Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.5

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


peti period.


V. Stvaranje ilirskih pokrajina.

1. Francuzi u Dalmaciji. — 2. Šenbrunski mir. — 3. Ilirske Pokrajine. — 4. Uticaj francuske uprave u Slovenačkoj. — 5. Karađorđe se obraća Napoleonu. — 6. Srbija i Austrija.


Francuska uprava u Dalmaciji nastojala je živo da postepeno steče poverenje u narodu. Građanski upravnik zemlje, Vicko Dandolo, trudio se pošteno da iscrpenoj zemlji da nove životne snage. U Kraljskome Dalmatinu, njegovom nedeljnom organu za obaveštavanje i prosvećivanje naroda, govorilo se iskreno protiv zapuštenosti, u kojoj su Mleci toliko vekova ostavljali tu lepu pokrajinu. Francuzi nisu imali nikakva razloga da kao Mlečani sprečavaju narodno obrazovanje i stvaranje narodne inteligencije. Već god. 1807. njihov je školski plan predviđao za Dalmaciju jedan licej u Zadru, 7 gimnazija i 19 muških i 14 ženskih osnovnih škola. Posle ukidanja Dubrovačke Republike, iste god. 1808. osnovan je u tome gradu licej, kojem postade rektor trudoljubivi naš naučenjak F. M. Apendini. Administracija bi modernizovana, a sudstvo odvojeno od uprave i dignuto na potrebnu moralnu visinu, Seljaka oslobodiše od kuluka i dadoše mu u vlasništvo zemlju na kojoj je radio. Široki verski i nacionalni liberalizam postade glavna tekovina francuskih ideja XVIII veka, primenjena brzo i u Dalmaciji. Narodnom jeziku dade se odmah više mesta i u školi i u upravi; osnovne škole radile su samo na srpskohrvatskome jeziku. Kako je god. 1807. došlo do sporazuma sa Rusijom, prestala je i službena francuska antisrpska politika na Porti, i u francuskim upravnim krugovima Dalmacije pratile su se srpske stvari bez neprijateljstva. Kraljski Dalmatin donosi i ponešto vesti o njima i o »Crnome Juri«, »đeneral glavaru« Srba. Zabeleženo je i otvaranje beogradske Velike škole, kojom upravlja »naučni Grk« Dositej Obradović.

Godina 1809. donela je Francuzima nova proširenja u jugoslovenskim zemljama. Austriski dvor, pod uticajem ratoborne vojničke i diplomatske struje, objavio je nenadno s proleća god. 1809. rat Francuskoj; ali, u njemu je Austrija zlo prošla. Za mesec dana, tokom aprila, Napoleon je razbio zapadnu austrisku vojsku i već krajem toga meseca stigao pod Beč u Šenbrun. 11. maja predala se Francuzima Ljubljana. U daljim borbama on je skrhao i vojsku nadvojvode Karla kod Vagrama i naterao Austriju na težak mir u Šenbrunu 2./14. oktobra. Za to vreme imao je maršal Marmon zadatak da se iz Dalmacije, preko Like, spoji sa ostalom francuskom vojskom. Da zabavi Hrvate na granici, on je protiv njih podbo krajiške Turke, koji su pristali i 15. aprila zapalili grad Cetin, pa počeli harati i dalje duž granice. Austrija je, opet, bunila Dalmaciju, imajući kao agitatore ponajviše sveštenike, pravoslavne i katoličke. Graničarska austriska vojska nije mogla da spreči Marmonovo probijanje kroz Liku, na Rijeku, i odatle u Ljubljanu i na glavno bojište kod Vagrama. Za vreme dok je Marmon ratovao u sastavu glavne francuske vojske, upala je jedna nevelika austriska vojna grupa u Dalmaciju i postigla je tamo lepe uspehe, zahvaljujući odzivu agitacijom uzbuđenih ne samo seljaka nego i mnogih građana. Sveštenstvo je u većini kao konzervativno bilo antifrancusko. Katolici nisu mogli zaboraviti Napoleonov odnos prema papi, a pravoslavni su do juče slušali o borbama crnogorskoga vladike i Rusa protiv Francuza. Kao jak argumenat protiv Napoleona služilo je u narodu, sem francuskog »bogohuljenja«, još naročito to što su Francuzi kupili vojnike po Dalmaciji i odvodili ih u daleke borbe po belome svetu. Došlo se, veli jedan proglas na narod toga vremena, dotle »da niti težaka za polje, niti mornara za more, niti redovnika za crkve skoro nije naći, sve pod oružje sebi priteže, za sa našom krvlju sebi krunu potvrditi«. Gotovo sva Dalmacija pređe na austrisku stranu, kako Primorje tako i Zagorje. Posle Šenbrunskota mira to je sve moralo nanovo biti vraćeno Francuzima; sem toga, Napoleon je tim mirom dobio celu austrisku Istru sa Trstom i Goricom, Hrvatsku na desnoj obali Save do Jasenovca, zapadnu Korušku i ovu Kranjsku.

Na novodobivenom području imali su sad Francuzi deo Slovenaca, dobru polovinu svih Hrvata i jedan mali deo Srba. Oni su svi živeli dotad pod nekoliko raznih uprava i upravnih tradicija, često sasvim različnih (na primer, autonomni Kotorani, skoro potpuno slobodni Dubrovčani, uskoci, vojni graničari, u nemačkoj administraciji ukalupljeni Ljubljanci), na koje su bili svikli i od kojih su se teško rastavljali. Što razne vlade ranije nisu ništa činile da te zemlje, rastavljene političkim granicama, dovedu u neke bliže veze ne samo da nije nimalo nerazumljivo nego se moglo sasvim prirodno i očekivati; ali, mi smo videli da ni Austrija, kad ih je, skoro sve, sjedinila pod svojom vlašću, krajem XVIII veka, namerno nije htela da izvrši, od naroda moljeno, spajanje Hrvatske i Dalmacije. A narod je, mada rastavljen granicama, već odavno osećao da je etnička celina. Na ovom području on je, sem maloga dela pravoslavnih, bio i kompaktna verska celina. U književnom i kulturnom pogledu ove naše oblasti bile su najnaprednije, i iz njih su ponajviše širene misli o potrebi jednog zajedničkog književnog jezika Jugoslovena i o potrebi slovenske solidarnosti. Bilo je, dakle, sasvim prirodno da se te oblasti jednoga naroda, kad su se već našle pod jednom vlašću, ujedine u jedno administrativno područje. I to se pod francuskom vlašću odmah dogodilo. Što nije mogla da učini Austrija, uvek mučena nekim podmuklim podozrenjima prema svojim podanicima, to je učinila Francuska, lišena feudalnih predrasuda i državopravnog balasta. Te jugoslovenske zemlje dobijene Šenbrunskim mirom car je sjedinio u jednu zajednicu, kojoj je dao množinsko ime Ilirske Pokrajine, ali koje su i naši ljudi i stranci brzo shvatili i označavali kao celinu jednim jedinim imenom Ilirija.

Novostvorena Ilirija imala je 55.000 km² i po jednoj statistici od god. 1813. 1,556.000 stanovnika, od kojih su 1,312.955 bili katolici, a 224.418 pravoslavni. To je bila prava država, veća od Srbije otpre god. 1912. Odavno se postavljalo pitanje: zašto je Napoleon stvorio tu novu državu, koja nije imala nikakve istoriske tradicije sem one prastarog ilirskog plemena, koja nije pretstavljala nikakvo geografsko jedinstvo i u kojoj je bila zajednička samo ista jugoslovenska rasa, čije su jedinstvo osećali učeniji ljudi toga plemena, ali čija se zajednička saradnja nije još nigde videla na delu? Postoji jedno kazivanje Napoleonova memoarista sa Svete Jelene, prema kojem stvaranje Ilirije nije imalo nekog većeg cilja, nego samo da bi ta nova oblast poslužila kao objekat kompenzacije Austriji za ustupanje Galicije. Sa druge strane, prateći svu balkansku politiku Francuske od početka XIX veka, ne može se tako olako reći da u njoj nije bilo sistema i dubljeg plana. Francuzi su očevidno hteli, pošto su Rusi stupili u redove njihovih neprijatelja, da u Turskoj nađu svoga saveznika i stoga su išli za tim da na Balkanu dođu sa njom u neposredan dodir, kako bi mogli na nju vršiti trajniji uticaj. Dobijanje Dalmacije god. 1805. traženo je naročito radi toga političkog plana. Francuzima je do poseda Dalmacije za čitavo vreme Napoleonove vladavine bilo mnogo stalo; moćni car nije čak pristajao ni da staru i bezopasnu Dubrovačku Republiku ostavi van toga zahvata. Proširenje toga poseda god. 1809. bilo je samo nov znak toga neumanjenoga interesa. Postojali su, naravno, i drugi važni politički i strateški razlozi. Stvaranjem Ilirije bila je Austrija odvojena od morske obale i od neposredne veze sa Englezima, čije je učešće u poticanju ovoga rata od god. 1809. odavno utvrđeno. Učvršćivanjem u Iliriji, dalje, sa vojničkim i administrativnim središtem u Ljubljani, Napoleon je stvorio jednu stalnu opomenu Beču i u isti mah prvu moćnu zaštitnu branu za francuske posede u Italiji. Sem tih političkih i vojničkih, car je imao i drugih razloga; on je sam naglašavao privredni značaj neposredne kopnene veze Francuske sa Istokom za njenu trgovinu i ostali promet. Jedna nedavno objavljena doktorska teza u Parizu (Melite Pivec Stele) O ekonomskom životu Ilirskih Pokrajina daje mnogo građe i govori sa naglaskom o tom da je Napoleonova glavna misao bila da zatvori istočnu obalu Jadranskoga Mora engleskoj trgovini i da obezbedi taj suhozemni put za francusko-levantinski trgovački promet. Svakako je nesumnjivo da je najmanje mislio na to da stvaranjem Ilirije pospeši proces ujedinjavanja južnih Slovena i da uopšte stvori izrazito njihovu nacionalnu državu; što je ispalo da su u njegovoj Iliriji Jugosloveni bili glavno stanovništvo to nije došlo od unapred stvorene namere da se izvrši njihovo pribiranje, nego usled geografskog smeštaja Jugoslovena, koji su na tome području bili glavni stanovnici.

Nu, kada je Ilirija već bila stvorena, onda se, prirodno, o većini toga slavenskoga stanovništva moralo voditi računa. Čak se posle i namerno išlo za tim da se oni zadovolje; nešto zato što je uopšte bilo u programu nove francuske politike dati slobodu narodima u okviru njihove države ili sa njom u vezi, a dobrim delom i stoga da se buđenjem narodne svesti kod Slovena stvori kod njih protivnost i otpornost prema Nemcima, čija ih je vlast dotad pritiskivala i čiji je jezik među njima gospodario. Sloveni, onda, mogu postati prirodni saveznici Francuza, kao što se već i događalo sa Poljacima; ili će im, u svakom slučaju, biti manje opasni od Nemaca.

Organskim dekretom od 3./15. aprila god. 1811. uvedena je u celoj Iliriji, podeljenoj u šest pokrajina, jedinstvena uprava. Šest pokrajina behu: Karniola, Karintija, Istra, građanska Hrvatska, Dalmacija i Dubrovnik sa Bokom, i vojnička oblast: vojnička Hrvatska. Vrhovni upravnik, gotovo vladar Ilirije postade maršal Marmon, odličan vojnik i dobar organizator, koji je svoju maršalsku palicu stekao baš svojim vojničkim uspesima u ratu protiv Austrije god. 1809. On je kao svoje glavno središte izabrao Ljubljanu, u kojoj se nastanio u biskupskoj palati. Ljubljanu je izabrao kao mesto odakle je mogao izbliže pratiti rad bečkih vlasti i kontrolisati veze sa Italijom. On vodi prema domaćem stanovništvu politiku sa puno takta. Naročito pomaže kulturno i nacionalno razvijanje Slovena. Les Provinces Illyriennes zovu se u Kraljskome Dalmatinu »Države Slovinske« ili »Zemlja Slovinska«. Izdajući svoj Rječnik talijansko-ilirsko-latinski, god. 1810., Jakov Stuli ga je posvetio Marmonu kao prijatelju književnosti i jezika »ilirskoga«. Nije bilo samo laskanje kad mu je on pisao: »Ako se sa jedne strane budu slavila ona junačka djela koja vas dovedoše do vrška časti i stekoše vam pouzdanje uzvišenoga vladara u korist našega naroda, sa druge strane će se opet govoriti da ste vi prvi začeli novo doba u kulturi ilirskoga jezika«. Jer, doista, sa francuskom upravom slovenski jezik dolazi opet u službeni promet; na njemu se uči, njim se može i sme da govori u uredu, njim pišu službene novine u Zadru. Marmon je bio naredio da se i službeni list u Ljubljani, koji je zamenio Kraljski Dalmatin, Télégraphe officiel, štampa i slovenački, ali to, po njegovom odlasku za guvernera Španije (1811), zadugo nije ostvareno. Ipak, god. 1813. izlazio je taj list kraće vreme i na slovenačkome.

Ova predusretljivost francuskih vlasti prema narodnome jeziku pojačala je u Slovenačkoj rad onoga kruga ljudi koji je krajem XVIII veka, pod uticajem prosvetiteljskih i Herderovih slavofilskih tendencija, počeo da se življe interesuje za narodni jezik i njegovu kulturu. Francuska vlast i moć podudaraju se vremenski sa pokretom romantičara, koji je ona u Nemačkoj u izvesnoj meri čak i izazivala, a koji je iz Nemačke, već prvih godina XIX veka, osvajao i među Slovenima. Nastaje doba rađanja slavistike i oduševljavanja za široki »neiskvareni« narod i njegovo »blago«.

Kao što je kod nas Zaharija Orfelin još pre Dositeja zastupao mišljenje o potrebi pisanja narodnim jezikom za široke krugove naroda, tako su i među Slovencima mislili izvesni njihovi prosvetitelji. Pouka može da deluje samo kad se razume; inače nema mnogo smisla. Ko želi da za svoje ideje, verske, društvene i političke, dobije pristalica, taj mora da se obraća ljudima njihovim jezikom; tako su, uostalom, već i radili među Slovencima protestantski propovednici XVI veka. Marko Pohlin († god. 1801.), pun slovenačkog osećanja i svesti o slovenačkoj zajednici, već je god. 1768. u svojoj gramatici dizao glas za upotrebu slovenačkoga umesto nemačkoga jezika i tražio je više narodne samosvesti. Pohlinov uticaj osetio se u slovenačkom društvu krajem XVIII veka i brzo i moćno. Kao njegov đak, kojemu je »užegao svetlost«, priznaje se sam Valentin Vodnik, koji će postati glavni nosilac novih ideja u francuskoj Iliriji. On i njegovi drugovi misle na kupljenje narodnih pesama i na pribiranje građe za jedan veliki narodni rečnik. Takav rad postaje kao neka moda vremena ne samo tu nego među našim ljudima još i u Dubrovniku, gde se organizuju i neke male akademije i počinje čitav niz poslova za poznavanje narodnoga jezika i njegovih umotvorina. Tom radu mi zahvaljujemo one danas nezamenljive zbirke u Dubrovniku prepisanih bugarštica. Među Slovencima je za buđenje narodne svesti i za ovaj pripravni rad na stvaranju slovenačke književnosti i naučne slavistike naročito bio zaslužan baron Žita Cojs, koji se, istina, sam osećao kao Talijan, ali koji je za ljubav matere Slovenkinje pomagao njeno pleme i njen jezik. Pod Cojsovim uticajem vratio se već gotovo ponemčeni Anton Linhart, kasniji pisac Pokušaja istorije Kranjske, svom slovenskome narodu. U Cojsov krug ulaze, pored Vodnika, još i Nepomuk Primic i daroviti Jernej Kopitar, koji postaje baronov tajnik. Cojs je bogati mecena, koji daje sredstva i ima istinske ljubavi za naučni rad. Od god. 1780. Slovenci dobijaju prve svoje bolje gramatike i rade na reformi svoga pravopisa; god. 1781. izlazi Pohlinov rečnik; dvojica njegovih ljudi, Blaž Kumerdej i Juraj Japelj, ulaze čak u naučne veze sa ruskom Akademijom u Petrogradu. Svest o slovenskoj solidarnosti razvija se i kod njih u pratnji nešto rusofilstva, što kod katoličkih Slovena toga vremena nije inače obična pojava. Kumerdej je god. 1779. svojim drugovima u književnom radu spremio bio ovakve reči: »Narod, iz kojega proizlazimo, najprezreniji je u takozvanom izobraženome svetu; samo presjajna dela naše rođene braće Rusa mogu to preziranje donekle zadržati«. Od god. 1797. Vodnik pokreće prvi slovenački časopis, Ljubljanske novice; ali, posle tri godine mora ga obustavljati zbog slabog odziva publike. Vodnik je nesumnjivo ostao najkrupnije književno lice iz toga perioda slovenačkih javnih radnika, dok je Kopitar, veliki poštovalac našega Dositeja, njegova najbolja naučna glava. Njegova na nemačkom jeziku god. 1808. objavljena Gramatika slovenskih jezika u Kranjskoj, Koruškoj i Štajerskoj pretstavljala je naučno delo krupne vrednosti i sa pravom je obratila na se pažnju svih učenih ljudi slovenskih toga vremena. Kopitar je na samom početku XIX veka stvorio i prve naučne veze sa Srbima iz učenoga karlovačkoga kruga mitropolita Stratimirovića, i to sa samim mitropolitom i sa učenim pesnikom Lukijanom Mušickim.

Francuzi su kod Slovenaca zatekli već jedan pokret jasnog nacionalnog obeležja, koji je počeo više od četvrt veka pre njihova dolaska. Samo treba priznati da taj pokret nije bio ušao u šire krugove, i da su još uvek glavna njihova dela, kao Linhartova Istorija ili Kopitareva Gramatika, izlazila na nemačkom jeziku. Slovenački jezik nije imao prave književne tradicije. Stoga je Marmonu i došla na um misao da, dosledan svom programu opšteg ujednačavanja u celoj Iliriji, uvede kao zajednički službeni jezik za sve Jugoslovene srpskohrvatski, možda, po dubrovačkim sugestijama, baš ijekavsko narečje, osveštano upotrebom u njihovoj književnosti. Slovenci su bili protiv toga, nalazeći da su oni već dali dovoljno osnove za uvođenje ovoga idioma. Da bi to i novim delima potvrdili, požurili su se da izrade čitav niz školskih knjiga, koje su imale da što pre počnu vršiti svoj uticaj. Naročito je u tome pogledu bio aktivan Valentin Vodnik, koji inače nije bio protivnik stvaranja jednog zajedničkog jugoslovenskog književnog jezika. Vodnik je samo mislio da nije pravo narečje jednog plemena naturati drugom, nego da novi književni jezik treba izraditi kao sintezu narodnih dijalekata na osnovi onoga što im je već svima zajedničko. Vodnik je, kao i najveći deo njegovih dosad pominjanih drugova (sem Kopitara, koji se od god. 1808. nalazio u Beču i bio odan austrofil), iskreno prišao Francuzima i bio jedan od njihovih najodanijih prijatelja. U svojoj popularnoj pesmi Ilirija oživljena on oduševljeno pozdravlja vaskrs Slovena:


Duh stopa v Slovence

Napoleonov,

en zarod poganja

prerojen ves nov.


Dubrovčan, Kotoran

Primorec, Gorenjc,

Pokopjan po starem

se zove Slovenc.


Pa, ipak, francuska uprava u Iliriji nije svuda bila primljena sa poverenjem, mada je tako očigledno značila napredak prema onome što je pre bilo. Treba videti samo onaj i danas očuvani, u izvesnim krajevima još uvek jedini, francuski put kroz celu Dalmaciju, pa se uveriti sa koliko je solidnosti, preduzimljivosti i dobre volje rađeno sa njihove strane. Ljubljana je pod njima dobila 1810. začetak svog univerziteta. D-r J. Mal kao posebnu zaslugu francuske uprave ističe zatiranje kriminaliteta, koji je dotle bio veoma raširen. Ali, naš svet je bio dobrim delom konzervativan i trebalo mu je dugo dok se raskravi. Francuska uprava trajala je kratko vreme, samo do god. 1813., i svet nije imao mogućnosti da se privikne na nju i vaspita u novim pogledima, bez predrasuda. Ovako je išlo teško. Oslobođeni seljak nije znao kako da se snađe, »nije znao što da započne sa tom, tako reći, tokom noći stečenom slobodom«, a uvređeno plemstvo i sveštenstvo nije se moglo pomiriti sa gubljenjem dotadanjih povlastica. Među Slovencima naročito, gde su Francuzi doista mnogo učinili za narodnu svest, pod uticajem sveštenstva, javljalo se u narodu veliko nezadovoljstvo sa njima. U Kranjskoj su se mnogo pevale pesme ovakog tipa:


Kaj pa nam v Estrajh fali?

Dobre volje smo do zdaj bli.

Rajši zapustimo dom mi

Kakor da b’ pod Francozom bli.


»Ja se sjećam iz doba svoje mladosti samo malo pojedinaca koji su cijenili unutarnju vrijednost blagodati francuske«, piše I. Tkalac. »A ta je vladavina svim društvenim klasama utrla staze za svaki duševni ili materijalni napredak, osigurala razumno zakonodavstvo, a najviše uzornu i pravičnu upravu, kakovu Hrvatska ni prije, ni poslije nije nikada imala«. Jedino su ratnici iz Vojne Krajine bili odani velikome caru, jer su njegovi sjajni ratni uspesi izazivali kod njih divljenje i želju za sličnim podvizima.

*

Karađorđe je svakako bio obavešten o Napoleonovim uspesima protiv Austrije i o osvajanju Beča, kada je Srbe zadesio udar na Kamenici i prodiranje Turaka niz Moravu. Sutradan po odlasku Rodofinikinovu iz Srbije, 16. avgusta god. 1809., rešeno je u srpskome Savetu da se Srbi obrate za zaštitu samome Napoleonu. Toga dana napisano je ovo kratko Karađorđevo pismo Napoleonu: »Slava oružija i podvigov Vašego Veličestva rasejala se po celome svetu. Narodi nalaze u avgustejšej Vašej osobi izbavitelja i zakonodatelja svog. Srbski rod želi te sreće udostoiti se. Monarh, obrati vzor tvoj na Slaveno-Serbov, u kojima ćeš naći mužestvo i vernost ko Blagodatelju, vreme i slučaj opravdaće ovu istinu i to da su dostojni pokroviteljstva velikoga naroda«. U instrukcijama danim srpskome delegatu za francuski dvor, kapetanu Radi Vučiniću, koji beše rodom iz Karlovca, kazane su »nepokolebime misli ili volja serbskago naroda«. U njima je naglašeno da »serbski narod u Serbiji ne pripada nikomu«, da je, dakle, vlastan izabrati samostalno svoga pokrovitelja i da će, uzimajući za to Napoleona, primiti u svoje gradove francuske garnizone. Srbi »uveravaju« cara »da ostala sobraća njiova, koji živu u Bosni, Hercegovini, Kraljevstvu Mađarskom, ne izbacujući i Bugare, poći će za stezami njiovima«. Ako im Francuzi pruže pomoći novcem i sa tehničkim artiljeriskim licima oni mogu odmah razviti svoju akciju i sjediniti se sa francuskom vojskom na Uni i kod Dubrovnika. »Mađarski kolos, potpora Austrije, berzo će se razvaliti i ješče berže kada ugleda da pobedonosno voinstvo Jego Imperatorskogo Veličestva zajedno sa Serblima udari na njega iz Slavonije, Srema, Banata, đe milioni duša serbskog roda stenju pod jarmom mađarske gospode«. To pismo, sastavljeno da napravi što bolji utisak na Francuze, kako bi oni stekli uverenje da bi sa Srbima dobili i politički i vojnički vrednoga saveznika, izgleda kao samohvalisanje i čak kao samoobmana, obzirom na teške prilike u kojima je pisano. Ali, u njemu je bilo i izraza koji su jasno pokazivali da je još nedavna raja postala svesna svojih uspeha i da se počinje smatrati za činioca koji već može dozvoliti sebi ambicije da učestvuje i u pitanjima srednjoevropske politike.

Vučinić je sa tim pismima otišao u Bukurešt, francuskome vicekonzulu Ledu, a odatle u Beč, gde je Napoleon upravo sklopio mir s Austrijom. Car se vraćao u Pariz i nije lično primio Vučinića; ali, zato je njegov ministar spoljnih poslova Šampinji izdao ovakva uputstva bukureškome vicekonzulu: car ne može, iz obzira prema Turskoj, otvoreno pomagati ljude koje ona smatra kao buntovnike; ali, Njegovo Veličanstvo ne može ostati sasvim ravnodušno prema sudbini jednog naroda koji je pokazao toliko istrajnosti i hrabrosti i neće odbiti da ima sa njima nekih veza, samo o njima ne sme ništa izbiti na javnost«. Treba pomagati srpski dodir sa Francuskom; ali, iz obzira i prema Porti, i prema Rusiji, i prema Austriji, car zasad ne može činiti za njih ništa drugo nego da posreduje. Srbi treba da održavaju veze sa Francuzima preko Crne Gore i da utiču na ovu da živi u miru sa njima. Odgovor nije bio negativan stvarno; ali, kao što se vidi, pozitivno je veoma malo obećao i bio je vrlo predostrožan. Kako se Vučinić zadržao na putu dosta dugo, želeći da donese u Srbiju što jasniji odgovor, koji su Francuzi vešto izbegavali, to Srbi, u nestrpljenju, poslaše i drugoga delegata, Mostarca Nikolu Škuljevića, koji je inače održavao veze između Srbije i Hercegovine. Po povratku Vučinićevu Karađorđe je, sa željom da pospeši rešenje cele stvari,10. januara god. 1810. pisao Napoleonu ove značajne reči: »Vi ste pravedno nazvani velikim, ibo mnogi narodi Vama imaju blagodariti svoje sadanje suščestvovanje i blagodenstvije, a osobito novovoskresša Ilirija, u kojoj žive naši suplemenici. Podobnu milost soizvolite po prirodnoj ščedroti i blagoutrobiju Vašemu vsemilostivejše izliti i na naš serbski narod, a mi ot naše strane usilovaćemo se vernostiju, pokornostiju i privjazanostiju k Vašemu vsevisočajšemu licu udostoiti se takove milosti«. U tome aktu, svakako po izveštaju Vučinićevu, koji je sam lično bio nesumnjiv primer jednoplemenosti, Karađorđeva Srbija prvi put, još god. 1810., govori o svojoj težnji da ima političku sudbinu sličnu sudbini svojih saplemenika. Krilaticu o »novovoskresšoj Iliriji« doneo je valjda Vučinić sa svoga puta, iz Ljubljane i iz svoje hrvatske domovine, gde je verovatno bila ušla u promet; istoriski je, ipak, vredno spomenuti da se ona pre nalazi u tom Karađorđevu aktu nego u pomenutoj Vodnikovoj Iliriji oživljenoj.

Pregovori su se provlačili i kroz čitavu god. 1810.; Vučinić je navaljivao da padne odluka i iznosio je nekoliko memoara šta sve ima da se uradi za Srbiju, a Francuzi su sve odlagali, dajući sa vremena na vreme neodređene odgovore. Posle austrisko-francuskoga približavanja posle Šenbrunskoga mira, hoteći da obešteti Austrijance za pretrpljene gubitke i da im skrene pažnju sa zapadnih granica na južne i istočne, Napoleon je u jednom razgovoru s austriskim kancelarom Meternihom, 16. jula god. 1810., govorio ovako: »Srbija mora jednoga dana pripasti vama. Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome protiviti neću. Neće mi biti krivo ni da taj knez potpadne pod vašu zaštitu i pod vaše jemstvo. Ali, ne mogu trpeti niti rusku zaštitu ili jemstvo, niti ruskoga štićenika kao kneza u Beogradu«. Nova antiruska orijentacija Napoleonova dovela je i do ohladnelosti prema Srbima, jer su ovi, ostajući bez odgovora iz Pariza, morali da traže ponovo jačeg oslonca na Rusiju.

Bilo je, istina, sa Karađorđeve strane pokušaja da i Austriju zainteresuje neposrednije za srpsku sudbinu. Kad i Napoleonu, obraćao se on i Austriji, hoteći u nevolji da drži dva gvožđa u vatri, da bi što pre došao do pomoći. Ali, Austrija, pritešnjena sama god. 1809. od Napoleona, nije mogla da pomogne ni sebi, a kamoli Srbiji. No u Beču nije moglo nikako biti svejedno kako će se Srbi držati prema njima, naročito sada posle gubitka tolikih oblasti dole na jugozapadu. Stoga su poručivali Srbima da će se zauzeti za njih na Parti posredujući za mir, naravno ako oni za to zamole i ako zatraže carsku zaštitu. Srbi su na to pristali i u decembru god. 1809. obratili se takvom molbom bečkoj vladi. Za približavanje bečkoj vladi mnogo je u Srbiji radila austriska stranka, u kojoj je vodio glavnu reč daroviti i učeni, ali amoralni dobeglica iz Srema Ivan Jugović, poverljiv čovek pograničnih austriskih vojnih zapovednika i jedan od najuticajnijih ljudi u Upravnom savetu i Karađorđevoj okolini. On je u martu god. 1810. slan u Beč, samome caru, da i njemu ponudi otprilike ono isto što su Srbi nudili i Napoleonu. Ovaj je, međutim, baš tih dana, postao zet austriskoga cara, i ta činjenica delovala je mnogo na izvesne Srbe da ih još jače opredeli za Austriju. Jugović je u Karlovcima, u prisustvu mitropolita Stratimirovića, pregovarao sa generalom Simbševom o austriskoj pomoći i zaštiti i ugovorio je sa njim, kao garanciju srpske lojalnosti, predaju Beograda Austriji. Car je pristao ovoga puta na tu ponudu; ali, brzo je morao i odustati na poruku iz Pariza da još ne treba kidati sa Rusijom. A taj bi postupak doista pretstavljao udar namenjen samoj pravoslavnoj carevini. Posle svega, Karađorđu sad nije ostajalo ništa drugo nego da se i sam ponovo vrati na veze sa Rusima, za koje su, i pored svega što se dogodilo, prevlađivale u celoj Srbiji simpatije glavnih narodnih ljudi.