Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.10

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


peti period.


X. Srbijanski ustavobranitelji.

1. Ustavno pitanje u Srbiji. — 2. Pad kneza Miloša. — 3. Borbe sa knezom Mihailom. — 4. Knez Aleksandar Karađorđević. — 5. Vlada ustavobranitelja. — 6. Načertanije Ilije Garašanina. — 7. Lj. Gaj u Srbiji. — 8. Srbi van Srbije prema vladi u Srbiji.


Režim kneza Miloša u Srbiji odavno nije bio popularan. Knez je imao nesumnjivih zasluga za Srbiju i bio je čovek neobične vrednosti; ali, imao je i krupnih ličnih mana. Vlastoljubiv i grabljiv, on nije znao da se umeri i da se zadrži na liniji gde mu reakcija, koja je morala jednom nastupiti, ne bi mogla biti od velike štete; imajući i suviše posla sa Turcima, upravo samo sa njima, on je primio mnoge navike njihovih vlastodržaca, i ponašao se u Srbiji kao kakav vezir koji se nije bojao kontrole, ili kao mali sultan. Ljude je suviše podvrgavao svojim ćudima i tražio od njih bezuslovnu pokornost. Državno je izjednačio sa svojim; »celo ste praviteljstvo vi sami«, govorio mu je Vuk Karadžić; zakon je pretvorio u samovolju. »Sa vladanjem Vaše Svetlosti (pisao mu je Vuk god. 1832.) niko tamo nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina«. Kada je Sima Milutinović radio svoju Istoriju Srbije, odgovarao ga je prota Matija Nenadović od toga posla: »Ako uspišeš istinu izgubićeš glavu, jer će te poseći gospodar Miloš; ako li uspišeš laž, glava će ti ostati, al’ ćeš izgubiti čest«. Do dobijanja hatišerifa od god. 1830. mnoge narodne starešine, inače nezadovoljne Miloševim držanjem, nalazile su da ne treba ustajati protiv njega dok se ne svrši glavni državni posao. Kada je, pak, Srbija dobila hatišerifom i ruskom zaštitom obezbeđeni opstanak, i kada Miloš ni posle toga, mada obvezan da dade zemlji osnovne zakone, ne htede da se reši na to, javi se u zemlji veliko i borbeno nezadovoljstvo.

U januaru god. 1835. dođe do otvorene pobune, koju je predvodio Mileta Radojković, a u kojoj je učestvovalo nekoliko najuglednijih ljudi tadanje Srbije. Među najglavnijima beše Avram Petronijević, glavni diplomata tadanje Srbije, inače bivši trgovac, posle vođ ustavobranitelja. Ta pobuna je brzo smirena; ali, kneza Miloša je zbunila i prilično uplašila, i on je, pod njenim utiskom, naskoro, na Sretenje god. 1835., sazvao skupštinu i objavio na njoj ustav za Srbiju. To objavljivanje ustava u vazalnoj Srbiji, bez pitanja Turske i Rusije, sila koje su po svojem odnosu prema Srbiji morale biti o tome unapred obaveštene, izazvalo je i kod jedne i kod druge veliko negodovanje. Otkuda ustav Srbiji, kada ga ni one nemaju? I kod njih, kao i u Austriji Meternihova vremena, to objavljivanje ustava smatralo se gotovo kao neki akt revolucije. Njihovi diplomatski krugovi pitali su se šta će Srbiji ministarstva, i među njima ministarstvo inostranih dela. Zašto Srbi uvode trobojnu zastavu, i to od istih boja kakva je i francuska? Po zahtevu Rusije i Turske knez je morao odmah povući ustav, što njemu, kao okorelom autokratu, nije bilo nimalo neprijatno, i utoliko manje ukoliko je video da to nimalo ne pogađa njega sama, nego da mu, naprotiv, omogućava bar za izvesno vreme produženje dotadanjega ličnoga režima.

Nateravši Miloša da povuče ustav, Rusija nije mislila da pomaže u Srbiji njegov režim samovolje. Naprotiv, pošto nije u mnogo prilika bila zadovoljna Miloševim držanjem, smatrala je baš za svoju dužnost da ga ograniči. Samo, umesto ustava predlagala je uvođenje jednoga Saveta, ustanove sa ograničenim, nevelikim brojem lica, utvrđenih doživotno, da ne bi zavisili od Miloša, koji bi sa njim zajedno delili poslove i vršili vlast u zemlji. Članovi Saveta imali su biti iz reda poznatih narodnih starešina, zaslužnih za stvaranje Srbije. Miloš se dugo i koliko god je mogao opirao tome zahtevu. On se nije bojao toliko ustava koliko Saveta. Kao stari demagog i čovek koji je znao da govori sa narodom, on bi lakše izlazio nakraj sa Narodnom skupštinom nego sa skupom starešina koje su ga mrzele, a i same bile žudne vlasti. Savet sastavljen iz njihovih redova, a koji on ne bi mogao smenjivati, nije mu nikako mogao ići u račun. Ali, opozicija u zemlji, koja je sve više rasla, i kojoj se pridružio čak i knežev brat Jevrem, tražila je na sve načine da nagna Miloša na popuštanje. Naročito opasan knežev protivnik postade njegov nekadanji momak i u mnogome đak, opasni demagog, a po prirodi smeo i brutalan tip, Toma Vučić Perišić, jedan od onih ljudi iz naroda koji se peo iz najnižih redova do glavnih mesta u državi i koji je, ne birajući sredstva za napredovanje, izgubio meru do koje može peti svoje ambicije. Do Miletine bune on se još kako-tako držao uz Miloša, mada je odranije prestao biti njegova »desna ruka«, a od toga vremena prišao je opoziciji i postao njen glavni vođ. Avram Petronijević bio je mudriji i lično izrađeniji, imao je, kao češći delegat za pregovaranja sa Turcima, i više gipkosti i »diplomatske« veštine i pritvornosti; ali, Vučić je bio nasrtljiviji i podesniji za slučaj prave borbe koja se mogla očekivati. Svaki od njih ponaosob ne bi se mogao meriti sa Milošem; ali, udružena, njih dvojica bili su snaga kojoj osamljeni Miloš nije uvek mogao dati dževapa. Tim manje što su oni ušli u veze sa Rusijom i nalazili tu snažnu potporu. Knez Miloš je od početka god. 1837. dobio nenadana saveznika u engleskome konzulu, Džordžu Hodžesu. Surevnjiva na ruski uticaj u Turskoj, bojeći se stalno da Rusija suviše ne ojača i ne oslabi Tursku, Engleska je išla za tim da svuda, gdegod se da prilika, suzbija ruski uticaj. Takav zadatak imao je i njen novi pretstavnik u Srbiji, kome je, istina, bilo izrično samo to rečeno da suzbija sve ruske zahteve ukoliko bi prelazili granice utvrđenih ugovora. Tako je u Srbiji došlo do zanimljivoga političkoga paradoksa da je ustavna i liberalna Engleska podržavala kneza Miloša i njegovo odbijanje Saveta, dok je apsolutistička Rusija, glavni pretstavnik »samoderžavija«, tražila ograničenje ličnoga režima. »Ko god zna kakva je bila Srbija pre dolaska kmeza Miloša na vladu (izvinjavao je Hodžesu i engleskoj vladi srpskoga gospodara jedan njegov prijatelj), mora priznati da je on mnogo učinio. Pre dvadeset godina ova zemlja bila je gotovo bez ikakve civilizacije i puna hajduka; Srbi su bili divlji i brutalni; sveštenstvo neotesano i ogrezlo u neznanju; trgovina, tako reći, nije ni postojala; putovi su bili neprohodni. Sada, pak, zemljoradnja napreduje, trgovina cveta; seljaci su imućni, i u njih se društvenost razvila; sveštenstvo je školovano; u svakome pravcu prosečeni su veliki i podesni putevi, na kojima vlada takva bezbednost kao u najvećma civilizovanim zemljama; svako selo ima svoju osnovnu školu i svoga kmeta sa nekoliko članova primirnoga suda, koje, kao i kmeta, bira narod; postoje gimnazije, jedna bogoslovija i jedna vojna škola; svaki okrug ima svoj prvostepeni sud; u Kragujevcu postoji kako jedna Apelacija tako i jedna Kasacija; zemlja nije nikome ni pare dužna, i državna blagajnica ima nekoliko miliona gotovine. Sav taj napredak delo je Miloševo«. Protivnici su, međutim, Milošu poricali sve. Anton Mihanović, austriski konzul, zbog svojih veza sa porodicom Jevrema Obrenovića knežev protivnik, a i inače nezadovoljan njegovim držanjem, nalazio je i govorio da u Srbiji sve dotle neće biti mira dok Miloš bude na vladi. Takvo držanje prema Milošu onemogućilo je Mihanovićev položaj u Beogradu, i on je početkom god. 1838. bio premešten. Ali, pogodio je i kazao tačno ono što je bilo gotovo opšte mišljenje tadanje srpske duhovne i položajne gospoštije.

Nu, sve englesko zauzimanje za kneza Miloša nije mnogo pomoglo. Ruski uticaj bio je jači i prevladao je, i to ponajviše zahvaljujući baš jednom pogrešnom potezu engleske diplomatije. Da se ne bi pregovori oko novoga ustava vodili u Srbiji pod uticajem i nadzorom ruskoga izaslanika i sa učešćem suviše moćne rusofilske opozicije, Englezi su mislili da bi bilo mudrije voditi pregovore o tome u Carigradu, gde bi oni mogli na Porti vršiti veći uticaj. Srbi su pristali na to, mada je stvar njihova unutrašnjeg uređenja bilo njihovo autonomno pravo, i poslali su tamo deputaciju, u koju je Miloš, ne znajući ga još u pravoj boji, imenovao kao člana svog neprijatelja Avrama Petronijevića. Ruski poslanik u Carigradu, nalazeći oslonca u Petronijeviću, upotrebio je sve načine da Porta prihvati gledište njegove vlade. Posle dugih pregovaranja, koja su trajala više od pola godine, decembra god. 1838. dovršen je takozvani turski ustav za Srbiju. Njim je pored kneza ustanovljen Savet ili »Sovjet« od 17 doživotnih članova, koji su mogli biti smenjeni samo po pristanku Porte, i to samo po dokazanoj krivici. 12. februara god. 1839. objavljen je novi ustav u Beogradu i odmah potom obrazovan i Savet, sastavljen pretežno od izrazitih neprijatelja kneževih. Dva meseca posle toga, ne mogući da radi sa tim ljudima, koji su se prema njemu ponašali bez imalo dužnih obzira, knez Miloš je prvi put 17. aprila napustio Srbiju, ali se brzo vratio na posredovanje ruskoga konzula. Pokušavši posle toga bez uspeha da jednom udešenom narodnom pobunom ukloni savetnike i onemogući Savet, Miloš bi prisiljen da 1. juna dade ostavku i da 3. juna ide iz Srbije. Nedavno objavljeni, nimalo dobro pisani, Memoari Stevče Mihailovića kazuju dosta živo kako su na celu ovu stvar gledali izvesni ljudi iz Srbije koji su ostali kneževi prijatelji do kraja, i koji su odlazak njegov iz zemlje smatrali kao uvredu zemlji i kao vrlo bolan događaj. Onoga dana kada su ispraćali kneza iz Beograda čulo se čak i od njegovih neprijatelja kako im je to veoma teško; »kao da sam olovom napunjen«, govorio je jedan od njih.

Miloša je nasledio njegov teško bolesni sin Milan, za koga jedan izveštaj kaže da je »malo utekao od idiota«. On je »vladao« na samrtničkoj postelji jedva četiri nedelje (od 1. do 27. juna), pa je, po njegovoj smrti, vladu primio drugi Milošev sin, maloletni Mihailo (rođen 4. septembra god. 1823.), koji je imao tek šesnaest godina. On je došao u Srbiju tek krajem februara god. 1840., pošto je prethodno otišao u Carigrad, da se pretstavi sultanu. Za to vreme protivnici njegovoga oca, koji su se sami nazivali ustavobraniteljima, a kojima su protivnici davali pogrdno ime sultanovaca, behu se već moćno učvrstili u zemlji. Kod njih se mržnja na kneza Miloša prenosila postepeno na celu njegovu porodicu, nešto što ljudi teško razdvajaju krivice oca porodice od ostalih joj članova, a dobrim delom i stoga što su pristalice Obrenovića, sada iza busije mladoga kneza, htele da udaraju na svoje i njihove protivnike. Naročito je bila borbena kneginja Ljubica, žena plahovita, vlastoljubiva, oštra jezika, i sklona spletkama. Jevrem Obrenović, koji je bio protivnik samo Milošev, a ne i Mihailov, odvojio se od opozicije, dobrim delom i stoga što je za neku vrstu tutora mladome knezu Porta postavila Vučića i Petronijevića, a ne njega, što bi i bilo mnogo prirodnije.

Period od god. 1840. do god. 1842. ispunjen je u Srbiji samo nizom sukoba između te dve ljuto zavađene stranke, u kojima su, ponekad, strasti govorile moćnije od razuma. Dogodilo se u toj mržnjom nalivenoj borbi čak i to da su naši ljudi, za svoja politička obračunavanja, tražili pomoć Porte, udvarali se beogradskome veziru, i tako u rešenje srpskih unutarnjih pitanja uvodili dušmanina, protiv koga su se do juče borili, i koji im je i sutra mogao biti neprijatelj. Zamislite jednog protu Matiju, kome su Turci oca ubili, koji je mladost proveo u borbi da Srbiju oslobodi od njih, kako sada, u ovim partiskim i ličnim borbama, traži pašinu saradnju, i posle odlazi sultanu pod skut! Krajem aprila god. 1840. iz kneževe okoline razjarena masa naterala je Vučića i Petronijevića da napuste svoja mesta, a posle i da se, sa dosta prijatelja, sklone iz zemlje. Kada su se, na zauzimanje ruske vlade, krajem god. 1841., neki od tih ljudi vratili u Srbiju, njihova mržnja nije bila niukoliko popustila. Pothranjivana je bila ovoga puta još i od Porte, koja je tadanju srpsku vladu okrivljavala da je pomagala ustanak njenih sunarodnika koji je te godine izbio u kraju oko Leskovca, Pirota i Niša, a posebno u Vlasotincima. Naročito su bili neprijateljski odnosi između Tome Vučića i kneza, pošto je Vučić sa razlogom smatran kao najnepomirljiviji protivnik dinastije. Uza nj se, u najnovije vreme, mnogo isticao Ilija Garašanin, kome je i otac bio jedan od glavnih vođa opozicije. Vučić je pomilovan poslednji, u proleće god. 1842. Čim se vratio u zemlju, osmotrio situaciju i pohvatao veze sa glavnijim svojim ljudima, on, u dogovoru sa beogradskim pašom i pomagan od njegovih ljudi, koji su za to dobili mig iz Carigrada, diže 19./20. avgusta god. 1842. otvorenu bunu protiv kneza. Odmah pojuri iz Smedereva, gde se iskrcao i počeo pokret, u Kragujevac, da u vezi sa svojom, njemu bezuslovno odanom, Gružom uzme taj tada glavni grad Srbije i tamošnju artiljeriju, jedinu u zemlji. Ljudi kneza Mihaila, iznenađeni ovim prepadom, ne uspeše da spreče Vučićev naum. Unapred dobro pripremljen, Vučićev je pothvat brzo i potpuno uspeo. Uza nj pristade i najveći deo narodnih starešina i jedan deo malobrojne srpske vojske. Kneževa »vojska«, spočetka brojno dosta velika, ali sastavljena ponajviše od samih seljaka, bila je neodlučna i prsnula je na sve strane, čim je čula Vučićeve topove sa Metina Brda kod Kragujevca. Knez Mihailo, koji je sam vodio svoje ljude, nedovoljno iskusan i bez oružja, morao se posle tog neuspeha naglo povlačiti od Kragujevca ka Beogradu. Uplašivši se od pobedonosne Vučićeve ordije, knez se, sa nekoliko svojih ljudi, noću 26. avgusta, prebacio u Zemun, da traži posredovanje Austrije.

Odmah po odlasku kneza Mihaila sazvali su ustavobranitelji Narodnu skupštinu, da izabere novoga kneza. Jedini kandidat bio je Aleksandar Karađorđević, najmlađi sin Karađorđev (rođen 17. septembra god. 1806.), zet Jevrema Nenadovića, sina vojvode Jakova, a sinovca kneza Alekse. 2. septembra Aleksandar bi izabran jednoglasno, nešto pod uticajem ne baš skrupuloznih ustavobranitelja, a nešto, i to više, zahvaljujući značaju svoga oca. Porta je priznala odmah taj izbor, ali mu se oprla Rusija. Učinila je to na osnovu izveštaja svoga konzula da je Vučić izvršio prevrat pomoću Turaka, da se ceo konzulski kor ogradio protiv Vučićeva nasilja prema zakonitome vladaru, i što je sama načelno bila protivna takvim revolucionarnim aktima. U Petrogradu nisu mnogo marili Obrenoviće, i stoga se nije otud tražilo da se Mihailo mora povratiti, nego je samo zahtevano da se izvrši novi izbor, kako bi ruska vlada dobila uverenje da srpski narod doista neće Obrenoviće nego kneza Aleksandra. To njeno gledište morala je da primi i Porta. I na novom izboru, izvršenom u prisustvu posebnog ruskog izaslanika, 15. juna god. 1843. Aleksandar Karađorđević bi ponovo izabran za kneza. Na energičan zahtev ruske vlade, Vučić i Petronijević, kao glavni vinovnici poslednjih nereda, morali su da napuste Srbiju, makar za izvesno vreme.

»Istoriski značaj ustavobraniteljskog režima (piše Slobodan Jovanović) sastoji se u tome što sa tim režimom nastaje kod nas stvaranje ustanova, nastaju prvi počeci detaljne državne organizacije. Pod Milošem nikakva se ustanova nije mogla razviti. Miloš je držao sve kod sebe, nije dao nijednoj vlasti, nijednom poslu da se odvoji od njega, kao zasebna, samostalna ustanova. Ustavobraniteljsko vreme, naprotiv, ničim se tako ne karakteriše kao ustanovama koje su tada postale. Ono se ne odlikuje velikim ljudima; ono se ne može hvaliti velikim delima na polju spoljne i unutarnje politike; ali, ono je dalo naš prvi sudski i administrativni mehanizam, i udarilo osnovu našim prosvetnim ustanovama«. Glavne ustavobraniteljske ustanove behu stvorene ponajpre u pravnoj oblasti. Građanski zakonik, na kojem se počelo raditi još u Miloševo vreme i koji je, u bitnosti, delo Jovana Hadžića, pesnika pseudoklasičarske škole i ogorčenoga protivnika Vuka Karadžića, inače dobroga pravnika, dovršen god. 1844., pretstavlja »najveće pravno delo Karađorđevićeve vlade i celoga ustavobraniteljskoga vremena«. Iza njega je došao Zakonik o građansko-sudskom postupku (god. 1853.). Sa tim u vezi vršena je organizacija sudova, kao prvi uslov da se stvori pravna država. God. 1846. ustanovljen je Vrhovni sud u zemlji, kojem se god. 1855. daje i kasaciona vlast. Naročitu pažnju poklanjala je vlada kneza Aleksandra razvijanju škola. God. 1855. zaveden je opšti prirez za pojačanje školskoga fonda, a god. 1857. izdan je zakon o osnovnim školama i uređeni su materijalni prihodi učitelja. Za ustavobraniteljskoga režima otvoreno je preko 200 novih osnovnih škola. U gimnazijama, koje su ranije postojale, otvoreni su novi, viši razredi i donesen je god. 1844. zakon o njima. Tim zakonom uzdignut je i dotadanji licej na »veliko učilište«. Na njemu se, kao prvi, osnovao pravni fakultet, iz najpreče potrebe da se tu obrazuje stručno pravno osoblje; a god. 1853. došao je još prirodnjačko-tehnički. Treći, »obšti« fakultet, bio je začetak filozofskoga, mada na prvim koracima nevešto organizovan. Za ovo vreme otvarane su i stručne škole: trgovačka (god. 1844.), vojna (god. 1850.) i zemljodelska (god. 1853.). Sem toga, obnovljeno je Društvo srpske slovesnosti, koje je od god. 1847. počelo da izdaje svoj Glasnik, prvi naučni organ u Srbiji. Zakonom od god. 1853. otvorena je još i Narodna biblioteka, a uz Ministarstvo prosvete osnovao se Narodni muzej. God. 1849. osnovana je Školska komisija kao prethodnik današnjega Prosvetnoga saveta.

Knez Aleksandar se brinuo i za uređenje vojske. Već je knez Miloš pokušao nešto u tome pravcu, ali bez većeg uspeha. U najtežem času po dinastiju ta njegova vojska pokazala se čak kao nedorasla za ozbiljnu situaciju. Trebalo je stoga raditi solidnije; bez vojske Srbija nije mogla preduzeti apsolutno ništa u spoljnoj politici, a jedva što radikalnije i u unutarnjoj. Stoga je god. 1845. izvršena reorganizacija dotadanje vojske i stvorena stajaća vojska, koja je u prvi mah bila organ Ministarstva unutrašnjih poslova. Brojno stanje te prve vojske, »garnizonskog vojništva«, kako se onda zvalo, iznosilo je dva bataljona sa četiri čete pešadije, jednu bateriju od šest topova i jedan eskadron konjice. God. 1848. uređena je prva srpska topolivnica, a godinu dana potom otvorena je i prva naša artiljeriska škola.

Za vlade kneza Aleksandra izrađivao je mudri Ilija Garašanin prvi nacrt za jednu šire shvaćenu nacionalnu politiku, predviđenu na duži rok, sa ciljem da se izvodi sistematski, u dobro promišljenim etapama. Garašanin (1812.—1874.) je bio mudar i solidan državnik, sa trezvenom pameću vedrog čoveka iz naroda. Od god. 1843. do god. 1852. stojao je na čelu Ministarstva unutrašnjih dela i bio glavna mlađa snaga u redovima ustavobranitelja. Do nedavno se uzimalo da je Garašaninovo Načertanije, shvaćeno kao »program spoljne i nacionalne politike Srbije«, a izrađeno krajem god. 1844., originalna koncepcija njegova. Danas se, međutim, zna (zahvaljujući ispitivanju M. Handelsmana i Drag. Stranjakovića) da je to Načertanije rađeno po jednom važnom memoaru kneza Adama Čartoriskoga, poznatoga državnika i vođa poljskoga, sa kojim su ustavobranitelji došli u vezu god. 1842. Čartoriski je u to vreme vodio antirusku politiku i tražio veza sa svima državama i narodima koji bi ga u toj politici mogli pomagati. Kako je Rusija, posle pada kneza Mihaila, prema ustavobraniteljima uzela stav stroga cenzora, koji su ovi tumačili kao izraz izvesnoga neprijateljstva, to je sasvim prirodno da je poverenik Čartoriskoga u Beogradu, neki d-r Lenoar, naišao na prijateljski odziv. Ustavobranitelji su preko Čartoriskoga tražili veza sa engleskom i francuskom vladom, kod kojih je on dobro stojao. Povratak prognanih vođa Vučića i Petronijevića u Srbiju, u jesen god. 1844., smatran je kao rezultat njegova posredovanja. Na jačanju veza između Čartoriskoga i Srba naročito je živo radio Franja Zah, novi poljski poverenik u Beogradu (od oktobra god. 1843.), kao Čeh odan prijatelj i jedne i druge strane, koji je iz Beograda hvatao veze i sa Hrvatima, sa Gajem u Zagrebu i franjevcima u Bosni. Politička misao i Čartoriskoga i Zahova bila je da se Srbija oslobodi uticaja Rusije i da, moralno pomagana od zapadnih sila, postane stožer za sve južne Slovene na Balkanu. Da obavesti svoje poverenike pobliže o svojim idejama, napisao je Čartoriski, januara god. 1843., jedan memoar o ulozi Srbije, koji je, nema sumnje, Zah dostavio i srpskoj vladi. Mnoge ideje toga memoara primio je i uneo Garašanin u svoje Načertanije i napravio od njih jedan deo svoga državničkoga programa.

Knez Čartoriski je jasno video da Austrija, već po samom njenom sklopu, ne može biti prijatelj slovenskih naroda, od kojih je dobrim delom sastavljena, pa, prirodno, ni Srbije, pošto bi njihova sloboda značila njenu propast. Garašanin tu misao razvija dalje. On, svakako sa nešto obaveštenja iz prošlosti, predviđa mogućnost da Rusija i Austrija dele ponovo, na račun Turske, sfere svojih interesa, u kojem bi slučaju, naravno, Srbija pripala Austriji. On vidi, isto tako, austrisku bojazan od stvaranja jedne moćne hrišćanske države na Balkanu, koja bi postala privlačna tačka za habzburške jugoslovenske podanike. Iz toga, odmah, prirodno zaključuje da između Srbije i Austrije ne može biti pravoga prijateljstva, »jer bi Srbija sebi time sama uže na vrat bacila«. Čartoriski predlaže, dalje, što brižljiviju emancipaciju od Rusije; govori zatim o izlasku Srbije na more; preporučuje da Srbija izradi za se jedan plan za budućnost, jer ne može i ne treba da ostane u granicama u kojima se tada nalazila. Čartoriski podvlači posebno da Srbija treba da deluje među svojim sunarodnicima i u Turskoj i u Austriji; u ovoj drugoj ne manje nego u prvoj. Uticati bi se imalo ne samo na Srbe nego i na »Ilirce, Dalmatince, Hrvate«. U srpski program treba da uđu i Bugari.

Na izrađivanju ideja Načertanija sarađivao je i Avram Petronijević, koji je bio istih shvatanja, koji je mislio na saradnju sa Francuzima, pisao o kombinacijama da se oslobode Poljaci i u jednom svom pismu govorio o političkoj tvorevini Ilirsko-Bugarsko-Srbije. U Carigradu god. 1844., pred povratak u otadžbinu, Vučić i Petronijević potpisali su čak akt o sporazumnoj saradnji sa jednim poverenikom Čartoriskoga; tim aktom oni su primili na sebe zadatak da od Srbije načine maticu jedne sistematske politike za ujedinjenje svih Jugoslovena. Za taj akt znao je i bio mu čak neka vrsta pokrovitelja francuski poslanik u Carigradu. Sada razumemo i zašto je Načertanije rađeno baš na kraju god. 1844., posle povratka Vučića i Petronijevića u Srbiju. Nacrt Garašaninov bio je, dakle, delo zajedničke saradnje, stvorene pod uticajem političke aktivnosti kneza Čartoriskoga i njegovih pristalica (posebno je znatan uticaj Zahov), koja je našla mnogo razumevanja i mnogo novih sugestija među vođima ustavobranitelja.

Jedna od glavnih tačaka Načertanija jeste naglašavanje da nova srpska država, novo srpsko carstvo, ima postati, u osnovi, nastavak naše stare tvorevine. Garašanin želi istaknuti pred legitimistički raspoloženom Evropom da nova srpska država nije prosto delo jedne revolucije, nego da su »Srbi pravi naslednici velikih naših otaca, koji ništa novo ne čine, no svoju dedovinu ponavljaju. Naša sadašnjost neće biti bez sajuza sa prošlošću, nego će ova sačinjavati jedno zaviseće, sastavno i ustrojeno telo, i za to srbstvo, njegova narodnost i njegov državni život stoji pod zaštitom svetog prava istoričeskog. Našem teženju ne može se prebaciti da je ono nešto novo, neosnovano, da je ono revolucija i prevrat, nego svaki mora priznati da je ono politički potrebno, da je u prastarom vremenu osnovano i da koren svoj u pređašnjem državnom i narodnom životu Srba ima, koji koren samo nove grane tera i na novo procvetavati počinje«.

U daljem svom razlaganju, koje je politički vanredno važno i koje pokazuje kako su srpski državnici u to vreme, u maloj, tek nedavno oslobođenoj Srbiji, već imali razvijenu svest o svojoj misiji i o značaju dela koje se imalo izvoditi, Garašanin naglašava ulogu Srbije u celoj ovoj stvari i odziv na koji ona može računati u slučaju svog aktivnijeg delovanja:

»Ako se novo preporođenje srbskog carstva s ove tačke smatra, onda ćedu i ostali južni Slaveni ideju ovu vrlo lako razumeti a i s radostiju primiti, jer valjda ni u jednoj evropskoj zemlji ne živi tako spomen istoričeske prošlosti kod naroda kao kod Slavena turskih, kod kojih je živo i vjerno opominjanje sviju skoro slavnih muževa i događaja istorije njihove još i danas. A za to se može sigurno računati da će posao ovaj u narodu dragovoljno primljen biti i nisu potrebna desetoljetna djejstvovanja u narodu da bi on samo korist i polzu ovog samostalnog vladanja razumeti mogo. Srblji su se među svima Slavenima u Turskoj prvi sobstvenim sredstvima i snagom za svoju slobodu borili; sljedovatelno oni imaju prvo i puno pravo k tome da ovaj posao i dalje upravljaju. Već sad na mnogim mestima a i u nekim kabinetima predvide i slute to: da Srbima velika budućnost predstoji, i to je ono što je pozornost cele Evrope na Srbiju navuklo. Kad mi ne bi dalje mislili nego samo na knjaževstvo kao što je sad i kad ne bi u ovom knjaževstvu klica budućeg carstva srbskog ležala, onda ne bi se svet više i duže sa Srbijom zanimao nego što je sa Moldavskim i Vlaškim knjaževstvima činio, u kojima nema samostalno načelo života i koje se, dakle, samo privjesci Rusije smatraju«.

U svom političkom programu ustavobranitelji su predviđali potrebu saradnje sa Bugarima i bili su voljni da pomažu njihovu akciju za pripremanje oslobođenja od Turaka, mada su videli da su Bugari sami veoma malodušni i da »skoro nikako poverenje nemaju u svoju sopstvenu snagu«. Sem rada sa Srbima u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i severnoj Albaniji, ustavobranitelji su preporučivali i negovanje veza sa katolicima tih zemalja. Njihov program bio je da te zemlje stvore sa Srbijom »državni sojuz« pod naslednom dinastijom Karađorđevića kao preduvetom »jedinstva u najvišem državnom dostojanstvu«, a inače srpski cilj da bude »sojedinjenje sviju Srbalja i provincija u jedno«. Kako u Bosni ima katolika i muslimana, to je trebalo obratiti pažnju i na njih. Srbija je zajemčavala svakome slobodu vere; program je predlagao štampanje popularnih dela, posebno narodnih pesama, u oba pisma, ćirilicom i latinicom; mislilo se na pisanje jedne istorije Bosne, koja bi imala biti sastavljena u duhu narodnoga jedinstva i koja nikako ne bi trebala izostaviti znatnije Bosance koji su prešli na islam. Takvim delima probudio bi se za celu stvar i interes Dalmacije i Hrvatske, »i tim bi sljedovalo tešnje skopčanje ovih zemalja sa Srbijom i Bosnom«.

Ovaj plan nije ostao samo na hartiji. Srbija je od ovog vremena ušla odista u življe veze sa svima njenim jugoslovenskim sunarodnicima i u Turskoj i u Austriji. Već od god. 1844. počinju u Austriji optuživanja Srba da rade, poticani od Rusije, u panslavističkim agitatorskim idejama; u požunskom saboru već padaju reči da Srbija muti po Hrvatskoj. Gajeve Novine donele su god. 1845. jedan dopis iz Beograda, koji je hvalio novi režim, toliko različan od Miloševa, i izazvale su tim proteste i istragu vlasti. Čartoriski je savetovao i ustavobranitelji su to primili, da, kao znak svoje verske trpeljivosti, dovedu u Beograd jednog katoličkog sveštenika. Jovan Gavrilović obraćao se toga rada na Gaja, moleći ga da srpskoj vladi preporuči zgodna čoveka, i to glagoljaša, koji bi ujedno dobro poznavao i ostalu jugoslovensku književnost. Bosanski franjevac, aktivni Ivan Jukić, održava tada veze sa Srbima i Beogradom i izaziva Turke da i u Bosni počnu govoriti o panslavističkoj agitaciji.

Nu, Ljudevit Gaj nije više bio onaj stari borac idealista. Postigavši nesumnjive uspehe svojim radom, on se nije više zadovoljavao time da bude samo vođ Hrvata, za izvesno vreme bez izgleda da se digne do visokih položaja. Bio je nestrpljiv. Prvi, tako lepi i vidni uspesi potstakli su njegovu ambiciju, i on je, nemajući dovoljno samokritike da odvoji šta je u tome uspehu njegova lična zasluga, a šta rezultat rada cele grupe, zamišljao sebe kao dostojna da bude na čelu mnogo krupnijih i većih podviga. Kada to nije brzo uspevalo u tada još apsolutističkoj Austriji, kad ni celom hrvatskom narodu nije davan značaj koji je on zasluživao, Gaj je počeo da iz uloge borca prelazi u nedostojnu ulogu austriskog udvorice i poverenika. Što je, sem toga, još više unizilo njegov značaj to je činjenica da je Gaj izvesne svoje poslove vršio ne iz načela, nego radi materijalne koristi. U pitanjima novca on je izgubio moralno merilo, i spao je, najzad, dotle da je za novac pisao izveštaje samome knezu Meternihu. Nudeći svoje usluge austriskoj vladi, on je govorio kako je probudio samosvest hrvatskoga naroda, oživeo jugoslovenski narod i stekao u njemu neograničeno poverenje »koje bi se moglo iskoristiti za dobro čitave države«. Austriska vlada je primila ponudu, jer joj je dobro došlo da jednoga narodnoga vođa »veže za vladine interese«. God. 1846. Gaj se ponudio Meternihu da ode u Srbiju i da mu podnese izveštaj o raspoloženju u njoj. Meternih je pristao i na to i za »vrlo interesantne izveštaje« otud nagradio je Gaja sa 1000 forinata. Jedan od tih Gajevih izveštaja, iz god. 1846., očuvan je i nalazi se danas u bečkome Državnome arhivu.

U Srbiji Gaj je dočekan tom prilikom da ne može biti lepše. Knez, Petronijević, Garašanin bili su prema njemu puni pažnje. Stoga Gaj i u tom izveštaju i u saopštenjima svojim prijateljima o tome dočeku i o Srbima uopšte govori sa pohvalom, ne hoteći da dobro vraća zlim. On je zadovoljio Meterniha time što je mogao utvrditi da u Srbiji članovi vlade nerado gledaju ruski uticaj. Gaj je našao da su u Srbiji »političke ideje uglavnom tako zrele i izrađene kao kod svakog drugog evropskog naroda«, i da su ušle i u široke mase naroda. On je konstatovao veliki ugled i uticaj Franje Zaha u Srbiji i ogromnu popularnost Ilije Garašanina; za Avrama Petronijevića je nalazio da naginje Rusiji, od koje je, veli, on smatrao da zavisi budućnost svih Slovena, pa sa njima i Srbije. Gajev izveštaj ide uglavnom za tim da Meternihu ukaže na potrebu da obrati na Srbiju više pažnje i da austriskom konzulatu preporuči više i što neposrednijih veza sa Srbima. Iznenađuje u tome izveštaju ipak Gajev stav protiv Rusije, sasvim u duhu bečke vlade i daleko od slovenskih osećanja velikoga dela našega ondašnjega sveta, pa čak i Gajevih prvobitnih namera i izjava. To iznenađuje tim više što znamo da se Gaj pre toga, god. 1840., neposredno obraćao ruskoj vladi, pozivajući se na slovensku solidarnost, i što je računao ne samo sa njenom moralnom nego i materijalnom pomoću. Jovan Gavrilović pisao je 30. septembra god. 1847. Vuku Karadžiću svoje utiske iz Zagreba i tom prilikom kaže za Gaja da nije sada »u onom kreditu u kome je bio«, iako mu svi priznaju zasluge u narodnoj stvari; »prebacuju mu da gledi za svoj džep i da ima veliku porciju sujete«.

Za Gaja su Srbske novine od god. 1844., br. 8., donele vest da piše istoriju južnih Slovena, od koje nije, koliko se dosad zna, urađeno ne samo mnogo nego gotovo ništa. On se nosio jedno vreme i mišlju da štampa svoje Novine i ćirilicom. On je nameravao da to učini već god. 1838., smišljajući jedno vreme da ćirilicu, posle prvih proba, učini zajedničkim pismom Srba i Hrvata, kako su to i predlagali neki Hrvati. Možda bi to ako ne izveo, a ono bar pokušao, da nije kod vlasti naišao na živ otpor. Posle se ponovo vratio na tu misao, nadajući se valjda da mu Beč neće u tom pitanju praviti posle god. 1846. onih teškoća koje mu je pravio ranije. Radi toga tražio je od srpske vlade ćirilska slova. Ova je god. 1848. donela rešenje da mu ispuni molbu i predala je god. 1850. određena slova jednom Gajevu povereniku u Zemun. Ali, pošto su se u to vreme prilike bile znatno izmenile, to je prvobitni Gajev plan morao biti konačno napušten.

Među Srbima van Srbije ustavobranitelji su bili mnogo simpatičniji nego prošli režim. Karađorđevo ime, koje je u narodu mnogo više značilo od Miloševa, nešto zato što je narod u Karađorđu gledao više junaka i pregaoca, a nešto i stoga što je njegovo ime već pripadalo prošlosti i stoga dobilo nešto mistike i legende, poslužilo je sada kao najbolje sredstvo za pridobijanje ljudi. Mladi crnogorski vladika i najmisleniji naš pesnik, Petar II Petrović Njegoš, koji je 18. oktobra god. 1830. kao mladić od sedamnaest-osamnaest godina nasledio svoga umnoga strica Petra I, bio je oduševljen poštovalac Karađorđeve ličnosti. Još god. 1837., za vlade Miloševe u Srbiji, on je ispevao svoju pesmu Sablji besmrtnoga vožda; u svojoj sobi za spavanje držao je jednu sliku Karađorđevu i ispod nje, i opet, napisao jednu pesmicu punu divljenja prema njemu; najposle, Prahu oca Srbije posvetio je god. 1847. svoj klasični Gorski vijenac. Prirodno je, potom, da je prema vladi Voždova sina mogao imati samo najbolje osećaje. Među Srbima u Ugarskoj ustavobranitelji su, isto tako, cenjeni više od obrenovićevaca; glavna lica sa tih strana toga vremena ili su stala u srpskoj službi, kao Jovan Hadžić, Jovan Sterija Popović, Đorđe Maletić, Jovan Stejić i dr., ili su pokazivala otvorene simpatije prema Srbiji. U ovo doba javlja se srpski nacionalizam kod katoličkih Dubrovčana; Matija Ban postaje jedan od glavnih javnih radnika za srpsku ideju, isto kao i Medo Pucić, čiji epski sastav Karađurđevka jasno kazuje njegovu orijentaciju. Kao jedan od oduševljenih pristalica novoga režima u Srbiji bio je i Simo Milutinović Sarajlija. Sva glavnija lica savremene srpske književnosti bila su, dakle, uz nove ideje; protiv njih se nije čak mnogo izlagao ni u političkim pitanjima sasvim nepouzdani Vuk Karadžić, koji je inače važio kao prijatelj Obrenovića, ali ne toliko iz ličnog uverenja, koliko zbog materijalne potpore koju je imao od njih. Uostalom, mi smo imali prilike videti kako je on intimno mislio o knezu Milošu.

Protiv ustavobranitelja, čiji je režim prvih godina bio strog, postojala je u samoj Srbiji dosta jaka opozicija. Nju su sa mnogo sredstava pothranjivali svi Obrenovići, koji nisu mogli da se pomire sa svojim novim položajima. Naročito je aktivan u tajnim rovenjima i podbadanjima bio knez Miloš. Ali, kad je u januaru god. 1844. ugušena pobuna Cvetka Rajovića, bivšeg popečitelja unutrašnjih poslova, kojom je prilikom platio glavom smenjeni šabački vladika Maksim; i kada je potom iste godine u septembru užasno svirepo satrvena i takozvana Katanska buna (koju beše izazvao u Šapcu i Mačvi neki Stojan Jovanović Cukić, spremivši prethodno u Sremu jednu četu pristalica od dvadesetak ljudi i obukavši ih sve u odela austriskih katana), obrenovićevci su postali mnogo oprezniji i nisu više hteli da se, kao u tome slučaju, zaleću za svakim avanturistom. A ubrzo su izbili i krupni događaji u neposrednom susedstvu Srbije, koji su narodnu pažnju privukli i zadržali za duže vremena na drugim pitanjima.