Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.8

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


пети период.


VIII. Буна босанских муслимана.

1. Конзерватизам босанских муслимана. — 2. Змај од Босне. — 3. Омер-пашина акција. — 4. Србија добија шест нахија.


Босански муслимани били су несумњиво један између најконзервативнијих елемената Турскога Царства. Налазећи се на крајњој западној граници Царства; у великим борбама свикли да се са ђаурима носе за победу дина и турске ствари; имајући добар део својих редова испуњен људима који су морали да напуштају Славонију, Лику, Хрватску, Далмацију и најпосле Србију, па услед тога били озлобљени и увек спремни да се боре против свега хришћанског и тућинског, босански муслимани су били ван себе када су видели цариградске тежње да се попушта хришћанима. Свако отступање од традиција чистога дина сматрало се као слабљење властитих положаја. Сарајевски хроничар Мула Мустафа био је, свакако не једини, на страни свих оних који су се купили око Пазван-Оглу у Видину, протестујући што се јаничари гоне да би се заштитили хришћани. Пазван-Оглову победу он са задовољством тумачи божјом помоћу. За султана Селима III, првог реформатора, он ће, међутим, написати да је можда сам послао Французе у Египат. Ништа мање нису Босанци били незадовољни ни са реформама новога султана, Махмута II. На једном царском дивану, причало се у Босни, сви су достојанственици били скинули чалме и саруке сем двојице босанских бегова. Љут султан обратио се једном од њих, Махмуд-бегу дервентскоме капетану: »Знаш ли да бих ти за то могао скинути главу?« Овај се мирно поклонио и одговорио: »Можеш, свијетли царе, главу и чалму заједно; али, чалму без главе никако!«

Стога су од онога дана, откако је питање рефорама у Турској било стављено на дневни ред, босански муслимани у сталној борби са централном владом. Њихова својевољност и тешко привикавање на сваку дисциплину и улажење у »суру«, у чему је било доста феудалних атавистичких традиција Средњега века, добили су сада као неки начелни и програмски облик. Они верују да виде опасности боље од Цариграда, јер су хришћанима ближи него он; њихова поносита ћуд буни се против одредаба о чијој умесности нико не пита и њих; врећа их и то што је у Цариграду давно прошло доба у којем су Босанци водили главну реч. Одметање видинскога, скадарскога и јањинскога господара делује заразно, утолико више уколико Турска све видније назадује и трпи пораз за поразом. Турски неуспеси тумачени су неспособношћу и поквареношћу цариградских господара, и Босанци су се опирали томе да ти неспособни људи издају обавезне наредбе и за њихову земљу. Својом сметеном политиком Цариград је изгубио Србију и Грчку, па не би хтели дозволити да изгубе и Босну. Мада по својој раси и језику несумњиви Југословени, босански муслимани су се, због вере и државних интереса и повлашћеног положаја који су припадници ислама уживали у Турскоме Царству, осећали као политички »Турци« и били у томе правцу, поред све борбе са Цариградом и његовим власницима, непоколебиви. Они својим отпором против Цариграда нису никада помишљали да се издвоје из турске заједнице; али, зато су с упорношћу, коју ни многи ударци нису могли сломити, тражили да у Босни буду неограничени господари они. Начелно, они су конзервативци и аутономисти; уствари, њихов начелни став ретко кад може да се одвоји од личних мотива, и стога у њиховим поступцима нема доследности, ни у њиховом деловању потребне слоге. Они су претстављали потпуно остатак Средњега века, по својој општој култури, по својим амбицијама, по својим непромењеним феудалним традицијама; у њиховим акцијама и животу било је нечег епског и доста витешког; њихова богата, златом везена одела, од тешке чохе и свиле, са оружјем које је, доиста, кићено тако да изгледа као да вреди три царева града; њихове куле и чардаци, са дебелим зидовима као код старих замака и са широким и високим оградама; све то говорило је колико су они живели у наслеђу старих схватања и како њих није нимало додиривао онај велики духовни преображај целог друштва који се вршио крајем XVIII и почетком XIX века. Босна је живела својим животом и хтела је при томе да остане; свак ко је долазио да мења тај утврђени поредак, био властодржац из Цариграда или рајетин из неке области испод Мајевице или Вележа, сматран је као непријатељ.

Мржња на Османлије или на Туркуше, како су их у Босни звали с осетним потсмехом, осећала се мећу Босанцима одавно, а после покушаја насилног увођења рефорама појачала се у великој мери. Са широком султанском пуномоћу дошао је у Босну Али Џелалудин паша, год. 1820., да сабљом и гајтаном сломије отпор босанских бегова и незадовољника. Мостар и Сребреница бивају узети на јуриш, као да су непријатељски градови; а око 300 босанских незадовољних коленовића плаћа главом. Али, то само утиша, а не скрха отпор. Када су год. 1826. укинутн јаничари, диже се у Босни огорчен протест против тога. Јаничарски оџак у Сарајеву организова отпор, и крену, нарочито са босанским агама, читаву Босну на акцију. Султанов ферман би на једној скупштини у Сарајеву просто одбачен. Земља тако, отворено, погази царску реч, и, први пут после толико векова, стави своју вољу према султановој. Природно је да се то у Стамболу лоше примило и да су одмах издане заповести да се покрет сузбије. Абдурахман паша, бивши београдски везир иза Марашлије, извршио је ту наредбу, побивши највећи део бунтовника. Али, зато је, за време руско-турскога рата од год. 1828., наишао на потпуну пасивност код Босанаца према опасности Царевине, и морао је да напусти Сарајево и Босну, и да, најпосле, својом главом да задовољштину земљи и омогући њено, истина не много живо, учешће у рату.

Најпознатији босански покрет овог времена против Порте јесте буна Хусеин-бега Градашчевића, »Змаја од Босне«, капетана Градачца. Већина босанскога беговата, са мало изузетака, устала је са њим заједно на вест да султан уводи низамску уредбу са новим униформама и нове порезе. Покрет је одмах добио карактер отворене борбе против властодржаца у Стамболу, а његови вођи ступише у везу са сличним скадарским покретом Мустафе паше Бушатлије. У марту год. 1831. побуњеници узеше Травник, у којем им се предаде босански везир. Сасвим је погрешно мислити да је тај покрет имао неке националне мотиве и спремао обнову босанске државе. Као ови босански муслимани тога времена, и Хусеин-бег је био без развијене националне свести и није желео уствари ништа друго него аутономију Босне, јачање личног престижа, задржавање повлашћеног положаја свога беговскога реда и чување муслиманских традиција. Тај беговски бунтовни покрет није прихватила сва земља. Херцеговина, у већини, са Али-бегом Ризванбеговићем, Смаил-агом Ченгићем и другима, беше му противна. Покрет је био, по њихову мишљењу, уперен против султана и Стамбола више него што је било потребно и потицао је добрим делом из личних амбиција; а биће да се у тој противности налазило и нешто од познатог антагонизма између Босанаца и Херцеговаца. Хусеин капетан, како то већ често бива у плаху покрету, пошао је, доиста, одмах сувише далеко, прецењујући и своју снагу и личну вредност. Са Бушатлијом, он је кренуо прави рат против Османлија, дигавши на 25.000 људи. Његова војска туче баш на Косову бројем слабију војску великога везира, 16. јула год. 1831. То је Хусеинов витешки став, када треба показати незадовољство и јунаштво. Али, када треба рећи шта се хоће даље, куда води сва та борба, када из витешког става треба прећи у државнички, Босанци онда налазе да они сви неће једно и да то куд иде Хусеин капетан одговара његовим личним прохтевима, али не и њиховим. Потучени велики везир био је дао усмени пристанак да Хусеин дође за босанскога везира; али, то нису хтели и писмено да потврде ни султан ни он. Постављање тога услова показује, међутим, најбоље да Босна није хтела да се одвоји из турске заједнице. Хусеин се сместио у Травнику као прави везир и понашао се као господар земље. Он је лично био човек од таштине, бекчић у лошијем смислу речи. Свој двор у Травнику окитио је што је могао лепше; сам се обукао у најскупоценија везена одела; свој везирски печат дао је направити од сама злата. Људима постаде јасно шта су са њим добили и почеше га нагло остављати. Кад је год. 1832. кренула на њ нова царска војска, помогнута од херцеговачких бегова, он би, већ упола напуштен, 18. маја коначно потучен код Булога близу Сарајева и натеран да се са својим пријатељима бегством спасава у Аустрију.

Херцеговина, за награду, би потом одвојена од Босне, а њен главни вођ, Али-бег Ризванбеговић, који се мало после истакао и у борби против Мехмед Али паше египатскога, доби од султана везирски чин у Мостару. За карактеристику стварних жеља свих босанско-херцеговачких бегова доста је било само чути речи новога везира, кад је стигао у Херцеговину: »Ево вам Стамбол Мостар, ево вам цара и у Мостару, не треба вам више ником да идете у Стамбол!« То је, дакле, оно што се желело, и што је победитељ Хусеинов тачно осећао; а то је, очевидно, само локална самоуправа и аутономија земље, чисто босанство и херцеговство, ако се тако може рећи; али, ништа друго и ништа више.

Ну, са Хусеин-бегом није ипак био скршен сав босански беговат. Кажњен је био, по мишљењу већине, само један сувише личан човек и његово уже друштво, и то не само стога што се дигао против султана, него и стога што није знао да остане стварни израз целе земље. Иначе, њихов конзервативни дух остаје исти, и отпор против османлиске централизације не малаксава много. То се видело најбоље кад је год. 1839. требало спроводити објављени Ђилхански хатишериф са слободама за хришћане и са њима у вези такозване »тензимати-хаирије«, т. ј. корисне установе. У Босни се јавише буне на више страна; сам херцеговачки везир, дотадањи султански присталица, Али паша Ризванбеговић, постаде противник нових уредаба. Откуд хришћанину иста слобода као и правом муслиману? Пуних десет година нису могли царски везири да помире Босну са султанским наредбама; а год. 1849. страдала је озбиљно једна експедиција везира Тахир-паше против незадовољника у Крајини. То, најзад, натера Порту да енергичним мерама уведе ред. У Босну би упућен смели и непомирљиви потурчењак Омер паша Латас са изричним задатком да по сваку цену спроведе реформе. Уз пашу је ишло око 9000 војника редовне војске, већином Анадолаца, потпуно оданих султану. Босанци се, после мало колебања, одлучише на отпор. У Крајини, у долини Босне, и у Херцеговини дође до борби, у којима устаници бише брзо савладани и десетковани. Сам везир херцеговачки би ухваћен па за казну наопако посађен на магарца и, са магарећим репом у руци, проведен кроз његов Мостар. После се, у табору пред Бањом Луком, »омакла« пушка једном чувару који га је пазио, и тако је Али паша, год. 1851., завршио живот и власт. На 400 босанских бегова, у тешком синџиру, би послато у Цариград, на суд, а неколико хиљада је заглавило у борбама. Тако је, тек тада, год. 1851., дошао коначан слом бунтовног босанског беговата и безуветно покоравање Босне под султанску власт. Тим сломом је, може се мирно рећи, завршен Средњи век у Босни и Херцеговини.

Немири у Босни дали су изговор турским властима да почну са отезањем и неизвршавањем оне одредбе руско-турских уговора и хатишерифа која је говорила о повраћају Србима суседних шест нахија. Ако султан и у томе питању попусти Србима, изазваће то још веће незадовољство против њега и нереде у земљи, што на сваки начин, како су они говорили, треба да се избегне ради умирења и одржања Турскога Царства. Турцима је свакако било тешко да уступе Србима нахије, које они за време борбе год. 1815. не беху успели да узбуне и освоје. И вероватно би на који било начин изиграли ту одредбу, да нису одметништва Мустафа-паше скадарскога и Босанаца довела Турке у тежак положај. Мустафа паша је нудио сарадњу кнезу Милошу, и овај му је, доиста, послао нешто помоћи у новцу (500.000 гроша), а у исто је време уверавао Порту о својој исправности. Очевидно, Милошу су ти немири добродошли да натера Порту на попуштање Србији, како се и њени људи не би придружили устаницима и тим изазвали још веће и опасније метеже у Царевини. Када је Порта, у својој тескоби, замолила Милоша да посредује код устаника, он јој се одазвао, нарочито кад је видео како се Мустафа-пашин покрет завршио потпуним неуспехом. Хусеин-бег је с извесним презирањем одбио Милошево посредовање. »Ја баш за тог падишаха нећу да знам, код кога би се ти за мене могао заузети«, гласио је његов пркосни одговор. Али, мада је звала кнеза Милоша да посредује код бунтовника, Порта ипак није примила његове понуде да јој помаже и војском угушити устанак у Босни, бојећи се да та његова услуга не буде после прескупо наплаћена.

Како Порта није хтела да изврши обавезе отступањем шест тражених нахија за време трајања албанскога и босанскога устанка, било је јасно да ће их још мање хтети отступити пошто је опасност са те стране прошла и султанова војска остала победилац. Кнезу Милошу падало је тешко што је пропустио ове две повољне прилике, и чекао је прву нову згоду да је искористи без икаквог дипломатисања. У Турској тога времена, где је готово са сваком променом годишњег доба избијала по једна опаснија криза, на такву се згоду није морало дуго чекати. Мехмед Алија, вице-краљ египатски, беше се год. 1832. одметнуо од султана и озбиљно угрозио турску власт на северној обали Африке и у Малој Азији. Турска, ни одахнувши честито иза напорнога угушења албанскога и босанскога устанка, беше принуђена на нове, још теже, борбе. Чим је добио поуздана обавештења о озбиљном карактеру Мехмед-Алијинога покрета, Милошев план био је до ситница израђен. Искористивши узбуђење хришћана због отмице двеју Српкиња девојака из једног села близу Крушевца, кнез Милош је народну раздраженост распирио до устанка, па и сама себе толико да се није устручавао од претњи ни рускоме посланику у Цариграду, који је, због тешкога стања Турске, водио према њој, по вишој наредби, политику пуну обзира. »Нећу се ја више руској политици на жертву приносити«, писао је кнез љутито. »Да знам да ђе ме овај корак отечества, достоинства, па и самог живота мог стати, нећу од њега одустати«. Доследан тој одлуци, Милош, крајем априла год. 1833., изазва устанак у три источне крајинске нахије, и одреди отворено за старешину побуњеницима члана Народнога суда, Милету Радојковића. Он је побуњеним нахијама упутио и један свој проглас и скупио војску на граници, да тако предочи свима редом да он овога пута ствар узима веома озбиљно. Та мера имала је свога дејства, и Порта је наскоро попустила. Признала је посебним хатишерифом то уступање, да се не би рекло како су јој тражене нахије отете. Тако је Србија средином год. 1833. проширена за целу једну трећину: уз 12 ранијих нахија Београдскога пашалука дошло је сада и 6 нових: Крајина, Црна Река, параћинска нахија с Алексинцем и Ражњем, крушевачка, Стари Врх и Јадар са Рађевином.