Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


пети период.


II. Васкрс Србије.

1. Акција емиграције. 2. Планови о обнови српске државе. 3. Припреме за устанак. 4. Сеча кнезова. 5. Скупштина у Орашцу. 6. Карађорђе Петровић. 7. Устанак. 8. Аустриске власти према устанку. 9. Срби траже помоћ у Русије. 10. Бећир-пашина мисија. 11. Српске тежње. 12. Енергичније мере Турака против устаника. 13. Иванковац. 14. Борбе 1806. године.


Погибија Мустафа-паше запечатила је јаничарску узурпацију власти у Београдскоме пашалуку. То су осетили сви увиђавнији људи из народа, а многе Турке у Пашалуку та узурпација је погодила готово теже него саме Србе. Велик део њих нагрну у Земун, да се тамо спасава. Земунски историчар Игњат Шопрон пише »да су дахије из почетка више беснеле против турских присталица Мустафа-пашиних него против хришћанске раје и да су их убијале где би их само могле ухватити«. Они су их збацивали са чиновничких положаја, спречавали спахије да дођу до својих прихода, и увели владу сувог зулума. Није чудо, стога, што се на више страна спремаху сами Турци, избеглице, спахије и њихови пријатељи, да поврате старо стање. Мустафа-пашин син, Дервиш-бег, окупио је око себе у Филипопољу једну осветничку чету; слично је чинила и емиграција у Земуну. У јуну год. 1802. већ је слана једна чета из Земуна у Жарково и према Беломе Потоку, да почне борбе са београдским Турцима. Други, већи покушај учињен је сублизу у исто време са истока; али, код Пожаревца скупљена спахиска војска била је потпуно разбијена. По ранијем примеру Мустафа-паше, Турци су у те борбе против дахија позивали и Србе и наилазили су код њих на доста одзива. Када нису успели ти први покушаји, морало се гледати да се организују нови, али са ширим учешћем српскога народа. Има вести да је дошло у томе правцу до споразума; око 60 народних српских првака беше се писмено обавезало да ће помоћи Дервиш-бега, чим стигне са војском против дахија.

Али, интереси Срба и Турака могли су бити заједнички само донекле, или тачније речено само дотле док се скрши власт дахија. Присталице Мустафа-пашине повратиле би, у најбољем случају, стари пашин режим. Срби, међутим, имали су нових тежња. У широком народу те тежње нису још биле довољно јасне, али су очевидно ишле за тим да се за будућност добију нека јача јемства да се слични дахиски преврати неће опет понављати. У интелектуалним круговима зачети су, још тада, сасвим други планови.

У својој аутобиографији Сава Текелија казује да је год. 1802. у Будиму разговарао са Петром Чардаклијом »о стању Србије... и не може ли се мало дигнути народ противо Турака, да се ослободи«. Чардаклија му је дао врло важан одговор, да је »то готово, теке да има тко и управљати«. Текелија тад исприча да је он о томе говорио и са Доситејем и да је Доситеј већ тамо отишао. Потом је и Чардаклија прешао у Србију, да диже народ. »И тако се (казује Текелија) побуни Србија«. Ова вест била би драгоцен податак за зачетке Првога устанка, кад би човек био сигуран да у тим подацима нема хронолошке пометње и других сумња. Али, ако је Текелија био уопште тако рано посвећиван у тај посао, то је чињено вероватно само стога што се рачунало да би он, са својим великим богатством, могао финансирати покрет. Он је сам, међутим, смишљао озбиљно »да србски народ постави у стање слободе« и да постане владар обновљене Србије.

Планова да се обнови стара српска држава и оснује ново »славјанасербскоје царство« било је у српском друштву тога времена и сем Текелије. Поменули смо план Катарине II да се у Цариграду васпостави грчко царство. Обавештени о томе, српски родољуби су налазили да би и у интересу Русије и у интересу Словена било да се уместо тога грчкога васпостави српско царство. Та мисао јавила се, по овој прилици, у глави умнога карловачкога митрополита Стевана Стратимировића, мада је хронолошки први изнео херцеговачки архимандрит манастира Пиве, Арсеније Гаговић. Тај калуђер стигао је крајем јесени год. 1803. у Петроград и допро до саме канцеларије цара Александра I. Из извештаја рускога тајнога саветника Д. Татишчева од 22. новембра год. 1803. види се јасно да је Гаговић, излажући план о славјаносербскоме царству, којем би био на челу један руски принц, ствари на југу тако приказивао као да је народ »готов за буну и да коначно неће дуго сносити турска угњетавања«. Иста мисао о славјаносербскоме царству са једним руским великим кнезом као владаром изложена је и у мемоару митрополита Стратимировића, који је он написао 1. јуна год. 1804. и упутио на руски двор. У томе мемоару Стратимировић износи чак мисао да се српској држави, која се има ослободити од Турака, дода и Бока Которска и Далмација до Шибеника и Срем, да би се српски територијални посед, у доброј мери, подударио са његовом етничком распрострањеношћу. Аустрији би се за то могле дати друге компензације, у Турској, Хрватској и у Влашкој. Политички разлози, које Стратимировић износи у корист своје тезе, у интересу српства и Русије, веома су важни и занимљиви и приказују га као човека који је имао извесних ширих, мада уствари не и довољно државничко-политичких концепција. Ипак је у сваком случају од значаја да он у време кад још немамо ниједне своје потпуно слободне државице и кад је тек избио устанак у једном турском, истина по Србе најважнијем, пашалуку, замишља и већ предлаже границе једне велике српске државе, која би имала да обухвати три четвртине целог српства. То најбоље показује колико је била не само пробуђена, него и жива национална свест наших водећих људи онога времена и колико је у њих остало јаке историске и етатистичке традиције. А да задобије руски двор за свој план, Стратимировић је, поред политичких, износио и верске и расне разлоге и уверавао да »нема народа под небесима као што је српски народ источно-православнога исповедања«.

Измећу планова А. Гаговића, Херцеговца, и Ст. Стратимировића, карловачкога митрополита, било је несумњивих веза. Гаговић је долазио у Карловце и интимно општио са митрополитом. То нам казује, даље, да је идеја о васпостављању српске државе већ обухватала на самом почетку XIX века шири круг људи и области. О томе имамо и других доказа. Хаџи Рувим је с пролећа год. 1803. бегао из свога манастира Боговађе у Никоље и Студеницу, а одатле у Свету Гору. Из Студенице је почео да пише неке посланице, које су изазвале велике сумње код Турака, а које су, сигурно, говориле о потреби неке акције против њих. Ове године је и цетињски владика Петар I био посвећен у план устанка. Један поверљиви извештај од 13. децембра год. 1803. казивао је како се владика стара »од некога времена да узнемири и побуни своје суседе«. Једно писмо владичино од 10. јануара год. 1804., упућено игуману манастира Дечана, упозорује тог свештеника да пази и очува црквене ствари, јер »имамо намјеру ми Црногорци и Срби са београдске стране скочити па оружје противу наших непријатеља Турака«. Прота Матија Ненадовић долазио је у лето год. 1803. у Сарајево, да и тамо преговара о истој ствари. Да обезбеде помоћ Русије за будући покрет, наши су људи искористили све своје везе. Бачки епископ Јован Јовановић обратио се писмом митрополиту петроградскоме 14. јануара год. 1804., пре него што је ма шта почето у Србији, описујући му тешко стање раје и потребу да се она некако спасе и помогне. Бачки епископ, иначе познат као велики родољуб, желео је да и са своје стране, преко митрополита, заинтересује за Србе петроградски двор и да му обезбеди заштиту са те стране. »Смем Ваше Преосвештенство уверити (одговорио је митрополит) да је Њ. Императорско Величанство свагда расположено добрим намерама према словеносрпским својим једноверницима«.

Поред те акције, у којој, како видимо, учествују само духовна лица, постоји и жива акција световњака. Те две акције су у непосредној вези. Код извесних духовних лица види се јасна тежња да народном покрету, који се спрема ускоро, обезбеде унапред успех својим везама и својим радом. О световним лицима, која су тај покрет спремала, имамо данас већ доста података. Као један од најактивнијих био је Петар Ичко, родом из Катранице, београдски базрђан-баша, који је од год. 1793. био главна личност православне београдске чаршије и најутицајнији Србин код везира. Он је своју младост провео као драгоман у турској дипломатској служби и као такав бавио се у Бечу и Берлину, после био сердар у кнеза Мурузија и најзад дошао у Београд. Био је ванредно окретан, знао много језика и прилике на страни, и умео свуда да се снађе. Са Хаџи Мустафа-пашом и турским главним властима у Београду био је повезан трговачким пословима и био стога толико моћан да га све тужбе аустриских власти и трговаца, подношене и у самом Цариграду, нису могле да уклоне са важнога положаја базрђан-баше. Има вести, за њ вероватних, да је један део својих веза и утицаја захваљивао томе што је припадао слободно-зидарском савезу. Од год. 1802. —1803. он је неоспорно централна личност на припремању устанка. Као одани пријатељ Хаџи-Мустафе паше Ичко је одмах после његова убиства прешао у Земун и ту је, са другим турским избеглицама, почео да ради на рушењу дахискога режима. О његовим блиским везама са главним српским људима тога времена знамо са више страна. Био је пријатељ Алексе Ненадовића, Јанка Катића, а за Карађорђа казује Сима Милутиновић да га »љубље к’о роднога брата«. И митрополит Стратимировић, некад и сам слободни зидар, био је с Ичком врло добро и дознавао од њега, како сам бележи, »у потпуном поверењу« многе ствари. Од њега је митрополит дознао да је и Хаџи-Мустафа паша, пре погибије, са Ичком радио на томе да изазове српски устанак и помоћу њега сруши дахије. Да ће Ичко на томе радити још усрдније сада, после пашине погибије, могло се узети као сигурно.

Срби су се доиста током год. 1803. спремали на устанак. За Карађорђа се прича да је средином јула те године преговарао са неким земунским трговцима ради набавке праха и олова и да је почео поручивати извесним угледнијим људима из народа да буду спремни на акцију. У јесен почели су састанци, договарања и заклетве. Причање о Карађорђеву бављењу у Трсту, пре устанка, где је од тамошњих српских трговаца добио 150.000 форинти за подизање устанка и обећану годишњу помоћ у толикој суми, које је недавно објављено, према једном руском спису, спада у онај ред разноврсних комбинација и легенада о Карађорђу које су се рано почеле стварати око његове личности. Год. 1803. био је активан и Алекса Ненадовић, ваљевски кнез. Његов син Матија кад је ишао тога лета у Босну чинио је то свакако само са његовим знањем и по његову упутству. И оно значајно писмо које је кренуло пре времена целу акцију око устанка дело је Ненадовића. Наиме, дахијама је крајем год. 1803. или на самом почетку год. 1804. пало у руке једно писмо, које је кнез Алекса упутио аустрискоме мајору Митезеру у Земун. У томе писму беше написано да су дахије позавађане и да стога Аустријанци приправе џебане и официра, »а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавде отерамо«.

Када је дахијама пало то писмо у руке, а имајући одраније извесних достава и знакова о припремању Срба, они се решише да их предухитре и да све пресеку одлучним и непоштедним мерама. Они су сумњали, »аки би сиј христијани с Немцем их продати умислили«, то јест да би могло доћи до појаче аустриско-српске сарадње против њих. Брзо би одлучено да се у народу побију сви виђенији људи, кнезови и свештеници, како обезглављену рају не би имао ко да поведе. Место да они буду изненађени рајином акцијом, требало је да раја осети њихову будност и моћ и да буде ударена одмах са главе. Тако је дошло до сече кнезова у другој половини јануара год. 1804., којом приликом изгубише главе Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Марко Чарапић, Хаџи Рувим, Хаџи Ђера и многи други народни прваци. Мехмед-ага Фочић изрично је рекао кнезу Алекси, кад га је дао погубити, да га сече оно писмо намењено Земуну. Тако поче »страсна недеља« за угледније људе. Карађорђе је био срећније главе. Он се налазио на проскрипционој листи, али не међу првима, као опасни Алекса Ненадовић, чији је углед у западној Србији био велик. Алекса се беше истакао у Кочиној Крајини, водио је Србе у борбама против јаничара, био је аустриски официр, спадао је међу пријатеље Хаџи-Мустафине и могао је лако постати веома опасан. Њега су се бојали више него Карађорђа. Овај, стари хајдук, имао је добрих веза и био је лично опрезан. Када је турска потера дошла у његову Тополу, он је, помоћу својих момака, делом поби, а делом растера. Одмах потом дохватио се »планине-мајке«, и ушао у чету свога старога пријатеља и чувенога харамбаше Станоја Главаша. Од тога часа пуче глас да се народ спрема на отпор, и тим актом почиње стварно устанак против Турака.

У нас су се често пута понављали познати Вишњићеви стихови о покретачима Првог устанка:


Ту кнезови нису ради кавзи,

Нит' су ради Турци изјелице,

Ал' је рада сиротиња раја,

Која глоба давати не може,

Ни трпити турскога зулума.


Али, није се увек ишло до краја да се испита њихова тачност. »Сиротиња раја« Београдскога пашалука, видели смо, била се осетно подигла у својој самосвести. Она је са тим истим насилницима водила борбу већ неколико година. И стога је сасвим разумљиво што на дахиски режим одговара одметањем у гору. Али, то раде најсрчанији, они који се одраније поуздавају у своје оружје, лица из народне војске. Међутим, широка маса., права сиротиња раја не креће се без потстицаја ових првих, а и када се креће то је после очевидне опасности за све, после страшне сече кнезова. Ако кнезови нису ради кавзи, зашто их дахије секу? Зашто преко њих не покушавају деловати на народ, него хоће под сваку цену да раставе масу од њих?

Одговор је јасан. Зато што је са те стране претила опасност. Кнез Палалија имао је удела већ у припремама устанка год. 1802.; год. 1803. у преговорима за подизање устанка помиње се читав низ кнезова, од којих су неки активни и одраније, као Марко Чарапић и Илија Бирчанин. Било је, истина, и кнезова који су се устручавали; али, та се појава не може уопштити. Она је чак донекле и разумљива после сече, која је највише погодила баш њихове редове. Читав устанак углавном крећу кнезови, бивши вођи и учесници народне војске и хајдуци; сама маса понегде је морала бити силом повучена. »Кад се мало чете поумноже (вели Вук изрично) онда стану нагонити и оне људе који не би ћели да устају са њима, и стану им куће палити, и бити ји и гонити као и Турке«. Прота Матија прича како су они на почетку устанка »да би народ лакше подигли и да би га ослободили«, говорили како »цар није против нас, него да је цар са нама противу дахија«. То је, уосталом, чест случај. Увек има људи који се тешко одлучују на крајње мере, нарочито на отворену буну и на крв. Само енергија прегалаца успева или да захвати остале или да их присили да се придруже покретима. У херцеговачким устанцима исто се тако морало прибегавати оштрим мерама; као технички израз присиљавања позната је порука да се неодлучном баци »гламња у кућу«.

О овим моментима водило се обзира и при избору врховнога вожда. Када је, међу првима, био понуђен Станоје Главаш, он није хтео да се прими, наводећи као главни разлог то да је он хајдук. Народ, бранио се он, неће овакав један покрет да повери хајдучкоме вођству. »У хајдука нити има куће ни кућишта, — била је народска аргументација, — и сутра кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци робе и харају«. Кад су иза тога понудили кнеза Теодосија из Орашца, он се опет бранио речима: »Хајдуку могу кнезови којекако израдити опроштење; али, ко ће кнезовима помоћи, ако се врате Турци?« Тада Главаш предложи и народ прими за вођа једнога човека који није ни кнез ни хајдук, него човек из сиротињске сеоске куће, али са доста искуства у борбама, са несумњивом храброшћу и са вером у потребу борбе. То је био Карађорђе. И он је од 2. фебруара год. 1804., од скупштине у Орашцу, изабрани вођ српскога устанка. Тако је, ето, као вођ изишао типски претставник Србије последњих година XVIII века: човек из народа, који је борбама афирмисао своје право на опстанак и који ће, када затреба, ставити на коцку све, да очува или извојује право на личну слободу као предуслов за слободу државе.

Тај тип борбеног народног човека израдила је код нас прва Србија. У црногорској слободољубивости има много од онога што даје природа и што је оставило четничко наслеђе. У Србији се, међутим, прошло кроз све фазе стварања народнога борца, и то под најтежим условима. После старе државе дошло је робовање, тешко и дуго, и онда читав низ напора, најпре у вези са другима, па онда властитих, да се извојује слобода и своја држава. Дизање личне и народне свести може се пратити у Србији из нараштаја у нараштај. Оно иде полагано, тешко, понекад можда и тромо, као што иде све код људи из народа, који су остали препуштени сами себи, па се развијају како знају и умеју, а који се уз то налазе на једном подручју што је од памтивека било на највећој политичкој ветрометини. У случају Србије од значаја је нарочито то што сви ти напори имају у основи карактер једне уједначене веће заједнице, напора целог једног дела народа. Када се ствар узме са општијег становишта, онда би излишно било и расправљати чије је учешће у покретању устанка веће, да ли кнезова или сиротиње раје; и то просто стога што су и ти кнезови, уствари, обични људи из народа, из истих села и колиба, и што је сиротиња раја дала и њих и све вође из народне војске. У посматрању догађаја око Првога устанка највише и пада у очи тај колективизирани дух акције. У појединим питанима човек може трагати за извесним везама и утицајима и наћи, несумњиво, утицај ове или оне групе и појединаца и овог или оног мотива, али у целини читав овај велики покрет брзо добија и има карактер једне неодољиве опште воље. А то је дело израђеног типа борбеног народног човека, који ситости са понижавањем претпостаља слободу са прегоревањем.

*

После збора у Орашцу и избора вожда устанак је почео да се шири по целоме Београдскоме пашалуку. Он је избио пре него што се мислило, усред зиме, кад је сва гора још под снегом, али је ипак брзо наишао на добар одзив. То се сигурно има, добрим делом, захвалити чињеници што је на његовим припремама рађено одраније и што су похватане везе са главнијим лицима у народу. Још истога дана, после збора у Орашцу, заређа паљење турских ханова и гоњење субаша и кабадахија. После три-четири дана запали се сва Шумадија, устаде ваљевски крај, диже се београдска нахија. Беше »крвца из земље проврела« и освојило уверење како је »земан дошô, ваља војевати«. Кроз земљу се пронесе општи поклич: »Сваки свога убите субашу«. »Уста раја кô из земље трава«.

Дахије у Београду нису се надале таквом обрту. Место да сеча кнезова заплаши народ, она га је узбунила. Када покрет усред зиме узима овако крупне размере, шта ће бити на пролеће када гора озелени? Стога је требало што пре почети стишавање. Аганлији, једном од мирољубивијих дахија, би поверено да пође у унутрашњост и да рају делом умири, а делом покори. У Дрлупи, 12. фебруара, био је састанак између њега и Карађорђа. Аганлија је обећавао боље понашање унапредак и укидање субаша и ханова по селима. Карађорђу као вођу понудио је 500 кеса да се смири или да му у Аустрији купе имање боље од онога у Тополи. Личне понуде Карађорђе је одбио, а за понуде о мењању режима тражио је гарантије аустриских власти, јер се на турска уверавања није могло ослањати. Како Аганлија није на то пристао, преговори су се разбили, и још истога дана дошло је до борбе, после које су се Турци са рањеним Аганлијом повукли у Београд. После тога успеха устаници добијају више самопоуздања. Њихови редови нагло јачају, и они се усуђују да се приближе Турцима на домак београдскога града. Већ 20. марта они се туку са Турцима чак на самоме Врачару.

Покретачи устанка били су од првога часа начисто са тим да устанак мало ширих размера не може имати изгледа на потпун успех, ако устаници буду упућени сами на се. За саму борбу то би још некако засад и ишло, пошто Турака у Београдском пашалуку није било много; али, за наставак ратовања требало је имати муниције и другог ратног прибора, а тога у земљи није било, нити се могло лако добити без туђе помоћи. Први на кога се помишљало да им се нађе у помоћи била је Аустрија, односно њени заповедници на граници. Овима покрет против Турака није спочетка био зазоран; Турци су и њима често правили неприлика. Срби су недавно били помагачи Аустрије; српски елеменат у Срему, Бачкој и Банату, који се лојално понашао према Хабзбуршкој Монархији, са радошћу је поздравио тај покрет своје браће, и на граници се осећало да се и о томе мора водити рачуна. Сем тога, на самој граници налазило се доста официра Срба и Хрвата који су симпатисали Србима. Прота Матија са љубављу описује онога Хрвата на бољевачком чардаку, који га је љубазно дочекао и упутио да се обрати митрополиту Стратимировићу и аустрискоме надвојводи Карлу. Сами Срби, са још доста веза из прошлог ратовања, помишљају одмах на своје познанике преко границе и траже да са њима дођу у додир. Први и најближи, са којим су они општили и пре устанка, беше земунски мајор Митезер. Њему, одмах, пре него што је устанак избио у правој мери, одлази прота Матија да кришом добије нешто преко потребне муниције. Устанички вођи са пуно оданости и поверења пишу 2. априла год. 1804. томе истоме Митезеру како им је он »и отац и мајка« и како њима треба његове поуке и помоћи у џебани. Сам Карађорђе пише му мало после тога: »Како нам ви заповедате онако ћемо се владати«, па му на другом месту и поручује: »Дајте нама помоћи и старијега, јали нам откажите, зашто ми већ не можемо у овој земљи бити, ако ви не урадите како сте нам говорили«. Ту уједно имамо и јасну упуту да је између устаника и њега било пре устанка извесних преговора и са његове стране и потицања, што се, донекле, могло наслућивати и из оног кобног писма кнеза Алексе Ненадовића.

Као прва последица српских порука и писама пограничним аустриским заповедницима дошло је посредовање славонскога заповедника, ђенерала Генејина, да између устаника и дахија започну преговори. Он је позивао и једне и друге у Земун, да се тамо узајамно објасне и, можда, споразуме. Срби се пре тога састанка сабраше на скупштину у Остружници, која је трајала од 24. априла до 3. маја. »Ова скупштина (подвлачи Миленко Вукићевић) има велики значај за први устанак, јер је то први састанак свију нахијских и устаничких старешина Београдскога пашалука откако су Срби устали на оружје против дахија«. Српски захтеви били су углавном ови: да се протерају јаничари, дахије, и да се поврати стање утврђено ферманима од год. 1793.—1794., да Срби чувају београдски град до доласка редовне војске, да би се избегли препади и удари као што је овај дахиски, да се прогласи општа амнестија и да раја бира своје кнезове и једнога врховнога кнеза, који би био веза између народа и београдскога везира. На састанку у Земуну, 28. априла, у Генејинову присуству, Срби су наглашавали своју оданост према султану и његовим законитим властима, да би тиме енергичније могли устати против дахија. На тај начин они своме устанку не дају карактер буне против стамболскога господара, него га претстављају као акт нужне одбране. Таквим држањем они су знатно олакшавали свој положај и према Порти, и према Турцима противницима дахија, а и према самој Аустрији, којој је лакше било помагати устанак раје против насилника, који су их злом задужили, него отворену буну Срба против њихова суверена. Уствари, код извесних Срба су се већ тада јављале идеје о стварању једне праве и од Турака независне државе. Турци нису били довољно мудри да одмах прихвате те захтеве. Колико се данас да судити, они из Београда нису ни смели пристати на њих. Прогнати дахије из главнога града Пашалука, где су они господари, било је и опасно и немогуће. Дахије су извршиле сечу српских кнезова само да би обезбедиле своју власт; извршиле би, сигурно, сутра и сечу турских ага, ако би покушале да их протерају. А без протеривања дахија устаници не пристајаху да уопште улазе у даље преговоре. Због тога се састанак у Земуну разишао без икаква успеха.

Срби су то предвиђали. Да би у даље борбе могли ући са више изгледа на успех, они одлучише да се понуде Аустрији. При састанку с аустриским капетаном Шајтинским, пре Остружничке скупштине, Карађорђе је, у име Срба, изјавио жељу да дођу под власт хабзбуршке династије, казивао је спремност да предаду Аустрији одмах Београд, Смедерево и Шабац, ако их освоје, и молбу да добију једног аустрискога принца као управника Србије. Карађорђу, коме је била у живој успомени аустриска војна дисциплина и њихови службени односи, изгледало је, можда, превише да се он према њима јави у друкчијој улози од оне коју је имао у своје време Михајло Михаљевић или Коча Анђелковић. Он је, истина, главни вођ покрета, али још нема амбиције да постане и владалац у Србији. Били су, како видимо, веома скромни почеци овог епохалног предузећа и у њему активни учесници још нису осећали свој велики значај и своју историску мисију. На предлог своје владе, аустриски цар није примио ову понуду. Узети једну побуњену турску покрајину, усред мира са Турском, значило би изазвати протесте других сила, и, што би било још горе, добити Турке као отворене непријатеље. Аустрија је имала и сувише бриге са француским питањем, да би могла и смела натоварити још и турско. Ипак, да не би изгубила свој утицај у Србији, и да Срби не би, по Карађорђевом наговештавању приликом поменутога састанка, покушали тражити наслона и заштите код које друге силе, првенствено Русије, цар је наредио да се на њих обрати већа пажња, да их саветују погранични заповедници и митрополит Стратимировић, и да се, пријатељским посредовањем, заштите од Портине освете и суровости. Требало је уз то Србима свакако напоменути да њихова земља »засада не може припасти никоме другом осим Порти«. Још и пре тога царева одговора Србима је било стављено до знања како су слаби изгледи да ће им Аустрија моћи изићи у сусрет онако како су они желели, и стога су они још на Остружничкој скупштини дошли на другу комбинацију.

Кад заштиту неће да преузме Аустрија, као први и најпречи сусед, онда за Србе нема друга излаза него обратити се на Русију. Већ 3. маја год. 1804. упутили су српски вођи једно дугачко писмо рускоме посланику у Цариграду, А. Италинскоме, казујући му жеље и невоље свога народа: »Ми данас немамо друге помоћи и наде до прибегнути под заштиту престола рускога, да би нас бедне хришћане светим омофором заштитио као и многе друге области што заштићава као: Крф, Влашку, Молдавију и друге, да нас скоро 100.000 хришћана у Србији не пострада од љута мача турскога. Наша је жеља да заузимањем свете руске непобедиве државе добијемо слободу, да можемо наше хришћанство сачувати, цркве и манастире подизати и избавити се од несноснога јарма турскога. Нисмо противни султану данак давати већ само да се од осталих терета и гоњења турских ослободимо«. Они јасно траже да дођу »под крило трона рускога«. Да покажу своју лојалност и према султану, о којој су говорили и Аустријанцима и Русима, они су се обратили и њему, тражећи заштите против дахија. Мисао о слободи, према томе, још није била и мисао о самосталности, него само о аутономији, под султановим суверенством и под заштитом било Русије било Аустрије.

Обавештена о српскоме покрету, који је с пролећа добио нове снаге, тако да Србима већ почеше падати у руке поједини већи градови Пашалука, као Ваљево, Смедерево и Пожаревац, Порта је наредила босанскоме везиру Бећир-паши да оде у Србију и спроведе истрагу. У Цариграду, а и код извесних околних паша, устанак спочетка није сматран као много опасан. Дахиски противници међу самим Турцима тврдили су да је побуна Срба природна реакција на насиља и да, у самом интересу Царевине, не треба раји узимати за зло ако насилнике казни и сузбије. На Порти се знало да су дахије биле раније у вези са њеним одметником Пазван-Оглу и да доиста нису елеменат реда и да нису ни много поуздане за централну власт. Сем тога, у Цариграду није могло бити пријатно ни то да се у Београдскоме пашалуку, на домак Аустрије, ојача режим дахиских особина, који би давао повода оправданим оптужбама раје против турских насиља и који би компромитовао Турску и добру вољу Селима III. Када је у Цариград стигла једна српска депутација, да поднесе тужбе и изрази уједно верност султану, и нарочито када се на Порти видело и чуло да се за устанак почињу интересовати Русија и Аустрија и да се код устаника јављају неке смелије наде, одлучио се султан да жртвује јаничаре. Бећир-паша је добио неограничену власт »да може збацити дахије, распустити јаничаре и на место оне управе коју укине завести нову управу, тако да се може повратити потпун мир у Србији«. Бећир-паша је био добро познат у Београдскоме пашалуку. Он је, хваљен као тактичан и енергичан човек, провео одредбе Свиштовскота мира за Србију и извршио прогон јаничара, имајући са њима неколико крвавих окршаја, у којима их није нимало штедео. Обавештени о његовоме доласку, при којем је већ пашина личност била нека врста програма, Срби су били према њему пажљиви и предусретљиви, понављајући му своја уверавања како они нису устали против султана, него против зулумћара, и како је њихова жеља да се од тога обезбеде и за будућност. Дахијама је долазак Бећир-пашин слутио на зло. Они су били готово начисто да ће се његова истрага морати завршити њиховим збацивањем, ако не и чим горим. Стога према Портину изасланику имају пуно неповерења и не пуштају га чак без извесних услова ни у београдски град, под који је стигао 30. јуна; за време његова присуства врше нападе на Србе око Београда; и најзад, са пашом, који је био пуномоћник њихова султана, пристајали су да воде преговоре на туђем, аустриском тлу. То је било доста за старога везира да види са ким има посла и да се реши на оштрије мере. Ну, како није имао довољно војске, тешко да би што могао постићи да нису крџалије Халил-аге Гушанца, који су се налазили у Београду, за свој рачун преваром, добили од дахија београдску тврђаву, 16. јула. Дахије после тога, видевши издају, беже у чамцима низ Дунав према Видину, да се спасу код Пазван-Огла; али, на томе бегству стиже их српска потера са писменом наредбом Бећир-пашином да имају бити погубљени. На острву Адакале, ноћу 24./25. јула наредба би извршена, и три дахиске главе (Аганлијина се беше при прању омакла у воду) послане паши у Београд.

По турскоме мишљењу том погибијом дахија дана је Србима довољна задовољштина, и устанак је после тога изгубио свој битни разлог. Султан ће у земљи повратити старо стање, гласила је њихова порука; он је и сада показао да штити праведну ствар и да је строг према зликовцима, ма ко они били. Нека Срби стога буду спокојни и мирно одложе оружје. Али, устаници нису мислили тако. Њима су нарочито отвориле очи неколике крупне чињенице. Пазван-Оглу одржао се у Видину против султана и Порте све до тога часа и радио је у своме крају шта је хтео; у Београду гине везир, главни претставник турске власти, и Порта одговара на то тек после три године и тек услед српскога устанка. У Београду Бећир-паша нема моћи да сам скрха дахије и после њих крџалије, и да као изасланик султанов уђе у град. Шта значи све то? Србима те чињенице јасно говоре: 1. да централна власт делује само онда када се прибојава тежих заплета и туђег посредовања; и 2. да је нарочито спора у одлукама кад узурпацију врше муслимани. Из тих разлога Срби желе да њихову погодбу са Турцима зајемчи која страна сила, засад Аустрија. »Ако би ми покварили уговор, нека Немци пишу у Стамбол да смо ми криви; ако ли Турци покваре и зулум почну, да Немац јави султану која је страна крива«. Турци на тај српски захтев нису могли пристати из простог и јасног разлога што би то значило туђе мешање у њихове унутарње послове, односно давање новог карактера читавом српском питању. Стога је Бећир-паша и дао Србима на то тражење три енергична »олмаза«. На том питању и разбили су се преговори између Срба и Турака о коначном разоружању; али, ипак је дошло до примирја, на које је Србе нагонила и блиска зима и потреба одмора.

Срби су у преговорима са Бећир-пашом као могућег јемца означавали Аустрију, али без претходног споразума са њом. Она, међутим, не би могла да се прими те посредничке улоге. Једно стога што није хтела да мути својих односа са Портом; а друго што ни сама није желела да Срби добију ширу самоуправу, и ради својих српских поданика, а и ради будућности, ако би Србија, евентуално, дошла поново под њену власт. Срби су при тој идеји ипак остали. Кад неће Аустрија, они се онда, по саветовању Срба из крута митрополита Стратимировића, решавају да покровитељство понуде Русији и упућују, почетком септембра год. 1804., једну своју депутацију у Петроград. У њиховој молби говорило се: »Срби никад једнодушније нису мислили о ослобођењу своје отаџбине, нити су га усрдније желели него данас. Божанском, природном и вечном везом крви, језика и вере, која постоји између Срба и Руса, савезом политичким и најљубазнијим везама могла би се будућа срећа српскога народа осветити и на непоколебљивој и чврстој основи утврдити. Прве основе томе послу треба отпочети у данашњим важним приликама баш стога што је једногласна жеља свију Срба: да се у Србији установи самостална српска управа под именом »Сербскоје правленије« или под другим сличним именом, као што су, на пример, оних седам острва јонских, а под непосредном заштитом Русије, чувајући у исто време ненарушимо права султанова, која му припадају, то јест: плаћати му умерен данак«.

У преписци српских старешина тога времена види се јасно како код Срба све више јача етатистичка мисао. У писму бачкоме епископу Јовану Јовановићу од 15. јуна они говоре како им је Аустрија непоуздан и неискрен пријатељ и како они, његовим посредством, желе руску помоћ »за всегда избавленије и искупленије«, која треба да буде »за благосостојаније и обшчеје нашего сербокаго народа безсмертноје благополучије, ползу и славу«. У томе писму свесно се и јасно подвлачи та национална искрена нота, која казује да је њихова акција, после пет месеци, довела до дубљег схватања читава покрета и да се из обичне буне на дахије развија борба за право национално ослобођење.

То се нарочито види још из писма што су га Карађорђе и други вођи упутили херцеговачким главарима на адресу познатога Арсенија Гаговића. »Ми смо сви, у име божје, намислили и здоговорили се да нам више турски јарамази не суде, него ми сами да се судимо и да цару нашему будемо вјерни и оцијеком да му дајемо колико је право и како он заповиједа ... Зато, љубезна браћо моја, ево ви сада вријеме и случај да се и ви ослободите и са нама сједините. Немојте поштеђети ка и ми последњу капљу крви пролити за вјеру христијанску, за свете церкве и манастире и за слободу отечества својего«. Да се види да је основна мисао покрета у ово време, средином јула, била већ сасвим упућена у јасном националном правцу, поред свих компромисних ограда о поштовању султанске врховне власти, довољно је прочитати само ово што даље следи. Херцеговина треба да почне акцију и одмах ће јој се придружити тобоже сасвим припремљена Босна. »Ударите ви о те стране, а ми ћемо от ове с неустрашимим духом, и с помоћију божијеју прије мјесец данах састаће нам се војске у Сарајеву, гдје захира, џебана, свако благо и бисер неизчитајеми у безмјернаја сокровишча које су Турци от нас и нашијех старијих пограбили. Ми кад почнемо сами за своје отечество, за частни крст војевати, сваки цар христијански хоће нам помоћ дати, зашто ми ништа нећемо тицати, но собствено наше от старинах, које је свему свијету познато да је рођено наше, хоћемо возвратити, и то је поштено пред свијем свијетом, и по законом божијим и царским нико нам неће бранити, него још сваку помоћ дати«. У том оптимизму има, несумњиво, добра нота хотимичне ведрине, потребне да се ствар крене; али, ван спора је и то да је нешто од тих планова била и ствар веровања. Јер не позива на општи покрет читаво племе онај који мисли да се задовољи са првом повољном везирском бујрунтијом и који не верује да је дошао час да се постигне и нешто више. Ова наивност, којом се у писму олако претставља добијање читаве Босне и Херцеговине, показује несумњиво да је све ово само план устаника и њихових пријатеља, људи са мало искуства у великој политици и са недовољно обавештености о правој снази Турске. Али, такви људи, прегаоци, који не омерају много, који и велики ратни покрет просуђују само као проширено хајдучко четовање, такви људи су кренули и читав устанак и били једино подобни да га, уколико снага дозволи, као срчан и смео замах, наставе и прошире и даље. То се, уосталом, од њих и очекивало. На уста старога и већ народскога Доситеја клицало се тада


Востани, Сербије, мати наша мила!

И постани опет што си прије била!

...

Востани, Сербије!

Давно си заспала,

У мраку лежала:

Сада се пробуди

И Сербе возбуди!

Босна, сестра твоја, на тебе гледа!


Тако се већ у прво пола године устанка ствара постепено национални програм нове српске државе. Уколико га још не знају формулисати сами борци и њихови вођи, који га носе у души и у читавом свом крвном наслеђу, утолико им га сугерише околина и Срби са других страна, који су у устанку видели прву фазу васкрсавања старе српске државне мисли.

Русија је према побуњеним Србима имала више предусретљивости него Аустрија, мада је и она по сваку цену хтела да одржи добре односе са Турском. У српском држању она је нарочито хвалила њихову одлуку да остану верни султану, и препоручивала им је да при том и даље истрају. Иначе, она је показивала доста разумевања за њихов положај према Турцима, желела је да ублажи његове тешкоће и носила се мишљу да Србе веже уза се. У Петрограду се стога дала Србима помоћ од 5000 дуката и саветовано им је да не одлажу оружја док не постигну што желе, или док им Руси то не препоруче. Српску жељу да добију своју самоуправу Русија је налазила као умесну, исто као и њихово тражење страног јемства. Те поруке дигле су дух код Срба и увериле их да су на добру путу. Поруку да не полажу оружја примили су са задовољством; али, они би се на то решили и без ње, гледајући догађаје у београдскоме граду. Крџалије Халил-аге Гушанца беху, као пре дахије, узеле пуну власт у Београду и држале су Бећир-пашу готово као заробљеника, тражећи да им он изда плату и за његово време и за дахиски дуг. Како Бећир-паша није имао тражених 300.000 гроша, то су Срби, да и тим покажу своју лојалност према царскоме изасланику, платили тај дуг и ослободили Бећира. Напуштајући Србију, он је са поверењем предао њима топове и муницију, да их испошљу за њим у Босну, и Срби су и то извршили у пуном реду, мада су већ тада у души били начисто са тим да од те лојалности према султану неће бити велике користи. По рускоме савету Срби су упутили у Цариград и једну своју депутацију, да тамо на Дивану изнесу своје жеље и захтеве. Ти захтеви били су углавном ови: да се место везира као војни заповедник у Београд упути један мухасил, виши финансиски чиновник, чије би присуство дало Београдскоме пашалуку више аутономан карактер; да Срби за 12 нахија изаберу 12 својих кнезова, који би постали царске бератлије, и да се у земљи постави један од њих изабрани врховни кнез, са седиштем у Београду, као посредник између њих и турских власти; да се данак плаћа отсеком, а порезе да купи врховни кнез преко народних власти. »Жељенога мира и реда ми никада нећемо имати, ако би и даље остали војни чиновници турски; исто тако, ако би остао и даље Турчин управник у овој земљи«.

У Турској се, међутим, изменило мишљење о карактеру српскога устанка. Турци су веровали да Аустрија потајно помаже Србе, а дознали су и за српске везе са Русијом. Стизали су гласови да се устанак шири и ван Београдскога пашалука, и то је било тачно. Североисточна херцеговачка племена, Никшићи, Дробњаци, Пивљани, Гачани и Рудињани, позивала су још у јесен црногорскога владику да крене на Турке. »Сваки који вјерује види да је из старог пепела синула искра«, поручивали су они, и они би сигурно узбунили одмах цео тај крај, да их није стишавао руски изасланик у Црној Гори, гроф Ивелић, који је, због француске опасности, по даним упутствима, хтео да цео тај крај задржи као неку врсту резерве, и да не изазове Турке против хришћана и Русије. Он је, доиста, и успео да задржи Црногорце од сваке акције према Турцима, али су Дробњаци почетком лета год. 1805. прихватили за оружје. Турци су, даље, видели да су с пролећа год. 1805. Срби почели наново да се прибирају за борбе и да мисија влашкога кнеза Ипсилантија, да примири Србе саветима, није имала оног дејства које су они очекивали. Из Ниша су стизали гласови како Срби спремају напад у томе правцу. На Порту је, даље, утицало и држање аустриске владе, чији је посланик крајем марта тад. 1805. стао препоручивати оштре мере против Срба. Учинио је то, по наредби, незадовољан српским обраћањем Русији и показаним руским интересом за српску ствар. То је све довело дотле да Порта, априла месеца, именује нишкога Хафиз-пашу за београдскога заповедника. Хафиз је важио као противник устаника, који против њих тражи одлучно поступање. Његово именовање, с упутом да успостави ред ако устреба и силом, као и гласови да ће на Србе поћи и војска из Босне и од Ужица и Карановца, узнемирише Србе у великој мери. Сада је значило примити борбу не више са дахијама него са царским човеком, и изложити се опасним ударцима. Они се решише ипак за борбу. Именовање познатог њиховог непријатеља за поглавара Пашалука, уз кога је ишло и неколико познатих зликоваца, као и невођење обзира о депутацији која је дошла да понуди споразум, казивали су јасно да се у Цариграду нису склонили на попуштање. Српске депутате упутила је Порта да иду у Ниш, да се нађу при руци Хафиз-паши, а они су на то, гледајући можда ствар црњом него што је била, побегли из Цариграда.

Срби су већ почетком јуна знали да се Хафиз-паша спрема са војском на Београд, па направише свој ратни план. Са Гушанцем, који је исто као и они зазирао од доласка пашинога, склопише неку врсту споразума о узајамном ненападању, а онда кренуше да пре турскога напада освоје Карановац и Ужице, што им пође за руком. После освајања Ужица, 20. јула, Срби су имали у својој власти цео Београдски пашалук сем Београда, Шапца и Сокола. После тих успеха Карађорђе са српском војском оде на Мораву, да закрчи пут Хафизу и његовој војсци на граници Пашалука. Хафиз је 6. августа год. 1805. напао српска утврђења код Иванковца, где се налазио као заповедник Миленко Стојковић, један од најхрабријих и најбољих војвода које је имала Србија онога времена. У борбама, које су се продужиле до 8. августа, Турци бише сузбијени, а сам Хафиз-паша рањен. То је била прва борба између Срба и службене Турске и прва велика битка овога устанка. Она је донела и нов карактер читавом покрету, који није само антидахиски, него постаје изразито антитурски уопште.

Турска није могла дозволити да тај пораз њене војске остане некажњен. Тим пре што су се код Срба, њихових поданика и у другим областима, почеле јављати симпатије за покрет у Србији и устанци њим изазвати. Један француски извештај из Босне, писан 28. маја год. 1805., казује како и тамо расте слава Карађорђева, како се о њему шире песме и како се он у њима слави као скори ослободитељ хришћана. И међу католицима осећало се чак извесно интересовање за њ. Филип Вишњић, слепи гуслар и сјајни песник читава низа песама о борбама Првога устанка, пролазио је кроз Босну и допирао све до Скадра ширећи својим гуслама култ ослободилачке Србије. У Херцеговини је појачана активност народних људи. Дробњачки устанак, поред свих задржавања Ивелићевих, проширио се у нека суседна племена, као међу Никшиће, против којих је Сулејман Скопљак паша крајем год. 1805. кренуо са војском и успео да их сломије и похара. Сам пораз Хафиз-пашин показао је, даље, на Порти да је српски устанак много озбиљнији него што се спочетка мислило и да Срби располажу извесном снагом која није за потцењивање. Стога Порта одлучи већ крајем год. 1805. да се устанак силом и што пре угуши, док не узме још веће размере. Ибрахим-паша Бушатлија доби наређење да нападне Србе као врховни заповедник војске, с југа и истока, а босански везир са запада. Султанов ферман изражавао је жељу и заповест да устаници осете »моју цареву велику моћ«. Сам шејхулислам издао је фетву да би био грех не кренути у рат против одметника; против Срба се тако спремала нека врста светога рата. Али, пре самога почетка нових непријатељства требало је још ипак покушати да се Срби сами покоре.

Срби су, међутим, на својој скупштини у Смедереву, држаној последње недеље новембра год. 1805., решили да се даље не плаћа Порти данак, него да се новац употреби на војну спрему. Они су сад већ све више увиђали да само од победе у борбама може доћи решење њихова питања. Турској се у то време све морало силом изнуђавати; она сама није имала толико мудрости да попусти пре него затегнута жица прсне. И у српскоме питању то је остало код ње готово математичко правило. А Срби би били вољни да приме преговоре на пријемљивој оонови. Они су још увек наглашавали своју оданост султану, и то из много разлога, не напуштајући никако мисао да им он остане врховни господар. Нема сумње да је код њих, када су чули за турска спремања, поред све одлучности било и страха, и да би радије ствар свршили лепим него газили у неизвесну борбу. Упутили су стога почетком год. 1806. султану нову молбу да им потврди повластице изнесене преко депутата; али, ускоро су ипак поручивали у Цариград да ће пре »сви изгинути него се опет приклонити под јарам наших мучитеља ... Боље је умрети него носити акове ропства без наде да их се икада ослободимо«. Предлагали су, као неко ново решење, и да се српско питање изнесе пред једну комисију, која би се састојала од претставника Русије, Аустрије и Порте. Обраћали су се, у исто време, и царевима руском и аустриском, да се заузму за њих код султана, и да уједно и њима саопште ту своју идеју о комисији. У другој једној молби, упућеној руској влади у фебруару год. 1806., Срби су молили оружја за 50.000 људи, 100—200 топова и неколико пукова војске. Та руска помоћ привукла би у акцију, по њиховом уверењу и уверавању, и друге Србе из околних области. На челу уједињење српске и руске војске они би радо поздравили великога кнеза Константина Павловића, брата цара Александра I. Са њим као вођом и Русијом као савезницом Срби би могли чуда да постигну.

У корист Срба дошли су, унеколико, и европски догађаји од год. 1805. Поражена у рату са Наполеоном, Аустрија се нашла осакаћена и унеколико осамљена. Истиснутој из Немачке њој не може бити свеједно како ће се развијати ствари на Балкану, нити жели да изгуби све везе са Србима. Стога је од год. 1806. нешто предусретљивија према устаницима и залаже се код султана да се одустане од концентричног напада на Србију. То посредовање није успело. Султан Селим одговорио је аустрискоме цару да је изгубио стрпљење и да хоће чисту ситуацију у тој одметнутој земљи. Његова је наредба гласила: »да се убија, уништава и стреља сваки бунтовник, па ма где се ухватио, само да би се у корену могла уништити клица устанка«. Исто тако је било без успеха и посредовање Русије. Њен глас, као и аустриски, после пораза код Аустерлица (новембра год. 1805.), имао је на Порти већ слабије дејство. Место Русије, сад у Цариграду почиње прву реч да води Француска, чији победнички цар, војнички ненадмашни Наполеон, има времена да води рачуна и о српским устаницима и да саветује султана да их свакако покори. Како је Пожунским миром, закљученим 14./26. децембра год. 1805., Француска добила Далмацију те закрочила ногом и на Балкан, у Петрограду, а и у Бечу, настала је велика бојазан да ће она наскоро почети и ту своју активну и по њих непријатељску политику. Приближавање Турске Француској доводило је природно до охлађивања односа између Цариграда и Петрограда. Тако су француске победе год. 1805. донеле и за Србе посредне користи, јер је Русија стала све више прихватати Србе, да би у њима добила ослонац и против Порте са једне и против Француза са друге стране.

Срби су се добро спремили за борбу, и добили доста офанзивног духа. Видећи турски став, они неће да чекају удар, него траже да га сами задају, да би у борбама могли лакше маневрисати. Одмах иза нове године, 1806., освајају на истоку Пореч и осигуравају се од дунавске стране; на југу узимају Параћин, Ражањ и Алексинац према Нишу, а Крушевац према Новоме Пазару. Једино је Мачва, и сувише изложена турским упадима из Босне, морала да се преда Турцима. Тамо су читавог пролећа вођене борбе, у којима су Срби поред јунаштва показали и доста чојства (одлазак проте Матије међу Турке, лаву у пећину, да преговара с њима, како би Срби добили времена; или племенито дело кнеза Иве Кнежевића од Семберије, који откупљује 300 робиња и деце из Добрића, са знатним личним жртвама). Карађорђе позива на сарадњу и владику Петра I, и у једном писму, пуном националног потицања, он му кликује да удари на Турке према Босни, како би успех био сигурнији, па после тога »да живимо заједно сједињени, као што нам Бог заповеда, који је у нас једну исту српску крв улио и једном нас вером просветио, тако да живимо и да будемо једна браћа, једно тело, једно срце и једна душа и љубезни суграђани под једним крилом и зашчитом ... благочестивога господара сверускога«. Црногорци беху баш у ово време заузети спремањем за сузбијање Француза у Боки, и нису могли да се одазову и да својим нападом колико толико олакшају тешки положај Србије. Ну, ова се одржала и сама.

У последњи час, већ кад су борбе почеле и у пожаревачкој нахији били Турци сузбијени, покушали су Срби да одашиљањем окретнога Петра Ичка у Цариград понуде Турцима споразум и отклоне најтежи удар. Међутим, одлука пала је на бојном пољу пре него што је Ичко на Порти могао да изложи српске понуде. После читава низа мањих и већих сукоба на подручју ваљевске нахије, дошло је, најзад, до крваве борбе између Срба и босанске турске војске на Мишару, код Шапца, 1. августа год. 1806. Несрећној љуби Кулин капетана, једног од најглавнијих вођа те турске војске, који је том приликом погинуо са још много других, однела су два врана гаврана црне гласове са крвавог бојишта и још црње изгледе:


Храни сина, пак шаљи на војску,

Србија се умирит’ не може!


Мишарска победа, једна од највећих у читавом устанку, добијена је под личном командом Карађорђевом и захваљујући његовој ванредној присебности и срчаности. Истог лета Срби су потукли Турке и у дугим борбама око Делиграда, 4. јула, 22./23. августа и 27. августа, и одбацили их према Нишу. Колики су били турски порази види се најбоље по томе што после тога српске чете продиру до самога Косова и једно време угрожавају сам Ниш. Натерана овим ненаданим поразима и својим унутарњим неприликама са јаничарима, Турска постаје попустљивија и склапа са Србима примирје, 2. септембра год. 1806.

Тако је Србија, још недавно са својом гомилом готово бесправне раје, за две године напорне борбе, успела да постигне не само лепе војне успехе, који су част њеног убогог и оскудног оружја, него и извесно, мада не формално, признање свог политичког живота. Халил-ага Гушанац са признањем је писао Карађорђу 16. октобра: »Твоје су победе заиста необичне и дивне, и то је заиста једини пример да је раја победила војске мојега султана и господара«. Шта је тек могао рећи кад је 30. новембра готово голорука раја узела на јуриш Београд, у којем се 17. децембра предао Србима сам Гушанац, и у чију је тврђаву 27. истог месеца Сулејман паша, после узалудног отпора, пустио српску војску! Последњи град Пашалука, који се са својом тврђавом предао Србима, био је Шабац (25. јануара год. 1807.). Србија је тако била ослобођена својом снагом и својим прегнућем.