Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.10
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Уставно питање у Србији. — 2. Пад кнеза Милоша. — 3. Борбе са кнезом Михаилом. — 4. Кнез Александар Карађорђевић. — 5. Влада уставобранитеља. — 6. Начертаније Илије Гарашанина. — 7. Љ. Гај у Србији. — 8. Срби ван Србије према влади у Србији.
Режим кнеза Милоша у Србији одавно није био популаран. Кнез је имао несумњивих заслуга за Србију и био је човек необичне вредности; али, имао је и крупних личних мана. Властољубив и грабљив, он није знао да се умери и да се задржи на линији где му реакција, која је морала једном наступити, не би могла бити од велике штете; имајући и сувише посла са Турцима, управо само са њима, он је примио многе навике њихових властодржаца, и понашао се у Србији као какав везир који се није бојао контроле, или као мали султан. Људе је сувише подвргавао својим ћудима и тражио од њих безусловну покорност. Државно је изједначио са својим; »цело сте правитељство ви сами«, говорио му је Вук Караџић; закон је претворио у самовољу. »Са владањем Ваше Светлости (писао му је Вук год. 1832.) нико тамо није задовољан, ама баш нико, осим ваша два сина«. Када је Сима Милутиновић радио своју Историју Србије, одговарао га је прота Матија Ненадовић од тога посла: »Ако успишеш истину изгубићеш главу, јер ће те посећи господар Милош; ако ли успишеш лаж, глава ће ти остати, ал’ ћеш изгубити чест«. До добијања хатишерифа од год. 1830. многе народне старешине, иначе незадовољне Милошевим држањем, налазиле су да не треба устајати против њега док се не сврши главни државни посао. Када је, пак, Србија добила хатишерифом и руском заштитом обезбеђени опстанак, и када Милош ни после тога, мада обвезан да даде земљи основне законе, не хтеде да се реши на то, јави се у земљи велико и борбено незадовољство.
У јануару год. 1835. дође до отворене побуне, коју је предводио Милета Радојковић, а у којој је учествовало неколико најугледнијих људи тадање Србије. Међу најглавнијима беше Аврам Петронијевић, главни дипломата тадање Србије, иначе бивши трговац, после вођ уставобранитеља. Та побуна је брзо смирена; али, кнеза Милоша је збунила и прилично уплашила, и он је, под њеним утиском, наскоро, на Сретење год. 1835., сазвао скупштину и објавио на њој устав за Србију. То објављивање устава у вазалној Србији, без питања Турске и Русије, сила које су по својем односу према Србији морале бити о томе унапред обавештене, изазвало је и код једне и код друге велико негодовање. Откуда устав Србији, када га ни оне немају? И код њих, као и у Аустрији Метернихова времена, то објављивање устава сматрало се готово као неки акт револуције. Њихови дипломатски кругови питали су се шта ће Србији министарства, и међу њима министарство иностраних дела. Зашто Срби уводе тробојну заставу, и то од истих боја каква је и француска? По захтеву Русије и Турске кнез је морао одмах повући устав, што њему, као окорелом аутократу, није било нимало непријатно, и утолико мање уколико је видео да то нимало не погађа њега сама, него да му, напротив, омогућава бар за извесно време продужење дотадањега личнога режима.
Натеравши Милоша да повуче устав, Русија није мислила да помаже у Србији његов режим самовоље. Напротив, пошто није у много прилика била задовољна Милошевим држањем, сматрала је баш за своју дужност да га ограничи. Само, уместо устава предлагала је увођење једнога Савета, установе са ограниченим, невеликим бројем лица, утврђених доживотно, да не би зависили од Милоша, који би са њим заједно делили послове и вршили власт у земљи. Чланови Савета имали су бити из реда познатих народних старешина, заслужних за стварање Србије. Милош се дуго и колико год је могао опирао томе захтеву. Он се није бојао толико устава колико Савета. Као стари демагог и човек који је знао да говори са народом, он би лакше излазио накрај са Народном скупштином него са скупом старешина које су га мрзеле, а и саме биле жудне власти. Савет састављен из њихових редова, а који он не би могао смењивати, није му никако могао ићи у рачун. Али, опозиција у земљи, која је све више расла, и којој се придружио чак и кнежев брат Јеврем, тражила је на све начине да нагна Милоша на попуштање. Нарочито опасан кнежев противник постаде његов некадањи момак и у многоме ђак, опасни демагог, а по природи смео и бруталан тип, Тома Вучић Перишић, један од оних људи из народа који се пео из најнижих редова до главних места у држави и који је, не бирајући средства за напредовање, изгубио меру до које може пети своје амбиције. До Милетине буне он се још како-тако држао уз Милоша, мада је одраније престао бити његова »десна рука«, а од тога времена пришао је опозицији и постао њен главни вођ. Аврам Петронијевић био је мудрији и лично израђенији, имао је, као чешћи делегат за преговарања са Турцима, и више гипкости и »дипломатске« вештине и притворности; али, Вучић је био насртљивији и подеснији за случај праве борбе која се могла очекивати. Сваки од њих понаособ не би се могао мерити са Милошем; али, удружена, њих двојица били су снага којој осамљени Милош није увек могао дати џевапа. Тим мање што су они ушли у везе са Русијом и налазили ту снажну потпору. Кнез Милош је од почетка год. 1837. добио ненадана савезника у енглескоме конзулу, Џорџу Хоџесу. Суревњива на руски утицај у Турској, бојећи се стално да Русија сувише не ојача и не ослаби Турску, Енглеска је ишла за тим да свуда, гдегод се да прилика, сузбија руски утицај. Такав задатак имао је и њен нови претставник у Србији, коме је, истина, било изрично само то речено да сузбија све руске захтеве уколико би прелазили границе утврђених уговора. Тако је у Србији дошло до занимљивога политичкога парадокса да је уставна и либерална Енглеска подржавала кнеза Милоша и његово одбијање Савета, док је апсолутистичка Русија, главни претставник »самодержавија«, тражила ограничење личнога режима. »Ко год зна каква је била Србија пре доласка кмеза Милоша на владу (извињавао је Хоџесу и енглеској влади српскога господара један његов пријатељ), мора признати да је он много учинио. Пре двадесет година ова земља била је готово без икакве цивилизације и пуна хајдука; Срби су били дивљи и брутални; свештенство неотесано и огрезло у незнању; трговина, тако рећи, није ни постојала; путови су били непроходни. Сада, пак, земљорадња напредује, трговина цвета; сељаци су имућни, и у њих се друштвеност развила; свештенство је школовано; у свакоме правцу просечени су велики и подесни путеви, на којима влада таква безбедност као у највећма цивилизованим земљама; свако село има своју основну школу и свога кмета са неколико чланова примирнога суда, које, као и кмета, бира народ; постоје гимназије, једна богословија и једна војна школа; сваки округ има свој првостепени суд; у Крагујевцу постоји како једна Апелација тако и једна Касација; земља није никоме ни паре дужна, и државна благајница има неколико милиона готовине. Сав тај напредак дело је Милошево«. Противници су, међутим, Милошу порицали све. Антон Михановић, аустриски конзул, због својих веза са породицом Јеврема Обреновића кнежев противник, а и иначе незадовољан његовим држањем, налазио је и говорио да у Србији све дотле неће бити мира док Милош буде на влади. Такво држање према Милошу онемогућило је Михановићев положај у Београду, и он је почетком год. 1838. био премештен. Али, погодио је и казао тачно оно што је било готово опште мишљење тадање српске духовне и положајне госпоштије.
Ну, све енглеско заузимање за кнеза Милоша није много помогло. Руски утицај био је јачи и превладао је, и то понајвише захваљујући баш једном погрешном потезу енглеске дипломатије. Да се не би преговори око новога устава водили у Србији под утицајем и надзором рускога изасланика и са учешћем сувише моћне русофилске опозиције, Енглези су мислили да би било мудрије водити преговоре о томе у Цариграду, где би они могли на Порти вршити већи утицај. Срби су пристали на то, мада је ствар њихова унутрашњег уређења било њихово аутономно право, и послали су тамо депутацију, у коју је Милош, не знајући га још у правој боји, именовао као члана свог непријатеља Аврама Петронијевића. Руски посланик у Цариграду, налазећи ослонца у Петронијевићу, употребио је све начине да Порта прихвати гледиште његове владе. После дугих преговарања, која су трајала више од пола године, децембра год. 1838. довршен је такозвани турски устав за Србију. Њим је поред кнеза установљен Савет или »Совјет« од 17 доживотних чланова, који су могли бити смењени само по пристанку Порте, и то само по доказаној кривици. 12. фебруара год. 1839. објављен је нови устав у Београду и одмах потом образован и Савет, састављен претежно од изразитих непријатеља кнежевих. Два месеца после тога, не могући да ради са тим људима, који су се према њему понашали без имало дужних обзира, кнез Милош је први пут 17. априла напустио Србију, али се брзо вратио на посредовање рускога конзула. Покушавши после тога без успеха да једном удешеном народном побуном уклони саветнике и онемогући Савет, Милош би присиљен да 1. јуна даде оставку и да 3. јуна иде из Србије. Недавно објављени, нимало добро писани, Мемоари Стевче Михаиловића казују доста живо како су на целу ову ствар гледали извесни људи из Србије који су остали кнежеви пријатељи до краја, и који су одлазак његов из земље сматрали као увреду земљи и као врло болан догађај. Онога дана када су испраћали кнеза из Београда чуло се чак и од његових непријатеља како им је то веома тешко; »као да сам оловом напуњен«, говорио је један од њих.
Милоша је наследио његов тешко болесни син Милан, за кога један извештај каже да је »мало утекао од идиота«. Он је »владао« на самртничкој постељи једва четири недеље (од 1. до 27. јуна), па је, по његовој смрти, владу примио други Милошев син, малолетни Михаило (рођен 4. септембра год. 1823.), који је имао тек шеснаест година. Он је дошао у Србију тек крајем фебруара год. 1840., пошто је претходно отишао у Цариград, да се претстави султану. За то време противници његовога оца, који су се сами називали уставобранитељима, а којима су противници давали погрдно име султановаца, беху се већ моћно учврстили у земљи. Код њих се мржња на кнеза Милоша преносила постепено на целу његову породицу, нешто што људи тешко раздвајају кривице оца породице од осталих јој чланова, а добрим делом и стога што су присталице Обреновића, сада иза бусије младога кнеза, хтеле да ударају на своје и њихове противнике. Нарочито је била борбена кнегиња Љубица, жена плаховита, властољубива, оштра језика, и склона сплеткама. Јеврем Обреновић, који је био противник само Милошев, а не и Михаилов, одвојио се од опозиције, добрим делом и стога што је за неку врсту тутора младоме кнезу Порта поставила Вучића и Петронијевића, а не њега, што би и било много природније.
Период од год. 1840. до год. 1842. испуњен је у Србији само низом сукоба између те две љуто завађене странке, у којима су, понекад, страсти говориле моћније од разума. Догодило се у тој мржњом наливеној борби чак и то да су наши људи, за своја политичка обрачунавања, тражили помоћ Порте, удварали се београдскоме везиру, и тако у решење српских унутарњих питања уводили душманина, против кога су се до јуче борили, и који им је и сутра могао бити непријатељ. Замислите једног проту Матију, коме су Турци оца убили, који је младост провео у борби да Србију ослободи од њих, како сада, у овим партиским и личним борбама, тражи пашину сарадњу, и после одлази султану под скут! Крајем априла год. 1840. из кнежеве околине разјарена маса натерала је Вучића и Петронијевића да напусте своја места, а после и да се, са доста пријатеља, склоне из земље. Када су се, на заузимање руске владе, крајем год. 1841., неки од тих људи вратили у Србију, њихова мржња није била ниуколико попустила. Потхрањивана је била овога пута још и од Порте, која је тадању српску владу окривљавала да је помагала устанак њених сународника који је те године избио у крају око Лесковца, Пирота и Ниша, а посебно у Власотинцима. Нарочито су били непријатељски односи између Томе Вучића и кнеза, пошто је Вучић са разлогом сматран као најнепомирљивији противник династије. Уза њ се, у најновије време, много истицао Илија Гарашанин, коме је и отац био један од главних вођа опозиције. Вучић је помилован последњи, у пролеће год. 1842. Чим се вратио у земљу, осмотрио ситуацију и похватао везе са главнијим својим људима, он, у договору са београдским пашом и помаган од његових људи, који су за то добили миг из Цариграда, диже 19./20. августа год. 1842. отворену буну против кнеза. Одмах појури из Смедерева, где се искрцао и почео покрет, у Крагујевац, да у вези са својом, њему безусловно оданом, Гружом узме тај тада главни град Србије и тамошњу артиљерију, једину у земљи. Људи кнеза Михаила, изненађени овим препадом, не успеше да спрече Вучићев наум. Унапред добро припремљен, Вучићев је потхват брзо и потпуно успео. Уза њ пристаде и највећи део народних старешина и један део малобројне српске војске. Кнежева »војска«, спочетка бројно доста велика, али састављена понајвише од самих сељака, била је неодлучна и прснула је на све стране, чим је чула Вучићеве топове са Метина Брда код Крагујевца. Кнез Михаило, који је сам водио своје људе, недовољно искусан и без оружја, морао се после тог неуспеха нагло повлачити од Крагујевца ка Београду. Уплашивши се од победоносне Вучићеве ордије, кнез се, са неколико својих људи, ноћу 26. августа, пребацио у Земун, да тражи посредовање Аустрије.
Одмах по одласку кнеза Михаила сазвали су уставобранитељи Народну скупштину, да изабере новога кнеза. Једини кандидат био је Александар Карађорђевић, најмлађи син Карађорђев (рођен 17. септембра год. 1806.), зет Јеврема Ненадовића, сина војводе Јакова, а синовца кнеза Алексе. 2. септембра Александар би изабран једногласно, нешто под утицајем не баш скрупулозних уставобранитеља, а нешто, и то више, захваљујући значају свога оца. Порта је признала одмах тај избор, али му се опрла Русија. Учинила је то на основу извештаја свога конзула да је Вучић извршио преврат помоћу Турака, да се цео конзулски кор оградио против Вучићева насиља према законитоме владару, и што је сама начелно била противна таквим револуционарним актима. У Петрограду нису много марили Обреновиће, и стога се није отуд тражило да се Михаило мора повратити, него је само захтевано да се изврши нови избор, како би руска влада добила уверење да српски народ доиста неће Обреновиће него кнеза Александра. То њено гледиште морала је да прими и Порта. И на новом избору, извршеном у присуству посебног руског изасланика, 15. јуна год. 1843. Александар Карађорђевић би поново изабран за кнеза. На енергичан захтев руске владе, Вучић и Петронијевић, као главни виновници последњих нереда, морали су да напусте Србију, макар за извесно време.
»Историски значај уставобранитељског режима (пише Слободан Јовановић) састоји се у томе што са тим режимом настаје код нас стварање установа, настају први почеци детаљне државне организације. Под Милошем никаква се установа није могла развити. Милош је држао све код себе, није дао ниједној власти, ниједном послу да се одвоји од њега, као засебна, самостална установа. Уставобранитељско време, напротив, ничим се тако не карактерише као установама које су тада постале. Оно се не одликује великим људима; оно се не може хвалити великим делима на пољу спољне и унутарње политике; али, оно је дало наш први судски и административни механизам, и ударило основу нашим просветним установама«. Главне уставобранитељске установе беху створене понајпре у правној области. Грађански законик, на којем се почело радити још у Милошево време и који је, у битности, дело Јована Хаџића, песника псеудокласичарске школе и огорченога противника Вука Караџића, иначе доброга правника, довршен год. 1844., претставља »највеће правно дело Карађорђевићеве владе и целога уставобранитељскога времена«. Иза њега је дошао Законик о грађанско-судском поступку (год. 1853.). Са тим у вези вршена је организација судова, као први услов да се створи правна држава. Год. 1846. установљен је Врховни суд у земљи, којем се год. 1855. даје и касациона власт. Нарочиту пажњу поклањала је влада кнеза Александра развијању школа. Год. 1855. заведен је општи прирез за појачање школскога фонда, а год. 1857. издан је закон о основним школама и уређени су материјални приходи учитеља. За уставобранитељскога режима отворено је преко 200 нових основних школа. У гимназијама, које су раније постојале, отворени су нови, виши разреди и донесен је год. 1844. закон о њима. Тим законом уздигнут је и дотадањи лицеј на »велико училиште«. На њему се, као први, основао правни факултет, из најпрече потребе да се ту образује стручно правно особље; а год. 1853. дошао је још природњачко-технички. Трећи, »обшти« факултет, био је зачетак филозофскога, мада на првим корацима невешто организован. За ово време отваране су и стручне школе: трговачка (год. 1844.), војна (год. 1850.) и земљоделска (год. 1853.). Сем тога, обновљено је Друштво српске словесности, које је од год. 1847. почело да издаје свој Гласник, први научни орган у Србији. Законом од год. 1853. отворена је још и Народна библиотека, а уз Министарство просвете основао се Народни музеј. Год. 1849. основана је Школска комисија као претходник данашњега Просветнога савета.
Кнез Александар се бринуо и за уређење војске. Већ је кнез Милош покушао нешто у томе правцу, али без већег успеха. У најтежем часу по династију та његова војска показала се чак као недорасла за озбиљну ситуацију. Требало је стога радити солидније; без војске Србија није могла предузети апсолутно ништа у спољној политици, а једва што радикалније и у унутарњој. Стога је год. 1845. извршена реорганизација дотадање војске и створена стајаћа војска, која је у први мах била орган Министарства унутрашњих послова. Бројно стање те прве војске, »гарнизонског војништва«, како се онда звало, износило је два батаљона са четири чете пешадије, једну батерију од шест топова и један ескадрон коњице. Год. 1848. уређена је прва српска тополивница, а годину дана потом отворена је и прва наша артиљериска школа.
За владе кнеза Александра израђивао је мудри Илија Гарашанин први нацрт за једну шире схваћену националну политику, предвиђену на дужи рок, са циљем да се изводи систематски, у добро промишљеним етапама. Гарашанин (1812.—1874.) је био мудар и солидан државник, са трезвеном памећу ведрог човека из народа. Од год. 1843. до год. 1852. стојао је на челу Министарства унутрашњих дела и био главна млађа снага у редовима уставобранитеља. До недавно се узимало да је Гарашаниново Начертаније, схваћено као »програм спољне и националне политике Србије«, а израђено крајем год. 1844., оригинална концепција његова. Данас се, међутим, зна (захваљујући испитивању М. Ханделсмана и Драг. Страњаковића) да је то Начертаније рађено по једном важном мемоару кнеза Адама Чарторискога, познатога државника и вођа пољскога, са којим су уставобранитељи дошли у везу год. 1842. Чарториски је у то време водио антируску политику и тражио веза са свима државама и народима који би га у тој политици могли помагати. Како је Русија, после пада кнеза Михаила, према уставобранитељима узела став строга цензора, који су ови тумачили као израз извеснога непријатељства, то је сасвим природно да је повереник Чарторискога у Београду, неки д-р Леноар, наишао на пријатељски одзив. Уставобранитељи су преко Чарторискога тражили веза са енглеском и француском владом, код којих је он добро стојао. Повратак прогнаних вођа Вучића и Петронијевића у Србију, у јесен год. 1844., сматран је као резултат његова посредовања. На јачању веза између Чарторискога и Срба нарочито је живо радио Фрања Зах, нови пољски повереник у Београду (од октобра год. 1843.), као Чех одан пријатељ и једне и друге стране, који је из Београда хватао везе и са Хрватима, са Гајем у Загребу и фрањевцима у Босни. Политичка мисао и Чарторискога и Захова била је да се Србија ослободи утицаја Русије и да, морално помагана од западних сила, постане стожер за све јужне Словене на Балкану. Да обавести своје поверенике поближе о својим идејама, написао је Чарториски, јануара год. 1843., један мемоар о улози Србије, који је, нема сумње, Зах доставио и српској влади. Многе идеје тога мемоара примио је и унео Гарашанин у своје Начертаније и направио од њих један део свога државничкога програма.
Кнез Чарториски је јасно видео да Аустрија, већ по самом њеном склопу, не може бити пријатељ словенских народа, од којих је добрим делом састављена, па, природно, ни Србије, пошто би њихова слобода значила њену пропаст. Гарашанин ту мисао развија даље. Он, свакако са нешто обавештења из прошлости, предвиђа могућност да Русија и Аустрија деле поново, на рачун Турске, сфере својих интереса, у којем би случају, наравно, Србија припала Аустрији. Он види, исто тако, аустриску бојазан од стварања једне моћне хришћанске државе на Балкану, која би постала привлачна тачка за хабзбуршке југословенске поданике. Из тога, одмах, природно закључује да између Србије и Аустрије не може бити правога пријатељства, »јер би Србија себи тиме сама уже на врат бацила«. Чарториски предлаже, даље, што брижљивију еманципацију од Русије; говори затим о изласку Србије на море; препоручује да Србија изради за се један план за будућност, јер не може и не треба да остане у границама у којима се тада налазила. Чарториски подвлачи посебно да Србија треба да делује међу својим сународницима и у Турској и у Аустрији; у овој другој не мање него у првој. Утицати би се имало не само на Србе него и на »Илирце, Далматинце, Хрвате«. У српски програм треба да уђу и Бугари.
На израђивању идеја Начертанија сарађивао је и Аврам Петронијевић, који је био истих схватања, који је мислио на сарадњу са Французима, писао о комбинацијама да се ослободе Пољаци и у једном свом писму говорио о политичкој творевини Илирско-Бугарско-Србије. У Цариграду год. 1844., пред повратак у отаџбину, Вучић и Петронијевић потписали су чак акт о споразумној сарадњи са једним повереником Чарторискога; тим актом они су примили на себе задатак да од Србије начине матицу једне систематске политике за уједињење свих Југословена. За тај акт знао је и био му чак нека врста покровитеља француски посланик у Цариграду. Сада разумемо и зашто је Начертаније рађено баш на крају год. 1844., после повратка Вучића и Петронијевића у Србију. Нацрт Гарашанинов био је, дакле, дело заједничке сарадње, створене под утицајем политичке активности кнеза Чарторискога и његових присталица (посебно је знатан утицај Захов), која је нашла много разумевања и много нових сугестија међу вођима уставобранитеља.
Једна од главних тачака Начертанија јесте наглашавање да нова српска држава, ново српско царство, има постати, у основи, наставак наше старе творевине. Гарашанин жели истакнути пред легитимистички расположеном Европом да нова српска држава није просто дело једне револуције, него да су »Срби прави наследници великих наших отаца, који ништа ново не чине, но своју дедовину понављају. Наша садашњост неће бити без сајуза са прошлошћу, него ће ова сачињавати једно зависеће, саставно и устројено тело, и за то србство, његова народност и његов државни живот стоји под заштитом светог права историческог. Нашем тежењу не може се пребацити да је оно нешто ново, неосновано, да је оно револуција и преврат, него сваки мора признати да је оно политички потребно, да је у прастаром времену основано и да корен свој у пређашњем државном и народном животу Срба има, који корен само нове гране тера и на ново процветавати почиње«.
У даљем свом разлагању, које је политички ванредно важно и које показује како су српски државници у то време, у малој, тек недавно ослобођеној Србији, већ имали развијену свест о својој мисији и о значају дела које се имало изводити, Гарашанин наглашава улогу Србије у целој овој ствари и одзив на који она може рачунати у случају свог активнијег деловања:
»Ако се ново препорођење србског царства с ове тачке сматра, онда ћеду и остали јужни Славени идеју ову врло лако разумети а и с радостију примити, јер ваљда ни у једној европској земљи не живи тако спомен историческе прошлости код народа као код Славена турских, код којих је живо и вјерно опомињање свију скоро славних мужева и догађаја историје њихове још и данас. А за то се може сигурно рачунати да ће посао овај у народу драговољно примљен бити и нису потребна десетољетна дјејствовања у народу да би он само корист и ползу овог самосталног владања разумети мого. Србљи су се међу свима Славенима у Турској први собственим средствима и снагом за своју слободу борили; сљедователно они имају прво и пуно право к томе да овај посао и даље управљају. Већ сад на многим местима а и у неким кабинетима предвиде и слуте то: да Србима велика будућност предстоји, и то је оно што је позорност целе Европе на Србију навукло. Кад ми не би даље мислили него само на књажевство као што је сад и кад не би у овом књажевству клица будућег царства србског лежала, онда не би се свет више и дуже са Србијом занимао него што је са Молдавским и Влашким књажевствима чинио, у којима нема самостално начело живота и које се, дакле, само привјесци Русије сматрају«.
У свом политичком програму уставобранитељи су предвиђали потребу сарадње са Бугарима и били су вољни да помажу њихову акцију за припремање ослобођења од Турака, мада су видели да су Бугари сами веома малодушни и да »скоро никако поверење немају у своју сопствену снагу«. Сем рада са Србима у Босни, Херцеговини, Црној Гори и северној Албанији, уставобранитељи су препоручивали и неговање веза са католицима тих земаља. Њихов програм био је да те земље створе са Србијом »државни сојуз« под наследном династијом Карађорђевића као предуветом »јединства у највишем државном достојанству«, а иначе српски циљ да буде »соједињење свију Србаља и провинција у једно«. Како у Босни има католика и муслимана, то је требало обратити пажњу и на њих. Србија је зајемчавала свакоме слободу вере; програм је предлагао штампање популарних дела, посебно народних песама, у оба писма, ћирилицом и латиницом; мислило се на писање једне историје Босне, која би имала бити састављена у духу народнога јединства и која никако не би требала изоставити знатније Босанце који су прешли на ислам. Таквим делима пробудио би се за целу ствар и интерес Далмације и Хрватске, »и тим би сљедовало тешње скопчање ових земаља са Србијом и Босном«.
Овај план није остао само на хартији. Србија је од овог времена ушла одиста у живље везе са свима њеним југословенским сународницима и у Турској и у Аустрији. Већ од год. 1844. почињу у Аустрији оптуживања Срба да раде, потицани од Русије, у панславистичким агитаторским идејама; у пожунском сабору већ падају речи да Србија мути по Хрватској. Гајеве Новине донеле су год. 1845. један допис из Београда, који је хвалио нови режим, толико различан од Милошева, и изазвале су тим протесте и истрагу власти. Чарториски је саветовао и уставобранитељи су то примили, да, као знак своје верске трпељивости, доведу у Београд једног католичког свештеника. Јован Гавриловић обраћао се тога рада на Гаја, молећи га да српској влади препоручи згодна човека, и то глагољаша, који би уједно добро познавао и осталу југословенску књижевност. Босански фрањевац, активни Иван Јукић, одржава тада везе са Србима и Београдом и изазива Турке да и у Босни почну говорити о панславистичкој агитацији.
Ну, Људевит Гај није више био онај стари борац идеалиста. Постигавши несумњиве успехе својим радом, он се није више задовољавао тиме да буде само вођ Хрвата, за извесно време без изгледа да се дигне до високих положаја. Био је нестрпљив. Први, тако лепи и видни успеси потстакли су његову амбицију, и он је, немајући довољно самокритике да одвоји шта је у томе успеху његова лична заслуга, а шта резултат рада целе групе, замишљао себе као достојна да буде на челу много крупнијих и већих подвига. Када то није брзо успевало у тада још апсолутистичкој Аустрији, кад ни целом хрватском народу није даван значај који је он заслуживао, Гај је почео да из улоге борца прелази у недостојну улогу аустриског удворице и повереника. Што је, сем тога, још више унизило његов значај то је чињеница да је Гај извесне своје послове вршио не из начела, него ради материјалне користи. У питањима новца он је изгубио морално мерило, и спао је, најзад, дотле да је за новац писао извештаје самоме кнезу Метерниху. Нудећи своје услуге аустриској влади, он је говорио како је пробудио самосвест хрватскога народа, оживео југословенски народ и стекао у њему неограничено поверење »које би се могло искористити за добро читаве државе«. Аустриска влада је примила понуду, јер јој је добро дошло да једнога народнога вођа »веже за владине интересе«. Год. 1846. Гај се понудио Метерниху да оде у Србију и да му поднесе извештај о расположењу у њој. Метерних је пристао и на то и за »врло интересантне извештаје« отуд наградио је Гаја са 1000 форината. Један од тих Гајевих извештаја, из год. 1846., очуван је и налази се данас у бечкоме Државноме архиву.
У Србији Гај је дочекан том приликом да не може бити лепше. Кнез, Петронијевић, Гарашанин били су према њему пуни пажње. Стога Гај и у том извештају и у саопштењима својим пријатељима о томе дочеку и о Србима уопште говори са похвалом, не хотећи да добро враћа злим. Он је задовољио Метерниха тиме што је могао утврдити да у Србији чланови владе нерадо гледају руски утицај. Гај је нашао да су у Србији »политичке идеје углавном тако зреле и израђене као код сваког другог европског народа«, и да су ушле и у широке масе народа. Он је констатовао велики углед и утицај Фрање Заха у Србији и огромну популарност Илије Гарашанина; за Аврама Петронијевића је налазио да нагиње Русији, од које је, вели, он сматрао да зависи будућност свих Словена, па са њима и Србије. Гајев извештај иде углавном за тим да Метерниху укаже на потребу да обрати на Србију више пажње и да аустриском конзулату препоручи више и што непосреднијих веза са Србима. Изненађује у томе извештају ипак Гајев став против Русије, сасвим у духу бечке владе и далеко од словенских осећања великога дела нашега ондашњега света, па чак и Гајевих првобитних намера и изјава. То изненађује тим више што знамо да се Гај пре тога, год. 1840., непосредно обраћао руској влади, позивајући се на словенску солидарност, и што је рачунао не само са њеном моралном него и материјалном помоћу. Јован Гавриловић писао је 30. септембра год. 1847. Вуку Караџићу своје утиске из Загреба и том приликом каже за Гаја да није сада »у оном кредиту у коме је био«, иако му сви признају заслуге у народној ствари; »пребацују му да гледи за свој џеп и да има велику порцију сујете«.
За Гаја су Србске новине од год. 1844., бр. 8., донеле вест да пише историју јужних Словена, од које није, колико се досад зна, урађено не само много него готово ништа. Он се носио једно време и мишљу да штампа своје Новине и ћирилицом. Он је намеравао да то учини већ год. 1838., смишљајући једно време да ћирилицу, после првих проба, учини заједничким писмом Срба и Хрвата, како су то и предлагали неки Хрвати. Можда би то ако не извео, а оно бар покушао, да није код власти наишао на жив отпор. После се поново вратио на ту мисао, надајући се ваљда да му Беч неће у том питању правити после год. 1846. оних тешкоћа које му је правио раније. Ради тога тражио је од српске владе ћирилска слова. Ова је год. 1848. донела решење да му испуни молбу и предала је год. 1850. одређена слова једном Гајеву поверенику у Земун. Али, пошто су се у то време прилике биле знатно измениле, то је првобитни Гајев план морао бити коначно напуштен.
Међу Србима ван Србије уставобранитељи су били много симпатичнији него прошли режим. Карађорђево име, које је у народу много више значило од Милошева, нешто зато што је народ у Карађорђу гледао више јунака и прегаоца, а нешто и стога што је његово име већ припадало прошлости и стога добило нешто мистике и легенде, послужило је сада као најбоље средство за придобијање људи. Млади црногорски владика и најмисленији наш песник, Петар II Петровић Његош, који је 18. октобра год. 1830. као младић од седамнаест-осамнаест година наследио свога умнога стрица Петра I, био је одушевљен поштовалац Карађорђеве личности. Још год. 1837., за владе Милошеве у Србији, он је испевао своју песму Сабљи бесмртнога вожда; у својој соби за спавање држао је једну слику Карађорђеву и испод ње, и опет, написао једну песмицу пуну дивљења према њему; најпосле, Праху оца Србије посветио је год. 1847. свој класични Горски вијенац. Природно је, потом, да је према влади Вождова сина могао имати само најбоље осећаје. Међу Србима у Угарској уставобранитељи су, исто тако, цењени више од обреновићеваца; главна лица са тих страна тога времена или су стала у српској служби, као Јован Хаџић, Јован Стерија Поповић, Ђорђе Малетић, Јован Стејић и др., или су показивала отворене симпатије према Србији. У ово доба јавља се српски национализам код католичких Дубровчана; Матија Бан постаје један од главних јавних радника за српску идеју, исто као и Медо Пуцић, чији епски састав Карађурђевка јасно казује његову оријентацију. Као један од одушевљених присталица новога режима у Србији био је и Симо Милутиновић Сарајлија. Сва главнија лица савремене српске књижевности била су, дакле, уз нове идеје; против њих се није чак много излагао ни у политичким питањима сасвим непоуздани Вук Караџић, који је иначе важио као пријатељ Обреновића, али не толико из личног уверења, колико због материјалне потпоре коју је имао од њих. Уосталом, ми смо имали прилике видети како је он интимно мислио о кнезу Милошу.
Против уставобранитеља, чији је режим првих година био строг, постојала је у самој Србији доста јака опозиција. Њу су са много средстава потхрањивали сви Обреновићи, који нису могли да се помире са својим новим положајима. Нарочито је активан у тајним ровењима и подбадањима био кнез Милош. Али, кад је у јануару год. 1844. угушена побуна Цветка Рајовића, бившег попечитеља унутрашњих послова, којом је приликом платио главом смењени шабачки владика Максим; и када је потом исте године у септембру ужасно свирепо сатрвена и такозвана Катанска буна (коју беше изазвао у Шапцу и Мачви неки Стојан Јовановић Цукић, спремивши претходно у Срему једну чету присталица од двадесетак људи и обукавши их све у одела аустриских катана), обреновићевци су постали много опрезнији и нису више хтели да се, као у томе случају, залећу за сваким авантуристом. А убрзо су избили и крупни догађаји у непосредном суседству Србије, који су народну пажњу привукли и задржали за дуже времена на другим питањима.