле, да наставе Његов рад послије Његовог узнесења. Зато их је стално поучавао ријечима и примјером, и они су готово увијек били с Њим, слушајући Његову науку и гледајући Његова дјела.

Тако су апостоли од простих, сиромашних и неуких људи постали смјели и мудри проповједници, способнији од старозавјетних научника и књижевника. Ту способност им је дала вјерност и оданост своме Божанском Учитељу, али, прије свега, благодатна сила Духа Светога, која се излила на њихову душу. Ради примања Божје благодати Христос је препоручио ученицима, да се моле »Господару жетве«, и сам се читаву ноћ молио за апостоле пред њихов избор.

Избором апостола Исус Христос је започео оснивање Своје цркве, коју ће апостоли касније, по силаску Светога Духа, раширити по цијелом свијету и утврднти.

Чудо у Кани галилејској[уреди]

(Јов. 2, 1-11)

Кад је Исус са ученицима почео обилазити села и градове у Галилеји, позваше Њега и ученике на свадбу у малом граду Кани, недалеко од Назарета. Ту је дошла и мати Исусова.

Гости, који бјеху већ доста слушали о Исусу, гледали су у Њега са пуно поштовања; а кад су видјели како Он са сваким пријатељски и љубазно разговара, били су радосни, и весеље на свадби било је велико.

Но како је било много гостију, још за вријеме гозбе нестаде вина, и домаћин се забрину, јер није могао да набави друго. Мати Исусова примијети ову домаћинову забринутост, па му хтједе помоћи и рече тихо Исусу: »Немају вина.« Она је знала, да Он може и хоће да помогне.

Но Исус јој одговори: »Остави ме! Још није дошао мој час« Овим ријечима Исус каже мајци Својој, да Он чини све у вријеме, кад је то по вољи Његовог Оца небеског. Богородица, увијек послушна Богу, разумје то одмах и рече слугама: »Што вам год рекне, учините.«

Тада се Исус подиже између гостију и изиђе у предворје, а слуге пођоше за њим.. Ондје је било шест празних камених судова за воду, сваки од по сто литара.

Исус рече слугама: »Напуните судове водом.« Они послушаше и напунише их до врха.

Тада Исус нареди: »Захватите сад и носите куму.« Слуге напунише пехаре и однесоше.

Кум окуси ово вино, које је постало од воде, и не знајући откуда је, зовну младожењу и рече му: »Сваки човјек износи прво добро вино, и кад се напију, онда слабије. Ти си чувао добро вино до сада.«

Тако Исус учини прво чудо у Кани галилејској и показа, да је Син Божји, и ученици Његови вјероваху у Њега.

*

Присуство Исуса Христа на свадби показује, да сам Бог благосиља ступање у брак и заснивање породице.

Христос је учествовао у гозби и весељу, и тиме је показао да су задовољства допуштена, ако су умјерена и ако служе добру, а не злу.

Изгнање трговаца из храма[уреди]

(Јов. 2, 13-25)

Била је близу пасха, када су Јевреји из свих крајева долазили у Јерусалим, да заједно светкују тај празник и принесу жртве у храму. И Исус са ученицима дође у Јерусалим.

Тих дана је била у граду велика живост. Многи људи су ишли на Сион к великом храму и водили животиње на жртву. Који су били из далека и нису повели животињу од куће, могли су да је купе; а ако су. били из туђих земаља, па су имали само страни новац, могли су да га размијене. Зато је у предворју. храма била велика врева. Ту су били многи трговци, који су продавали говеда, овце и голубове; ту су били и мјењачи са својим столовима. Људи су се погађали и викали, стока је рикала и блејала. Свештеници у храму трпјели су толики неред и нечистоћу на овом освећеном мјесту, јер су и они добијали један дио зараде од трговаца и мјењача.

На такву вреву наиђе Исус, кад са ученицима уђе у предворје храма. Саже се и дохвати неколико узица, начини од њих бич и истјера из предворја све људе и стоку, и продавце голубова, који држаху своје кавезе са птицама. Мјењачима. просу новце и испретура столове. Тјерајући све бичем, викну: »Не чините од дома Оца мога дома трговачкога!« Нико се није усуђивао да се успротиви, сви су узмицали испред Њега. Брзо је цијело предворје храма било испражњено.

Ученици Христови стајали су поред Њега задивљени овим, што су видјели и чули.

Када се неки Јудејци прибраше од страха, приђоше Исусу и упиташе Га: »Какав нам знак можеш показати, да смијеш то чинити?« Исус им рече: »Срушите овај храм, и ја ћу га за три дана подићи.«

Јудејци мислећи, да Он говори о зиданом храму, рекоше: »Четрдесет и шест година грађен је овај храм, и Ти за три дана да га подигнеш!« И одоше љути. Они нису разумјели Христа. Нису Га одмах разумјели ни Његови ученици. Тек касније, кад је устао из мртвих, сјетили су се они ових ријечи и схватили су, да је говорио о своме тијелу, како ће умријети н послије три дана васкрснути.

Док је трајао празник, Исус остаде у Јерусалиму. Многи онда повјероваше у Њега, јер видјеше чуда, која је чинио.

*

Називајући храм домом Свога Оца, Исус јавно потврђује, да је Он Син Божји, обећани Спаситељ.

Поред тога, Христос овим Својим дјелом показује, да је храм мјесто за смјерну молитву, а не за трговину и зараду. То значи, да су од земаљских блага много важнија и узвишенија духовна или небеска блага.

Напосљетку, Исуо овим и нас опомиње, да у храму и у његовој близини треба да будемо побожни и прибрани.

Чудо у Витезди[уреди]

(Јов. 5, 1-18)

Кад опет буде јеврејски празник, дође Исус из Галилеје у Јерусалим.

Овдје, код сјеверних градских врата, била је бања Витезда, што значи дом милости. Ту су из блиских и далеких земаља долазили многи болесници да потраже лијека, и чекали су лежећи у пет покривених тријемова. Јер анђео Господњи силазио би с времена на вријеме и замутио би воду, и тко би послије тога први ушао у воду, оздравио би, ма каква болест да је на њему.

Међу осталима лежао је на своме одру неки човјек, који је тридесет и осам година био болестан. Као тежак болесник није успијевао да уђе на вријеме у воду; али ипак је чекао, надао се и вјеровао.

Исус дође да посјети ове невољнике. Кад видје онога болесника, који тако дуго болује и чека, сажали се и упита га: »Хоћеш ли да будеш здрав?« Болесни одговори: »Да, Господе; али немам човјека, да ме спусти у бању, кад се замути вода; а док је дођем, други сиђе прије мене.«

Исус му онда рече: »Устани, узми одар свој и ходи!«

На ове ријечи Христове човјек устаде сасвим здрав и носећи своју постељу пође кући.

Тај. дан бјеше субота, и Јевреји говораху излијеченоме: »Данас је субота, не смијеш одар носити.« Он им одговори: »Онај, ко ме излијечи, рече ми: узми одар свој и ходи.« Они тада упиташе: »Ко је тај човјек?« Но излијечени није знао, ко је, јер се Исус због многог народа на томе мјесту бјеше уклонио.

Касније Исус нађе тога човјека у храму, гдје бјеше дошао да захвали Богу за своје оздрављење. Кад га Исус видје, рече му: »Ето си здрав, више не гријеши, да ти не буде горе

Излијечени оде и славећи Исуса каза јудејским поглаварима, да га је Исус излијечио. Ови још више омрзнуше Исуса и нападаху Га, да руши закон, јер лијечи у суботу, кад се по закону ништа није смјело да ради.

*

Јудејски поглавари су неправедно нападали Христа, јер није гријех, кад се празником чини добро. Празник је дан посвећен Богу, а Њему се служи не само молитвом, него и добрим дјелима.

Христове ријечи излијеченоме показују да тјелесне болести могу доћи као казна због гријеха.

Марта и Марија[уреди]

(Лука 10/38-42)

Путујући Исус дође у село Витанију и сврати у кућу Свога пријатеља Лазара. Сестре Лазареве, Марта и Марија, обрадоваше се веома, кад видјеше Исуса.

Марта се трудила, да Га што боље угости, да Му изнесе, што најбоље има за јело и пиће, да му спреми што удобнију постељу за одмор.

Марија пак, откако Исус бјеше ушао у кућу, сједјела је крај Његових ногу. Сва срећна, што је близу Њега, само је пажљиво слушала Његове ријечи. На посао своје сестре није обраћала пажњу.

А Марта се онда потужи Христу и рече: »Господе, зар не мариш, што ме сестра саму остави да служим? Реци јој, да ми помогне.«

Говорећи тако, Марта није увиђала, да и Марија служи Господу, и то боље него она. Зато јој Исус рече: »Марто, Марто, бринеш се и трудиш о многоме, а једно је потребно. Марија је изабрала бољи дио, који се не ће узети од ње.«

*

Обје сестре су служиле Господу. Марта Му је служила радом; она се старала о земаљским благима. Марија је служила Господу молитвом: обожавала Га је и хтјела је, да научи, како ће се што више угледати у Њега.

И радом, ако је поштен, служи се Богу, као и молитвом. Сам Бог је одредио шест дана за рад, а седми да буде нарочито посвећен молитви. Но брига за земаљска блага не смије да обузме човјека толико, да он заборави на своју душу. Земаљска блага су пролазна: кад умре, човјек их напушта. Небеска блага су вјечна: она остају и прате нас у вјечност. Зато Исус каже: »Марија је изабрала бољи дио, који се не ће узети од ње.«

Бесједа на гори[уреди]

(Мат. 5, 1-11; 6, 1-18)

Идући са ученицима по Галилеји и проповиједајући о Небеском или Божјем царству, Исус се једнога дана налазио близу Генизаретског језера. За њим је ишло много народа из Галилеје и Јудеје и ш незнабожачких земаља. Донесоше Му болесне од разних болести, и Он их излијечи.

Кад видје толики народ око себе, Исус се попе на неко брдо, или гору, и сједе на узвишицу. Ученици Му приступише, а народ посједа и гледаше у Исуса очекујући, да чује Његову науку. Онда Исус поче да говори, и дуго их је учио.

Најприје им каза девет изрека, које се зову блаженства.

Блаженства. — 1) Благо сиромашнима духом, јер је њихов о царство небеско.

Сиромашни духом су они, који су скромни и смјерни, који нису охоли и не мисле о себи, да су без мана. Знајући своде слабости, они се старају да се поправе, и моле Бога, да им помогне. Такви ће ући у Божје царство.

2) Благо онима, који плачу, јер ће се утјешити.

Они, који плачу, то су они, који искрено жале, што су грјешни и они и други људи, па се кају и моле се Богу, да опрости гријехе и њима и другим људима. Њима ће Бог опростити.

3) Благо кроткима, јер ће наслиједити земљу.

Кротки су они, који се не разгњеве, кад им се учини неправда или увреда, него гледају, да зло поправе на лијеп и миран начин. Они ће наслиједити земљу — значи: доћи ће у царство Божје.

4) Благо гладнима и жеднима правде, јер ће се наситити.

Правда овдје значи живот по Божјој вољи. Гладни и жедни правде, то су они, који из свег срца желе, да и они и други људи живе по Божјој вољи, да међу људима не буде мржње, већ да се сви воле. Таквим људима ова жеља ће се испунити у царству Божјем.

5) Благо милостивима, јер ће бити помиловани.

Милостиви су они, који осјећају биједу и невољу других, помажу им, праштају увреде и враћају добро за зло. Зато ће и према њима Бог бити милостив.

6) Благо онима, који су чистога срца, јер ће Бога видјети.

Чисто срце имају они, који се, што је могуће више, чувају гријеха, који угушују у себи зле жеље, који имају једину жељу, да буду што бољи и савршенији. Они ће Бога видјети — значи: бит ће блиски Богу.

7) Благо онима, који мир граде, јер ће се синови Божји назвати.

Мир граде они, који отклањају свађу и неслогу међу људима и завађене мире. Они ће бити међу првима у Божјем царству.

8) Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско.

Прогнани правде ради — то су они, који страдају због свога праведног и побожног живота. Они ће доћи у царство небеско.

9) Благо вама, ако вас срамоте и прогоне и реку против вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима.

Христос је знао, да ће апостоли, ученици и многобројни сљедбеници Његови да буду исмијевани, понижавани, мучени и убијани. Зато им каже, да без страха и радо подносе сва страдања, јер ће ући у царство Божје.

О Старом и Новом завјету. — Јеврејски свештеници су нарочито пазили, шта Исус говори о закону Старога завјета. Ради тога Он је у својој бесједи рекао: »Не мислите, да сам ја дошао, да покварим закон или пророке. Нисам дошао да покварим, него да испуним.«

И заиста, Христос је протумачио и усавршио закон Старога завјета. Он је, поред осталог, изнио, да се човјек цијени не по ономе, што он видљиво чини, већ по ономе, што он осјећа, жели и намјерава да то чини.

О добрим дјелима. — О томе је Исус говорио овако; »Пазите, да добра дјела не чините пред људима, да вас они виде; иначе немате плаће код Оца свога, који је на небесима.«

»Кад дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине претворице по зборницама и удицама, да их хвале људи. А ти, кад дајеш милостињу, да не зна љевица твоја, што чини десница твоја. Тако да буде милостиња твоја тајна; и Отац твој, који види тајно, платит ће ти јавно.«

О молитви и посту. — Треба се увијек молити Богу искрено. Молитва не вриједи, ако је само у ријечима, него, ако долази од свега срца. Исто тако треба постити из праве побожности, а не само ради тога, да се покажемо пред људима, како смо побожни.

И многе друге поуке казао је Христос у тој бесједи. Кад заврши, сав народ се дивио науци Његовој, јер их је учио као онај, који заиста има власт, а не као књижевници. И кад сиђе с горе, народ је и даље ишао за Њим.

*

Ова Христова проповијед на брду близу Генизаретског језера зове се Бесједа на гори. У њој се показује како хришћани могу заслужити, да уђу у царство Божје, што је главни задатак људскога живота.

Царство Божје или небеско царство сачињавају са Богом анђели, душе светих и праведних. Ту влада вјечна радост, мир и љубав. Сваки човјек треба да тежи и да се труди да дође у царство Божје. Он то може са Божјом помоћу да заслужи својим животом на земљи, ако се покорава Божјој вољи.

Божје царство почиње већ овдје на земљи. Њега сачињавају они, који у овом срцу немају мржње ни према коме, већ имају само љубав према Богу и ближњима и исповиједају истиниту вјеру. Ово царство је Христова црква, у којој живи и дјелује благодат Божја.

Капетан из Капернаума[уреди]

(Мат. 8, 5-13; Лука 7, 1-10)

На обали Генизаретског језера је град Капернаум, гдје је Исус често боравио. Кад послије Бесједе на гори Исус дође у тај град, бјеше се тешко разболио слуга римскога капетана, заповједника градске посаде. Капетан је много волио овога слугу и звао је све љекаре, али ништа није помогло. Болесник је био на умору. Тада капетан сазнаде, да је Исус у граду, па се обрадова и помисли у себи: »Он ће излијечити болесника.«

Пошто је био незнабожац, није се усудио, да сам иде Христу, него посла јудејске поглаваре, да Га моле за помоћ. Јудејци су много поштовали тога капетана, јер је био праведан и добар и саградио им је синагогу. Зато дођоше Исусу и мољаху Га говорећи: »Заслужио је, да му то учиниш, јер воли ваш народ и подигао нам је синагогу.« Исус пође с њима.

Кад су дошли близу капетанове куће, овај изађе пред Исуса и рече: »Господе, нисам достојан, да под мој кров уђеш, него реци само једну ријеч, и оздравит ће слуга мој.«

Кад Исус чу то, задиви се толикој вјери и рече пратиоцима: »Заиста вам кажем, ни код једног Израиља не нађох толике вјере!«

Потом се обрати капетану и рече: »Иди, нека ти буде, како си вјеровао!« И оздрави слуга у тај час.

*

Незнабожац је вјеровао, да је Исус син Божји и да је Њему све могуће, и та вјера је донијела оздрављење болеснику. Тиме се показује, да вјера у Сина Божјега доноси спасење свима народима.

Васкрсење сина наинске удовице[уреди]

(Лука 7, 11-17)

Из Капернаума ишао је Исус са ученицима и са много народа у град Наин, близу Назарета. Кад се приближио градским вратима, срете спровод: износили су мртва младића, сина јединца мајке удовице, која више никог није имала. Многи из града ишли су с њом, жалећи њену несрећу.

Кад Исус спази тужну мајку за носилима, би му жао, па јој приђе и рече: »Не плачи!« И приступи носилима и дотаче их се, а носиоци стадоше. Сви су заћутали. Исус гласно рече: »Младићу, теби говорим, устави!« И умрли младић се подиже, сједе и поче говорити. Христос га даде његовој матери.

Страх обузе све, који су ово гледали. Славећи Бога говорили су: »Велики се пророк појави међу вама, и Бог походи свој народ.« Глас о томе рашири се по Јудеји и свој околини.

*

Исус Христос враћа сина мајци не чекајући да Га она моли, јер Он жали несрећне и сироте. То је примјер правог милосрђа, које не чека на молбу невољника.

Христос је и овим чудом показао, да је господар живота и смрти, да је Син Божји.

Бура на мору[уреди]

(Мат. 8, 23-27; Мар. 4, 35-40; Лука 8, 22-25)

У Светом писму морем се назива Генизаретско језеро, а лађом рибарски чун. Пошто је цијелог једног дана у Капернауму великој множини народа проповиједао Своју науку и лијечио болести, Исус увече отпусти народ, а ученике позва да пријеђу на другу страну језера. Па уђе у лађу, а за Њим ученици Његови. Док су они веслали, уморни Исус је спавао на крају лађе.

Изненада подиже се велика бура. Валови су запљускивали лађу тако, да се она поче пунити водом. Ученици се уплашише, пробудише Исуса и рекоше: »Господе, избави нас, изгибосмо!«

Исус им рече: »Ето се бојите, мјаловјерни! Гдје је вјера ваша?« И устаде, запријети вјетровима и мору — и наста велика тишина. А људи се зачудише и рекоше: »Ко је овај, да Га слушају и вјетрови и море?«

*

По овом догађају вида се, да је Христос и човјек и Бог. Као човјек, Он је од умора заспао на тврдим даскама лађе; као Бог, Он заповиједа вјетровима и валовима, господари природним силама.

Лађа представља Христову цркву, а море свијет. Као што је лађа на узбурканом мору била у великој опасности, таво је и Христова црква била изложена у току стољећа многим гоњењима у свијету. Међутим, она се одржала, и одржат ће се увијек, јер њу чува сам Христос.

Васкрсење Јаирове кћери[уреди]

(Мат. 9, 18, 23-26; Мар. 5, 21-24; 35-43; Лука 8, 40-56)

Једном, док је Исус на обади језера учио многобројни народ, дође један од старјешина синагоге, по имену Јаир, чија кћи јединица од дванаест године бјеше на самрти. Кад видје Исуса, паде пред Његове ноге и усрдно Га мољаше: »Кћи је моја на самрти; дођи, метни руке на њу, да оздрави и живи,«

Видећи колику вјеру има овај човјек, иако је јудејски старјешина, Исус одмах пође с њим дому његовом. За њима су ишли ученици и мноштво народа. Но прије него што су стигли тамо, дође неко из куће Јаирове и јави: »Твоја кћи је умрла, не труди више учитеља.« Кад то чу, Исус му рече: »Не бој се! Само вјеруј и оживјет ће.«

Кад Исус дође у Јаирову кућу, затече силан плач и јаук, па рече: »Не плачите; није умрла, него спава.« Неки Му се подсмијеваху, знајући, да је мртва. Исус их све истјера из куће, па са Петром, Јаковом и Јованом и са родитељима уђе у собу, гдје је лежала мртва дјевојчица. Приђе, узе је за руку и рече: »Дјевојко, устани!« И дјевојка одмах уста и поче ходати по соби. Исус заповједи зачуђеним родитељима, да јој даду да једе, и да ником не причају, што се догодило. Али се глас о томе разнесе по свој околини.

*

Овим чудом учвршћена је вјера у Христа код свих, који су чудо видјели или о њему слушали. Чврста вјера Јаирова, да Христос може да оживи његову кћерку, помогла му је. Зато Христос каже: »Не бој се, само вјеруј!«

Преображење[уреди]

(Мат. 17, 1-9; Лука 9, 28-36; Марко 9, 2-9)

Исус је често говорио ученицима о страдању, смрти и васкрсењу Своме; но њима није било довољно јасно, како ће то бити. Христос је знао, да ће се они уплашити, кад Га буду видјели у рукама непријатеља. Зато је хтио, да неке од њих припреми за тај час искушења и да им предочи Своје васкрсење.

Једнога дана Исус узе Петра, Јакова и Јована и изиђе с њима на гору Тавор, да се моли Богу. Док се молио, лице Његово постаде друкчије, и Он се преобрази пред њима: лице Му се засја као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и бијеле као снијег, како их нико на земљи не би могао убијелити.

И указаше се поред Христа Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти, која Га чека у Јерусалиму. Потом постаде сјајан облак и заклони их. А из облака се чу глас небеског Оца: »Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи. Њега слушајте!«

Кад ученици чуше глас Божји, уплашише се много и падоше ничице. Исус им приђе, додирну их и рече: »Устаните и не бојте се!« Кад подигоше очи, облака више није било, и видјеше самога Исуса, који је опет имао Овој обичан изглед.

Док су силазили низ гору, Исус им заповједи да никоме не казују, што су видјели, док Он не устане из мртвих.

*

Својим преображењем и ријечима небеског Оца из облака Христос је хтио да увјери апостоле, да је Он Син Божји и обећани Месија. Тиме их је у исто вријеме припремао, да се не би у данима Његовог страдања и смрти поколебали у вјери и посумњали, да је Он Син Божји.

Преображење Христово празнује се 6. (19.) августа.

Исус храни пет хиљада људи[уреди]

(Мат. 14, 13-23; Мар. 6, 32-44; Лука 9, 10-17; Јов. 6, 1-15)

Христос пође једнога дана са апостолима лађом преко језера у неки пуст крај, удаљен од настањених мјеста. И Њему и апостолима био је потребан одмор, јер су многи долазили и одлазили, те они нису имали кад ни да једу. Но многи људи видјеше, а други дознаше, куда су они отишли, па из свих градова похиташе пјешке обалом и стигоше тамо прије њих.

Кад Исус изиђе из лађе, видје хиљаде народа и би му жао, јер бјеху као овце без пастира. Попе се на један брежуљак, да Га сви чују, и поче их много учити.

Пред вече приступише Му апостоли и рекоше: »Крај је пуст, а већ је касно. Отпусти их, нека иду у околна села, да куне себи круха, јер немају шта јести.« А Он им одговори: »Не треба да иду. Подајте им ви да једу!« Они Му рекоше: »Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе.«

Исус онда рече, да Му то донесу, и заповједи апостолима, да народ посједа по трави. И ови посједаше у гомилама по педесет и по сто. Било их је у свему пет хиљада људи, осим жена и дјеце.

Тада Исус узе оних пет хљебова и двије рибе, погледа на небо, благослови их и преломи, и даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви, и наситише се. Онда Исус рече ученицима: »Покупите те комаде што претекоше, да ништа не пропадне.« И накупише комада што претече дванаест пуних котарица.

Видећи чудо, које учини Исуо, људи говораху. »Ово је заиста онај пророк, који треба да дође на свијет.« Па се почеше договарати, да приђу Исусу и да Га силом одведу и прогласе за цара. Кад то Исуо видје, натјера ученике, да уђу у лађу и да пријеђу на другу страну језера. Он сам попе се на гору да се моли Богу.

*

Тиме што је са мало круха наситио мноштво народа, Христос је дао слику светога причешћа. Као што су апостоли дијелили комаде круха, којима се одржава тјелесни живот, тако свештеници дају хришћанима свето причешће, које храни човјечју душу за вјечни живот.

Приче Спаситељеве[уреди]

Кад је учио народ, Исус је своју науку казивао у причама, јер су тако сви могли, да Га разумију. Примјере за приче узимао је највише из живота простога народа. Њега су најрадије слушали сиромашни и прости људи: ратари, виноградари, сточари, рибари, и жене и дјеца њихова. Исус је своје бе-/страна38/39/-дио реченице одсјечен-ручно допунити- скупљао народ по градским трговима, на обали језера, на бреговима, у пољу, у зборницама. Говорио је људима лако и просто, па ипак врло лијепо. Помињао је послове, које они раде: сијање, жетву, риболов, рад у винограду, чување стоке, мијесење круха и многе обичаје и ствари, које сваки дан виде. Слушајући ове приче, и најпростији су могли да схвате божанске истине, које друкчије не би разумјели.

У многим причама Исус говори о царству Божјем.

Приче о царству Божјем[уреди]

Једном је Исус сједио са ученицима крај Генизаретског језера. Око Њега се тада скупи много народа, те Он уђе у лађу и сједе, а народ сав стајаше на обали. Онда им каза више прича о царству Божјем.

Прича о сијачу[уреди]

(Мат. 13, 1-9; 19-23; Мар. 4, 1-20; Лука 8, 4-15)

Изиђе сијач да сије сјеме. Неко сјеме паде крај пута, дођоше птице и позобаше га.

Друг паде на каменита мјеста, изниче одмах, али се осуши, јер земље бјеше мало и без влаге.

Треће паде у трње, а трње нарасте и угуши га.

Четврто паде на добру земљу, изниче и донесе рода сто пута више.

Кад Исус то рече, повика: »Ко има уши да чује, нека чује!«

Ученици Га потом упиташе, што значи та прича, и Исус им објасни.

Сијач је сам Христос, а сјеме је Његова наука, коју Он проповиједа снима људима, али је сви људи не примају подједнако.

Мјесто крај пута, угажено и отврдло, означује људе без срца, неосетљиве. Они слушају Божју ријеч, али не ће да је разумију и да је приме, остају равнодушни. Што се посије у њихово срце, долази ђаво и односи, да не вјерују и да се не спасу.

Каменита земља, плитка и суха, означује људе непостојане и слабодушне. Они слушају Божју ријеч, одмах је радосно приме и неко вријеме вјерују; али кад дође до невоље и искушења, они је забораве и напусте.

Земља обрасла трњем, значи оне људе, који разумију Христову науку и примили би је; али бриге овога свијета и жеља за богатством и за сластима смета им и угуши ријеч Божју у њима, те не донесе плода.

Добра земља пак означује људе, који из свег срца слушају Божју ријеч и истински је примају, и по њој живе и раде, те тако доносе стоструки плод.

*

Ова прича казује, како Христова наука доноси спасење.

Христос Своју науку казује овима људима јасно и подједнако, сви је могу разумјети, примити и по њој живјети и постићи спасење. Ако неко друкчије чини, то је његова кривица. Зато Исус каже: »Благо онима, који слушају ријеч Божју и држе је!«

О пшеници и кукољу[уреди]

(Мат. 13, 24-30, 37-40)

Међу људима. има добрих и злих, једни живе измијешани с другима. Неко ће помислити, зашто Бог трпи зле, зашто их одмах не кажњава. Ради тога Христос је испричао ову причу.

Неки човјек посија добро сјеме на својој њиви. Кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па оде. Но кад усјев ниче и донесе плод, показа се и кукољ.

Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше: »Господару! Ти си добро сјеме сијао на својој њиви; откуда кукољ?« А он им рече, да је то непријатељ учинио.

Слуге онда упиташе: »Хоћеш ли да идемо, да га почупамо?« Он им одговори: »Не! Да не бисте почупали с кукољем и пшеницу, оставите нека расте обоје заједно до жетве. А тада ћу рећи жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снопове да га спалим, а пшеницу скупите у житницу моју!«

Ученици послије замолише Исуса, да им каже, шта значи та прича, и Он им објасни.

Сијач, који сије добро сјеме, јесте Исус, а њива је свијет. Добро сјеме, то су добри људи, а кукољ су зли људи. Непријатељ, који посија кукољ, јесте ђаво. Жетва је крај овога свијета или Страшни суд, жетеоци су анђели. Онда ће добри људи отићи у рај, а зли у пакао.

*

Бог је трпељив према грјешницима и дуго чека, да се покају и поправе. Пословица каже: »Бог не плаћа сваке суботе.« Али онога. који остане даље у злу, не ће мимоићи Божја правда: »Бог је спор, али достижан.« Грјешници ће бити бачени у пећ огњену, гдје ће бити плач и шкргут зуба. А праведници ће засјати као сунце у царству Оца свога.

О зрну горушичном — О квасцу[уреди]

(Мат. 13, 31-33; Мар. 4, 30-32; Лука 13, 18-21)

Хотећи да објасни народу и ученицима, што је царство Божје, Христос каза још неколико прича.

»Царство небеско је као зрно горушично, које човјек узме и посије на својој њиви. Ово је, истина, најмање од свег сјемења, али кад нарасте, веће је од свега поврћа и израсте као дрво, тако да птице небеске долазе и сједају па његове гране.«

»Царство небеско је као квасац, који узме жена и метне у троје наћве брашна, док све не ускисне.«

*

Обје ове приче казују, како ће се ширити хришћанска црква, која је царство Божје на земљи. У почетку Христова црква је била мала; али поступно број хришћана се умножавао, тако да се она ширила по цијелом свијету. Као што се птице склањају на гранама дрвета, тако сви народи налазе мјесто у крилу Христове цркве.

О рибарској мрежи[уреди]

(Мат, 13, 47-50)

»Царство небеско је као мрежа, која је, бачена у море, заграбила од сваке врсте риба. Кад се напуни, извукоше је на обалу, па сједоше, изабраше добре рибе у судове, а рђаве бацише напоље. Тако ће <бити на крају свијета: изићи ће анђели и одвојит ће зле од праведних и бацит ће их у пећ огњену.

Ондје ће бити плач и шкргут зуба.«

*

Ова прича значи исто, што и прича о пшеници и кукољу: на дан Страшнога суда свакоме ће се судити по заслузи.

О талантима[уреди]

(Мат. 25, 14-30)

Неколико дана пред своје страдање сједио је Исус са ученицима на Маслинској гори и говорио им о Страшном суду. Тада је рекао: »Будите спремни, јер не знате, у који ће час доћи Господ ваш.« И каза им причу о талантима.

Неки човјек, полазећи на далеки пут, позва своје слуге и предаде им благо своје: једном пет таланата, другоме два, трећему један; свакоме према његовој способности; и отиде.

Први и други слуга дадоше се на посао са оним новцем и зарадише још толико, колико су примили. А трећи слуга, који прими један таланат, оде те га закопа у земљу и сакри сребро свога господара.

Послије дугог времена врати се господар кући и потражи рачун од својих одугу. Приступи први и рече: »Господару, предао си ми пет таланата, ево још пет што сам зарадио с њима.« А господар рече: »Добро, слуго добри и вјерни! У малом си ми био вјеран, над многим ћу те поставити. Уђи у радост господара овога!«

Исто рече господар и другоме слузи, који прими два таланта.

Кад. приступи онај трећи са једним талантом, рече: »Господару! Знао сам, да си ти тврд човјек: жањеш, гдје ниси сијао и купиш, гдје ниси вијао; па се побојах и сакрих таланат свој у земљу. Ево ти твоје!«

А господар му одговори: »Зли и лијени слуго! Када си знао да жањем, гдје нисам сијао, и купим, гдје нисам вијао, требало је да моје сребро даш трговцима, и ја бих сад узео своје с добитком.« Па нареди другим слугама: »Узмите од њега таланат и дајте ономе, што има десет, а неваљалог слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба!«

*

У овој причи господар је Бог. Слуге су људи. Таланти, велики новац, који је господар дао слугама, означују разне многобројне Божје дарове. Божји дарови су тројаки:

1) Дарови Божје благодати: то је помоћ, коју Бог даје људима и која се добива преко вјере, наде и љубави.

2) Природни дарови: наше тјелесне и духовне способности (тјелесна снага и окретност, разум, знање и друге).

3) Спољашња блага: положај, част, достојанство, богатство.

Бог је те дарове дао неком више, некоме мање. Он тражи да сваки оно, што је добио умножи и развије и на опће добро употријеби. Ко је добио више, треба и сам својим трудом више да постигне.

Према томе, како ко употријеби Божје дарове, бит ће награђен или кажњен. Ко се у свом животу труди, да их развије и да их употријеби на славу Божју и на корист своју и својих ближњих, стећи ће вјечно блаженство. Ко пак, као лијени слуга, запусти оно, што му је Бог дао, бит ће осуђен на вјечно проклетство.

О злим виноградарима[уреди]

(Мат. 21, 33-43)

Исус је једном говорио народу у јерусалимском храму. Непријатељи Христови, првосвештеници, књижевници и старјешине, тражећи прилику, да Га оптуже и убију, дошли су у храм, да чују, шта Он говори. Ради њих Исус исприча причу о злим виноградарима.

Неки човјек посади виноград, огради га плотом, ископа у њему цједило, начини кулу, па га даде виноградарима и отиде.

Кад дође вријеме бербе, посла виноградарима слугу, да прими од њих родове његове. А они ухватише слугу, избише га и послаше га без ичега. Господар посла другога слугу. И овога бијаху камењем, разбише му главу и послаше га осрамоћеног. Он посла трећега; њега убише. Тако и многе друге избише или побише.

Најзад посла свог милог сина јединца мислећи, да ће се њега постидјети. А виноградари рекоше један другом: »Ово је насљедник, хајде да га убијемо, па ће нама остати његова очевина.« И ухватише га, изведоше из винограда и убише.

Шта ће учинити господар? Доћи ће и погубит ће ове виноградаре и дат ће виноград другима.

Кад заврши ову причу, Исус се обрати главарима и фарисејима и рече: »Зато вам кажем, да ће се од вас узети царство Божје, и дат ће се народу, који родове његове доноси.«

Они сад разумјеше, да се у причи говори о њима, и гледаху, да Га ухвате, али се побојаше народа те Га оставише и отидоше.

*

У овој причи господар је Бог. Виноград је старозавјетна црква. Први виноградари су свештеници и главари јудејски, други виноградари су апостоли и њихови насљедници. Слуге, које господар шаље, то су пророци. Син господарев је Спаситељ.

Јудејским свештеницима и главарима Бог је повјерио изабрани народ, да га припреме за праву вјеру и за живот по Божјој вољи. Они су ту дужност рђаво вршили, и Бог је слао многе пророке, да их позову на покајање и поправку. Но они су пророке гонили и убијали. Бог посла најпослије сина свог, Исуса Христа. Они ће и њега мучити и убити. Зато ће нова, Христова црква, бити одузета од јудејских свештеника и главара и предата апостолима и њиховим насљедницима, да је даље шире.

О неваљалом сину[уреди]

(Лука 15, 11-32)

Са осталим народом долазили су Исусу и презрени цариници и грјешници, да Га чују, и некад Он је и јео у друштву с њима. Фарисеји и књижевници викаху на Исуса, што прима грјешнике и једе с њима. А Он им зато каза причу о неваљалом сину.

Неки човјек имађаше два сина. Млађи рече оцу: »Дај ми дио од имања, што припада мени.« И отац му даде. А он за неколико дана прода свој дио и с новцем оде у далеку земљу, и тамо раскошно живећи, потроши све. Још настаде тада велика глад у тој земљи, и он се нађе у љутој невољи. Једва доби мјесто код неког човјека, који га посла у поље, да му чува свиње. Но оскудица је била толика, да је био жељан да-се насити и оном храном, коју свиње једу; али му ни те нико не даваше.

Сад он дође к себи и увидје, шта је учинио, па рече: »Колико најамника у оца мојега имају круха и сувише, а ја умирем од глади! Идем оцу, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, нисам више достојан да се назовем твојим сином: прими ме као једног од својих најамника.« Па устаде и оде оцу своме.

Угледа га отац издалека и сажали се, па изиђе пред њега, загрли га и пољуби. А син му рече: »Оче, сагријеших небу и теби, и већ нисам достојан да се назовем твојим сином.« Отац нареди слугама: »Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И закољите угојено теле, да једемо и да се веселимо, јер овај мој син бјеше мртав и оживје; бјеше изгубљен и нађе се.« И наста велико весеље.

Старији син је тада био у пољу. Долазећи кући, чу пјевање и весеље, па упита једнога од слугу, шта је то. А он му рече: »Брат твој дође, и отац твој закла угојено теле, што га здрава види.« Старији син се расрди и не хтједе ући.

Тада изиђе отац и замоли га, да уђе у кућу. Али син рече: »Служим те толика година, и никад не преступих твоје заповијести, па мени ниси никад дао јарета, да се са друштвом провеселим. А кад дође тај твој син, који ти је имање расуо, заклао си му теле угојено.« Отац одговори: »Сине! Ти си свагда. са мном, и ове је моје и твоје. Али је требало веселити се, јер брат твој бјеше мртав, и оживје; изгубљен бјеше, и нађе се.«

Шта је навело неваљалог сина, да напусти срећан очев дом? То је луда жеља његова, да живи по својој ћуди, да се не држи реда, да не слуша чак ни доброг оца; оцу је жао, али не ће да га на силу задржи.

У туђем свијету младић подлијеже искушењу. Видећи код себе много новца, он се одаје уживању: не ради ништа, већ једе, пије и весели се. Али свега нестаде, кад новца нестаде.

Тек тада почиње да мисли: шта је некад био, а шта је сад. И увидје да је свему томе сам крив и да је заслужио муке, које трпи. Згријешио је и према Богу и према оцу. Био је нерадник, лакомислен, непослушан, незахвалан. И покаја се, што је такав био, па се ријеши, да се врати оцу. Признат ће му све, покајат ће се и слушат ће га. А отац је тако добар, и опростит ће му.

И заиста, отац није никад заборавио свога изгубљеног сина, бринуо се и надао се, да га опет види. И кад му се син врати као покајник, бос и подеран, слаб и изнурен, отац све заборавља, све прашта и весели се.

У својој радости отац лијепо поучава старијег сина: да не завиди, да не предбацује, да се и он радује, што му се брат враћа.

*

Христос је овом причом казао своју науку о доброти Божјој, о кајању и праштању.

Отац у овој причи јесте сам Бог; старији син — то су људи вјерни и послушни Богу; млађи син — то су људи, који су заведени од ђавола и удаљени од Бога.

Бог не ће да и један човјек пропадне, већ хоће да се сви људи спасу. Спаситељ каже: »Нисам дошао ради праведника, већ да грјешнике спасем.«

Христос овом причом каже свима грјешницима: да се надају, да се у покајању обрате Богу. Бог прашта грјешницима, ако се искрено покају.

Покајање се састоји у томе, да човјек и пред собом и пред Богом увиди и призна своје гријехе; да жали, што их је учинио и да се одлучи да више не ће гријешити. Онда Бог прашта, јер је Он неизмјерно добар и милостив, и Његова љубав је безгранична.

О изгубљеној овци[уреди]

(Лука 15, 1-7)

Христу су Јевреји приговарали, што је добар према грјешницима. Зато је Он рекао о Себи: »Син човјечји је дошао, да нађе и спасе, што је изгубљено.« Да би то објаснио, испричао је причу о изгубљеној овци.

Кад човјек, који има сто оваца, изгуби једну од њих, он оставља деведесет и девет у пољу и иде за изгубљеном, док је не нађе. И кад је нађе, он је радосно дигне на раме и носи је натраг. Дошавши кући, сазове пријатеље и сусједе на весеље говорећи: »Радујте се са мном, јер нађох своју изгубљену овцу«

На крају ове приче Исус каже: »Тако ће на небу бити већа радост за једног грјешника, који се каје, него ли за деведесет и девет праведника, којима не треба покајање.«

*

У овој причи пастир означава Христа, изгубљена овца грјешника. Прича показује љубав Спаситељеву према грјешницима. Као што се пастир брине о овци, тражи је ревносно и радује се, кад је нађе, тако Спаситељ жали свакога грјешника, хоће да га спасе и радује се његовој поправци.