Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


пети период.


IV. Руско-српски савез.

1. Француска политика на Балкану. — 2. Руско-српски савез. — 3. Турска попуштања Србији. — 4. Независна Србија. — 5. Одјек српског устанка у Босни, Срему и Банату. — 6. Војничка сарадња Срба и Руса. — 7. Карађорђе против руског држања. — 8. Ситуација у Србији у лето год. 1809.


Да би против Русије могао добити солидна савезника на истоку, Наполеон се беше вратио на стару француску политику што тешњих веза са Турцима. Он је налазио да је важан француски интерес очувати Турску што моћнијом, и стога је био противник српских устаника, чији је покрет, ако успе, могао значити почетак распадања Османскога Царства. Осуђујући руско заузимање за Србију, Наполеон је сам, 20. јуна год. 1806., писао султану Селиму како »прави интереси (турскога) царства захтевају да (Турска) не допусти да икаква страна сила интервенише у њеним дискусијама са Србима и да треба да употреби најјача средства да потчини ове бунтовнике, које потстиче и храбри Русија«. Да би на Порту могао утицати систематски и енергично у циљу своје политике, Наполеон је, у лето те године, упутио у Цариград као свога посланика ђенерала Себастијанија. На проласку кроз Букурешт тај је човек, у разговору са кнезом Ипсилантијем, прорицао црну судбину за Србе. »Русија је подигла противу нас Црногорце; али, видећете шта ће стога са њима бити. Цар се зарекао да истреби овај народ, и учиниће од тога страховит пример. Срби ће имати исту судбину, ако се брзо не покоре«. У Цариграду, активни Себастијани је брзо успео да потпуно завади Турке са Русијом и створи повод за објаву рата. Већ је августа месеца год. 1806. Порта збацила хришћанске кнезове у Влашкој и Молдавској као русофиле, наравно без споразума са Русијом, што је значило отворену повреду руско-турскога уговора. Русија на то одговори мобилизацијом и окупацијом Молдавске и Влашке, последњих месеци год. 1806., а то доведе до турске објаве рата Русији.

Држање Срба у овом руско-турскоме сукобу било је од интереса и за Русију и за Турску. Русији су побуњени Срби могли бити од знатне користи при операцијама на Дунаву и око Балкана; Турцима су они могли везати знатан део војске и правити им великих тешкоћа иза леђа и на левоме крилу. »Када се здружимо и ми и ви, шта све можемо постићи!« говорио је руски проглас Србима од 11. јануара год. 1807., појачавајући им веру у себе и изазивајући им амбицију. Да покаже своју добру вољу, Турска је примила Петра Ичка као српскога изасланика и усвојила српске предлоге од прошле године за сређивање Београдскога пашалука. Именован је чак и тражени мухасил и брзо упућен у Србију. Србима је чак признавано право да уз пашу и мухасила могу и сами у Београду држати сталан гарнизон од 500 људи, који ће бити на располагању њиховом врховном кнезу. Како је у септембру год. 1806. мухасил био дошао у Србију без царскога фермана, то Срби постигнути споразум нису примили као дефинитиван; стога су Ичка упутили поново у Цариград да донесе писмен споразум, а мухасила примише само привремено. Да је Порта већ тада са Ичком и мухасилом до краја свршила ствар, устанак би се, можда, колико-толико смирио; овако, за време тих дугих преговарања, ситуација се изменила из основа. Друга половина год. 1806. донела је потпун преокрет: српске знатне победе, прекид турских односа са Русијом, француску превласт на Босфору и, према томе, коначно отуђивање Срба од Порте. Када су Срби били стављени у положај да бирају између Руса и Турака, није тешко погодити за кога ће се они определити. »Ви нас позивате у савез и заједничко војевање против насилнога тиранина имена хришћанскога, што смо од вас увек желели и од свеблагога Творца молили: да се ви приближите нама. Ми смо увек нашу срећу у вашу непобедну мишицу полагали, и у својим великим невољама утешили смо се и окрепили вашим скорим доласком... Нећемо поштедити крви наше за славу Словена«. Тако је гласио српски одговор Русима. Ичков мир би одбачен; Турци из његове пратње, као и пратња београдокога везира Сулејман-паше, који се, после пада Београда, враћао за Цариград, беху сасечени. Када је турски мухасил, по Портинај заповести, затражио од Срба, као турских поданика, 20.000 људи за борбе против Руса, добио је 19. марта год. 1807. од кнеза Симе Марковића, тада претседника Српскога управнога савета, одлучан одговор: »Србија сматра себе као независну државу, никаква данка не пристаје дати, нити ће дизати оружја на своју једноверну браћу и савезнике«. Том одлуком Срби су се потпуно везали уз Русе, и њихова даља судбина условљена је ратном срећом и политичким односима између Порте и Русије.

Поред тога што је себе отсада сматрала независном, Србија је себе у то исто време сматрала и носиоцем мисли за народно ослобођење, односно као главни стожер националне акције. У свом једном писму владици Петру I од 14. априла год. 1807. Карађорђе је говорио како мора да даје помоћ »прекодринској браћи«, која су се побунила против Турака и која, природно, траже помоћи од њега и Србије. »А принуђен сам (вели он) давати им и хришћански род добро чувати, да не би преко мере у некрштене руке у ропство запао«. Да охрабре мало тај заплашени и у извесним крајевима Босне учмали наш елеменат, прелазе доста често србијанске чете преко Дрине и допиру понекад доста дубоко у унутрашњост. Али, Босанци не беху оно што и Шумадинци, нарочито не распусаћени Босанци богате посавске долине. Сем тога, то беху и области са много турскога елемента, нарочито будног по градовима дуж Дрине, од Горажда до Бијељине. Стога сви покрети Карађорђевих људи да усталасају Србе с ону страну Дрине осташе безуспешни.

Нешто више прегалаштва показиваху неки наши људи преко Саве. Док су извесни погранични Срби трговци из Панчева, Земуна и Митровице грамжљиво гулили и уцењивали устанике, продајући им нарочито муницију и оружје, и док су неки чак вршили достављачке услуге аустриским властима, дотле је широки пук са оно мало интелигенције, са свештенством и нешто официра, са љубављу пратио српске борбе за слободу. Карађорђе није никад помишљао на то да развија ма какву агитацију на тој страни, добро знајући колико је Аустрија осетљива, подозрива и опасна у случају да види да се ма шта предузима непосредно против ње саме. Аустриске власти будно су пратиле све покрете Срба на обе обале пограничних река. Када је устанак избио и она приметила колико изазива симпатија код Срба на њеном подручју, она је брзо и безобзирно хтела да угуши сваки јавни израз радости, усмени или писмени. Систематски су забрањиване све књиге, песме и слике, које су хвалиле јуначки покрет; а исто тако, са истом пажњом, забрањивано је и све што је било намењено да потсети Србе на њихову прошлост и да изазове код њих неку жељу за обновом »старе славе«. Нарочито им је падала у очи једна књижица, извадак из Жефаровићеве Стематографије, са српским државним грбовима и сликом цара Душана, коју беше приредио један њихов Србин официр, Никола Стаматовић. Аустрија није само забрањивала те књиге, слике и слично за своје поданике, него је живо настојала да оне не пређу ни у Србију, да и тамо не би вршиле »опасно деловање«. Забрањивана је чак и слика Карађорђева. Али, полициске мере нису могле да поставе непробојни зид између браће која осећају један за другога. Сами првосвештеници српски, као митрополит Стратимировић и бачки епископ Јовановић, негују те везе; први је дипломатски саветник устаника, а други им поклања, међу осталим стварима, први топ. Стари и честити Доситеј прелази у Србију, да васкрслој српској држави понуди своје богато знање и искуство. Неколико Срба официра напушта своје положаје у Аустрији и долази међу устанике. Од њих је довољно споменути старога борца, некадашњега команданта Карађорђева, капетана Радича Петровића и славнога капетана Вучу Жикића, оснивача Делиграда. Разумљиво је онда што је у Срему избио један покрет на који је у доброј мери деловао пример Србије.

У Срему је, крајем марта год. 1807., Тодор Аврамовић из Јаска, звани Тицан, дигао околни народ на узбуну. Спочетка је отпор кренут против спахиских чиновника румскога и илочкога краја; али, брзо се прометнуо у сељачку побуну за народна права. Аустриски извештаји говоре да су и Србијанци имали свога удела у тој побуни. Као јако средство агитације служила је слика цара Душана, која је, ширена по народу, имала да потсети на српско царство и на заједничку прошлост и везе. Један шпијунски аустриски извештај, претеран али занимљив, казује како Срби са леве стране Саве и Дунава »само чекају миг од Карађорђа, па да се како они тако и њихови повереници не само у Земуну већ и на целој граничној линији до Оршаве придруже Србима«. Учитељ у Ворњу, Андрија Поповић, Србијанац, побио је барјак и позивао пода њ своје и друге сељаке у борбу за ослобођење, стављајући им у изглед сједињење са Србијанцима. Други један човек позивао је људе »да пробудимо српскога краља, који је пре четири стотине година умро«. Енергичне мере аустриске војске угушиле су ту буну брзо, за неколико дана, хотећи да спрече њено ширење у даље срезове.

Када је почела акција руске војске у Влашкој и Молдавској, год. 1807., јавио се и један покрет Срба у Банату. Једно писмо из тих крајева стигло је у руски главни стан, а било је пуно мржње на Немце. »Немац ће све наше земље са селима продати племићима, како би уништио српску војну границу са изговором да не ради то он него Мађар, како би Срби мрзили на Мађаре, а не на Аустријанце. Ма колико да Турци желе зла Србима, стога што су саплеменици Русима, ипак их у томе превазилазе Немци«. Покрет с обележјем устанка избио је у околини Беле Цркве, у селу Крушици, и раширио се по оближњим местима. Срби Банаћани, код којих је култ Русије одавно био дубок, хтели су да дођу сад под руску власт, пошто од Влашке до Баната нема велике даљине. То им је нарочито саветовао њихов вођ, свештеник Димитрије Ђорђевић. Аустриске власти предузеле су и ту брзе и оштре мере, да угуше устанак, који од почетка није имао среће; био је невешто вођен, слабо организован, и рачунао је са несигурним влашким елементом. Стога се распао при првој озбиљној сметњи. У аустриским круговима тврдило се да је и ова буна, звана буна Попа Ђака, имала неких веза са Србијом, што не би било немогуће. Зна се добро да је банатски фрајкор у Кочиној Крајини живо деловао у Србији и да је отад остало доста војничких веза између људи на обема странама.

*

Велике наде које су Срби полагали у војнички савез са Русима нису ни издалека одговарале стварности. Срби су мислили да ће Руси њима послати много војске, да помоћу ње прошире обим своје акције, а уствари догодило се то да су Руси тражили војску од Срба, да би олакшали своме десноме крилу. Са друге стране, главна снага руске војске била је год. 1807. заузета веома тешким борбама са Наполеоном, и руске војничке операције на Балкану биле су стога другостепене важности. Срби су то брзо увидели и, необавештени о општој европској ситуацији, тумачили су руску уздржљивост млакошћу и злом вољом њихових заповедника. Импулзивни Карађорђе није ни могао, а није ни хтео да скрива своје незадовољство. Он је руским заповедницима отворено поручивао да је руска неактивност довела Србију у тежак положај. Ради Руса они су прекинули све везе са Турцима, који су показивали велику склоност за попуштање; ради примања руске заштите Аустрија је, љута на Србе, потпуно затворила границу и лишила Србе могућности да се снабдевају храном и муницијом. Карађорђеви протести имали су извесног деловања. Одмах потом прешао је руски ђенерал Исајев Дунав са 1000 људи и 18. јуна год. 1807. сјединио се са српском војском на Штубику. Већ сутрадан однели су савезници прву заједничку победу над Турцима, ту на самоме штубичкоме разбојишту, према Малајници.

Да угрозе Русе на Дунаву и да им тамо вежу што већи број војске, да заплаше и евентуално смире Србе, Французи су предлагали на Порти да њихова војска из Далмације пређе на Дунав, преко Босне и Србије. Султан Селим, на кога је ђенерал Себастијани вршио моћан утицај, био је пристао на то; али, све покрајинске паше, сем босанскога, саветовале су да се та понуда не прими, јер су видели колико је у муслиманским масама неповерења према свакој ђаурској сарадњи. Ни султанове реформе нису наилазиле на одобравање у народу; напротив, против њих је чак у Босни избила побуна јаничара, која се проширила и на друге области, док најзад није захватила и сам Цариград. Помогнути од фанатизоване светине, јаничари су 29. маја год. 1807. свргли султана Селима и бацили га у затвор. Са Селимовим падом пропао је уједно и француски план о операцијама на Дунаву.

За то време Руси су код Фридланда били осетно тучени од Француза. Цар Александар, коме су већ и пре чињене сугестије у томе правцу, реши се после тога не само за мир него чак и за споразум са Французима, за који је и Наполеон осећао потребу. Миром у Тилзиту, склопљеним 25. јуна год. 1807. између Русије и Француске, било је међу другим питањима решено и то да се обустави и ратовање Руса са Турцима, и да се Французима преда Бока. У уговору о примирју између Руса и Турака, закљученом потом, 12. августа, у Слобозији, руски претставници нису показали довољно енергије да њим обухвате и своје српске савезнике; једном тајном одредбом решило се само да примирје обухвати онај крај Србије где је заједнички оперисала српска и руска војска. Да је тај слобозиски мир изазвао код Срба велико разочарање и негодовање не треба нарочито подвлачити; сама Карађорђа он је готово потпуно охладио према Русији и упућивао га на друге политичке комбинације. И сами Руси у Петрограду видели су како је тај мир испао на штету њихова угледа и њихових интереса, и гледали су да га одмах поправе; нису, истина, успели да измене његове одредбе, мада их цар није признао, но су Турци, ради рускога заузимања за Србе, нашли и сами као мудро да одустану од већих похода против њих.

Ово руско држање појачало је противности међу српским војводама. Противници Карађорђеви, којих је био приличан број, видећи његово нерасположење према Русима, обртали су се све више на руску страну. Помоћу Руса и њихова утицаја у земљи они су тежили да ограниче Карађорђеву власт, која је показивала тенденције да постане апсолутна, и да сами избију јаче на површину. Старе кнежевске породице, као што беху ваљевски Ненадовићи, налазиле су да се вожд сувише осилио на њихов рачун; друге неке војводе, као Миленко Стојковић и Петар Добрњац, ишле су за тим ,да, уместо јаке централне власти усредсређене у вожду, уведу неку врсту скупне владавине главних војвода. Како је народ, у већини, био уз вожда, чија је дотадања ратна срећа све више дизала његов глас у целом српству, то је њихова опозиција тражила претежно подршке на страни. Карађорђе је лично био прек човек; »њему се приписују све мане својствене сировом и при том жестоком човеку«, писао је митрополит Стратимировић; али, са друге стране, он је био добронамеран, и, по истој оцени, »испољавао карактер човека који часно и поштено мисли«. У опозицији се налазило неколико јаких људи и прослављених јунака као, на пример, уз поменуте, Хајдук Вељко, Лука Лазаревић, Милан Обреновић и др.; а Карађорђев избор ужих сарадника није увек био најсрећнији. Противности између њега и опозиције појачао је још више први руски службени претставник у Србији, Грк Константин Константиновић Родофиникин, који је послан да помогне првенствено у организовању српских државних власти. То је био човек вешт, али склон сплеткама и надмен. Његови планови за државно уређење Србије били су у доброј мери израђени са тежњом да се Карађорђева власт што више ограничи и пренесе на Сенат, и изазвали су код вожда неповерење и отпор, тим више што је Родофиникин одржавао јавне везе са његовом опозицијом. Устав, који је Карађорђе саставио са својим пријатељима и објавио 14. децембра год. 1808., није смирио духове; при његовој изради опозиција није суделовала и сматрала је да је њиме Карађорђева власт и сувише наглашена.

Аустријанци су покушали да ово нерасположење једног знатног дела Срба против Руса искористе за себе, и нови заповедник њихове војске на граници, фелдмаршал Симбшен, лично је и преко својих повереника нудио Карађорђа и Србе да приме аустриску заштиту и да моле да добију за свог старешину надвојводу Карла. Карађорђе је лојално те понуде, чињене чак и писмено, достављао Русима и одбио их у споразуму са њима. Срби су одбили у исто време и турске понуде за мир, односно примили би их само под условом ако за мир буду јемчиле Русија и Француска, нове пријатељице после Тилзитског мира, на што опет Турци, из лако разумљивих разлога, нису хтели пристати. Међу њима је сад живо деловала против Русије и Француске енглеска и аустриска дипломатија; ова прва је чак довела, крајем год. 1808., и до савеза између Турске и Енглеске и изазвала тиме Русе на нове ратне припреме и на сам рат, у пролеће год. 1809.

У новим борбама Русија је, наравно, рачунала са српском сарадњом, а и Срби су то мање више сматрали као природну ствар. Главни заповедник руске војске, кнез А. Прозоровски, упутио је, по царевој наредби, поруку српскоме народу да ће се приликом нових преговора о миру водити рачуна о жељама његовим, да се, дакле, неће поновити случај са Слобозијом; а обећавао им је, управо обавезивао се да ће се бринути »да Србија буде ослобођена од сваке зависности од Турске«. План за ново ратовање Срби су засновали на широко; они су предвиђали офанзиву у свима правцима, према Нишу, према Видину и према Новоме Пазару. Најважније је свакако било ово последње предузеће, којем се на чело ставио сам Карађорђе. И Руси, а и Срби су желели да се споје србијанска и црногорска војска; то би имало велик морални, и уз то војнички успех. Отсечене од непосредне везе са осталом Турском, Босна и Херцеговина не би могле да се одрже, и допале би савезницима као зрео плод.

Априла месеца год. 1809. прешао је Карађорђе у Новопазарски санџак са доста војске, и однео, током маја, две лепе победе, код Сенице и на Суходолу. 6. јуна узела је Карађорђева војска и варош Нови Пазар. И Црногорци се беху делимично кренули са друге стране и допрли до Планинице, према Никшићу; извесна њихова предња одељења беху се већ сјединила са неким Карађорђевим четама; али, до праве сарадње ипак не беше дошло, јер владика је још нешто оклевао. Али, усред тих успеха стигоше гласави о поразу Срба на положајима испред Ниша. Завађени српски вођи нису искрено сарађивали у заједничкој борби и изазвали су можда својом неслогом губитак важног српског шанца на Каменици и јуначку погибију Стевана Синђелића, 19. маја год. 1809. Срби су одмах потом морали да отступају на Делиград, а Карађорђе да прекине офанзиву у Новоме Пазару. Велика турска војска, коју је водио вешти и опрезни Куршид-паша, пође смотрено напред, узе Соко Бању, Делиград, Сталаћ и сва места у моравској долини, док 11. августа не уђе и у сам Пожаревац. У један мах наста опасност да ће прећи и у западну Србију, у Шумадију и према Београду. Карађорђе диже стога на ноге сву српску мушку снагу и постави на Мораву најбоље српске јунаке, Миленка Стојковића, Хајдук-Вељка и Станоја Главаша. Руска акција на Дунаву за све то време није се уопште осећала. Међу Србима наста услед тога велико негодовање; људи су веровали да су безмало постали жртва руске обмане. Радофиникин се био толико уплашио од Карађорђеве срџбе да није смео сачекати његова доласка, него се ноћу између 15. и 16. августа пребацио у Панчево са митрополитом Леонтијем, такође Грком, и Петром Добрњцем, једним од криваца за пораз. Заповедник дунавске руске војске, уосталом слабе, нашао је то време као најподесније да кори Србе што су почели офанзиву, уместо да им, у невољи, што пре притече у помоћ. Тек када је енергични кнез Багратион (обесмрћен у Толстојевом Рату и Миру), дошавши после кнеза Прозоровскога у главну команду руске војске на Дунаву, прешао у напад и разбио 29. августа војску великога везира, би олакшан положај угроженим Србима. Турска војска напустила је даљу офанзиву и упућивала своје одреде да прихвате разбијену главну војску на дунавској линији.

Огорчен на Русе, а компромитован код Аустријанаца, Карађорђе се у то време решио да потражи за Србију сасвим нове везе. Обратио се тога ради ником другом него господару европске ситуације, самоме цару Наполеону.