Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.11

←<<

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић

>>→

пети период. XI. Четрдесетосма година.

1. Беч према Илирском покрету. — 2. Противности између Хрвата и Мађара. — 3. Јулске жртве год. 1845. — 4. Пожунски сабор год. 1847./8. — 5. Бан Јосиф Јелачић. — 6. Прашки конгрес. — 7. Буне у Аустрији. — 8. Српски покрет. 9. Војводина и Патријаршија. — 10. Сарадња Срба и Хрвата. — 11. Учествовање Србије. — 12. Мађарска реакција. — 13. Акција кнезова Милоша и Михаила. — 14. Борбе Срба и Хрвата са Мађарима. — 15. Војвода Стеван Шупљикац. — 16. Петар II према овом покрету. — 17. Малаксавање покрета.

Аустриски управни кругови нису никако знали да према југословенском народном буђењу воде и подесе доследну и систематску политику једне линије. У унутарњој политици Илирци су им требали као подесно оруђе против Мађара; у спољној, према једном признању министра унутрашњих послова од год. 1836., они су се надали да ће им Илирци привући остале своје југословенске сународнике. Шта би било природније код те двоструке користи него да тај покрет прихвате и помажу? Они су, међутим, водећи једну, како се код њих звала, политику цик-цак линије, тај покрет час гушили, час дозвољавали. Пристајали су, ради Мађара, на јачање хрватске народне свести; ради политичких тежња на Балкану била им је пријатна и југословенско-илирска пропаганда; али, бојали су се даљег развоја те идеје. У Бечу су се бојали да југословенство у својој природној развојној линији народне свести не пређе у свесловенство, које је четрдесетих година XIX века већ освајало омладину Чеха и Срба; а свесловенство је, по бечким схватањима, значило гравитацију према Русији као главној словенској сили. Откако је идеја национализма почела да осваја Европу, аустриска државна зграда стала је да пуца на више страна. Од свих европских држава она једина није имала никакво национално обележје, нити је одговарала духу новога времена. Њене државе везала је заједно само једна династија н њена милитаристичка и бирократска оруђа, употребљавајући при томе најкрућа средства реакције. Некад је, до XVIII века, разне народе у аустриском склопу спајала потреба заједничке одбране од Турака; али, од XIX века, откад је Турска нагната у непоправљиву дефанзиву, престала је и та потреба. Пробуђена народна свест почела је да ствара нову идеологију, тежила је за својим грађанским правима и слободама, и као крајњи циљ свих својих настојања постављала је уједињење свих својих саплеменика у једну народну државу. Није било ниједног народа у Аустрији који није имао тих тежња. Али, ипак, било их је неколико који су искрено ишли за тим да те тежње помире са дотадањим државним системом. Ако је свима народима Аустрије прве половине XIX века био циљ да се уједине са својим растуреним или раздвојеним саплеменицима и створе народну државу, није им свима био циљ да та њихова држава буде и сасвим самостална. Добар део аустриских државника, нарочито словенских, налазио је чак да би распадање Аустрије у неколико малих самосталних држава довело до образовања извесних државних организама који не би били довољно способни за живот; доста државника на страни мислило је да је Аустрија још потребна ради одржавања европске равнотеже. »Да је нема, њу би требало створити«, гласила је чувена крилатица Чеха Палацкога, која се после често понављала. Словени су, током XIX века, показивали највише ревности да се Аустрија одржи. Док су Немци и Талијани тежили за својим уједињењем без Хабзбурга и ван оквира Аустрије, док су Мађари тражили само персоналну унију с Аустријом, добар део Словена тога времена хтео је и аустриски оквир и Хабзбурге, само је тражио прелаз из дотадањега централистичкога уређења у федеративно, које би их довело више до израза.

Разлике у схватању великих државних питања између Мађара и Хрвата постале су знатне. Мађари су за подручје Св. Стевана били централисти, у доброј мери без привржености за династију, и све више склони либералним социјалним реформама. Хрвати су напротив били федералисти, конзервативци и због непријатељства Мађара тражили све више ослонца у династији. Да мађарски централизам није имао онако сувише националан и безобзиран карактер, Срби би, у тим политичким схватањима, имали са њима више додирних тачака него са Хрватима. Ослобођење сељака и друге либералне реформе Срби су као претежно сељачки и демократски народ примали са задовољством, за династију нису ни сами осећали нарочите љубави, а административни централизам био им је већ у навици. Ипак, у целој овој борби Срби су, и то готово искључиво из националних разлога, симпатисали Хрватима. Јер код ових је, на видику целоме свету, отпор против Мађара све више добијао национално обележје, мада мотиви за њ нису код ових кругова имали исто исходиште. Хрватски племићи су устајали против мађарских захтева због угрожених традиција и још више због ослобођења кметова; хрватско свештенство због мађарскога протестантскога либерализма; војни граничари због оданости династији и свог прилично повлашћенога положаја; а само су млади Илирци унели у борбу чист став националне отпорности.

Сукоби између Мађара и Хрвата постајали су све оштрији. Мађари језично питање нису хтели да скину са дневног реда, и када су на пожунскоме сабору од год. 1839. чули изјаву Хрвата да ће они, ако дође време и потреба, заменити латински језик својим народним а не мађарским, Мађари у томе нису хтели видети природну реакцију хрватскога национализма, него су то оглашавали упорношћу коју потхрањује бечка влада само да њих ућутка. Мађарски саборски закључак из те године, да у Хрватској и Славонији за десет година мора почети службена употреба мађарскога језика, Хрвати у то време нису доиста могли осујетити друкчије него помоћу Беча. Метерних није много крио своје гледиште да Хрвате треба подржавати у томе отпору, и утицао је да се тај закључак не потврди. Као одговор на мађарско држање дошла је год. 1840. одлука хрватскога сабора да се моли на Двору отварање катедре народнога језика на загребачкој академији и на свима гимназијама, и Двор је ту молбу, доследан својој политици, и примио. Али, Беч у тој политици није и издржао, можда донекле збуњен развојем прилика у самој Хрватској, а делом и по систему да увек задржи понешто као неку врсту политичке уцене. Један део хрватских племића, које су водили браћа Левин и Јурај Раух, беху против илирске »панславистичке« идеологије поставили чисто хрватску, одбацујући све што је Гај увео: правопис, штокавско наречје, илирско име. Они су се враћали на кајкавско као право »хрватско« наречје, на стари правопис, на локалне традиције. У једној популарној песми тог времена говорило се:

Чујте људи, чујте, чудновате ствари
Како се ву Загребу народност сад квари.
Себрали се јесу нектери Хорвати
Који за то име ништа не су знати,
Нег се прекрстили јесу на Илире
И тако одступили од праве своје вире.

Али, док су ти противници Илира били тако искључиво конзервативни у тим питањима, у другим, за положај краљевине Хрватске не мање важним, беху прихватили у многом најрадикалније мађарске захтеве. Пристајали су да се, у интересу што чвршће везе са Мађарима, укину хрватска муниципална права, да се уместо делегата хрватскога сабора бирају за Пожун непосредни хрватски посланици, да се уведе мађарски језик. Та странка, која је себе сматрала »једином правом хорватском странком«, која је као свој програм истакла, пре свега, споразум са Мађарима, добила је у народу све до год. 1918. очувано име »мађарона«. У Хрватској, где је борба између Илираца и мађарона од год. 1841. постајала све жучнија, Беч је, одједном, уместо да помаже прве, стао да повлађује отпору других. За хрватскога бана би год. 1842. именован Мађар, Фрањо Халер, а год. 1843. дође и забрана илирскога имена. Нашло се, одједном, да илиризам претставља државну опасност и за унутарњи и за спољњи мир. Будим га је сумњичио због веза са Русијом и због панславизма; Рим се бојао да се Хрвати сувише не измешају са шизматицима; Травник се тужио да Илирци уносе немир међу босанске фрањевце; а Беч је, верујући у све, а не могући да сам оцени са свога гледишта још једном све доставе, донео поменуту одлуку о забрани. Метерних, који је себе називао »старим лекаром у великој болници света«, није погодио прави лек. Он је могао забранити име, али није могао угушити већ потпуно освешћени дух, на чијем је буђењу и он сам посредно суделовао. Рад Илираца настављен је у почетом правцу, само је место илирскога дошло сад народно име. »Народна странка« задржала је потпуно илирску идеологију, само је, услед све живље политичке борбе, тежиште њенога рада пренесено више са књижевнога и пропагаторскога на политичко поприште и добијало уже поље активности.

Забрану илирскога имена Мађари су сматрали као свој успех. У пожунскоме сабору од год. 1843. они су оштро протестовали кад је хрватски делегат почео свој говор, по обичају, на латинскоме језику, а 8./20. јула створили су закључак да је у заједничкоме сабору језик само мађарски и да се Хрвати морају њиме служити. Хрватски делегати напустили су због тога сабор; али, Мађари се нису на то обазирали, него су донели и даље одлуке: да у Хрватској нико за десет година не може добити јавне службе ако не знадне мађарски, пошто је тај језик постао, њиховим решењем, службени језик целог угарског подручја са Хрватском заједно. Двор и бечка влада нису могли да одобре тај закључак а да не повреде традицију и не озлоједе Хрвате. Гроф Коловрат, у својем реферату, говорио је без устручавања о »лудом мађарском језичном фанатизму« и тражио »једном само нешто енергије место сталног попуштања«. Метерних је усвајајући реферат, додао са своје стране: »што вреди за мађаризам, може се исто тако применити на славизам«, не видећи или не хотећи да види да је у једном случају био чист напад а у другом само одбрана. Не лопустити Мађарима у томе питању, у које су они унели сву своју националну страст, значило је решити се на борбу са њима; а попустити им значило је жртвовати Хрвате, изгубити потребног савезника и окрњити једно начело традиције. Какво било позитивно решење, оно је имало да огорчи једну од две стране. Ханс Шлитер има стога потпуно право кад каже да је ово питање језика постало државно питање Аустрије. Двор се дуго времена решавао и одлучио најпосле да не попусти. Aula est pro nobis, понављало се тада међу задовољним Хрватима. Мађари су беснели. Кад би хрватски делегати почињали своје немађарске говоре, проламала се саборска дворана од мађарских протеста; сабор није дао да се ти говори бележе, ни да се заводе у записнике седница. Као крајњи резултат дошла је год. 1844. царева одлука да се од мађарских предлога прими само један, нешто мало измењен: да хрватски посланици после шест година морају на сабору говорити мађарски.

Када је забрањено илирско име у Хрватској, када су почеле ове борбе у Пожуну, Хрвати су један део своје активности пренели и у Београд. У Београду је год. 1844. покренут мали лист Branislav, з којем су Хрвати објашњавали свој сукоб са Мађарима, а Богослав Шулек штампао је ту свој програмски спис Шта намјеравају Илири, који има, исто тако, антимађарске и антимађаронске тенденције. Ове друге су у круговима Илираца биле не мање слабије од првих, јер су мађарони у ово време развили оштру борбу против њих. Борба за добијање већине у загребачкој жупанији, у којој Гај умало није платио главом, год. 1842., беше донела победу његовој странци. Мађарони уложише протест због незаконитости избора код угарске Дворске канцеларије и израдише расписивање нових избора. Опозиција хрватских мађарона против народне странке ишла је чак дотле да је претставник Туропоља, Антон Јосиповић, тражио да се његов крај издвоји из загребачке жупаније и потчини непосредно Мађарској. У таквој раздражености могло се очекивати све. При поновним изборима за загребачку жупанију, 17./29. јула год. 1845., дошло је, после победе мађарона, до толиких сукоба и демонстрација да се морала умешати и војска. Загребачким улицама просула се крв и 14 људи изгуби животе.

Видећи да у Мађарској све више јача дух отпора, бечка влада је почела поново попуштати хрватској народној странци. Илирско име би год. 1845. и опет уведено, по владиној дозволи, мада са наивним ограничењем да се сме употребљавати само за књижевне, али не и за политичке циљеве. Сем тога, у самој Хрватској бечки двор је обуздавао мађаронску странку, не пуштајући да јој заведено сељачко племство служи као главно оруђе при мајоризацији народњака. Огорчени мађарони напустили су хрватски сабор када су дознали за одлуку цара Фердинанда да на сабору не може учествовати сељачко племство, које им је било главни стуб већине. Народна странка, желећи да свој сабор направи средиштем хрватскога политичкога живота, донела је, у септембру год. 1845., закључке о преустројству његовом. У сабор су, као вирилни чланови, улазили отсад и сви православни епископи заједно са митрополитом, коме је дано почасно место уз бана. Као језик сабора уведен је, поред латинскога, и српскохрватски. Национална нота превлађује у целом раду тога сабора. Хрватској се, решио је сабор да замоли владара, имала вратити онаква влада каква је постојала кратко време од год. 1767. до год. 1771.; хрватска академија треба да се претвори у универзитет, на којем ће се предавати и хрватска историја за народних владара; треба да се отвори хрватско позориште; треба, једном речју, стварати хрватске установе и израђивати доследно народну свест, да не би Мађари својим радом и културним установама постигли своје намере пре но што се Хрвати организују. У тој тежњи за потпуном еманципацијом донесен је и предлог да се загребачка бискупија дигне на архибискупију и постане глава хрватске католичке цркве. Да би могли и провести све те жеље и планове, народњаци су све више гледали да се што тешње вежу уз Двор; стога су молили да им се за бана или поткраља именује један надвојвода. Да је такво држање Хрвата изазвало код Мађара сумње и прекоре разуме се само по себи; уосталом, није било тешко ни прозрети шта се хоће и на једној и на другој и на трећој страни.

Уочи год. 1848., када је требало давати упутства делегатима изабраним за пожунски сабор, Хрвати су већ имали сасвим одређен свој национални став. Њихов сабор је 11./23. октобра год. 1847. прогласио на своме подручју народни језик замеником латинскога; а да покаже предусретљивост према мађарскоме народу, решио је да хрватски претставници могу у заједничком пожунском сабору употребљавати мађарски. Више попуштања одиста се није могло тражити, ако се намерно није хтело ићи за тим да се Хрватима, временом, сасвим утре њихова национална индивидуалност. У Хрватској се народни језик уводи овуда као службени; у Угарској и у заједничким пословима усваја се мађарски. Мађари тиме нису ништа губили; напротив, одрицањем Хрвата од латинске традиције добили су у пожунском сабору пуну победу свога језика. Али, уместо да та одлука умири Мађаре, она их је само распалила. Лајош Кошут, главни вођ мађарске опозиције, противник Беча и династије, сјајан беседник који је просто мађијао људе, устао је са свом речитошћу, пуном темперамента, против Хрвата и њихових одлука. Његов покушај да се објасни са Хрватима они су одбили из бојазни да им се то у Бечу не упише у грех. Верујући после тога још више да је хрватска опозиција првенствено бечко дело, Кошут се није устручавао ни од каква средства да јој наштети. Стога мађарска опозиција у пожунскоме сабору тражи да се у три славонске жупаније, пожешку, вировитичку и сремску, после шест година уведе мађарски, а у Хрватокој да се врати латински језик. Сада су хтели тамо тај мртви језик традиције, само да би спречили живи хрватски језик будућности. У сва хрватска надлештва имао се, у преписци са Мађарима, увести мађарски. На новцима и печатима морају бити само латински натписи, а на свима јавним зградама мађарске заставе и државни грб. Узалуд је приличан број разумних Мађара одвраћао људе од таквих закључака који су насилнички и неправедни. Какав изгледа мађарски либерализам и њихова борба за слободу, кад тако нимало не штују слободу других? Али, вођена Кошутом, мађарска је већина примила те закључке; ну, Двор није хтео да их потврди.

Усред већања пожунскога сабора стиже из Париза вест о тамошњој фебруарској револуцији год. 1848., која доведе до пада краљевства и прогласа републике. Француски пример нађе одмах своје следбенике међу немачким либералима, који у марту сазваше свој свенемачки сабор у Франкфурту са јасном антиаустриском тенденцијом. Ускоро, револуционарни талас захвати и аустриске земље. Побуни се чак престони Беч и изазва пад кнеза Метерниха, 1./13. марта. Сем Беча узбуни се Праг, дигоше се Мађари, устадоше Талијани. Док је у Паризу револуција имала социјално-политички, у Немачкој национално-либерални карактер, у Аустрији је она брзо добила искључиво националистичко обележје. Стара феудална Аустрија заљуљала се из темеља. Мађарски покрет, који се још пре коју годину, и још можда пре који месец, могао стишати неким либералним и националним уступцима, развијао се сада у велику националну акцију, која је од Двора тражила крупне жртве. Кошут постаде господар ситуације, обожаван од мађарске омладине и свих радикалних националиста. Његова свемоћ у Мађарској, после ових дискусија у пожунскоме сабору, и после његова тврђења да он у Угарској зна само за један народ, и то мађарски, а да Хрватску не може да нађе на мапи, нити зна за хрватску народност, значила је несумњив и неотклоњив сукоб са Хрватском. Хрвати не само да нису имали вере у њ, и у режим којем би он био главни претставник, него су га одмах, од првога часа, сматрали као свога најубеђенијега и најопаснијега противника. На пожунскоме сабору год. 1847. он је, у срџби, довикнуо хрватским посланицима речи које се нису могле заборавити: »Где је та ваша земља? Она није довољна ни за доручак!«

Радикализам Мађара пренео се на Хрвате исто онако као што је и сав тај национални полет Хрвата тридесетих и четрдесетих година XIX века, посредно и непосредно, резултат мађарске националне активности. Одушевљени пријем Мађара у Бечу, одмах по паду Метернихову, и побољшани изгледи да Мађари постигну у новој уставној ери оно што им се ускраћивало у време дворскога апсолутизма, покренуше Хрвате да се и они јаве са својим захтевима. Иван Кукуљевић, млада нада Хрватске, учен, радин и родољубив, коме је сабор био поверио спремање историске грађе за доказивање старих хрватских правица и за студију народне прошлости, тражио је већ 5./17. марта год. 1848. да се и Хрватима даду сва она права која беху добили Мађари: слобода штампе, демократизација сабора, напуштање кметских обавеза и стварање народне гарде. Један приватни огромни збор хрватских родољуба, одржан 13./25. марта у Народноме дому, тражио је сем тога још и да краљ одмах именује једну потпуно самосталну хрватску владу, са пуковником Јосифом Јелачићем као баном и да се припоје Хрватској Далмација, Ријека и Војна Граница. Још пре тога збора, на два дана, бечки двор је сам именовао Јелачића за хрватскога бана, знајући његову енергију, верујући у његову војничку оданост и водећи рачуна о његовој популарности. Пада у очи да је хрватско друштво, бар једним делом, овога пута одустало од свога крутога племићскога става, што је дошло, несумњиво, под утицајем млађих интелектуалаца, под утиском сељачке буне у Галицији и нарочито у вези са револуционарним духом нових либералних идеја. Да ће против ослобођења сељака међу племићима бити ипак доста опозиције била је појава која се могла унапред очекивати; али, донекле је било необично да су агитацију у томе правцу развили и мађарони. Они су се повели за мађарским примером, јер су знали да су либералне мере биле и у програму мађарских народњака.

На политичко држање Хрвата деловало је много и држање осталих Словена у Аустрији. Против пангерманских манифестација у Франкфурту јавише се панславистичке у Бечу и Прагу. Федерализација Аустрије, за којом су тежили сви Словени, била би могућа само кад би се сузбила дотадања хегемонија Немаца, и ако се не дозволи да се Аустрија споји са Немачком и тиме само појача немачка снага. Уједињено словенство, под хабзбуршким скиптром, било би, у исти мах, и најбоља одбрана против сувише великих националних прохтева пробуђених Мађара. Од 19. до 24. марта (од 31. марта до 4. априла) одржали су у Бечу три важна заједничка састанка претставници разних словенских народа из Монархије и на њима је решено да се живо негује словенска солидарност и преко једног одбора створи већ сада што тешња сарадња између аустриских Словена. На тим састанцима суделује од угледнијих Словена одушевљени панславист Словак Љ. Штур, Ф. Л. Ригер, Гај, А. Брлић, П. Шафарик, Ф. Миклошић, И. Кукуљевић и др. Беч је тада постао главно политичко средиште за Словене. У њ се нарочито беше скупило много Хрвата; било је више од 400 самих делегата, који беху дошли да Двору поднесу закључке хрватског збора од 25. марта. Ту први пут улази у политички живот и један млади католички свештеник, несумњиво најсветлији ум који је имала Хрватска, Јосип Јурај Штросмајер. Тај млади Осечанин (рођен 23. јануара [4. фебруара] год. 1815.), пореклом из једне војничке немачке породице која се одавно похрватила, васпитавао се у Пешти, сем у теологији, још и у панславистичким идејама Јана Колара, онога истога човека који је одушевљавао и Гаја и толике друге јавне раднике Југословена. Од год. 1847. тај млади а учени човек постао је дворски капелан у Бечу, и ту дошао у везе са Чесима и примио њихова политичка схватања о потреби да се Аустрија реорганизује на федеративној основи. Чеси су у то време били главни поборници мишљења да Аустрију треба одржати, у извесним моментима чак пошто пото. Чинили су то из тада оправдане бојазни да би Аустрија, ако је не спасу Словени, могла подлећи германском националном притиску, ући потпуно у немачки савез и тако, у мору немштине, угрозити народну будућност Словена. Чеси су се, горе на северу, опкољени са три стране Немцима, налазили први на удару, и осећали су више него иједно друго словенско племе, сем Лужичких Срба, непосредну опасност од немачке снаге. Још год. 1846. писао је њихов вођ Карло Хавличек да је »Аустриска монархија најбоља гарантија за очување наше и илирске народности«; сада, када је Чешка позивана да пошаље своје делегате на франкфуртски сабор, то је било опште уверење целог чешког друштва.

На прве вести о нередима у Бечу и о националном одушевљењу Мађара и Хрвата, решише се и Срби у Угарској да траже истинску равноправност и пуна политичка права за себе. Брзо готови на одлуку, они подигоше, без нарочите унапред изведене организације, неколико месних побуна. 10. марта збацише Срби општинске власти у Земуну и Панчеву и натераше слабије војничке одреде да се повуку испред њих. Те побуне немају спочетка антимађарски карактер, него су чисто протести против дотадањег режима. Шта више, Срби су спочетка били баш вољни да се са Мађарима заједно боре за опште слободе. У Пешти млади српски ђаци и претставници од 83 општине братимили су се са мађарским револуционарима. Претставници побуњених општина са поверењем долазе у Пожун да траже помоћ и подршку. Српски пожунски ђаци учествују у мађарским подвизима и решавају да по њиховом примеру крену акцију и међу својим земљацима. Међу њима је најодушевљенији млади шајкаш Светозар Милетић, Свеслав како се сам звао, ђак чешких романтичара Штурове и Коларове школе, активан и смео борац, који је увек свој националистички програм допуњавао истинским духом праве и широке слободе грађанске и социјалне. Он ће постати један од главних омладинских радника у српској револуцији год. 1848., уносећи у њу много срчаности и широког замаха.

Али, Мађари понуђену српску сарадњу нису хтели да прихвате. Јован Суботић прича у својој Аутобиографији како је после оног братимљења са Мађарима у Пешти било уговорено да се одмах сутрадан (он не наводи тачан датум) сазове велики митинг код музеума. Али, до њега не дође. Мађарска влада не само што га је спречила него и »непријатељски дух духне проти српској скупштини, а нарочито проти онима који су се у њој истакли«. Када је депутација српске новосадске општине дошла у Пожун са својим народним захтевима, тражећи, у духу потпуне равноправности, поштовање своје народности, и када је изјавила да су Срби спремни за Угарску и Мађаре живети и умрети, они су се чврсто надали да ће им Мађари без много устезања, оберучке, изићи на сусрет. Кошутови одговори, мада теориски исправни, с уверавањима да у новој демократској и слободарској Угарској неће бити никаквих сметња напредовању људи друге вере и другог матерњег језика и да ће бити широк отворен друм за утакмицу евих способних, нису, ипак давали Србима довољно сигурности да ће њихова национална будућност бити заиста обезбеђена. Они нису тражили само грађанска него још више своја национална »српска« права. Бојали су се нарочито да, услед њихових старих сукоба са Мађарима, не буде каквог новог притиска и освете. Понешто су свакако чули и од Хрвата о Кошутовом држању према њима. Тражили су стога да им пре свега нова мађарска влада призна њихову дотадању аутономију. Мађари им баш у том погледу нису хтели дати никакав обавезан одговор, очевидно стога што су држали да је српска аутономија, сем чисто верских питања, политички незгодна у држави у којој већ падају многе старе привилегије, где закон зајемчује слободу и равноправност и где се тражи јединство управе и државне целине. Срби су тражили прецизан одговор, а кад га нису добили, онда је Ђорђе Стратимировић, иначе човек необузданих амбиција а ограничене способности, запретио да ће они потражити помоћи на другој страни. Раздражени Кошут назвао је такву изјаву велеиздајом и додао је да ће онда између Мађара и Срба спор решити мач. Али, независно од тога сукоба, мађарске власти беху већ почеле да проводе мађаризацију у свима немађарским општинама и да уводе мађарски језик чак и у матрикуле српских црквених, односно општинских надлештава. То је говорило очевидно о непоштовању дотадање традиције и о тежњи да се мађарски језик натури и мимо службени саобраћај. Срби су у томе видели прве кораке да се окрње њихове аутономне повластице и прве знакове опасности за своје национално обележје. И стога прво одушевљење за заједничку борбу попусти, и кроз народ прође глас да треба сузбијати прохтеве Мађара. Већ 12. априла у Кикинди изби побуна, која се брзо рашири по целом кикиндскоме и потискоме крају. Недавно је Васа Богданов објавио књигу Устанак Срба у Војводини и мађарска револуција 1848. и 1849., у којој је, једнострано, не тражећи никакве везе и додирне тачке Срба са осталим Словенима у тој борби, покушао овај српско-мађарски сукоб свести поглавито на њихову социјалну супротност, на »супротност интереса и циљева, који су били неумољиво одређени социјалном припадношћу учесника у тим покретима«.

Када је српски покрет током априла добио нов правац, затражише Срби сазив народнога сабора у Карловцима. Милетић му је чак заказао и дан. Митрополит карловачки Јосиф Рајачић, који је по својем положају имао право да са царским одобрењем сазове сабор, колебао се спочетка; али, под притиском јавног мишљења и једног импровизованог збора у Карловцима попусти. Он није био нимало борбена природа; напротив, у целом његовом дотадањем раду, у Далмацији и Хрватској где је био епископ, волео је да се служи подземним путевима. Као такав он није био ни револуционаран. Напротив. У аустриским службеним круговима он је важио као лојалан човек и сам се трудио да се одржи то мишљење. Сада га је, у овом покрету, понела амбиција да постане патријарх, а утицало је на његово опредељивање и борбено држање царскога ђенерала и бана Јелачића, за кога је тврдо веровао да не би могао ништа предузети што би било у противности са жељама Двора, где је имао веза и отворених пријатеља.

Двор, међутим, у целој овој години револуције није знао да нађе одређен пут. Он је спочетка, на прве вести о догађајима у Паризу и расположењу у Немачкој, био веома уплашен и када су избиле побуне у Бечу и Будиму одмах је жртвовао Метерниха, прогласио устав и био вољан да прихвати извесне либералне установе. Али, када је цео покрет, услед држања Немаца, Талијана, Мађара и Словена, уместо либерално-политичкога добијао све више национално-револуционарни карактер, бечки дворски кругови су се тргли и почели ударати у реакцију. Видећи како опасност од пробуђене народне свести бива све већа и како извесни народи нескривено теже да раскину везе са хабзбуршком династијом и траже уједињење са својим саплеменицима ван граница њене државе, бечка влада се латила својих опробаних средстава: да помоћу једних племена изиграва друге, и да, због тога, потпири и распали све страсти и сукобе који су постојали између разних раса и народа у њеној држави. На мађарске националне захтеве дође као одговор из Беча именовање популарнога граничарскога пуковника Јелачића за хрватскога бана и ђенерала, и само две недеље после тога именовања, 26. марта (7. априла), његово произвођење за подмаршала и постављање за главнога заповедника целе војске у Хрватској и Војној Граници. У Будиму су могли одмах разумети шта значи то изузетно, у бирократској Аустрији веома необично, напредовање и именовање. А Беч је у овој прилици радио мудро. Јелачић је, као добар Хрват, уживао најлепши глас међу својим сународницима, и његово постављање за бана значило је за Хрвате колико испуњење њихових жеља толико и стављање у изглед извесних успеха, који ће се моћи постићи у скорој будућности под његовим вођством. Са друге стране, Беч се на Јелачића могао ослонити. Он је био дисциплинован војник, одгојен у Терезијануму, и васпитан у граничарској средини, од које бечки двор столећима није имао верније. 7./19. априла Јелачић је примио своју банску дужност, када је народни покрет већ увелике узео маха, и када се и кроз улице и кроз штампу говорило о томе да се »сва српска и хрватска племена морају спојити«, када се тражила веза са Словенцима и када се наглашавало: »Ступимо у савез са свима аустриским Славјанима, не пуштајмо ни једну државицу, ни једну варошицу, ни једно сеоце славјанско да се од нас одцијепи«. Идеолошки илирски покрет претворио се сада у једну велику политичку акцију. Он је имао ове тешке године, први пут после толико векова, да покаже да су, кад је у питању идеја народности, угрожена од туђина, Срби и Хрвати већ толико мудри и увиђавни да могу и хоће спојити своје народне снаге и тим документовати свест о својој националној солидарности. Јелачић је знао добро расположење духова, сам је био понесен и изнесен њиме, и стога је у свом прогласу народу хрватском и српском у Хрватској, Славонији и Далмацији, штампаном у оба писма, наглашавајући велики задатак који је стојао пред њима, позивао све суграђане на слогу, љубав и братимство.

Чим је Јелачић примио власт, објавио је свима подручним органима да он постаје главна и једина власт за издавање наредаба и решавање разних питања. Он је, дакле, као бан заменио тражену хрватску владу, да би могао тако прекинути све службене везе са угарским Намесничким већем, односно новом мађарском владом као врховним органом за Хрватску. Јелачић је признавао само цара, односно краља Фердинанда. Хрватска политика, после свих ранијих веза са Бечом отпре и за време Илирскога покрета, после оне велике народне депутације упућене краљу, и сада овим прогласом бановим, оријентисала се потпуно према Двору. У томе истоме правцу оријентисала се доскоро и српска политика, као и политика свих аустриских Словена уопште, и то је допринело да идеолошке везе добију и једну непосредну практичну политичку основу.

Народни српски сабор у Карловцима претворио се у велику националну манифестацију. На сабор су дошли звани и незвани, не само Срби из Аустрије него и неколико угледних Срба из Србије, као прота Матија Ненадовић, Димитрије Матић, Јован Ристић и др. Хрвати су послали у Карловце посебно изасланство, којем је био на челу Иван Кукуљевић. Одушевљење је било необично. Мирни, поспани Карловци, са њиховим питомим пејсажом и доброћудним грађанством, врили су од света. У њих се 1. маја год. 1848. стекло на 15.000 људи, трипут више него што је било њихових становника. Улицама су се мешале патриотске и црквене песме, неколико гуслара потсећало је на стару славу. На томе сабору Срби испунише две своје старе жеље: »обновише« Војводину, која је имала да обухвати Срем, Банат и Бачку са Барањом, као посебно српско подручје, и обновише патријаршију. За војводу би изабран граничарски пуковник Стеван Шупљикац, који се тада налазио на војни у Италији, а за патријарха карловачки митрополит Јосиф Рајачић. Спремни на борбе, које се неће дати избећи, Срби склапају савез са Хрватима и бирају посебну депутацију, која ће на путу за Инзбрук, на царски двор, свратити у Загреб и доћи тамо у везу и са баном и са хрватским сабором.

Била је необично важна и у нашој историји новијег времена сасвим нова појава да се бан Јелачић, аустриски активни ђенерал и великодостојник, обратио посебним писмима не само Рајачићу него да је, шта више, овластио Кукуљевића да из Карловаца пређе у Србију и ступи у везе са кнезом Александром. Хрвати, дакле, не траже само сарадњу са Србима из Аустрије, него и са Србима ван царских граница. Србија је већ тада постајала стожер српства, и бан Јелачић и његови саветодавци знали су добро да ко хоће трајан споразум са Србима на једном широком националном програму тај га не може постићи без учешћа Србије. Сви други Срби били су само делови једне целине, којој се средиште крвотока налазило у Београду, где се израђивала, постепено, у скоро сасвим слободној народној држави свест о ослободилачкој дужности њезиној. Год. 1847. основала се у Београду Дружина Младежи Србске, која је као прву тачку свога програма донела ову одлуку: »за спољашње ослобођење српског народа свестним учинити бића свеколикога Србства, свестним негдашње Царевине и сјајне будућности своје; даље, упознати и тешње скопчати са свима гранама словенским«. Та омладина, као и други српски кругови, дочекали су Кукуљевића и чланове хрватске депутације са великим одушевљењем. Мисија Кукуљевићева састојала се у тражењу да се приступи проучавању о солидном уређењу српско-хрватских односа и подели власти између подручја Војводине и Србије са једне, и Хрватске и Славоније са друге стране. На то питање није се одмах могао дати одговор, јер је Србија морала да води у извесној мери рачуна ако не толико о расположењу Турске, а оно свакако о расположењу Русије, која је, како знамо, била начелан противник сваке револуције, а нарочито ове, чији је зачетак био у републиканскоме Паризу. Даље, ни сви људи у Србији нису били начисто шта све има да се ради. Творци Начертанија могли су бити задовољни видећи да се њихов програм помало остварује; али, било је и друкчијих схватања. Тома Вучић, сурови властољубац и човек прост и уских појмова, није сада био за то да се Србија уплиће у те послове, мада је и сам, и то недавно, прихватио идеје Начертанија. То је овог пута чинио нешто стога што им није схватао прави домашај; нешто што није желео да се, у случају успеха, дигне углед његовим противницима, међу које је сада убрајао донекле и кнеза, а нарочито дојучерањега друга, Аврама Петронијевића; а нешто из себичности, свестан да у Србији има значаја, али без уверења да ће га имати у толикој мери и у осталом српству. Али, ствари су ипак ишле напред. Гај је, у сагласности са Јелачићем, одржавао сталне везе са Србијом преко свога повереника капетана Кризманића, а и непосредно, преко писама.

Док се србијанска влада колебала, водећи рачуна о разним тешкоћама, дотле је народ, сам, без ичијих упутстава, створио узајамне везе. Народ и са једне и са друге обале Саве почео је да општи непосредно. Граница као да није постојала. Има вести »да је већ у мају год. 1848. био кордон спрам Србије разјурен и да је потпуни слободни прелаз у митровачком војном окружју био спроведен између Србије и Аустрије. Србијанци су долазили међу побуњене граничаре и заједнички иступали«. Народна свест је потпуно пробуђена; Срби већ тада отворено говоре о своме општем уједињењу. У митровачкој цркви је поп Стеван Дамјановић беседио »о васкресу велике српске државе цара Лазара и тражио да се сви Срби дигну на оружје и да пораде на добро српске нације«. Срби из Србије чак помажу саветом аустриским властима и имају велик ауторитет у узбуњеној маси. Њих свет слуша више него саме аустриске власти, сматрајући их више својим. Српски људи, из Србије, чувају станове аустриских официра и штите их од побуњеника, па их, по потреби, склањају чак на своје подручје, преко границе. У извесним пуковима Срби преузимају сву власт. На подручју Срема они су се понашали једно време као господари ситуације и као код рођене куће.

Главни одбор Срба у Војводини, изабран на Мајској скупштини, под утицајем ратоборнога Ђорђа Стратимировића, беше 12. маја издао проглас народу да одрече послушност војним и грађанским властима и да се покорава само његовим наредбама. Према томе, и Срби су раскинули све везе са Мађарима и њиховим владом и ступили отворено у револуцију. Али, њихов положај био је много тежи него хрватски. Јер док су Хрвати имали свој политички сабор, док је краљ именовао њихова бана, који је имао под собом војску и као њен законити заповедник могао да њом располаже, код Срба је све била чиста револуционарна узурпација. Њихова Мајска скупштина није била сазвана законитим путем; патријарха и војводу цар није потврдио; њихова војничка организација била је, према томе, »бунтовничка банда«. Мађари су их тако и приказивали. »Службоуљудни«, изабрани војвода српски, као прави граничарски официр, није стога ни хтео да прими нове дужности и да дође у Карловце све док од цара не добије изричну наредбу за то. Занимљиво је, међутим, да је Јелачић, мада је све то знао, ипак ушао одмах у службене односе са Србима, и признао са своје стране и избор војводе и чин патријарха. Он је гледао садржај а не форму револуције, а та је по своме главноме току била дотад без неке нарочите опасности по хабзбуршку династију и поред несумњивог њеног српског национализма.

Када се патријарх на своме путу цару зауставио у Загребу, присуствовао бановој инсталацији, и заузео у хрватскоме сабору своје почасно место, дошло је ту 24. маја (5. јуна) до дирљивих манифестација за народно јединство. Бан и патријарх беху предмет општих овација. Народ их је носио на рукама, усхићен, готов на све. И патријарх и бан бише однесени у цркву Св. Марка, где је служена миса на словенскоме језику, а потом сви заједно одоше и у православну цркву. Измешаше се фратри и попови, раздраган народ грлио се и љубио. »Оваквога позорја (вели један извештај) није се видело од како је Христијанства на свету«. У Загребу том приликом би решено да Хрвати и Срби вежу своју борбу заједно, и да се ниједна страна неће задовољити уступцима који би се учинили само њој, а не и другој страни. Изрично је говорено да треба бити обазрив не само према мађарским, него у исто време и према немачким сплеткама. Објављујући утврђени споразум у хрватскоме сабору, Јелачић је изјавио да ће се српској депутацији, која иде цару, придружити и хрватска.

Извесне резерве било је ипак и у тим данима одушевљења. Неки Хрвати замерали су избору српскога војводе (није им се свиђала чак ни та реч, која би као означавала некога који води, који је на челу, и који би, према томе, био већи од бана), налазећи да то значи српско издвајање. Иван Кукуљевић је умиривао хрватску опозицију тиме што Бачка, Барања и Банат нису ни иначе никад били под бановом влашћу, па зашто да је траже сад. Уствари, за замерке је било извесне оправданости. Ако смо један народ, и желимо да спојимо своје судбине, и да се ујединимо у борби против туђина, што ће нам две световне поглавице? У каквом ће односу бити они један према другоме? Позивати се на традиције у томе питању у једно време када смо проглашавали начело народнога самоодређења и у револуционарноме расположењу кидали многе везе и наслеђа изгледало је несавремено и натегнуто, и то тим више што се није радило о неком у народу живом праву. И да су бар изабрали кога за војводу! Шупљикац нити је за собом имао неке значајне породичне традиције, нити је сам стекао каквих заслуга у овом националном покрету, нити је, иначе, показивао неке националне ревности, која би га у оно доба лаког заноса изнела на површину. Он је био само добар официр, исправан човек и лојалан граничар. Решење о српскоме војводи Хрвати би, вероватно, примили са мање опозиције, да није било посреди и питање Срема. Срем је територијално припадао Славонији, односно бановој власти, а Срби су га узели као саставни део Војводине. Ну, хрватски родољуби, у истинској предусретљивости да дође до братске сарадње, нађоше сјајне разлоге да ублаже противнике. Па, ако Срем и дође Србима, не иде туђину. И зар треба, по мађарском примеру, Срем силом држати под бановом влашћу, ако он хоће у другу заједницу? Сложни Срби и Хрвати ће добити више него Срем, а завађени ради њега остаће на ругло Мађарима и изгубиће више.

Мађарска влада гледала је на цео овај покрет са великим огорчењем. Мајску скупштину и све њене закључке огласила је као незаконите и неважеће и одредила је сазив новог српског црквеног сабора, у Темишвару, на који је мислила непосредније утицати. Срби су то одбили, не улазећи више у везе са Мађарима. Петроварадински заповедник, ђенерал Храбовски, доби наредбу од мађарске владе да прогласи опсадно стање и употреби силу. Тај надмени, преки војник онемогући сваки споразум са Србима својом изјавом да он не познаје српски народ у Аустрији и Угарској, и да онај ко хоће да србује пређе у српску кнежевину. Други дан Духова, 31. маја, напала је његова војска Карловце; али, одбише је српске чете Стратимировићеве, међу којима је било и нешто србијанских добровољаца. »Напад на Карловце (пише Стратимировић у својим Успоменама) био је од пресудног домашаја за развитак српског устанка. Сад се тек он на целу Војну Границу прошири. Официри и војници редовних батаљона раскидоше везу досадање дисциплине и похиташе к нама у Карловце. Међу првима бијаше капетан шајкашки Стефан Сурдучки, који с великим делом шајкашке флотиле из Земуна у Карловце доплови, где се мени и Главноме Одбору на расположење стави«. Срби потом освоје Тител, где је био повелик арсенал, и проширише устанак и на тој страни.

Мађари су за то време успели да уплашенога цара Фердинанда увере како Двору не прети опасност од њих него од других непријатеља. Истина је, одиста, да Мађари у то време још нису мислили на потпуно одбацивање хабзбуршке династије, бар још не у већини, и да су били склони на извесна попуштања, али под условом да им Двор остави слободне руке на њиховом подручју. Непостојани и сваке проницавости лишени цар, са околином која као да је била изгубила главу, усвојио је и мађарско гледиште на српскохрватски покрет. 29. маја (10. јуна) Јелачић би свргнут са банске части, а српској депутацији би речено да је Мајска скупштина конвенат, а за Србе саме не би чак употребљено ни српско име, него их цар назва »својим поданицима грчке вероисповести«. Шта сад? Цар их одбија, а са Мађарима је већ пала крв. Да зло буде веће, са неуспехом је и крвљу завршио и велики словенски конгрес у Прагу, који је имао да буде одговор свесних Словена на свенемачки конгрес у Франкфурту. Реакција против Словена почела је да царује на све стране, и то у часу кад су се они најискреније били решили да се боре за одржање Двора и Аустрије.

Мада је био свргнут као бан, Јелачић је ипак остао војни заповедник. Према томе, он је задржао стварну власт у земљи. Цар је допустио Мађарима, али су Јелачића храбрили војни кругови. Хрвати су га сматрали својим главним вођом, и сабор му је дао чак диктаторску власт. Јелачић је био свестан свог значаја и јавно је говорио у Инзбруку: »Ако хоћете, можете ме ухапсити; али ако бисте то учинили, Хрвати би све своје војнике из Италије одазвали«. Загреб постаје под Јелачићем, после страховладе у Прагу, важно словенско средиште у Аустрији, у које се стичу Чеси, Пољаци, Срби, Словенци, и ту огорчење расте не само против Мађара, него и против Немаца. У Љубљани су Немци развили своју заставу, а Словенци су се политички сабирали поглавито у Бечу, тражећи бојажљиво уједињену Словенију, у чије остварење нису још ни сами сасвим веровали, и чији су припадници, делимично, давали своје гласове за кандидате франкфуртскога сабора. Загребачка средина је веома активна, јер Јелачић неће да гуши јавну реч. У Загребу се покреће Словенски југ, прави политички лист, на којем раде угледни људи и писци, као И. Кукуљевић, Ст. Враз, И. Мажуранић и др., и у којем живо делује чешка и пољска емиграција. У тој редакцији вршене су чак и војничке вежбе и расправљало се о могућности општег устанка читавога словенскога југа.

Чудну политику води у то доба кнез Милош. У жељи да се поново врати на престо у Србији, он је био понудио своју сарадњу Мађарима. Тражио је да они не сметају да он буде изабран за деспота Срба у Угарској, а он ће за то, за противуслугу, деловати на Србе да се смире. Као деспоту у јужној Угарској њему онда не би било тешко да једнога дана покуша да поврати своју власт и у Србији. Мађари, наравно, нису пристали на те предлоге, као уопште ни на какав покушај да се створи неко посебно српско подручје у њиховој држави. На Мајској скупштини Милошева кандидација није уопште ни постављана, очевидно из обзира према кнезу Александру, на чију се помоћ и сарадњу рачунало. То, ипак, није збунило кнеза Милоша. 9. маја он је, да буде ближе српској средини и местима догађаја, стигао у Загреб. Ту је одмах био стављен под стражу и, по наредби Гајевој, у име бана, беху му одузета сва писма и новци. То је одговарало и жељама српске владе. Она се бојала смутња, које би по Милошеву доласку на границу могле сигурно настати, и стога је желела да га у Загребу учине безопасним. То утолико пре што је некако у исто време и кнез Михаило био стигао у Нови Сад. И српске и мађарске власти обратиле су на њ велику пажњу; видевши то, кнез се, и не покушавши ништа озбиљније, вратио поново у Беч и одатле у Загреб, да помогне ослободити оца. Тако су се њихови планови разбили. Кнез Милош је потом окривљавао Гаја да му је узео веће своте новаца (у сумама се није слагао), да би ради његова ослобођења могао дати извесне награде људима у бановој служби или иначе. Истрагом се утврдило да је Гај у целу ствар увлачио чак и баново име. Кнез Михаило, из обзира према Гају и његовом дотадањем раду, као и из жеље да не избије »искра раздора међу главним лицима хрватског народа«, хтеде заташкати ствар; али, то се већ није могло. Била је у питању лично банова част. На судској расправи Гај је био ослобођен из недостатка доказа, јер кнез Милош није имао ништа написмено; али, Гај је због целе ове афере изгубио не само поверење баново него и ранији углед у народу. Он се бранио да у овој ствари није крив, него да му се кнез Милош хтео да освети. Ну, данас је и сувише познато како је новац за Гаја доиста одавно постао душогубац. Његова служба Метерниху и примање новца од њега за поверљиве извештаје не приказују га као човека који би имао духовне и моралне снаге да се не унизује кад је у питању материјална добит. За народну ствар била је несумњиво огромна штета што је баш у овој тако тешкој години један човек од иначе високих заслуга за народни препород изишао окрњена угледа.

Долазак кнезова Милоша и Михаила у југословенске области, у Загреб и Нови Сад, и њихова тежња да овај покрет међу Хрватима и Србима искористе за своје сврхе зададоше доста бриге српској влади у Београду. Тим више што је ухватила сигурне доказе да је стари Милошев противник, Тома Вучић, почео са њим тајну преписку и рачунао на његов повратак; и што су добро знали, а што је показивала и народна скупштина од год. 1848., да Вучић још увек има већину народа за собом. Уставобранитељска владавина, која је у Србији почела потискивати ранији утицај пречанскога чиновништва, беше изазвала извесно нерасположење код српске интелигенције у Војводини, код које је почео расти утицај обреновићеваца. Требало је стога дати доказа да и српска влада, као и остало српско друштво, прихвата ствар Срба у Војводини као општесрпску. Стога влада, која је од почетка симпатисала покрету и одржавала везе са свима главнијим људима у њему, постаје постепено све активнија. У том јој пође на руку и обрт у држању мађарске опозиције према Бечу.

Цар Фердинанд, који беше попустио Мађарима и пристао на стварну персоналну унију, није био по својим способностима човек који би могао улити поверење или натерати на послушност. Сем тога његов акт попуштања био је у самим дворским круговима подвргнут оштрој критици. Јака војничка странка тражила је не попустљивост до слабости, него енергију са респектом. Тако се и могло догодити да је Јелачић био свргнут као бан, али ипак задржан и трпљен као заповедник. У дворским круговима, где је имао препорука и веза, Јелачић је за хрватско и за антимађарско становиште нашао пуно разумевања, и чак и потстицања. Хрвати су династији били искрено одани, док се то за Мађаре није могло казати, и после привиднога измирења са њима. Виндишгрецова војничка и »хируршка« операција у Прагу и нарочито војнички успеси Радецкога у Италији дају нове снаге војничкој странци, и она од јуна год. 1848. почиње да говори начином много друкчијим од ранијега. То даје нове храбрости и Јелачићу. Он је, по повратку из Инзбрука, водио, посредством једнога надвојводе, преговоре са Мађарима, у којима је заступао не само хрватске него и царске интересе. Тражећи самосталност Хрватске у унутрашњој управи и признање српске Војводине, он је истовремено тражио да Мађари пристану да министарства војно и финансиско буду заједничка и да имају седиште у Бечу. Мађари су одбијали и једно и друго; у првоме захтеву гледали су чисто одметништво, остварење државе у држави, а други им је доносио доказе о томе да се Јелачић не јавља само као заступник Хрвата и Срба, него и као орган камариле. Стога су тражили да цар-краљ Фердинанд одмах дође у Угарску, да својим присуством покаже одобравање новога стања и обезоружа све који траже више од онога на што је он сам пристао. Кошут је у сабору тражио јавно да краљ испуни ту њихову жељу или чак захтев да се види »хоће ли династија искрено да помаже народ у оном његовом настојању да сву државу одржи неокрњено«. Краљ то, под утицајем своје околине и војничке странке, није учинио.

Мађари су имали са Србима током лета год. 1848. неколико сукоба, али нису успели ни да их разаспу, ни да их озбиљније заплаше. Када је 30. јула прешао код Совина у Војводину Стеван Книћанин, лични пријатељ кнеза Александра, да се стави на чело добровољаца из Србије, доносећи тим и стварну и моралну потпору побуњеницима, српски покрет у Војводини доби нови замах. После неуспелих преговора између Јелачића и Мађара спремао се и у Хрватској систематски план за борбу. Као свога повереника и шефа ђенералштаба српске војске именовао је Јелачић у августу пуковника Мајерхофера, дотадањега аустрискога конзула у Београду. Јелачић је зазирао од српских добровољаца, и чак је пре, још ђенералу Храбовском поручивао »да не допусти оживљавање србизма у Славонији«. Мајерхофер је имао да му помаже у том. То је именовање прилично увредило младога Стратимировића, дотадањега главног војничког вођа српскога устанка, који је, амбициозан и плаховит, изазивао сукобе, сем са Мајерхофером, у чему је имао право, и на другим странама. Са патријархом се био завадио толико да је морало доћи и до тешких и за сав покрет незгодних и компромитантних сцена, за које носе кривицу подједнако и он и патријарх. Јасно је од колике је моралне штете било то прегањање у једноме покрету где је добра половина успеха зависила од одушевљења и моралне снаге бораца, против којих је, у два три маха, оперисала далеко надмоћнија сила. Шта је у овим борбама значила снага воље и одушевљење показала је најбоље сјајна српска одбрана Сентомаша, отад прозванога Србобрана, на који је 9. септембра безуспешно ударио сам министар војни Месарош, пошто је један ранији напад, изведен 7. августа, био одбијен са великим губицима код нападача.

У то време беше и Јелачић почео борбу са Мађарима, на коју су га Срби већ одавно позивали. Учинио је то по савету својих војничких пријатеља и у споразуму са царском владом. Већ и само учествовање конзула Мајерхофера у српској акцији и његово упућивање за шефа штаба српске војске не би се могло извести да за то није било одобрења са вишега места. Јелачић је 26. августа (7. септембра) год. 1848. објавио рат Мађарима, а четири дана доцније већ је прешао Драву. На то Мађари, видећи иза Јелачићева поступка несумњив потицај Беча, дадоше готово сву власт своме вођу Лајошу Кошуту. Царски комесар, гроф Ламберт, кога је Двор упутио у Угарску као главнога заповедника војске, би у Будиму убијен од раздражене светине. На то краљ Фердинанд именова за свога комесара и заповедника целе војске у Угарској самог Јелачића. Мађари узеше то као акт крајње безобзирности и развише отворено заставу револуције. Њима се придружише и бечки грађани, међу којима је још владао дух мартовске револуције и одвратност према режиму војске и ђенерала, а код којих је, у исто време, постојало и осетно антисловенско расположење. Бечку побуну брзо угушише ђенерали Виндишгрец и Јелачић. Војничка странка узе потом готово сву власт. Стари слаби и колебљиви цар Фердинанд би натеран да се одрече престола, на који доведоше 20. новембра (2. децембра) осамнаестогодишњега царева синовца Франца Јосифа. Нови цар, да покаже своју захвалност Хрватима и Јелачићу, именова га за управника Далмације и Ријеке и изврши тако, први пут после неколико векова, уједињење краљевине Хрватске, Славоније и Далмације под једном влашћу. У исто време, у нову централну владу кнеза Шварценберга уђе први пут посебан хрватски министар, барон Фрањо Кулмер, један од најутицајнијих људи на Двору. Мађари не хтедоше да признају ту промену на престолу и примише борбу на целој линији.

Сада се, наравно, изменило на Двору гледиште и према српскоме покрету. Ђенерал Радецки сам, у Монци, стрпава богобојажљивог Шупљикца у поштанска кола и шаље га у Карловце, да прими часну народну дужност, за коју је он, мада је тамо борба беснела увелико, показивао тако мало одушевљења и правог смисла. У Карловце је Шупљикац стигао 24. септембра, нашавши већ опробану народну војску од 21.084 војника са 104 топа. »Што нису далеко развијенији Чеси, него Срби и Хрвати као једини заточници аустрискога словенства устали са мачем у руци, то је стога што их је за то оспособљавао ратнички извор снаге Војне Границе«, вели сасвим тачно Херман Вендел. Аустрија је тада кликовала Србе у помоћ. Аустриски конзул у Београду »дао је од своје стране писмено увереније високому Правитељству вашему да ће Аустријско Правленије јемствовати и вратити Србији трошкове које Србија народу овом у овом покрету изда и молио је такође да нам се помогне«, јављао је Рајачић кнежевој влади. Кад је српска депутација дошла у Беч да тражи потврду закључака Мајске скупштине, била је тамо службеном иницијативом дочекана као какви сва-ови; у дворском позоришту давао се чак нарочито написани комад о Црноме Ђорђу; а публика је клицала »Живели Срби!« Прва јавна аудијенција коју је нови цар Франц Јосиф дао била је одређена случајно баш за пријем ове српске депутације. Већ 3. децембра објављено је признање закључака Мајске скупштине. Сиромах војвода Шупљикац умро је од капи баш онога дана када је добио царско признање свога новога војводскога чина (15. децембра). Срби не доспеше да на његово место одмах изаберу другога, чему је у многом крив онај поменути раздор у вођству; и тиме сами допринеше да се толико тражени положај српскога војводе учини излишним. Ствари су у најтеже доба ишле без војводе и пре и после Шупљикчеве смрти, амбициозни патријарх је успео и желео живо да он постане и остане средишња личност целога покрета, и тако се створила ситуација да је највећа тековина целе револуције, добијање Војводине, остала више теориска него практична ствар. Војводина је, готово за све време покрета, углавном нашом кривицом, била без војводе. Је ли чудо онда што су аустриске власти дошле до уверења да она може остати без њега и после покрета, кад је свакако био мање потребан?

Рајачић је, по свима својим склоностима, био човек лојалан према царској кући, а откад је као шефа штаба српске војске примио Мајерхофера и за заменика Шупљикчева ђенерала Кузмана Тодоровића, он је то постао још више. Како је и ђенерал Јелачић, у битности, био сав дворски човек и по личном уверењу колико добар Хрват толико и добар Аустријанац, то се, постепено, под њиховим вођством, народна побуна Срба и Хрвата претварала у борбу за одржање хабзбуршке династије, истина са уверењем да ће им се она за то и одужити. Ту политику је помагала и српска влада, видећи да се не може остварити њена првобитна жеља да се Војводина, у неком облику, припоји Србији. Уосталом, друкчија политика тешко се дала и водити. Шта би било да су Срби примили мађарске понуде, измирили се и можда идентификовали са њима? Имали би, несумњиво, против себе Русију, која је била противник револуције; завадили би се са Хрватима и изазвали, можда, војничку интервенцију Јелачићеву; довели би саму Србију у тежак положај; а да и не говоримо о томе како би то било примљено у самоме Бечу. Стратимировићева опозиција против патријархове, односно »бечке« политике није потицала из неког искреног уверења, него из увређене сујете. Можда би се могло рећи да су Срби могли остати неутрални. Али, тим тек не би ништа постигли, јер би се замерили и једној и другој страни. Било је стога у онај мах ипак најмудрије ићи са бечком владом, па помоћу ње постићи извесне успехе за јачање своје народне снаге, и остати у заједници са осталим Југословенима. После тога, добро ће им доћи и искуство које ће моћи стећи из овога случаја. Увидеће да се права југословенска народна политика не може водити ни са Бечом ни са Будимом, јер ће и једна и друга страна гледати, као што је и природно, само своје интересе, искоришћавајући нас у неком супериорном ставу само као погодно оруђе, али немајући никад ни праве воље а ни рачуна да помажу пун размах наше народне снаге.

Када је српски покрет у Војводини добио службено признање царскога двора, осмелила се српска влада да отвореније помаже устанак и шаље све већи број својих добровољаца. У Србији се ово чинило са јасним планом за будућност. »Дипломација је сада већ јасно увидила (писале су службене Србске Новине) да Србија има велики уплив на племена околостојећа, да окром уплива има и воље да им помогне, а окром воље и моћ да ји одржи. Тим она постаје и у обштему мњенију, као што је до сада у самом делу била, једна од најважнији точка на Истоку, коју дипломација у будућим својим политичким комбинацијама у овим странама неће никако нити може из вида изгубити«. Међутим, када су први успеси Виндишгрецови и Јелачићеви дали бечкој влади наде да ће царска војска моћи покорити Мађаре, у Бечу се почела тачно осећати незгода, да њој, великој царевини, помаже једна мала вазална кнежевина, и то на подручју где се налази српски народ, у коме ће ова војничка сарадња само ојачати узајамне везе и изазвати тежње и обавезе да и у будућности раде заједно. Стога је бечка дипломатија стала живо радити обилазним путем, преговорима у Цариграду, да Турска позове Србију на повлачење добровољачких чета из Аустрије. И Турска сама, којој је свако јачање Србије, и политичко и дипломатско, могло постати опасно, налазила је да је српска сарадња у Аустрији незгодна, па се са доста нагласка одазвала аустрискоме позиву. Под тим притиском, Србија је крајем фебруара год. 1849. почела да повлачи своје добровољце; у Војводини су остали само бећари и Срби туђи поданици, којима је био вођ Миливоје Петровић Блазнавац, а после је тамо опет прешао и Книћанин, кад је ситуација за Србе постала тешка.

Млади црногорски владика и песник Петар II држао је да је цео овај покрет Срба и Хрвата уствари упућен на то да постане почетак извршења великог дела словенскога уједињења, као што је мислио и Светозар Милетић кад је у заносу певао:

Ој, Славјани, браћо драга,
Куцнуо је и наш час.

Кад се пронео глас да талијански револуционари у Млецима сањају о освајању Далмације као њихове области, владика је 20. маја год. 1848. упутио проглас Бокељима и Дубровчанима, опомињући их да буду свесни своје народности и да јој остану верни, држећи се уз свога бана Јелачића. У случају невоље они могу рачунати на црногорску помоћ, као и у случају издаје народне ствари на њихову освету. Он је и бану Јелачићу, о коме говори и пише са усхићењем, нудио своју помоћ. »Свакому се напретку твојему радујем како сопственоме своме (писао му је он 20. децембра год. 1848.), јербо је твој напредак народни, а то се зна и мој, како твојега сабрата ... Тебе је тајна судбина на челу јужних Славјана поставила... Твој је задатак велик, њим Европа нови вид добива, он миче гадну љагу са лица славних Славјана, који до дана данашњега ништа друго нијесу били до продани и жалосни робови и надничари других народа«. Владика је сав антиаустријанац, одавно, од првих година своје владе, кад је из Црне Горе морао прогнати »гувернадурске« Радониће, који су, помагани од Аустрије, устајали против њега; и кад се морао с Аустријом год. 1838. чак борити због западних граница, које није могао одржати по црногорским жељама. У својим писмима Јелачићу он не штеди прекора за њу. Он би најволео да у Јелачићу стече слободнога суседа; али, кад не иде друкчије, он је задовољан бар тиме што је Далмација под његовом влашћу, »да се једном саставимо«. Јелачић је у својим одговорима, нарочито каснијим, са мање лирике; у писму од 1. априла год. 1849. он је пословно молио владику само да не дозволи црногорске упаде и пљачкања по Боки и да упути саме Бокеље на тачно вршење законских прописа.

Када је царска војска заузела Будим и бечка влада потом објавила нови централистички устав, са потирањем посебног мађарског државног права и свих њихових традиција, огорчени Мађари прегоше на крајњи отпор. Они на сабору у Дебрецину свргоше хабзбуршку династију и прогласише се за сасвим слободну државу. Кошут поста диктатор. Одушевљена војска, задахнута новим борбеним духом, пређе у офанзиву на све стране. Када аустриска војска би разбијена у Ердељу, бацише се Мађари са великом снагом на Србе, ослабљене одласком србијанских добровољаца. 22. марта год. 1849. паде дуго брањени Сентомаш. Срби су иза тога са напором још месец дана одолевали мађарској офанзиви, док напослетку не бише сузбијени према Срему и Србији. Мађарска војска потиснула је после и Виндишгреца и Јелачића. Јелачић је 14. априла заузео мађаронски Осек и образовао ту такозвану »јужну армију«, у коју је увео и српске борце, задржавши их, углавном, на положајима у западној Бачкој. Мађарска војска држала се упорно у Петроварадину, одакле је 31. маја бомбардовала и тешко оштетила Нови Сад, у којем је остала само Успенска црква и две три куће.

Српски је покрет у то време потпуно малаксавао. Војнички неуспеси дошли су добрим делом као последица политичког разочарања и уверења да је сва борба углавном била узалудна. Аустриски двор није мислио искрено ни са њима, као ни са Хрватима. Када је прошла прва опасност од Мађара, у исто време када су на Порти тражили повлачење србијанских добровољаца, бечки дворски и војнички кругови радили су на томе да обећане народне слободе сведу на што мању меру. Реакција је била на помолу на целој линији. Читавоме покрету хтео је да се одузме његов слободарски и национални карактер и да се све потчини само интересима династије. Мада су били потврђени закључци Мајске скупштине и одобрен избор војводе, ипак се није хтело прићи одређивању граница и уређења Војводине. Напротив, ишло се за тим да се она окрњи и деградује. Моћни Виндишгрец није крио своје мишљење да он Војводину и њене власти сматра само као привремене творевине. Из Војводине је издвојена Банатска Граница и за њу именован посебни, од војводе или његова заменика потпуно независни заповедник. У новоме аустрискоме уставу српска се Војводина, истина, помињала, али без очекиванога признања њене нарочите политичке индивидуалности у духу закључака Мајске скупштине. Засад она није имала ништа више од самога имена. Стога су Срби одмах тражили да се то исправи и да се Војводина у уставу јасно означи као посебна област, као и све друге »крунске земље« (Kronland). У исти мах Срби су тражили и то да остану у заједници са Хрватима и да се Војводина не цепа од Троједнице. Ако се то не испуни, као што се није испунило, Срби нису видели разлога зашто су се онда управо борили. Аустриске намере према Војводини показаше се јасно, када цар 21. марта 1849. њене српске жупаније стави под власт Виндишгрецову, а за војнога заповедника Срема, Бачке и Баната назначи Мајерхофера. Срби изгубише и административну и војну власт, само патријарх би именован за царскога комесара, али без праве снаге. Српски протести због тога беху љути и јавни. Војводину им нису дали Мађари отворено, сад им је не дају ни Аустријанци, али прикривено. Ово држање Аустрије Србе је почело да раздражује не мање од држања мађарскога. Са Мађарима су се борили и били им душмани, а за Беч су проливали крв. Зар је незахвалност морала доћи тако брзо? И бити тако очевидна?

Обест аустриских ђенерала била је после тога осетно кажњена; али, није их опаметила. Њихове војске разбише Мађари на више места; сам Јелачић претрпи тежак пораз 2. јула код Хеђеша. Аустрији, у невољи, није преостајало ништа друго него да се обрати за помоћ цару Николи, најревноснијем чувару конзервативнога поретка у Европи. Цар Никола се одазвао молби. Руска војска продрла је брзо у Угарску и 1. августа год. 1849., на Вилагошу, положили су пред њом оружје последњи остаци побеђених и клонулих мађарских бораца, уколико се већ пре тога нису, заједно са Кошутом, спасли у суседне туђе области. Револуција је тим била потпуно скрхана, и Аустрија спасена, да одмах потом почне са најбезобзирнијом реакцијом.