Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.8

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


peti period.


VIII. Buna bosanskih muslimana.

1. Konzervatizam bosanskih muslimana. — 2. Zmaj od Bosne. — 3. Omer-pašina akcija. — 4. Srbija dobija šest nahija.


Bosanski muslimani bili su nesumnjivo jedan između najkonzervativnijih elemenata Turskoga Carstva. Nalazeći se na krajnjoj zapadnoj granici Carstva; u velikim borbama svikli da se sa đaurima nose za pobedu dina i turske stvari; imajući dobar deo svojih redova ispunjen ljudima koji su morali da napuštaju Slavoniju, Liku, Hrvatsku, Dalmaciju i najposle Srbiju, pa usled toga bili ozlobljeni i uvek spremni da se bore protiv svega hrišćanskog i tućinskog, bosanski muslimani su bili van sebe kada su videli carigradske težnje da se popušta hrišćanima. Svako otstupanje od tradicija čistoga dina smatralo se kao slabljenje vlastitih položaja. Sarajevski hroničar Mula Mustafa bio je, svakako ne jedini, na strani svih onih koji su se kupili oko Pazvan-Oglu u Vidinu, protestujući što se janičari gone da bi se zaštitili hrišćani. Pazvan-Oglovu pobedu on sa zadovoljstvom tumači božjom pomoću. Za sultana Selima III, prvog reformatora, on će, međutim, napisati da je možda sam poslao Francuze u Egipat. Ništa manje nisu Bosanci bili nezadovoljni ni sa reformama novoga sultana, Mahmuta II. Na jednom carskom divanu, pričalo se u Bosni, svi su dostojanstvenici bili skinuli čalme i saruke sem dvojice bosanskih begova. Ljut sultan obratio se jednom od njih, Mahmud-begu derventskome kapetanu: »Znaš li da bih ti za to mogao skinuti glavu?« Ovaj se mirno poklonio i odgovorio: »Možeš, svijetli care, glavu i čalmu zajedno; ali, čalmu bez glave nikako!«

Stoga su od onoga dana, otkako je pitanje reforama u Turskoj bilo stavljeno na dnevni red, bosanski muslimani u stalnoj borbi sa centralnom vladom. Njihova svojevoljnost i teško privikavanje na svaku disciplinu i ulaženje u »suru«, u čemu je bilo dosta feudalnih atavističkih tradicija Srednjega veka, dobili su sada kao neki načelni i programski oblik. Oni veruju da vide opasnosti bolje od Carigrada, jer su hrišćanima bliži nego on; njihova ponosita ćud buni se protiv odredaba o čijoj umesnosti niko ne pita i njih; vreća ih i to što je u Carigradu davno prošlo doba u kojem su Bosanci vodili glavnu reč. Odmetanje vidinskoga, skadarskoga i janjinskoga gospodara deluje zarazno, utoliko više ukoliko Turska sve vidnije nazaduje i trpi poraz za porazom. Turski neuspesi tumačeni su nesposobnošću i pokvarenošću carigradskih gospodara, i Bosanci su se opirali tome da ti nesposobni ljudi izdaju obavezne naredbe i za njihovu zemlju. Svojom smetenom politikom Carigrad je izgubio Srbiju i Grčku, pa ne bi hteli dozvoliti da izgube i Bosnu. Mada po svojoj rasi i jeziku nesumnjivi Jugosloveni, bosanski muslimani su se, zbog vere i državnih interesa i povlašćenog položaja koji su pripadnici islama uživali u Turskome Carstvu, osećali kao politički »Turci« i bili u tome pravcu, pored sve borbe sa Carigradom i njegovim vlasnicima, nepokolebivi. Oni svojim otporom protiv Carigrada nisu nikada pomišljali da se izdvoje iz turske zajednice; ali, zato su s upornošću, koju ni mnogi udarci nisu mogli slomiti, tražili da u Bosni budu neograničeni gospodari oni. Načelno, oni su konzervativci i autonomisti; ustvari, njihov načelni stav retko kad može da se odvoji od ličnih motiva, i stoga u njihovim postupcima nema doslednosti, ni u njihovom delovanju potrebne sloge. Oni su pretstavljali potpuno ostatak Srednjega veka, po svojoj opštoj kulturi, po svojim ambicijama, po svojim nepromenjenim feudalnim tradicijama; u njihovim akcijama i životu bilo je nečeg epskog i dosta viteškog; njihova bogata, zlatom vezena odela, od teške čohe i svile, sa oružjem koje je, doista, kićeno tako da izgleda kao da vredi tri careva grada; njihove kule i čardaci, sa debelim zidovima kao kod starih zamaka i sa širokim i visokim ogradama; sve to govorilo je koliko su oni živeli u nasleđu starih shvatanja i kako njih nije nimalo dodirivao onaj veliki duhovni preobražaj celog društva koji se vršio krajem XVIII i početkom XIX veka. Bosna je živela svojim životom i htela je pri tome da ostane; svak ko je dolazio da menja taj utvrđeni poredak, bio vlastodržac iz Carigrada ili rajetin iz neke oblasti ispod Majevice ili Veleža, smatran je kao neprijatelj.

Mržnja na Osmanlije ili na Turkuše, kako su ih u Bosni zvali s osetnim potsmehom, osećala se meću Bosancima odavno, a posle pokušaja nasilnog uvođenja reforama pojačala se u velikoj meri. Sa širokom sultanskom punomoću došao je u Bosnu Ali Dželaludin paša, god. 1820., da sabljom i gajtanom slomije otpor bosanskih begova i nezadovoljnika. Mostar i Srebrenica bivaju uzeti na juriš, kao da su neprijateljski gradovi; a oko 300 bosanskih nezadovoljnih kolenovića plaća glavom. Ali, to samo utiša, a ne skrha otpor. Kada su god. 1826. ukinutn janičari, diže se u Bosni ogorčen protest protiv toga. Janičarski odžak u Sarajevu organizova otpor, i krenu, naročito sa bosanskim agama, čitavu Bosnu na akciju. Sultanov ferman bi na jednoj skupštini u Sarajevu prosto odbačen. Zemlja tako, otvoreno, pogazi carsku reč, i, prvi put posle toliko vekova, stavi svoju volju prema sultanovoj. Prirodno je da se to u Stambolu loše primilo i da su odmah izdane zapovesti da se pokret suzbije. Abdurahman paša, bivši beogradski vezir iza Marašlije, izvršio je tu naredbu, pobivši najveći deo buntovnika. Ali, zato je, za vreme rusko-turskoga rata od god. 1828., naišao na potpunu pasivnost kod Bosanaca prema opasnosti Carevine, i morao je da napusti Sarajevo i Bosnu, i da, najposle, svojom glavom da zadovoljštinu zemlji i omogući njeno, istina ne mnogo živo, učešće u ratu.

Najpoznatiji bosanski pokret ovog vremena protiv Porte jeste buna Husein-bega Gradaščevića, »Zmaja od Bosne«, kapetana Gradačca. Većina bosanskoga begovata, sa malo izuzetaka, ustala je sa njim zajedno na vest da sultan uvodi nizamsku uredbu sa novim uniformama i nove poreze. Pokret je odmah dobio karakter otvorene borbe protiv vlastodržaca u Stambolu, a njegovi vođi stupiše u vezu sa sličnim skadarskim pokretom Mustafe paše Bušatlije. U martu god. 1831. pobunjenici uzeše Travnik, u kojem im se predade bosanski vezir. Sasvim je pogrešno misliti da je taj pokret imao neke nacionalne motive i spremao obnovu bosanske države. Kao ovi bosanski muslimani toga vremena, i Husein-beg je bio bez razvijene nacionalne svesti i nije želeo ustvari ništa drugo nego autonomiju Bosne, jačanje ličnog prestiža, zadržavanje povlašćenog položaja svoga begovskoga reda i čuvanje muslimanskih tradicija. Taj begovski buntovni pokret nije prihvatila sva zemlja. Hercegovina, u većini, sa Ali-begom Rizvanbegovićem, Smail-agom Čengićem i drugima, beše mu protivna. Pokret je bio, po njihovu mišljenju, uperen protiv sultana i Stambola više nego što je bilo potrebno i poticao je dobrim delom iz ličnih ambicija; a biće da se u toj protivnosti nalazilo i nešto od poznatog antagonizma između Bosanaca i Hercegovaca. Husein kapetan, kako to već često biva u plahu pokretu, pošao je, doista, odmah suviše daleko, precenjujući i svoju snagu i ličnu vrednost. Sa Bušatlijom, on je krenuo pravi rat protiv Osmanlija, digavši na 25.000 ljudi. Njegova vojska tuče baš na Kosovu brojem slabiju vojsku velikoga vezira, 16. jula god. 1831. To je Huseinov viteški stav, kada treba pokazati nezadovoljstvo i junaštvo. Ali, kada treba reći šta se hoće dalje, kuda vodi sva ta borba, kada iz viteškog stava treba preći u državnički, Bosanci onda nalaze da oni svi neće jedno i da to kud ide Husein kapetan odgovara njegovim ličnim prohtevima, ali ne i njihovim. Potučeni veliki vezir bio je dao usmeni pristanak da Husein dođe za bosanskoga vezira; ali, to nisu hteli i pismeno da potvrde ni sultan ni on. Postavljanje toga uslova pokazuje, međutim, najbolje da Bosna nije htela da se odvoji iz turske zajednice. Husein se smestio u Travniku kao pravi vezir i ponašao se kao gospodar zemlje. On je lično bio čovek od taštine, bekčić u lošijem smislu reči. Svoj dvor u Travniku okitio je što je mogao lepše; sam se obukao u najskupocenija vezena odela; svoj vezirski pečat dao je napraviti od sama zlata. Ljudima postade jasno šta su sa njim dobili i počeše ga naglo ostavljati. Kad je god. 1832. krenula na nj nova carska vojska, pomognuta od hercegovačkih begova, on bi, već upola napušten, 18. maja konačno potučen kod Buloga blizu Sarajeva i nateran da se sa svojim prijateljima begstvom spasava u Austriju.

Hercegovina, za nagradu, bi potom odvojena od Bosne, a njen glavni vođ, Ali-beg Rizvanbegović, koji se malo posle istakao i u borbi protiv Mehmed Ali paše egipatskoga, dobi od sultana vezirski čin u Mostaru. Za karakteristiku stvarnih želja svih bosansko-hercegovačkih begova dosta je bilo samo čuti reči novoga vezira, kad je stigao u Hercegovinu: »Evo vam Stambol Mostar, evo vam cara i u Mostaru, ne treba vam više nikom da idete u Stambol!« To je, dakle, ono što se želelo, i što je pobeditelj Huseinov tačno osećao; a to je, očevidno, samo lokalna samouprava i autonomija zemlje, čisto bosanstvo i hercegovstvo, ako se tako može reći; ali, ništa drugo i ništa više.

Nu, sa Husein-begom nije ipak bio skršen sav bosanski begovat. Kažnjen je bio, po mišljenju većine, samo jedan suviše ličan čovek i njegovo uže društvo, i to ne samo stoga što se digao protiv sultana, nego i stoga što nije znao da ostane stvarni izraz cele zemlje. Inače, njihov konzervativni duh ostaje isti, i otpor protiv osmanliske centralizacije ne malaksava mnogo. To se videlo najbolje kad je god. 1839. trebalo sprovoditi objavljeni Đilhanski hatišerif sa slobodama za hrišćane i sa njima u vezi takozvane »tenzimati-hairije«, t. j. korisne ustanove. U Bosni se javiše bune na više strana; sam hercegovački vezir, dotadanji sultanski pristalica, Ali paša Rizvanbegović, postade protivnik novih uredaba. Otkud hrišćaninu ista sloboda kao i pravom muslimanu? Punih deset godina nisu mogli carski veziri da pomire Bosnu sa sultanskim naredbama; a god. 1849. stradala je ozbiljno jedna ekspedicija vezira Tahir-paše protiv nezadovoljnika u Krajini. To, najzad, natera Portu da energičnim merama uvede red. U Bosnu bi upućen smeli i nepomirljivi poturčenjak Omer paša Latas sa izričnim zadatkom da po svaku cenu sprovede reforme. Uz pašu je išlo oko 9000 vojnika redovne vojske, većinom Anadolaca, potpuno odanih sultanu. Bosanci se, posle malo kolebanja, odlučiše na otpor. U Krajini, u dolini Bosne, i u Hercegovini dođe do borbi, u kojima ustanici biše brzo savladani i desetkovani. Sam vezir hercegovački bi uhvaćen pa za kaznu naopako posađen na magarca i, sa magarećim repom u ruci, proveden kroz njegov Mostar. Posle se, u taboru pred Banjom Lukom, »omakla« puška jednom čuvaru koji ga je pazio, i tako je Ali paša, god. 1851., završio život i vlast. Na 400 bosanskih begova, u teškom sindžiru, bi poslato u Carigrad, na sud, a nekoliko hiljada je zaglavilo u borbama. Tako je, tek tada, god. 1851., došao konačan slom buntovnog bosanskog begovata i bezuvetno pokoravanje Bosne pod sultansku vlast. Tim slomom je, može se mirno reći, završen Srednji vek u Bosni i Hercegovini.

Nemiri u Bosni dali su izgovor turskim vlastima da počnu sa otezanjem i neizvršavanjem one odredbe rusko-turskih ugovora i hatišerifa koja je govorila o povraćaju Srbima susednih šest nahija. Ako sultan i u tome pitanju popusti Srbima, izazvaće to još veće nezadovoljstvo protiv njega i nerede u zemlji, što na svaki način, kako su oni govorili, treba da se izbegne radi umirenja i održanja Turskoga Carstva. Turcima je svakako bilo teško da ustupe Srbima nahije, koje oni za vreme borbe god. 1815. ne behu uspeli da uzbune i osvoje. I verovatno bi na koji bilo način izigrali tu odredbu, da nisu odmetništva Mustafa-paše skadarskoga i Bosanaca dovela Turke u težak položaj. Mustafa paša je nudio saradnju knezu Milošu, i ovaj mu je, doista, poslao nešto pomoći u novcu (500.000 groša), a u isto je vreme uveravao Portu o svojoj ispravnosti. Očevidno, Milošu su ti nemiri dobrodošli da natera Portu na popuštanje Srbiji, kako se i njeni ljudi ne bi pridružili ustanicima i tim izazvali još veće i opasnije meteže u Carevini. Kada je Porta, u svojoj teskobi, zamolila Miloša da posreduje kod ustanika, on joj se odazvao, naročito kad je video kako se Mustafa-pašin pokret završio potpunim neuspehom. Husein-beg je s izvesnim preziranjem odbio Miloševo posredovanje. »Ja baš za tog padišaha neću da znam, kod koga bi se ti za mene mogao zauzeti«, glasio je njegov prkosni odgovor. Ali, mada je zvala kneza Miloša da posreduje kod buntovnika, Porta ipak nije primila njegove ponude da joj pomaže i vojskom ugušiti ustanak u Bosni, bojeći se da ta njegova usluga ne bude posle preskupo naplaćena.

Kako Porta nije htela da izvrši obaveze otstupanjem šest traženih nahija za vreme trajanja albanskoga i bosanskoga ustanka, bilo je jasno da će ih još manje hteti otstupiti pošto je opasnost sa te strane prošla i sultanova vojska ostala pobedilac. Knezu Milošu padalo je teško što je propustio ove dve povoljne prilike, i čekao je prvu novu zgodu da je iskoristi bez ikakvog diplomatisanja. U Turskoj toga vremena, gde je gotovo sa svakom promenom godišnjeg doba izbijala po jedna opasnija kriza, na takvu se zgodu nije moralo dugo čekati. Mehmed Alija, vice-kralj egipatski, beše se god. 1832. odmetnuo od sultana i ozbiljno ugrozio tursku vlast na severnoj obali Afrike i u Maloj Aziji. Turska, ni odahnuvši čestito iza napornoga ugušenja albanskoga i bosanskoga ustanka, beše prinuđena na nove, još teže, borbe. Čim je dobio pouzdana obaveštenja o ozbiljnom karakteru Mehmed-Alijinoga pokreta, Milošev plan bio je do sitnica izrađen. Iskoristivši uzbuđenje hrišćana zbog otmice dveju Srpkinja devojaka iz jednog sela blizu Kruševca, knez Miloš je narodnu razdraženost raspirio do ustanka, pa i sama sebe toliko da se nije ustručavao od pretnji ni ruskome poslaniku u Carigradu, koji je, zbog teškoga stanja Turske, vodio prema njoj, po višoj naredbi, politiku punu obzira. »Neću se ja više ruskoj politici na žertvu prinositi«, pisao je knez ljutito. »Da znam da đe me ovaj korak otečestva, dostoinstva, pa i samog života mog stati, neću od njega odustati«. Dosledan toj odluci, Miloš, krajem aprila god. 1833., izazva ustanak u tri istočne krajinske nahije, i odredi otvoreno za starešinu pobunjenicima člana Narodnoga suda, Miletu Radojkovića. On je pobunjenim nahijama uputio i jedan svoj proglas i skupio vojsku na granici, da tako predoči svima redom da on ovoga puta stvar uzima veoma ozbiljno. Ta mera imala je svoga dejstva, i Porta je naskoro popustila. Priznala je posebnim hatišerifom to ustupanje, da se ne bi reklo kako su joj tražene nahije otete. Tako je Srbija sredinom god. 1833. proširena za celu jednu trećinu: uz 12 ranijih nahija Beogradskoga pašaluka došlo je sada i 6 novih: Krajina, Crna Reka, paraćinska nahija s Aleksincem i Ražnjem, kruševačka, Stari Vrh i Jadar sa Rađevinom.