Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


пети период.


I. Пред устанак у Србији.

1. Шумадија. — 2. Стање у Београдском пашалуку после Свиштовског мира. — 3. Дахије. — 4. Француске агитације у Турској.


Од краја XVII века, када су Турци били одбијени испод Беча и потиснути чак до Вардара, па до краја XVIII века, када се водио последњи рат између Аустрије и Турске, Србија је била трипут главно ратно подручје. Земљу су неколико пута прелазиле велике војске и турске и аустриске, кроз њу су крстариле хајдучке чете и јаничарске потере, из ње су кретане две велике народне сеобе. Није стога чудо Што је земља опустела. Свет се склањао или у туђе, сигурније области, или се из угрожених долина и села покрај друмова повлачио у тешко приступачне планине. Још год. 1721. читав Београдски пашалук имао је свега 446 насељених села. Један путнички извештај год. 1717. каже: »Прешли смо поља Србије, која су прекривена шумом и готово претворена у пустињу«. За своју данас питому Бранковину прота Матија Ненадовић прича да је у време када су се његови стари ту населили тај »крај Србије био готово сасвим пуст«. Природна је ствар да је у таквим приликама земљорадња била све више напуштана; свет се устручавао да остаје у питомијим местима, која привлаче турске силеџије и ове пустолове, и да се сатире у раду, којим ће се други користити. Место земљорадњом свет се све више почиње бавити сточарством. Стока се у жиром богатим шумама лако хранила, а била је и доста лако покретна, што је у оним несигурним временима много значило. Сва главна лица у Србији са краја XVIII и на почетку XIX века бавила су се продајом стоке, као Коча Анђелковић, Алекса Ненадовић, Карађорђе, Милош Обреновић и др. Кнез Милош је још за своје, знатно измењено, време говорио да је »трговина у марви једини продукат нашега предела који се у ону страну извози и откуд народ наш сва потребна себи и данак набавља«. Како је земљорадња била оскудна сведочи најбоље то што су »вароши поред Дунава доносиле пшеницу и пшенично брашно из Баната« и што је почео да се сеје кромпир тек год. 1821.

Од области у Србији нарочит значај добија у то време Шумадија. Сва обрасла у густу букову и храстову шуму, по којој је добила своје име, Шумадија је била тешко приступачна за казнене војничке експедиције; била је далеко од средишта лоше управљанога Турскога Царства; у њој се налазило мало муслиманскога становништва, и то само по варошима; читлучки режим ту није био много распрострањен. Таква, Шумадија је изгледала као створена за хајдучке збегове и уопште за ова склоништа.

И, доиста, у Шумадији се током XVIII века прибира много исељеника из разних српских области. По испитивањима становништва у Гружи је, на пример, само 58 породица старинаца, а остало је све досељеник. »Нарочито је знатан број досељеника из друге половине 18 века. Све су то досељавања од Сјенице, Колашина, Црногорских Брда, мање из југозападних делова досадање Краљевине Србије«. У народу се прича, казује Мих. Драгић, како је Карађорђе освајајући Сјеницу »сагнао« људе у Шумадију говорећи: »Хајте у Шумадију, тамо има пустахије земље«. У Јасеници стариначких породица има свега 49, односно 2.33% од целокупног броја становништва те области. Од досељеника половина је из динарских крајева. У смедеревском Подунављу и Јасеници старинаца има свега 4.1%. Сличан је, као у Шумадији, мали број старинаца и у Колубари и Подгорини. Тамо се нашло 78 старих породица према 1074 нових. У ужичкој Црној Гори има око 435 породица досељених до прве деценије XVIII века: »највећи број породица је из 18 века па до год. 1827.«. У Златибору »главни део становништва је досељен из наших југозападних планинских крајева. Највише је досељавања било због турских насиља, а овде су се насељавали због добрих услова за сточарство«. Тих. Ђорђевић упозорио је на једну занимљиву појаву. Када су аустриске власти после Пожаревачкога мира постављале капетане по Србији, од 12 именованих Срба 7 их није било из Србије; — у земљи је, значи, превлађивао досељеник. Сличан је случај и са јунацима из Карађорђева устанка; један крупан проценат пада на досељенике из Јужне Србије, из Босне, Херцеговине и Црне Горе. Међутим, како је Цвијић нагласио, »нигде се досељеници нису тако брзо прилагођавали новој географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштавали као у Шумадији«. Једна од тако укрштених породица била је и Карађорђева. Његови стари, мушке линије, дошли су са васојевићских страна, док је Карађорђева мајка била из Шумадије, из Маслошева.

Шумадија је постала у неку руку један велики хајдучки збег. То је дошло добрим делом, сем горњих разлога, још и стога што је Београдски пашалук био погранична област, у којој су вођене честе борбе. У тим борбама Срби су увек учествовали веома активно, нарочито потстицани са аустриске стране. Учешћа у ратовима, ма колика била накнадна разочарења, дизала су ипак самосвест у људи, појачавала отпор, подржавала хајдучију и омогућавала, у часу невоље, ради створених веза, склониште код суседа. Турци, ма колико да су били кивни на њих, увек су и зазирали помало од њих и често пута били склонији на преговоре него на борбу, бојећи се српских веза са Аустријанцима и хотећи да их попуштањем пресеку. Двадесетогодишња аустриска окупација Србије (1718.-1739.) била је важна опомена за Турке, исто као и резултати Кучук-каинарџискога уговора. Положај Срба поправио се нарочито после Свиштовскога мира. Порта се после њега била озбиљно решила да у важноме Београдскоме пашалуку створи реда. И нови султан Селим III, који је год. 1789., за време рата, примио власт, био је истински уверен о потреби да се његово већ доста похабано царство мора реформисати, ако хоће да се одржи, и одлучно је прегао да потребне реформе и изведе. Као први услов за смиривање Београдскога пашалука било је истеривање јаничара из њега, који су ту претстављали најгори елеменат недисциплине. Да то није могло проћи без јаничарског отпора разуме се само по себи. Београдски везир, који је имао да изврши те наредбе, није располагао са довољно војске и морао је да тражи потпору са још које стране. Тада је пала мисао да се за одбрану Пашалука образује од Срба народна војска. Код Срба, међутим, који почињу да осећају своју вредност, јављају се у исто време извесни захтеви, који јасно говоре да се они више не сматрају као покорна раја са којом се може поступати по милој вољи. Према једном запису по Вишњићу чувенога Хаџи-Рувима, Срби су тада тражили од султана »како не би се мешали Турци у царске послове, кроме паша и кнезови«, враћајући се тим на један од битних захтева српскога програма архимандрита Ст. Јовановића. И, доиста, година 1793. донела је у томе погледу важне промене. Те године Хаџи-Мустафа паша, нови везир београдски, позвао је Србе у борбу против јаничара и добио је њихов пристанак. Прота Матија прича како је тада телал викао по свима пазарима: »Ко је Србин а нема дуге пушке, два пиштоља и велики нож, нек прода једну краву и пусат себи купи. Тако је од честитога везира заповест«. Ко се од Срба буде храбро показао, поручивао је везир даље, биће ослобођен за годину дана од свих дажбина. То је први пут да Турци сами, у борби са својим једноверцима, зову Србе у помоћ и просто им гурају оружје у руке. Србе није требало много соколити. 31. јула те године стигло је њих 250 са сребреничким пашом у Београд. Долазили су постројени у два реда, са шест кнезова, који су јахали сваки пред својим одредом, потпуно по примеру војничке дисциплине из аустриске војске и Михаљевићева фрајкора. Дисциплиновани, храбри, знајући шта хоће, Срби су у борби са султановим одметницима учинили везиру драгоцене услуге; он их је чак ценио толико да их је редовно узимао као своју личну пратњу. Одбрана Пашалука успела је захваљујући само њиховој сарадњи. Срби су то чинили, наравно, из властитог интереса, да онемогуће повратак јаничара, да ослободе народ од терета тих зулумћара, и да добију извесне награде за услуге. Оне су и дошле. Год. 1793. и 1794. добили су Срби читав низ повластица, које су биле утврђене царским ферманима и свечано објављене.

Српске повластице добијене од Порте ишле су, углавном, у корист широког сеоског света, пошто грађанског српског сталежа уствари готово није ни било, Повластицама се дао пун значај локалној власти народних кнезова. Они су сносили одговорност за своје сељаке и села и били једини посредници између њих и паше. Чисто српска села била су ослобођена од турских посета; било је чак дозвољено да осион Турчин, који дође у село, може бити ухваћен и предан кнезу. На једном великом народном збору у Београду, о Великој госпојини год. 1793., један турски ефендија из Цариграда распитивао се код народа што су »села тако празна или ретко насељена« и кад је чуо да је томе узрок рат, помор, беда и исељавање, он је одговорио »да тога више неће бити, јер се сада уводи сасвим други и много бољи поредак«. Замолио је још све сакупљене да »учине све што могу да се опустела села опет населе и напуне становништвом«. Саме суседне аустриоке власти виде и утврђују да се у Србији уводи »сасвим нов ред«. Порез за читав Пашалук износио је 650.000 гроша, а имао се плаћати у два оброка. Свака пореска глава плаћала је 15 гроша порезе и грош порешчији. Год. 1796. донесена је одлука да порез не купе Турци него кнезови, да не би долазило до незгодних и за сељака непријатних ствари. Стање сељака у Србији било је, после свега тога, несравњено боље него и у једној другој нашој покрајини под турском влашћу. Имајући оружје у рукама, и своје вође, и своје војне јединице, и позиван да и он, од самих Турака, чува поредак у Царству, србијански сељак није више могао да се сматра као потиштен. У њему се потпуно развио став човека који хоће и, што је важније, који може да се брани. Сетимо се, уосталом, само како Вишњић описује Бирчанина Илију:


Он Турчину не да у кнежину;

Кад Турчина у кнежини нађе,

Топузом му ребра испребија.


У другим нашим покрајинама стање сељака било је много теже. У Босни, која је као и Србија била погранична област, било је више муслиманскога домаћега елемента, који је имао јака корена у земљи и који се није дао лако потиснути. Хришћански елеменат није био ту хомоген као у Србији, него раздељен у две вере и два табора, између којих није било увек интимног додира и поверења потребног за акцију. Маћедонија и Стара Србија беху у средишту тадањег Турског Царства и могле су без много муке бити пригушене. Отпорнији став имао је још само српски елеменат у Херцеговини, захваљујући својим планинама и кршевима и суседној Црној Гори, која му је давала уточишта.

Али, то повољно стање у Србији није дуго потрајало. Прогнани јаничари нашли су склониште у видинскога господара а Портина одметника, Пазван-Оглу. Са његовом помоћу они су неколико пута упадали у Србију, а у зиму год. 1797. угрозили су и сам Београд. Српска народна војска показала се и овог пута како треба. Порта, међутим, која је покушавала да сломије бунтовнога Пазван-Оглу, није имала успеха, јер је добар део симпатија конзервативних турских људи био на његовој страни. Сем тога, Турци нису никако могли да се снађу у томе новоме поретку, где исламске припаднике треба гонити ради ђаура или чак помоћу ђаура ударати на своје сувернике. После Наполеонова упада у Египат, год. 1798., бојећи се тежих удараца од Француза, Порта је готово капитулирала пред одметницима и безмало оставила видинскоме господару слободне руке. Прогнани јаничари добише дозволу да се враћају у Београдски пашалук. Они тамо нагрнуше у великом броју. И после мало времена почеше њихова насиља: год. 1799. погибе Станко Харамбашић, главни вођ народне војске, а год. 1800. паде тамнавски кнез Ранко Лазаревић. Кнез Алекса Ненадовић само се случајем спасао од погибије у тај мах. Год. 1801. би убијен и сам везир Хаџи-Мустафа паша. Власт приграбише јаничари и њихови вођи, четири познате дахије, Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Они се окомише не само на Србе, него и на такозване царске Турке, спахије и друге дотад лојалне елементе, а њихове противнике. »Како су даије проћерале праве спаије (пише Вук Караџић) они сад постану и спаије и читлук-саибије и по свим селима пограде анове и чардаке и помећу своје субаше. Па ова уредба не остане само у Бијоградскоме Пашалуку, него се прими и Босне. Јер и Али-бег Видаић, брат Капетан-паше из Зворника, пристане с даијама и отиде у Бијоград те се побаши, пак, вративши се натраг, почне по наији Зворничкој људе на силу читлучити и намјештати субаше по селима... Сад већ ни судија други није било у земљи осим даија и њиови кабадаија и субаша: кнезови су послије Аџи-Мустајпашине смрти одма изгубили власт у народу, а и кадија, ђе се који налазио, није смијо од њи ни помолити свога ћитапа«. »Какогођ што су се под мудрим и праведним владањем Аџи-Мустајпашиним слабо и гласили ајдуци у Србији, тако се сад од оваке силе и од зулума поајдучи десетина народа«.

Порта, заузета другим бригама, није могла у тај мах да казни убице за смрт пашину; шта више, она је са њима ушла у погађања. 10. маја год. 1802. стигао је Портин гласник у Београд, да јави јаничарима како ће им све бити заборављено и опроштено, ако приме пашу кога им шаље Цариград. Када су дахије, узевши већ сву власт у руке, пристали на то, опрост је био јавно проглашен.

*

На револуционисању турских покрајина рађено је систематски у последњем деценију XVIII века. Агитација је вођена из Француске, и то са пуно плана. Видећи да се Аустрија све више интересује за француске ствари поводом Револуције и да се спрема и на војничку интервенцију, склапајући чак савез са Пруском, својим главним дојучерањим противником, решила се француска дипломатија да Аустрију што више забави на истоку. Преко Дубровника, где је био активан њихов конзул Марко Бруеревић, и сам по оцу Француз, Французи су живо радили на томе да узбуне босанске муслимане у Крајини, да не приме малу измену граница око Уне, која је Свиштовским миром била предвиђена у корист Аустрије. Од тога су се надали сигурној добити. Како ће Турци тешко пристати да праве јачи притисак на своје сувернике да попусте, Аустрија ће бити присиљена да употреби сама силу против њих. У томе случају она би лако могла поново доћи у сукоб са Портом, или, ради огорчености босанских муслимана, задржати известан део своје војске на њиховој граници. И, доиста, француска агитација задала је Аустрији много посла. Босански бегови су правили честе испаде на граници и спречавали силом свако разграничење. Ратификација Свиштовског уговора отезала се због њих не из месеца у месец него из године у годину. У питању је био аустриски углед на осетљивоме месту, на једној лако узбудљивој граници, и њихов углед на Порти. Када се Турска, ипак, решила да изврши уговор и када се, у пркос живе активности француске дипломатије, определила на страну њених противника, онда се из Француске радило на томе да се потпали турска сопствена кућа. У Босни су после тога побуњене бегове стали разјаривати против султанових реформи, и имали су и у томе доста успеха.

О француским везама и савезу са скадарским Махмут-пашом Бушатлијом, који се одметао од султана, извештавао је јасно и подробно, аустриски двор сам црногорски владика Петар I у једноме своме писму од 3. септембра год. 1796. За време борби између Црногораца и Албанаца, вођених у лето год. 1796., француска једна ескадра снабдевала је Бушатлијину војску муницијом и храном, а владика је помињао чак и њихов план да Французи преко Албаније и Србије избију на Дунав. Он се стога, у невољи, обраћао Бечу, да га он помогне исто тако својом флотом. У јесен те године, у крвавој борби на Крусама, 22. септембра, успело је Црногорцима, које су водили владика Петар и гувернадур Радоњић, да потпуно потуку албанску војску и уграбе главу самога Махмут-паше. »Судбина је омела (каже црногорски извештај) и по други пут неверне намере Турака и Француза«. Пораз Аустрије у рату са Французима у северној Италији (1796.—1797.) и укидање Млетачке Републике (1797.) необично су дигли француски углед у Приморју, а посебно на Балкану, који је са Млецима имао толико вековних веза. Наполеон Бонапарта, млади војсковођ француски и победник Аустрије, показујући већ у то време интерес за западну обалу Балканскога Полуострва и шаље једног свог повереника у Албанију, да извиди стање у њој. Он утврђује раније везе Француске у тој земљи и задобија Ибрахим-пашу, наследника Махмутова, на њихову страну. Крајем год. 1797. Французи поседају јонска острва и један део јужне Албаније.

И владика црногорски, Петар I, сматран са разлогом као руски човек, почео се постепено приближавати Французима. На то га је нагонило делимично нетактично понашање Аустријанаца, који су после пада Млетачке Републике постали господари Боке и дошли тамо са њим у сукоб; а делимично сугестије његова секретара, Дубровчанина опата Долћија, који је био франкофил. Ствар се развила постепено дотле да је руска влада год. 1803. наредила формалну истрагу против владике и послала грофа Марка Ивелића да је спроведе.

Француска агитација била је доста жива и у источном делу Балкана. У Пазван-Огловом покрету, данас се зна поуздано, било је и њених сугестија: помоћу Француске и, после, помоћу Русије он се надао да ће се моћи потпуно одвојити од Порте. Не мање жива била је и агитација међу Грцима. Год. 1796. цариградски Грци преговарали су са Французима о своме ослобођену; познати грчки родољуб и песник Рига од Фере, потицан од Француза, сматрао је да је сада дошао час за народно ослобођење. Он је у лето год. 1796. дошао у Беч, ступио ту у везе са неким Грцима и са једним два Србина, да их одушеви за борбу против Турака, и испевао је ту своју Убојну песму. У њој се он обраћао на све хришћане Балкана, да устану на оружје. »Упалите један пламен у целој Турској, да захвати од Босне до Арабије; над заставама уздигните крст, и као гром удрите непријатеља«. Та песма, која је постала веома популарна, певала се већ идуће године чак у Земуну. Када је год. 1797. Француска посела јонска острва, Рига је поверовао да је куцнуо »извесни час«, спремио је проглас грчкоме народу и пошао у Трст, да га у масама пошаље у Грчку, па да се и сам тамо пребаци. Али, стигла га је ту аустриска полиција, затворила и после проведене истраге предала Турцима са неколико другова. Француски конзулат покушао је да посредује за њ, али узалуд. Предаја Ригина извршена је у Београду; ту је Рига, 24. јуна год. 1798., био и задављен, ноћу, у београдској тврђави.

Ова овако разграната француска агитација, колико данас знамо, није имала непосредног утицаја на Србију; али, посредног утицаја несумњиво је било. Она је усплахирила духове, стварала ратничко и бунтовничко расположење, изазивала наде и извесне покрете за ослобођење, и у Турско Царство, које је и иначе патило од обести јаничара, и у којем су главни путеви и читаве покрајине били несигурни од хајдучије и одметника, унела нов елеменат нереда.