Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.7
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Интернирање српских вођа у Аустрији. — 2. Турска насиља. — 3. Срби и Бечки конгрес. — 4. Хаџи-Проданов устанак. — 5. Други устанак Милоша Обреновића. — 6. Посредовање Русије. — 7. Турска попустљивост. — 8. Споразум Милошев са Турцима. — 9. Погибија Карађорђева. — 10. Устручавање Портино да реши српско питање. — 11. Акерманска конвенција. Једренски мир. — 12. Признање Србијине самоуправе.
Прешавши у Земун, Карађорђе је изјавио да мисли пођи у Русију, заједно са Недобом. Али, то су у први мах омеле аустриске власти, које су се и према њему, као и према осталим војводама, понашале скоро непријатељски. Кнез Метерних, кога руски цар Александар у то време сматра »као централну тачку свих важних операција и у свима питањима од вредности пита тако за савет као што би могао чинити само са једним својим министром«, спречава непосредније мере Русије у корист Срба. Власти, по његовим упутствима, запте писма намењена за Србију; пребеглицама се, па и самоме Карађорђу, секвестрира цело имање за дуг учињен током рата код сремских и банатских трговаца. Када су издржали карантену на граници, српске избеглице бивају делом конфиниране, а делом интерниране. Сама Карађорђа воде из Земуна у Фенек, Голубинце, па у Петроварадин. Многе од пребеглица чак и затварају. И Карађорђе је био упола затворен; у Петроварадину могао се кретати само у горњој тврђави, и то стално у пратњи једнога официра, а није могао ни општити ни са ким без присуства власти.
Руски цар и руска влада, жалећи Србе као своје савезнике, беху решили да ове српске избеглице приме и сместе у Русији. Аустрији то из више разлога није ишло у рачун; па, правећи се да излази у сусрет турским жељама да се српски бегунци или издаду или уклоне што даље од границе, даде превести главне вође чак у Штајерску, Корушку и Крањску. Тако би и Карађорђе, са војничком стражом, отпремљен у Грац, где стиже 23. јануара год. 1814. Путни трошак за то насилно премештање сви су Срби морали платити за себе саме и за стражарску пратњу. Кињени аустриским пакостима сваке врсте, Срби обасипају молбама руско посланство у Бечу и траже заштите. На заузимање Руса, после дужих преговора, српски вођи, најзад, добише дозволу да крену у Русију, и крајем септембра год. 1814. они се упутише тамо.
Србија је за то време била прегажена. Огорчени Турци светили су се свирепо не само устаницима него и женама и деци. »Само на дан 17. октобра (1813.) доведено је било, на продају, 1800 српских жена и српске деце«, и то у Београд. За београдскога везира би доведен Сулејман Скопљак паша, храбар али бруталан човек, који је угушио дробњачки устанак, који се борио год. 1809. у Новоме Пазару са Србима и био год. 1813. рањен на Засавици. Босански везир говорио је францускоме конзулу, с извесним уживањем, после таквог начина смиривања, како поглавари опљачкане и опустошене Србије »неће више нађи народа за дизање на буну«. Ипак, свесни својих обавеза према Русији, турски водећи кругови налазе да после првог беса треба попуштати. Србија је освојена и устанак угушен, и тиме се засад треба задовољити. Нарочито постају попустљивији после Наполеонова пораза код Лајпцига и на глас да се у Бечу спрема конгрес великих сила да сређује из темеља поремећене односе у Европи. На том конгресу могло се очекивати да ће Русија, као главни победник Наполеонов, имати важну улогу, и Турска није хтела да јој својим држањем даде повода за замерке о повреди Букурешкога уговора. Стога су турске власти почетком новембра издале бурунтије за новопостављене српске »обор кнезове« и проглашену амнестију учиниле су истинским опростом. Само не задуго. Сулејман-паша се показао у правој боји по одласку Куршидовом из Србије, када је остао сам са народом. Он није имао као Куршид никаква државничкога погледа. Био је личан, ћудљив и осветљив. Усред зиме пало му је на ум да нагони силан народ на кулук, за оправку градова; изнуђавао је велике дажбине, и, мимо обећану амнестију, почео је наскоро нове покоље. За пашиним примером повели су се и неки локални заповедници у унутрашњости. И ускоро, уза сва друга зла, дође и куга, која поче просто косити. 13. јула у Београду је само тај дан умрло 78 лица. Проти Матији Ненадовићу, који је у избеглиштву, у Бечу, као пуномоћник српскога народа обилазио разне канцеларије, речено је у аустрискоме министарству спољних послова, као да би то била нека утеха: »То није од султана, но је то све од онога проклетога Сулејман-паше«.
Срби су развили живу активност да своје невоље доставе страним силама, како би на Бечкоме конгресу могли поставити и српско питање. На томе су радили неки вођи, заостали на аустрискоме земљишту, а и неки угледнији људи из Србије. Главно средиште за тај рад беше створено у Земуну. Руска влада, а и сам цар Александар, коме су Срби достављали вести о турским зверствима, били су огорчени таквим турским држањем. Још крајем јануара год. 1814. говорио је руски посланик у Цариграду за Србе: »Ма какво да је било држање овога народа, оно није могло разрешити Порту њених обавеза спрам Русије, јер је одредба која се односила на овај народ била уговорена између Русије и Порте, а не између Порте и Срба«. Срби су очекивали да ће им Руси сада, пошто су победили Наполеона, помоћи да поново дођу до слободе. Они су страдали што их је Русија, притиснута од Наполеона, морала напустити; право је да се њихова слобода васпостави сада кад је Русија остала победник. То осећање имали су у исто време и Руси и Турци. Турци су се прибојавали да ће их Руси поново напасти и оно нагло Скопљаково оправљање градова било је са тим у вези. И Срби су знали за тај њихов страх, и кад та војна акција Руса не поче првих месеци лета год. 1814., они постадоше нестрпљиви. Опрезни Милош Обреновић, који беше сада најугледнија личност у земљи, радио је много на томе да се свет не диже и не излаже ударцима, док ствар рускога посредовања потпуно не сазре. Везир, због таквог Милошева држања, веровао је да се он помирио са новим стањем и 26. јула год. 1814. именовао га је баш-кнезом крагујевачке, рудничке и чачанске нахије.
Када је месеца септембра год. 1814. Карађорђе, на путу за Русију, свратио у Петроварадин и Карловце, изазвала је вест о томе велико узбуђење у Србији. На њ је још увек гледано као на главнога вођа и јунака Првога устанка и као на најизразитијега претставника ратоборне струје против Турака. На вест да ће он сићи до границе, уплашио се само онај круг људи који су били његови противници одраније, а нарочито Милош Обреновић, који се бојао да би га Карађорђе одмах потиснуо у народу. Стога се спремише протестне тужбе против његова доласка, као и поруке руској влади да га Срби неће нипошто примити поново за свога вођа. Али, у самоме народу глас да долази Карађорђе изазва одмах нове покрете. Старовлашки војвода, Хаџи-Продан Глигоријевић, који се после слома Србије год. 1813. још читав месец дана носио са Турцима у Мучњу, диже нов устанак средином септембра год. 1814. Колико се данас зна, иницијатива за тај устанак није потекла од самог Хаџи Продана, нето баш из народа, који је био озлојеђен турским поступцима и кога је охрабрила вест о Карађорђеву доласку. Буна је избила у манастиру Трнави, у близини Чачка, а из чачанскога краја пренела се у крагујевачку нахију. Турци су одмах похитали да у заметку угуше устанак, а њима се придружио и Милош Обреновић, који је добро видео да није нимало погодан час за нови устанак, и то баш у то доба године, пред зиму. У исто време упутили су и руски претставници проту Матију Ненадовића из Беча на српску границу, да одмах донесе њихову поруку: да се устанак што пре стиша, јер је за њ изабрано и политички најнезгодније време. Устанак је, доиста, брзо савладан; нешто силом, а нешто стога што је свет видео да за њ нема потребне једнодушности. Хаџи Продан се ноћу између 6.—7. октобра пребацио преко Саве у Срем, и устанак је тиме коначно ликвидиран.
Ова побуна даде повода Сулејман-паши да почне нова гоњења и убијања Срба. Број погубљених Срба ишао је на стотине; за четири дана побијено је у самоме Београду 96 људи. Настаде доба такозваних катил-фермана. Турци су хтели показати да ће сваки покушај новога устанка угушити у крви; боље је имати Србију пусту него као стално бунтовничко легло, које Порти задаје и унутарњих и спољних тешкоћа. Страшне су слике тадањег мрцварења Срба. У Београду, »одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-капије ка Теразијама, и од Батал-џамије ка Ташмајдану непокопане и онакажене лешине, око којих се пси отимају, или још живи мученици на кољу који се по два три дана боре са душом и разговарају са сродницима«. У то време бездушног крволоштва јављају се дивни примери херојског мучеништва. Ванредно лепог ђакона Авакума присиљавали су Турци да прими њихову веру, као што су то учинила и два његова духовна сабрата. Када га нису могли никако придобити натерали су га да понесе онај колац на који ће га набити. Он је то учинио као најсвеснији мученици првога хришћанства, поносит што пре жртвује живот него веру и образ. Ишао је кроз београдске улице певајући; а када му је уцвељена мајка пришла и почела га световати да попусти, он је и њу одбио. И на Турке је тај пример оставио јак утисак; смиловали су се чак и они сами да га не набију жива на колац, него су му пре тога заболи нож у срце. Да су били свесни величине такве жртве, Турци би морали застати. Она није њима слутила на добро. Народ у којем се јављају таква лица способан је за велика дела и у њему се очевидно спрема нешто велико. А борбу је просто изазивала турска обест. Михаило Гавриловић, главни историчар тога времена, казује: »Сви извештаји, не само српски већ и аустриски, који су црпли своје податке и из српских и из турских извора, једногласно су тврдили да је ситуација у Србији ужасна и да су насиља превазишла сваку меру«.
Услед толиких насиља Срби, усред зиме, почеше бежати у оголеле шуме и пећине. Њихове поруке избеглицама у Срем вапиле су за помоћ и туђе посредовање. Прота Матија полази поново у Беч да преклиње Русе и Аустријанце како би се заузели за српску ствар. Аустрија, доиста, препоручује Порти да се ублажи понашање њених људи. Цар Александар иде и даље. Његова влада упућује једну циркуларну ноту члановима Бечкога конгреса, у којој, износећи турска свирепства, тражи да се томе учини крај. Када су се силе, са правом, заузеле да укину трговину црним робљем и да томе робљу поправе положај, право је ваљда да се поправи и положај хришћана у Турској. Царев предлог није ипак могао да прође, понајвише због држања Аустрије, која се бојала да ће Русија, ако јој се даде мандат заштите над хришћанима, сувише ојачати свој углед и утицај на Балкану на штету њених претензија. Усред преговора о тој ствари, који открише стару суревњивост Русије и Аустрије у балканским питањима, стиже у Беч и паде као бомба вест да се Наполеон поново појавио у Француској. Сва друга питања бише одмах бачена на страну, да би се са њим као најопаснијим могао чим пре свршити коначни обрачун.
Српско питање остаде нерешено у часу кад је турски притисак гонио на какву било одлуку. Сулејман-паша је настављао, горе него дахије, метод смицања главних људи у народу. 13. фебруара год. 1815. би погубљен Станоје Главаш, мада није имао никакве кривице; баш напротив, он је са Милошем доста допринео да Хаџи-Проданов устанак не узме више маха. Његова погибија, иза које су се низале и друге, показа људима да Турци више не праве разлике између правих и кривих, и да се против њих, кад је већ дошло дотле, мора устати на отпор. Када се већ мора мрети, оно да се бар човек замени, да мре јуначки! Од марта месеца почеше састанци и договарања да се дигне нови устанак, а почетком априла почеше неке угледније личности, као Арсеније Ломо, да буне народ. Милош Обреновић, који се налазио код везира у Београду и једва се, митом и неким изговорима, извукао од њега, оклевао је једно време, чекајући повољне поруке иза границе; али, када виде расположење у народу и када већ Ломо запали Јасеницу и даде знак и другима да пођу за његовим примером, онда се и Милош реши да се стави на чело устанка. На Цвети, 11. априла год. 1815., код цркве у Такову, објави он скупљеноме народу да борба почиње.
Сулејман-паша је и сада покушао да брзим мерама угуши устанак и одмах је упутио свога ћехају Имшир-пашу против побуњеника. Док се овај носио са Србима, који се беху утврдили на Љубићу код Чачка, дотле је Милош на Палежу разбио један мали одред Турака, узео то место и загосподовао путем Београд-Шабац. То освојење охрабрило је потиштене и знатно је допринело да устанак почне хватати маха. Иза тога успеха дошли су други. Ми ово називамо успесима а не победама, јер то и нису биле неке велике војничке победе колико вешто искоришћени турски метежи. На Љубићу, уствари, Срби су били у први мах сузбијени; али, случајна погибија Имшир-пашина смела је Турке, док је истрајност Милошева очувала Србе, тако да је коначни успех остао на српској страни и претворио се у праву победу. 25. јула, после једнонедељне борбе, узели су Срби Пожаревац. Запалила се тако поново готово сва Карађорђева Србија с обе стране Мораве.
Порта је одмах пожурила да устанак угуши. Румели-валис Марашли Али-паша пошао је на Србију са југа, а бивши велики, а тада босански везир, Куршид-паша, стиже на Дрину. Милош Обреновић није имао нимало илузија о томе да његова снага није дорасла турској. Он се стога реши не само да вешто дипломатише са Турцима, него и да их делима уверава како он не устаје на султана, него само због зулума Сулејман-пашиних. Понављао је у томе погледу изјаве српских устаника из год. 1804., али са више искрености од њих, спреман да те изјаве и делом докаже. Он је од првог часа био готов за погађања и на велико попуштање. Карађорђево искуство учинило га је веома обазривим, а сем тога он је лично био више дипломатска него војничка природа. Он се стога пријатељски опходи са преданим или похватаним турским посадама и њиховим породицама и наглашава Турцима сваком приликом да је овај устанак само дело љуте невоље. Милош из истог разлога не напада ни »царских градова«. Куршид-паши шаље писмо са молбом да прими српске претставнике и саслуша њихове тужбе и разлоге, који су довели до тога покрета. Разбивши један одред Турака на Дубљу, 14. јула, он одмах ослобађа заробљенога Ибрахим-пашу и обавештава га о поступцима Сулејмановим. Овакво његово држање беше добро дошло и самим Турцима у Цариграду, којима Русија преко свога посланика беше поручила да обуставе ратни поход на Србију, јер би иначе она могла бити присиљена да посредује. И, доиста, беше се почело вршити мобилизовање руске војске на Пруту. Турцима сада није било до тога да својим понашањем изазивају Русе, и када су видели да им и Милош својим држањем олакшава попуштање, наредише из Цариграда и једноме и другоме паши да застану на граници и почну преговоре.
Милош Обреновић, вешт и проницљив човек, чим је видео да су Турци склони за преговоре, гледао је само на то да те преговоре приведе крају, али са што више добити за Србију, а посредно и за себе. У томе решавању беше му добро дошла суревњивост између Куршида и Марашлије. И један и други паша хтео је да код Порте стече признање како је његовом заслугом смирен устанак у Београдском пашалуку на мудар начин и избегнуто туђе посредовање. Куршид, крући и са сећањем да је он ту рају већ једном покоравао, тражио је безусловно да Срби положе оружје. Марашлија је био гипкији и шири. Он је предусретљивим понашањем израдио да српски главари пропусте један повећи турски одред војске за Београд, хотећи тиме да покажу како они одиста неће да се супротстављају султанској власти. Са Марашлијом је погађање уопште ишло лакше. »Будите ви цару покорни (говорио је он) па носите и топове за појасом ако хоћете«. База преговора између њега и устаника био је Ичков мир од год. 1806.; Милош није више тражио, чак је тражио и нешто мање, а Марашлија је био начелно вољан да старе одредбе углавном прихвати. Већ пре тога беше упућена једна српска депутација у Цариград, да изјави лојалност и да поднесе тужбу на Сулејман-пашин режим као образложење зашто се морало устати на оружје. У Цариграду су ту депутацију лепо прихватили; али, под утицајем Куршид-пашиних извештаја, хтели су да решење српскога питања буде са што мање и стварне и формалне попустљивости. Да није 18. септембра дошла руска интервенција, са нотом службенога карактера упућеном Порти, Турци би, вероватно, настојавали на том да Србима уопште ускрате давање самоуправе. Али, после рускога корака, Марашлијино гледиште бива примљено и Сулејман-паша збачен. Ипак, ни тада на Порти нису пристајали да понове Србима ублажене погодбе Ичкова мира, дане у једној изузетној прилици, мада је руска влада непрестано пожуривала решење српскога питања. Стога је, на крају крајева, са турске стране изабран овај метод: Марашлија, у кога су Срби стекли поверење, добио је уз румелиски беглербеговат и београдско везирство; он је имао Србима да попушта до разумних граница и да им обећава и коначно повољно решење, али да не даје никакве обавезне писмене изјаве о самоуправи. Тако је у јесен год. 1815. дошло до потпунога примирја, које се више није реметило за дуг низ година. Фермани, који су у Србију стигли почетком год. 1816. са Порте, донели су неколико испуњења народних жеља, али, у ограниченој мери; у њима није било говора о плаћању данка отсеком, ни помена о врховноме српскоме кнезу, ни о кнезовима са царским бератима.
Милош Обреновић, као већ стварни претставник Срба, задовољавао се у прво време пашиним усменим изјавама, чекајући на писмене. Он није тражио све или ништа, него је мудро примао оно што му се нудило и могло добити, да одмах потом припрема нове захтеве. У политици он је волео метод пењања уз степенице. Када је год. 1815. одложено оружје, чинило се да он није постигао ништа: Србија је остала и даље турски пашалук, у Београду је седео моћан везир двеју великих области, сви су се градови налазили у турским рукама, Турци су имали сву судску и извршну власт. Уствари, све је постепено постало друкчије. Уз везира у Србији налазио се и један кнез, кога је изнела народна револуција и кога су турске власти, хтеле не хтеле, морале признати у Београду, свеједно што га нису хтеле признати оне у Цариграду. Уз кадије и муселиме седе и народни кнезови; у Београду се, уз везира, поставља Народна канцеларија са српским кнезовима, да буде за Србе као највише административно и судско тело. Српски кнезови купе порезе и утврђују, са Турцима споразумно, везирски доходак. Српска власт се одмах почела осећати и постепено наглашавати; оружје је остало у народним рукама и било гарантија његових права. За разлику од Карађорђеве Србије, која је дошла до израза чисто револуционарним путем и као таква имала према Турцима негативан став и све власти у својој руци, Милошева Србија се одмах, после месец два дана, одлучила за пут еволуције, ослонила се на традиције из Мустафа-пашина времена, Ичкова мира и нарочито Букурешкога уговора, и пристала најпре на превласт турске управе, да наскоро пређе на паралелизам са њом и да је, најпосле, готово сасвим елиминише.
Једно од моћних средстава којима се Милош служио у својој политици према Турцима у Пашалуку било је подмићивање. Порески приходи Пашалука зависили су у највећој мери од њега и других српских кнезова. Доведене у положај да те приходе не смеју изнуђавати, да не би изазвале нове нереде и дале повода новим посредовањима на Порти, турске власти су ради свог издржавања почеле постепено зависити од Срба. И сам Марашлија имао је честих финансиских незгода, које је Милош вешто искоришћавао. »У новчаној зависности од Милоша (каже Слободан Јовановић) Марашлија је морао трпети све Милошеве узурпације власти, све његове покушаје да турску управу замени српском. Фактичким господарем Србије Милош је постао отприлике онако као што вешт каматник присваја себи имање лакомислена племића који се код њега задужио... Везир и муселими продали су своја власничка права Милошу, јер су, услед новчане оскудице, морали у новац претварати све што су могли. Ако икада, то би се у овој прилици могло рећи да је првенство и старешинство уступљено за чинију сочива«. Само, треба ипак имати на уму да то средство финансиске зависности Турака, мада моћно, само ипак не би било довољно да изазове потпуно потискивање турских власти у Пашалуку. Ако је Марашлија постао зависан од Милоша није то постала Порта. Зар она нема начина да то пресече? Зар није било никога да је о томе стању потпуно обавести?
Невоља је и била баш у томе што се сама Порта налазила на муци. Тамо су били задовољни да се Србија смирила и да је формално султанова власт у њој неспорна. Ако покуша да те створене односе примирја поремети, може изазвати само нове компликације, које јој у то доба општих нереда у целој држави нису биле нимало потребне. У Босни је избила отворена побуна против валије Али-паше Деренделије, који би крајем год. 1814. уклоњен. Сулејман-паша Скопљак, премештен из Београда у Травник год. 1815., после краткога везирства Куршид-пашина, мораде се и сам год. 1818. уклонити због народног незадовољства. Султан је, најпосле, да скрха бунтовне Босанце, послао год. 1820. против њих енергичнога Али Џелалудин пашу, који поносном босанском беговату поче претити коцем. Он је доиста извршио током год. 1821. читав покољ незадовољних Босанаца, и морао да осваја одметнуте градове Мостар и Сребреницу. Тих времена беше се одметнуо и Али-паша Јањински, против кога султан год. 1820. мора да шаље праву казнену експедицију. И његов отпор скрши Куршид-паша. Год. 1821. избио је и дуго спремани грчки устанак. Сви ти устанци и револти били су мање више у извесној вези, свуда је бачена искра на једној страни захватала и суседски кров.
Настојање Милоша Обреновића, после свршенога споразума са Марашлијом, ишло је за тим да Србија добије писмене потврде о својој самоуправи и оно одавно тражено јемство да ће се створено стање и одржати. Фермани дати на почетку год. 1816. нису доносили оно што се очекивало; Марашлијина уверавања остала су само усмена и могла су, после његова одласка или смрти, не обавезивати и његова наследника. И стога Милош тражи дипломатску потпору Русије. Да би одржавао што непосредније везе са Русима, он као свога повереника, као неке врсте српскога заступника у Русији, шаље Михаила Германа, Маћедонца из Разлога. Занимљива је појава у нашој историји и Карађорђева и Милошева времена да се веома важни државни дипломатски послови поверавају људима из Маћедоније, Петру Ичку, Чардаклији и Михаилу Герману, свакако стога што су се ти људи, бистри и уочљиви, пробијајући се кроз свет, показали као спретни у хватању веза и дипломатском маневрисању. Милош је са великом брижљивошћу крио да Турци не би дознали за ту његову везу са Русијом, јер је желео да се Порти стално приказује као човек који не упире очи на другу страну него само у султана. Руска дипломатија се доиста заузела за Србе у Цариграду; нарочито је био енергичан нови руски посланик у Турској барон Строганов, који је у султанову престоницу стигао 1. септембра год. 1816. Посредовање Строгановљево, које је вршено у ставу човека који се не задовољава првим везирским изговором и који је Турцима стављао у изглед и могућност рата, имало је на Порти јако дејство. Све што су смишљали, како да изиграју Србе и да од њих направе поново рају, морали су напуштати, само да Срби не би реаговали на притисак и изазвали још опасније захтеве Руса. Тако је Марашлија, све кад би и покушавао водити према Милошу и Србима друкчију него помирљиву политику, морао одустајати од својих намера, пошто је Порта имала везане руке. Стога је Марашлијино предусретљиво и као јавашко држање у Београду било чак у извесној мери и добродошло Порти: боље је нека Срби мисле да им попушта Марашлија из својих разлога, него да то чини сам султан.
Марашлпја се, међутим, није сасвим поуздавао у Милоша, нити је без икаквих покушаја да га ограничи пустио да његова власт ојача. То је само чинио опрезно, поиздаље, увек тако да не изазове непосредну реакцију. Као помагаче имао је и саме Србе. Милош Обреновић добио је убрзо три опасна такмаца. Петар Молер, Павле Цукић и Мелентије Никшић, главна лица српске емиграције у Срему, која су водила преписку са протом Матијом и преко њега са страном дипломатијом у Бечу, и која су, после, спремала оружје и муницију за устанак, тражила су да њих тројица са Милошем, као некад четири дахије, деле сву власт заједнички. Место Мелентија истицан је једно време као четврти друг и прота Матија. Милош, који се у питању односа са другим вођима користио Карађорђевим искуством, а и иначе био аутократска природа, није хтео допустити да му противници праве сметње и ограничавају власт. Они су дошли у Србију на готово, кад је устанак већ избио. Сва њихова писања и мољакања из сигурна заклоништа не би донела никакве користи, да он није, са главом у торби, остао у земљи и кренуо устанак. За посао како га је он водио и већ свршио, њихова сарадња њему није била преко потребна. Само, мудар како је био, Милош није хтео да са њима улази у кавге док не сврши посао са Турцима, да не би водио борбу на два фронта. А чим је свршио са Турцима бар упола ствар и осигурао мир, он је почео разрачунавање и са својим противницима, од којих је неке, као Молера, сам Марашлија потстицао против њега, да му оспори значај и ослаби углед и власт. Милош се ослањао на народ, који је добро познавао и којем је вешто знао да погоди живац и удеси ствар. Маневришући спретно према Турцима као народни вођ, а пред народом као човек турског поверења; са јаким моралним капиталом у томе што је остао у земљи, и са већ видно постигнутим успехом, Милош се истакао мимо све друге вође и постепено узимао сву власт у своје руке. Подјаривши народ против Молера, који је помоћу Народне канцеларије хтео да га ограничи, Милош је натерао Марашлију у мају год. 1816. да овога даде убити. Месец дана потом дао је Милош убити и Мелентија Никшића. Идуће године, после једног бунтовног покрета против Милоша, смакнути су кнез Симо Марковић и Павле Цукић. Задовољан постигнутим »смиривањем«, Милош се 3. јуна год. 1817. у једном писму Герману хвалио како су сад сви кнезови са њим »у једном согласију«. »Противне партије све сам уничтожио. Народ је у свему задовољан«.
Милош Обреновић је нарочито зазирао од Карађорђа. Вождов углед у народу био је још увек велик, и онога дана када би се Вожд појавио у земљи, Милош би имао крупних тешкоћа да га сузбије или онемогући. Милош је и раније, пре год. 1813., био противник Карађорђев; сада је то био поготову. У многим тужбама које су слане у Русију против бившег вожда било је доста његових сугестија, тајних и јавних. Од год. 1815. он употребљава сва средства да Карађорђа на рускоме двору што више оцрни и прикаже као човека о коме народ неће више ништа да чује. Руска влада је стога, на основу многих порука, усмених и писмених, а и из политичких разлога, бојећи се да Карађорђе не крене нове борбе са Турцима, забрањивала Вожду да се враћа у Србију. А Карађорђа су тамо звали. То је још год. 1815. чинио прота Матија, а после и други. Буна Симе Марковића у пролеће год. 1817. имала је чист карађорђевски карактер.
За време свога бављења у Русији Карађорђе је живео са другим српским емигрантима у Бесарабији, у Хотину. Ту је ступио у везу са претставницима грчке Хетерије, једног тајног друштва, чији је циљ био ослобођење свих хришћана у Турској Царевини и образовање федерације хришћанских држава са грчком хегемонијом. Хетеристи су много полагали на Карађорђеву сарадњу; он је био вођ једне револуције и већ само његово име значило је читав програм. Милош им се чинио сувише турски обојен и сувише опрезан да би лако ушао у једну већу авантуру. Помоћу хетериста, чији је један претставник био привремени отправник послова рускога конзулата у Јашу, Карађорђе би кришом отпремљен у Србију. 28. јуна год. 1817. искрцао се Карађорђе из једне дунавске лађице на српско тле. Када је прешао у Србију, Карађорђе оде своме куму Вујици Вулићевићу у Велику Плану, човеку њему оданоме, који га је још лањске године звао да дође у отаџбину. Да би ту имао више успеха и одзива, он каза како је по заповести рускога двора дошао да почне нов рат са Турцима. Замолио је одмах да се Милош обавести о његову доласку и о намери коју има, као и да га позове на састанак. Може се мислити какав је утисак учинила на Милоша вест о Карађорђеву доласку. Он сам вели да се »пренеразио«. Примити га, значило је сам помоћи главнога такмаца; ући у борбу са њим, довело би до грађанског рата, чији исход по Милоша не би био нимало сигуран; предати га Турцима, било би врло непопуларно. Остајало је још само потајно убиство. На њ се Милош решио, како вели један мемоарист, по договору са неким кнезовима у Београду; уствари, очевидно, по својој одлуци, о којој је обавестио и Марашлију. Карађорђе је за то време мирно чекао одговор. Мада се решио на нове подвиге, он није више имао старе срчаности. Избеглиштво, терет 1813. године, и најзад старост деловали су на његове живце. Да је то био ранији Карађорђе, он се не би неколико дана крио по туђим њивама и оборима, као главодужник, него би ушао у народ и смело окушао своју срећу. Овако га је затекла наредба Милошева о тајном убиству још увек скривена у једној Вујичиној колиби. У зору, 13. јула, Карађорђе је убијен мучки, на спавању, а његову главу послао је Милош у Цариград, у знак своје лојалности.
Ово убиство Карађорђево, као и многобројна ранија, и његови други сурови поступци, створише Милошу лош глас у српскоме свету. Сем што се осуђивала његова унутарња политика, лоше се ценило и његово држање према Турцима. Његов покорни став говорио је другим Србима да се Милош не носи оним ослободитељским плановима који су били у свима устима за време Првога устанка, и да се решио само на то да огради и рашчисти своју њиву. Милош, уистину, није хтео да иде у несигурно, и да ма што »рискира«. То је свет осећао. Мада је волео видети Србију макар и полуслободну, знајући да је та полуослобођена груда зачетак нечег што ће несумњиво да се развија набоље, српски свет ван Србије није марио њенога новога господара, који је претстављао тип једнога српског паше. Њему недостаје епска похвала једнога Вишњића, или одушевљење за њ каква новог Доситеја. Осим тога, на одговорне људе са ону страну Саве, као на митрополита Стратимировића, силно је деловала катастрофа од год. 1813., и они нису смели да понављају и сад она иста сокољења којима су некад потицали Карађорђеве сараднике. Милошева политика није се одобравала потпуно ни у Русији. Његова сувишна а претворна покорност према Турцима задавала је доста дипломатских неприлика барону Строганову, када се требало заузимати за Србе; а његово поступање према Карађорђу и према другим људима наилазило је на оштру осуду.
Иза Карађорђеве погибије, да искористи добро расположење Порте према себи, изазвано онемогућавањем нове револуционарне акције и појачано једним његовим актом благодарности за дотадашњу милост, решио је Милош Обреновић да на митровданокој народној скупштини крене и своје лично питање. Скупштина га је, наравно по његовој жељи, 6. новембра прогласила наследним кнезом Србије. Мада тај избор није признала, Порта је ипак упутила Марашлију да повлађује Милошу, држећи да је лакше задовољити њега лично него цео народ, и јер је помоћу покорнога Милоша хтела да изиграва руско посредовање за српску самоуправу. Милошу је, међутим, поручивала да му за признање кнежевскога достојанства сметају само везе са Русијом.
После Наполеонова пораза, поред Русије и Енглеске, Аустрија беше постала трећа главна сила Европе. Она је господарила у Италији и водила главну реч у Немачкој. Ниједно од важнијих европских питања није могло да се решава без њеног суделовања, а посебно ниједно питање блискога Истока. Свака промена прилика и односа на Балкану повлачила би за собом несумњиво посредовање Аустрије. Бечки двор полагао је извесно право на подручје Србије и Босне, нешто на основу уговора Јосифа II, још више по мађарској краљевској титулатури и традицији, а понајвише из страха да се Русија не учврсти посредно на Балкану као заштитник Словена и хришћана, а нарочито у Србији, на самој граници Аустрије. Како је Аустрија, будући са Русијом од год. 1815. у савезу, склопљеном за одржање по њу повољнога стања створеног Бечким конгресом, била у незгоди да активно спречава руско заузимање за балканске хришћанске државе, то је кнез Метерних, канцелар Дунавскога Царства, настојао да делује на водеће кругове у Русији бар тако да њих саме одврати од политике која би будила наде хришћана и изазивала руско посредовање. Према Србији Метерних није могао да оперише својим реакционарним идејама, које су биле основа стварања Светога савеза год. 1815., да се у Европи не сме трпети ниједан покрет народних маса и редова против стања утврђеног законима и уговорима, — и то стога што је Милош Обреновић своме устанку дао карактер лојалности према султану и јер је Русија тражила посредовање на законској основи утврђеној Букурешким уговором.
Али, зато је Метерних са својим идејама однео победу год. 1821., када је избио дуго припремани устанак хетериста у Молдавској и Грчкој. Баш уочи грчкога устанка развијао је Метерних своје идеје цару Александру I у једноме мемоару, где је говорио »да је и само природно осећање народности избрисано из либералног катихизиса, а где се још употребљава, он ту само служи страначким вођама као изговор да се вежу руке владама, или као полуга да се помажу преврати«. На личном састанку са царем Александром у Љубљани, на конгресу Светога савеза, он је грчки устанак приказао као превратничко дело тајних удружења, које подрива темеље законита поретка, и успео је утицати на цара да осуди устанак и да му одрече своју помоћ у часу када је од те помоћи зависио успех читава предузећа. Остављени сами себи, Грци су имали да издрже тешке ударе фанатизованих турских гомила. На Ускрс, у самоме Цариграду, би обешен грчки патријарх, на вратима своје цркве; сем њега, истом смрћу завршише и три митрополита. Велики везир је лично, пушећи лулу, посматрао обешени леш патријархов и дао тиме лош пример раздраженој престоничкој светини, која је, после, леш вукла улицама и бацила у море. Мада је кнез Милош одбио да учествује у томе устанку, који је имао да запали цео Балкан, ни Србима се на Порти није више веровало. Једна српска депутација, која беше дошла у Цариград да са Портом расправља и о питању српске самоуправе, би затворена и у затвору држана не данима и месецима него годинама. На руски ултиматум, предан Порти 6. јула год. 1821., да се хришћанској цркви зајамчи слобода и да се казне виновници насиља над невиним хришћанима, Порта је дала неодређен одговор, после којега је барон Строганов напустио Цариград. Цар Александар намеравао је да Турској због таквог држања објави рат; али, од тога га је задржала аустриска и енглеска дипломатија, које су се бојале наглог јачања Русије и њеног појачаног утицаја на блиском Истоку.
Михаило Герман, српски претставник у Русији, приказивао је тадање политичко стање кнезу Милошу овако: Русија је задовољна мирним држањем Србије. Она не може да уђе у рат са Турцима, јар би то изазвало велике заплете. Ако руска војска уђе у Влашку и Молдавску, ућиће Аустрија у Србију, а Енглеска у Мореју. Боље је сто пута бити под Турчином него под Немцем, разлагао је он, и то стога »што турскога пашу свагда можеш да истераш из Београда и из других места, а немачкога ђенерала не може се тако ласно без туђе помошти«. На то кнез Милош надовезује: »Срби који су се поодавно преселили у земље аустриске царевине лишени су свију својих привилегија, које су скупоценом крвљу својом заслужили код пређашњих императора, и сад трпе велико гоњење за своју веру. Осим овога што сам напоменуо, има још много којешта што трпи наш народ од злотворног аустриског правитељетва, а када на све ово обратите пажњу, ја мислим да ћете се сагласити са мном да је нашем народу боље трпети пређашњега тирана, него потпасти новом и примити оне окове које спрема аустриски двор ... Уздајући се на обећања високог рускога монарха, ја узимам слободу казати да у случају ако би аустриска влада, ма под каквим изговором, ступила са војском у наше земље, ми ћемо се сложити са Турцима, па заједнички одупрети се том злобном непријатељу нашега рода«.
Из ових редова јасно се види намера да Срби једног дана дођу до потпуно слободне државе. Од растроване Турске, која је била у опадању, неће бити тешко отимати у погодним приликама понеку повластицу, да се једнога дана отме све; али, у Аустрији, војнички јакој велесили, изгледи на стварање своје српске државе били би мали или готово никакви. Од два зла, природно, узима се мање. Милош тим разлагањем показује свој бистар државнички поглед. Свеједно је што идеја није његова. Он је разумео и прихватио, и то је од њега, човека проста, али на власти и у могућности да за њу ради, било довољно. Овај антиаустриски фронт новога владара Србије значи не само коначно напуштање некад тако укорењеног надања о ослобађању Србије помоћу Аустрије, него и нову оријентацију српске државне политике. Срби не виде више свога противника само у Турској него и у Аустрији; они се почињу интересовати за »привилегије« и судбину својих сународника под влашћу хабзбуршке династије. Српска политика у Србији није више од једне линије, него постаје дубља и сложенија. Кнез Милош ту политику води опрезно. Мада делује у пуном јеку европске романтике, кнез Милош је сува практична природа и не жели никад да стане на »трулу даску«. Та политика нема блиставих успеха и није много популарна; она има својих крупних недостатака у унутарњим пословима; али, постојана је и зна шта хоће.
Отезање преговора са Портом ради решења влашкога, грчкога и српскога питања определило је већ и стрпљивога цара Александра I да се одлучи на енергичније кораке. Иза цареве изненадне смрти (17. новембра год. 1825.) његов импулзивни наследник, цар Никола I, није хтео да се враћа на дипломатисање, које се показало тако јалово, него је 5. марта год. 1826. упутио ултиматум у Цариград. Ултиматумом је било тражено у погледу Срба: да се затворени српски депутати одмах пусте и да Порта начелно призна обавезу давања повластица Србима у договору са њима. Порта је, по савету Аустрије и других сила, попустила, јер јој није било до тога да се излаже рату. Њена војска показивала се као крајње недисциплинована; изметнути јаничари са њиховим оџацима, некад најбоља снага Царевине, беху постали дахије, насилници, својевољци, који се нису покоравали никаквој и ничијој наредби, за коју су држали да не одговара њиховим интересима. У ратовима њихови одреди не врше заповести како треба, оперишу по својој вољи, нарочито када је у изгледу каква пљачка, растурају се без одобрења. У Цариграду се стога дуго смишљао план, и најзад у мају год. 1826. донела се одлука да се јаничарски ред укине и установи редовна војска, муалем искенџи. Уведе се нова униформа по европском типу, која наиђе на велик отпор код правоверних. Нарочито су се бунили против укрштених кајиша на прсима, који су их опомињали на крст. Конзервативни муслимани устадоше листом против тих нових »ђаур-уредаба«, а јаничари се побушише на више места, у Цариграду и у покрајинама. Султан употреби против њих најоштрије мере, исто као и против дервишкога реда бекташа. Док је у Цариграду јаничарска побуна била релативно лако угушена, у провинцији је то ишло много теже. Босански јаничари протераше царске гласоноше и писмено поручише у Цариград да не примају нових рефорама. Царска војска и ту употреби силу против бунтовника; али, њени успеси беху привремени и сумњиви.
Ослабљена тим и другим побунама, Турска је била начисто са тиме да Русима ваља попуштати. При преговорима за уређење спорних питања Букурешкога уговора, који су вођени у Акерману у лето гад. 1826., Турци су морали, под претњом рата, усвојити руско гледиште. У петој тачци Акерманске конвенције Турска се обавезала да ће за осамнаест месеци, у споразуму са српским претставницима, решити питање својих односа са Србијом и питање српске самоуправе (у одвојеном акту, који је ушао у конвенцију, изрично се каже: l’indépendance de son administration intérieure).
Да се не би опет догодило да то уговарање остане претежно усмено, као год. 1815. између кнеза Милоша и Марашлије. би конвенцијом предвиђено да се та самоуправа мора потврдити хатишерифом. који мора бити достављен и рускоме двору. Срби су радосно поздравили одредбе Акерманске конвенције; а кнез Милош, који их је саопштио у нарочито сазваној скупштини јануара год. 1827.. додао је тим одредбама још и поново на тој скупштини поручену и изражену народну жељу да он буде потврђен за наследнога кнеза Србије.
У српскоме и влашкоме питању Порта је попустила Русији са намером да ослаби њен интерес за грчко, у којем је показивала необичну осетљивост. Али, без успеха. Сем Русије за Грке се залагала и Енглеска, па и Француска; те три силе склопиле су у лето год. 1827. и савез са непосредним циљем да израде аутономију Грчке. Оне су Порти понудиле своје посредовање; а кад су биле одбијене, извршиле су блокаду грчке обале и почеле спречавати довоз турске војске у Мореју. Пораз турске флоте код Наварина још је више погоршао односе. Иза тога је, априла месеца год. 1828., дошло до рата између Русије и Турске. Овог пута Русија није тражила учествовање Срба, нити се Милош журио да га понуди; он је налазио да је најбоље остати на миру и користити се резултатима несумњиве руске победе. Руска војска победила је Турке и 8. августа ушла у Једрене. Ту су Турци затражили мир и склопили га 2. септембра. И у томе мировноме уговору затражила је Русија од Турске да се испуни осма тачка Букурешкога уговора, односно пета тачка Акерманскс конвенције. Сем тога, Једренски уговор је поновио и ранији захтев да се Милошевој Србији преда оних шест нахија непосредног суседства, које су се већ налазиле у саставу Карађорђеве Србије. Да не би Турци својим смишљеним јавашлуком и опет изиграли примљене обавезе, решио је заповедник руске војске да се његова војска не повлачи све дотле из Бугарске, док се не објави хатишериф о самоуправи Србије.
За Србију је Једренски мир један од најважнијих датума њене историје у XIX веку. Њиме је српска самоуправа, под руском заштитом, била потпуно обезбеђена; одмах је, за умирење Срба и као претходно обећање и обавеза, издан 18. септембра султанов хатишериф, који је заведен у књиге београдске мешћеме 2. децембра год. 1829. и био саопштен и Народној скупштини у Крагујевцу. Прави хатишериф султанов о аутономији Србије, под његовом врховном влашћу, рађен дуго и са много тешкоћа, и са турским покушајима да се питање о шест нахија некако издвоји, био је готов тек у јесен год. 1830. и свечано је објављен у Београду на дан Св. Андреје Првозванога, на годишњицу освојења београдске вароши од Турака год. 1806. Србија је од год. 1830. престала бити за међународне односе једна турска побуњена или привремено примирена покрајина са локалним од Порте само трпљеним властима, него аутономна кнежевина под турским суверенством и руском заштитом. Већ је хатишериф признавао кнежевско достојанство Милошу Обреновићу, а један посебни султанов берат, од исте године, објављен истога дана, утврђивао је поближе признато наследно право Милошеву потомству.