Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.5

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


пети период.


V. Стварање илирских покрајина.

1. Французи у Далмацији. — 2. Шенбрунски мир. — 3. Илирске Покрајине. — 4. Утицај француске управе у Словеначкој. — 5. Карађорђе се обраћа Наполеону. — 6. Србија и Аустрија.


Француска управа у Далмацији настојала је живо да постепено стече поверење у народу. Грађански управник земље, Вицко Дандоло, трудио се поштено да исцрпеној земљи да нове животне снаге. У Краљскоме Далматину, његовом недељном органу за обавештавање и просвећивање народа, говорило се искрено против запуштености, у којој су Млеци толико векова остављали ту лепу покрајину. Французи нису имали никаква разлога да као Млечани спречавају народно образовање и стварање народне интелигенције. Већ год. 1807. њихов је школски план предвиђао за Далмацију један лицеј у Задру, 7 гимназија и 19 мушких и 14 женских основних школа. После укидања Дубровачке Републике, исте год. 1808. основан је у томе граду лицеј, којем постаде ректор трудољубиви наш научењак Ф. М. Апендини. Администрација би модернизована, а судство одвојено од управе и дигнуто на потребну моралну висину, Сељака ослободише од кулука и дадоше му у власништво земљу на којој је радио. Широки верски и национални либерализам постаде главна тековина француских идеја XVIII века, примењена брзо и у Далмацији. Народном језику даде се одмах више места и у школи и у управи; основне школе радиле су само на српскохрватскоме језику. Како је год. 1807. дошло до споразума са Русијом, престала је и службена француска антисрпска политика на Порти, и у француским управним круговима Далмације пратиле су се српске ствари без непријатељства. Краљски Далматин доноси и понешто вести о њима и о »Црноме Јури«, »ђенерал главару« Срба. Забележено је и отварање београдске Велике школе, којом управља »научни Грк« Доситеј Обрадовић.

Година 1809. донела је Французима нова проширења у југословенским земљама. Аустриски двор, под утицајем ратоборне војничке и дипломатске струје, објавио је ненадно с пролећа год. 1809. рат Француској; али, у њему је Аустрија зло прошла. За месец дана, током априла, Наполеон је разбио западну аустриску војску и већ крајем тога месеца стигао под Беч у Шенбрун. 11. маја предала се Французима Љубљана. У даљим борбама он је скрхао и војску надвојводе Карла код Ваграма и натерао Аустрију на тежак мир у Шенбруну 2./14. октобра. За то време имао је маршал Мармон задатак да се из Далмације, преко Лике, споји са осталом француском војском. Да забави Хрвате на граници, он је против њих подбо крајишке Турке, који су пристали и 15. априла запалили град Цетин, па почели харати и даље дуж границе. Аустрија је, опет, бунила Далмацију, имајући као агитаторе понајвише свештенике, православне и католичке. Граничарска аустриска војска није могла да спречи Мармоново пробијање кроз Лику, на Ријеку, и одатле у Љубљану и на главно бојиште код Ваграма. За време док је Мармон ратовао у саставу главне француске војске, упала је једна невелика аустриска војна група у Далмацију и постигла је тамо лепе успехе, захваљујући одзиву агитацијом узбуђених не само сељака него и многих грађана. Свештенство је у већини као конзервативно било антифранцуско. Католици нису могли заборавити Наполеонов однос према папи, а православни су до јуче слушали о борбама црногорскога владике и Руса против Француза. Као јак аргуменат против Наполеона служило је у народу, сем француског »богохуљења«, још нарочито то што су Французи купили војнике по Далмацији и одводили их у далеке борбе по беломе свету. Дошло се, вели један проглас на народ тога времена, дотле »да нити тежака за поље, нити морнара за море, нити редовника за цркве скоро није наћи, све под оружје себи притеже, за са нашом крвљу себи круну потврдити«. Готово сва Далмација пређе на аустриску страну, како Приморје тако и Загорје. После Шенбрунскота мира то је све морало наново бити враћено Французима; сем тога, Наполеон је тим миром добио целу аустриску Истру са Трстом и Горицом, Хрватску на десној обали Саве до Јасеновца, западну Корушку и ову Крањску.

На новодобивеном подручју имали су сад Французи део Словенаца, добру половину свих Хрвата и један мали део Срба. Они су сви живели дотад под неколико разних управа и управних традиција, често сасвим различних (на пример, аутономни Которани, скоро потпуно слободни Дубровчани, ускоци, војни граничари, у немачкој администрацији укалупљени Љубљанци), на које су били свикли и од којих су се тешко растављали. Што разне владе раније нису ништа чиниле да те земље, растављене политичким границама, доведу у неке ближе везе не само да није нимало неразумљиво него се могло сасвим природно и очекивати; али, ми смо видели да ни Аустрија, кад их је, скоро све, сјединила под својом влашћу, крајем XVIII века, намерно није хтела да изврши, од народа мољено, спајање Хрватске и Далмације. А народ је, мада растављен границама, већ одавно осећао да је етничка целина. На овом подручју он је, сем малога дела православних, био и компактна верска целина. У књижевном и културном погледу ове наше области биле су најнапредније, и из њих су понајвише ширене мисли о потреби једног заједничког књижевног језика Југословена и о потреби словенске солидарности. Било је, дакле, сасвим природно да се те области једнога народа, кад су се већ нашле под једном влашћу, уједине у једно административно подручје. И то се под француском влашћу одмах догодило. Што није могла да учини Аустрија, увек мучена неким подмуклим подозрењима према својим поданицима, то је учинила Француска, лишена феудалних предрасуда и државоправног баласта. Те југословенске земље добијене Шенбрунским миром цар је сјединио у једну заједницу, којој је дао множинско име Илирске Покрајине, али које су и наши људи и странци брзо схватили и означавали као целину једним јединим именом Илирија.

Новостворена Илирија имала је 55.000 км² и по једној статистици од год. 1813. 1,556.000 становника, од којих су 1,312.955 били католици, а 224.418 православни. То је била права држава, већа од Србије отпре год. 1912. Одавно се постављало питање: зашто је Наполеон створио ту нову државу, која није имала никакве историске традиције сем оне прастарог илирског племена, која није претстављала никакво географско јединство и у којој је била заједничка само иста југословенска раса, чије су јединство осећали ученији људи тога племена, али чија се заједничка сарадња није још нигде видела на делу? Постоји једно казивање Наполеонова мемоариста са Свете Јелене, према којем стварање Илирије није имало неког већег циља, него само да би та нова област послужила као објекат компензације Аустрији за уступање Галиције. Са друге стране, пратећи сву балканску политику Француске од почетка XIX века, не може се тако олако рећи да у њој није било система и дубљег плана. Французи су очевидно хтели, пошто су Руси ступили у редове њихових непријатеља, да у Турској нађу свога савезника и стога су ишли за тим да на Балкану дођу са њом у непосредан додир, како би могли на њу вршити трајнији утицај. Добијање Далмације год. 1805. тражено је нарочито ради тога политичког плана. Французима је до поседа Далмације за читаво време Наполеонове владавине било много стало; моћни цар није чак пристајао ни да стару и безопасну Дубровачку Републику остави ван тога захвата. Проширење тога поседа год. 1809. било је само нов знак тога неумањенога интереса. Постојали су, наравно, и други важни политички и стратешки разлози. Стварањем Илирије била је Аустрија одвојена од морске обале и од непосредне везе са Енглезима, чије је учешће у потицању овога рата од год. 1809. одавно утврђено. Учвршћивањем у Илирији, даље, са војничким и административним средиштем у Љубљани, Наполеон је створио једну сталну опомену Бечу и у исти мах прву моћну заштитну брану за француске поседе у Италији. Сем тих политичких и војничких, цар је имао и других разлога; он је сам наглашавао привредни значај непосредне копнене везе Француске са Истоком за њену трговину и остали промет. Једна недавно објављена докторска теза у Паризу (Мелите Пивец Стеле) О економском животу Илирских Покрајина даје много грађе и говори са нагласком о том да је Наполеонова главна мисао била да затвори источну обалу Јадранскога Мора енглеској трговини и да обезбеди тај сухоземни пут за француско-левантински трговачки промет. Свакако је несумњиво да је најмање мислио на то да стварањем Илирије поспеши процес уједињавања јужних Словена и да уопште створи изразито њихову националну државу; што је испало да су у његовој Илирији Југословени били главно становништво то није дошло од унапред створене намере да се изврши њихово прибирање, него услед географског смештаја Југословена, који су на томе подручју били главни становници.

Ну, када је Илирија већ била створена, онда се, природно, о већини тога славенскога становништва морало водити рачуна. Чак се после и намерно ишло за тим да се они задовоље; нешто зато што је уопште било у програму нове француске политике дати слободу народима у оквиру њихове државе или са њом у вези, а добрим делом и стога да се буђењем народне свести код Словена створи код њих противност и отпорност према Немцима, чија их је власт дотад притискивала и чији је језик међу њима господарио. Словени, онда, могу постати природни савезници Француза, као што се већ и догађало са Пољацима; или ће им, у сваком случају, бити мање опасни од Немаца.

Органским декретом од 3./15. априла год. 1811. уведена је у целој Илирији, подељеној у шест покрајина, јединствена управа. Шест покрајина беху: Карниола, Каринтија, Истра, грађанска Хрватска, Далмација и Дубровник са Боком, и војничка област: војничка Хрватска. Врховни управник, готово владар Илирије постаде маршал Мармон, одличан војник и добар организатор, који је своју маршалску палицу стекао баш својим војничким успесима у рату против Аустрије год. 1809. Он је као своје главно средиште изабрао Љубљану, у којој се настанио у бискупској палати. Љубљану је изабрао као место одакле је могао изближе пратити рад бечких власти и контролисати везе са Италијом. Он води према домаћем становништву политику са пуно такта. Нарочито помаже културно и национално развијање Словена. Les Provinces Illyriennes зову се у Краљскоме Далматину »Државе Словинске« или »Земља Словинска«. Издајући свој Рјечник талијанско-илирско-латински, год. 1810., Јаков Стули га је посветио Мармону као пријатељу књижевности и језика »илирскога«. Није било само ласкање кад му је он писао: »Ако се са једне стране буду славила она јуначка дјела која вас доведоше до вршка части и стекоше вам поуздање узвишенога владара у корист нашега народа, са друге стране ће се опет говорити да сте ви први зачели ново доба у култури илирскога језика«. Јер, доиста, са француском управом словенски језик долази опет у службени промет; на њему се учи, њим се може и сме да говори у уреду, њим пишу службене новине у Задру. Мармон је био наредио да се и службени лист у Љубљани, који је заменио Краљски Далматин, Télégraphe officiel, штампа и словеначки, али то, по његовом одласку за гувернера Шпаније (1811), задуго није остварено. Ипак, год. 1813. излазио је тај лист краће време и на словеначкоме.

Ова предусретљивост француских власти према народноме језику појачала је у Словеначкој рад онога круга људи који је крајем XVIII века, под утицајем просветитељских и Хердерових славофилских тенденција, почео да се живље интересује за народни језик и његову културу. Француска власт и моћ подударају се временски са покретом романтичара, који је она у Немачкој у извесној мери чак и изазивала, а који је из Немачке, већ првих година XIX века, освајао и међу Словенима. Настаје доба рађања славистике и одушевљавања за широки »неискварени« народ и његово »благо«.

Као што је код нас Захарија Орфелин још пре Доситеја заступао мишљење о потреби писања народним језиком за широке кругове народа, тако су и међу Словенцима мислили извесни њихови просветитељи. Поука може да делује само кад се разуме; иначе нема много смисла. Ко жели да за своје идеје, верске, друштвене и политичке, добије присталица, тај мора да се обраћа људима њиховим језиком; тако су, уосталом, већ и радили међу Словенцима протестантски проповедници XVI века. Марко Похлин († год. 1801.), пун словеначког осећања и свести о словеначкој заједници, већ је год. 1768. у својој граматици дизао глас за употребу словеначкога уместо немачкога језика и тражио је више народне самосвести. Похлинов утицај осетио се у словеначком друштву крајем XVIII века и брзо и моћно. Као његов ђак, којему је »ужегао светлост«, признаје се сам Валентин Водник, који ће постати главни носилац нових идеја у француској Илирији. Он и његови другови мисле на купљење народних песама и на прибирање грађе за један велики народни речник. Такав рад постаје као нека мода времена не само ту него међу нашим људима још и у Дубровнику, где се организују и неке мале академије и почиње читав низ послова за познавање народнога језика и његових умотворина. Том раду ми захваљујемо оне данас незаменљиве збирке у Дубровнику преписаних бугарштица. Међу Словенцима је за буђење народне свести и за овај приправни рад на стварању словеначке књижевности и научне славистике нарочито био заслужан барон Жита Цојс, који се, истина, сам осећао као Талијан, али који је за љубав матере Словенкиње помагао њено племе и њен језик. Под Цојсовим утицајем вратио се већ готово понемчени Антон Линхарт, каснији писац Покушаја историје Крањске, свом словенскоме народу. У Цојсов круг улазе, поред Водника, још и Непомук Примиц и даровити Јернеј Копитар, који постаје баронов тајник. Цојс је богати мецена, који даје средства и има истинске љубави за научни рад. Од год. 1780. Словенци добијају прве своје боље граматике и раде на реформи свога правописа; год. 1781. излази Похлинов речник; двојица његових људи, Блаж Кумердеј и Јурај Јапељ, улазе чак у научне везе са руском Академијом у Петрограду. Свест о словенској солидарности развија се и код њих у пратњи нешто русофилства, што код католичких Словена тога времена није иначе обична појава. Кумердеј је год. 1779. својим друговима у књижевном раду спремио био овакве речи: »Народ, из којега произлазимо, најпрезренији је у такозваном изображеноме свету; само пресјајна дела наше рођене браће Руса могу то презирање донекле задржати«. Од год. 1797. Водник покреће први словеначки часопис, Љубљанске новице; али, после три године мора га обустављати због слабог одзива публике. Водник је несумњиво остао најкрупније књижевно лице из тога периода словеначких јавних радника, док је Копитар, велики поштовалац нашега Доситеја, његова најбоља научна глава. Његова на немачком језику год. 1808. објављена Граматика словенских језика у Крањској, Корушкој и Штајерској претстављала је научно дело крупне вредности и са правом је обратила на се пажњу свих учених људи словенских тога времена. Копитар је на самом почетку XIX века створио и прве научне везе са Србима из ученога карловачкога круга митрополита Стратимировића, и то са самим митрополитом и са ученим песником Лукијаном Мушицким.

Французи су код Словенаца затекли већ један покрет јасног националног обележја, који је почео више од четврт века пре њихова доласка. Само треба признати да тај покрет није био ушао у шире кругове, и да су још увек главна њихова дела, као Линхартова Историја или Копитарева Граматика, излазила на немачком језику. Словеначки језик није имао праве књижевне традиције. Стога је Мармону и дошла на ум мисао да, доследан свом програму општег уједначавања у целој Илирији, уведе као заједнички службени језик за све Југословене српскохрватски, можда, по дубровачким сугестијама, баш ијекавско наречје, освештано употребом у њиховој књижевности. Словенци су били против тога, налазећи да су они већ дали довољно основе за увођење овога идиома. Да би то и новим делима потврдили, пожурили су се да израде читав низ школских књига, које су имале да што пре почну вршити свој утицај. Нарочито је у томе погледу био активан Валентин Водник, који иначе није био противник стварања једног заједничког југословенског књижевног језика. Водник је само мислио да није право наречје једног племена натурати другом, него да нови књижевни језик треба израдити као синтезу народних дијалеката на основи онога што им је већ свима заједничко. Водник је, као и највећи део његових досад помињаних другова (сем Копитара, који се од год. 1808. налазио у Бечу и био одан аустрофил), искрено пришао Французима и био један од њихових најоданијих пријатеља. У својој популарној песми Илирија оживљена он одушевљено поздравља васкрс Словена:


Дух стопа в Словенце

Наполеонов,

ен зарод погања

преројен вес нов.


Дубровчан, Которан

Приморец, Горењц,

Покопјан по старем

се зове Словенц.


Па, ипак, француска управа у Илирији није свуда била примљена са поверењем, мада је тако очигледно значила напредак према ономе што је пре било. Треба видети само онај и данас очувани, у извесним крајевима још увек једини, француски пут кроз целу Далмацију, па се уверити са колико је солидности, предузимљивости и добре воље рађено са њихове стране. Љубљана је под њима добила 1810. зачетак свог универзитета. Д-р Ј. Мал као посебну заслугу француске управе истиче затирање криминалитета, који је дотле био веома раширен. Али, наш свет је био добрим делом конзервативан и требало му је дуго док се раскрави. Француска управа трајала је кратко време, само до год. 1813., и свет није имао могућности да се привикне на њу и васпита у новим погледима, без предрасуда. Овако је ишло тешко. Ослобођени сељак није знао како да се снађе, »није знао што да започне са том, тако рећи, током ноћи стеченом слободом«, а увређено племство и свештенство није се могло помирити са губљењем дотадањих повластица. Међу Словенцима нарочито, где су Французи доиста много учинили за народну свест, под утицајем свештенства, јављало се у народу велико незадовољство са њима. У Крањској су се много певале песме оваког типа:


Кај па нам в Естрајх фали?

Добре воље смо до здај бли.

Рајши запустимо дом ми

Какор да б’ под Францозом бли.


»Ја се сјећам из доба своје младости само мало појединаца који су цијенили унутарњу вриједност благодати француске«, пише И. Ткалац. »А та је владавина свим друштвеним класама утрла стазе за сваки душевни или материјални напредак, осигурала разумно законодавство, а највише узорну и правичну управу, какову Хрватска ни прије, ни послије није никада имала«. Једино су ратници из Војне Крајине били одани великоме цару, јер су његови сјајни ратни успеси изазивали код њих дивљење и жељу за сличним подвизима.

*

Карађорђе је свакако био обавештен о Наполеоновим успесима против Аустрије и о освајању Беча, када је Србе задесио удар на Каменици и продирање Турака низ Мораву. Сутрадан по одласку Родофиникинову из Србије, 16. августа год. 1809., решено је у српскоме Савету да се Срби обрате за заштиту самоме Наполеону. Тога дана написано је ово кратко Карађорђево писмо Наполеону: »Слава оружија и подвигов Вашего Величества расејала се по целоме свету. Народи налазе у августејшеј Вашеј особи избавитеља и законодатеља свог. Србски род жели те среће удостоити се. Монарх, обрати взор твој на Славено-Сербов, у којима ћеш наћи мужество и верност ко Благодатељу, време и случај оправдаће ову истину и то да су достојни покровитељства великога народа«. У инструкцијама даним српскоме делегату за француски двор, капетану Ради Вучинићу, који беше родом из Карловца, казане су »непоколебиме мисли или воља сербскаго народа«. У њима је наглашено да »сербски народ у Сербији не припада никому«, да је, дакле, властан изабрати самостално свога покровитеља и да ће, узимајући за то Наполеона, примити у своје градове француске гарнизоне. Срби »уверавају« цара »да остала собраћа њиова, који живу у Босни, Херцеговини, Краљевству Мађарском, не избацујући и Бугаре, поћи ће за стезами њиовима«. Ако им Французи пруже помоћи новцем и са техничким артиљериским лицима они могу одмах развити своју акцију и сјединити се са француском војском на Уни и код Дубровника. »Мађарски колос, потпора Аустрије, берзо ће се развалити и јешче берже када угледа да победоносно воинство Јего Императорского Величества заједно са Серблима удари на њега из Славоније, Срема, Баната, ђе милиони душа сербског рода стењу под јармом мађарске господе«. То писмо, састављено да направи што бољи утисак на Французе, како би они стекли уверење да би са Србима добили и политички и војнички вреднога савезника, изгледа као самохвалисање и чак као самообмана, обзиром на тешке прилике у којима је писано. Али, у њему је било и израза који су јасно показивали да је још недавна раја постала свесна својих успеха и да се почиње сматрати за чиниоца који већ може дозволити себи амбиције да учествује и у питањима средњоевропске политике.

Вучинић је са тим писмима отишао у Букурешт, францускоме вицеконзулу Леду, а одатле у Беч, где је Наполеон управо склопио мир с Аустријом. Цар се враћао у Париз и није лично примио Вучинића; али, зато је његов министар спољних послова Шампињи издао оваква упутства букурешкоме вицеконзулу: цар не може, из обзира према Турској, отворено помагати људе које она сматра као бунтовнике; али, Његово Величанство не може остати сасвим равнодушно према судбини једног народа који је показао толико истрајности и храбрости и неће одбити да има са њима неких веза, само о њима не сме ништа избити на јавност«. Треба помагати српски додир са Француском; али, из обзира и према Порти, и према Русији, и према Аустрији, цар засад не може чинити за њих ништа друго него да посредује. Срби треба да одржавају везе са Французима преко Црне Горе и да утичу на ову да живи у миру са њима. Одговор није био негативан стварно; али, као што се види, позитивно је веома мало обећао и био је врло предострожан. Како се Вучинић задржао на путу доста дуго, желећи да донесе у Србију што јаснији одговор, који су Французи вешто избегавали, то Срби, у нестрпљењу, послаше и другога делегата, Мостарца Николу Шкуљевића, који је иначе одржавао везе између Србије и Херцеговине. По повратку Вучинићеву Карађорђе је, са жељом да поспеши решење целе ствари,10. јануара год. 1810. писао Наполеону ове значајне речи: »Ви сте праведно названи великим, ибо многи народи Вама имају благодарити своје садање сушчествовање и благоденствије, а особито нововоскресша Илирија, у којој живе наши суплеменици. Подобну милост соизволите по природној шчедроти и благоутробију Вашему всемилостивејше излити и на наш сербски народ, а ми от наше стране усиловаћемо се верностију, покорностију и привјазаностију к Вашему всевисочајшему лицу удостоити се такове милости«. У томе акту, свакако по извештају Вучинићеву, који је сам лично био несумњив пример једноплемености, Карађорђева Србија први пут, још год. 1810., говори о својој тежњи да има политичку судбину сличну судбини својих саплеменика. Крилатицу о »нововоскресшој Илирији« донео је ваљда Вучинић са свога пута, из Љубљане и из своје хрватске домовине, где је вероватно била ушла у промет; историски је, ипак, вредно споменути да се она пре налази у том Карађорђеву акту него у поменутој Водниковој Илирији оживљеној.

Преговори су се провлачили и кроз читаву год. 1810.; Вучинић је наваљивао да падне одлука и износио је неколико мемоара шта све има да се уради за Србију, а Французи су све одлагали, дајући са времена на време неодређене одговоре. После аустриско-францускога приближавања после Шенбрунскога мира, хотећи да обештети Аустријанце за претрпљене губитке и да им скрене пажњу са западних граница на јужне и источне, Наполеон је у једном разговору с аустриским канцеларом Метернихом, 16. јула год. 1810., говорио овако: »Србија мора једнога дана припасти вама. Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе противити нећу. Неће ми бити криво ни да тај кнез потпадне под вашу заштиту и под ваше јемство. Али, не могу трпети нити руску заштиту или јемство, нити рускога штићеника као кнеза у Београду«. Нова антируска оријентација Наполеонова довела је и до охладнелости према Србима, јер су ови, остајући без одговора из Париза, морали да траже поново јачег ослонца на Русију.

Било је, истина, са Карађорђеве стране покушаја да и Аустрију заинтересује непосредније за српску судбину. Кад и Наполеону, обраћао се он и Аустрији, хотећи у невољи да држи два гвожђа у ватри, да би што пре дошао до помоћи. Али, Аустрија, притешњена сама год. 1809. од Наполеона, није могла да помогне ни себи, а камоли Србији. Но у Бечу није могло никако бити свеједно како ће се Срби држати према њима, нарочито сада после губитка толиких области доле на југозападу. Стога су поручивали Србима да ће се заузети за њих на Парти посредујући за мир, наравно ако они за то замоле и ако затраже царску заштиту. Срби су на то пристали и у децембру год. 1809. обратили се таквом молбом бечкој влади. За приближавање бечкој влади много је у Србији радила аустриска странка, у којој је водио главну реч даровити и учени, али аморални добеглица из Срема Иван Југовић, поверљив човек пограничних аустриских војних заповедника и један од најутицајнијих људи у Управном савету и Карађорђевој околини. Он је у марту год. 1810. слан у Беч, самоме цару, да и њему понуди отприлике оно исто што су Срби нудили и Наполеону. Овај је, међутим, баш тих дана, постао зет аустрискога цара, и та чињеница деловала је много на извесне Србе да их још јаче определи за Аустрију. Југовић је у Карловцима, у присуству митрополита Стратимировића, преговарао са генералом Симбшевом о аустриској помоћи и заштити и уговорио је са њим, као гаранцију српске лојалности, предају Београда Аустрији. Цар је пристао овога пута на ту понуду; али, брзо је морао и одустати на поруку из Париза да још не треба кидати са Русијом. А тај би поступак доиста претстављао удар намењен самој православној царевини. После свега, Карађорђу сад није остајало ништа друго него да се и сам поново врати на везе са Русима, за које су, и поред свега што се догодило, превлађивале у целој Србији симпатије главних народних људи.