Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.10

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
X. Свесловенска мисао.

1. Словинство далматинских и дубровачких књижевника. — 2. Јурај Крижанић. — 3. Павле Витезовић. — 4. Андрија Качић. — 5. Српске везе са Русима. — 6. Патријарх Пајсије. — 7. Везе српског свештенства са папском куријом.


Ово мешање Срба, Хрвата и Словенаца, проузроковано потпуним поремећајем државних граница, социјалног стања и племенског поседа и овим силним миграцијама; ове комбинације са верском пропагандом протестаната и католичке реакције; ови политички планови напе Климента VIII и његових сарадника, да се у савез против Турака уведу и Словени, северни и јужни; и, најзад, заједнички хришћански интерес да се Турци као непријатељи »крста« одбаце из Европе и васпоставе старе хришћанске и словенске државе; све то деловало је да се код наших људи почела више осећати и боље сагледати солидарност племенска и расна и потреба што шире заједничке сарадње. У Средњем веку скоро је сваки великаш појединог племена мислио да може живети за свој рачун и да је сам себи довољан; сада читава племена почињу увиђати да се сама једва могу одржати и да им је преко потребан шири оквир, у којем се могу осећати колико-толико сигурнији и заштићенији.

Међу словенским племенима одавно се знало да она припадају широј словенској заједници. Већ стара руска, такозвана Несторова хроника забележила је предање како се од старих Словена око Дунава разиђоше поједини родови, па се прозваше према местима на којима су се сместили. И стара прича о тројици браће, као родоначелницима трију великих словенских народа, о Чеху, Леху и Меху, потекла је из сазнања да су ти Словени доиста истога рода. Али, та предања, као и писања старих чешких и других хроничара у истоме духу, остала су без већег утицаја на политичке концепције њихових савременика. Свест о словенској заједници као о новом политичком чиниоцу развила се тек у XVI и XVII веку, и то поглавито у нашим странама. Она се показала прво у практичном животу. Ускоци који су из Босне, Херцеговине, Србије и Далмације стизали у Славонију, Хрватску и међу Словенце показали су на делу, живим примером, јединство језика и племена, и одмах, већ у првом нараштају, изазвали одлуке, као што беху оне протестантских проповедника, да се извесне акције не ограничавају на уже племенске крајеве, него да обухватају одмах широка словенска подручја целог Балкана. Херцеговац Јован Малешевац споразумевао се и без муке сарађивао са Степаном Истранином или Словенцем Трубаром. Сасвим је разумљиво онда што се баш у томе кругу, после тога практичнога примера, јавља и теориско разлагање о заједници словенскога језика и словенскога народа. Њега је развијао код нас као први словеначки граматичар протестант Адам Бохорич, у своме спису Arcticae horulae (1584.), где се између осталога словенско име изводи од речи слава. У својој инструкцији Александру Кумуловићу од 17. (27.) јануара год. 1594. папа Климент VIII говори како треба, да би задобио Русе за хришћанску лигу, да их потакне славољубивошћу ( a mettere qualche stimolo di gloria), причајући им да су доле, на југу, потиштени народи »истога језика московскога или мало различнога«, и како желе помоћ од својих моћних рођака. Развијање словенске солидарности било је, дакле, и католицима један део програма; само је код њих то рађено, како видимо, са јасним политичким планом, који је доиста заснован на широко. До пунијег историског израза дошло је то словенско схватање у ванредно важном делу мљетскога бенедиктинскога опата, Дубровчанина Мавра Орбинија, Il regno degli Slavi (1601.), које је писано и на основу старих хроника и докумената и на основу деломично помућеног народног предања, али које има широк поглед на ствари и доста словенског родољубља, иако понегде верски обојеног. То дело вршило је моћан утицај на историографију и књижевност не само Дубровника него и осталих наших места; год. 1722. преведено је у изводу на руски, и у том преводу било читано и искоришћавано и у нашим странама (сравни, на пример, трагове тог утицаја у Троношком летопису). Далматинска и дубровачка књижевност XVII века пуна је, после тога, словенскога патриотизма.

Најстарији претставник »словинства« међу далматинским песницима, чак мало пре протестантскога покрета код нас, био је Задранин Петар Зоранић. У његовим Планинама (написаним много раније, а штампаним год. 1569.) налази се велика прича о постанку Задра, за који се каже да је подигнут за дар Нептунову сину Словану.


С истока на запад и опет у поприч

свуд звучи и досад словинске врсти рич.


Главно дело другога Задранина, Јурја Бараковића, носи назив Вила Словинка (1614.); и Брачанин Иван Иванишевић у својој Кити цвитја разликога (1642.) казује како су »Словинкиње славне виле« за њ гојиле »славно воће«; Владислав Менчетић пева своју Трубљу словинску (1665.), посвећену Петру Зрињскоме; Јакета Палмотић у своме Дубровнику поновљеноме (недовршено дело, писац умро год. 1680.), који носи трагове Гундулићева Османа, пева у истоме духу:


Наш Дубровник дигаше се

над словинске све државе.


У свима тим песмама има мање-више политичких алузија, које не могу да се примете увек у појавама тих разних вила Словинкиња. Људи су из много разлога морали бити уздржљиви, нарочито у опрезном вазалском Дубровнику и у млетачкој Далмацији, и стога су често пута прибегавали алегорији. Понекада се имало читати дипломатски, између редова. Али, није, ипак, нимало тешко ухватити смисао појединих алузија и порука и кад нису сасвим онако отворене као ова Томка Мрнавића из год. 1626.:


Хрвати, Бошњаци, Бугари, Србљани —

Нескладом нејаци сужњи су везани.


Гундулић је очевидно певао свога Османа, којег влада Републике није смела дати штампати, што је хтео да прослави словенскога пољскога краљевића Владислава и пољску победу над Турцима код Хоћима, год. 1621. Када песник у своме словенскоме и хришћанскоме одушевљењу кличе:


Свјетло Сунце, сини, сини

у ведринах од истока!

Тјерај Мјесец к ноћној тмини

дан да сване с твога ока!


ту, доиста, није нико у недоумици о томе шта песник хоће да каже.

Необична је појава у XVII веку хрватски панславист Јурај Крижанић (1618.— 1683.). Он се васпитавао на више страна, у домовини, Грацу и Италији, за католичког свештеника, и рано је, већ год. 1641., дошао на мисао да у интересу цркве иде у Русију, и тамо, ширећи просвету, припреми народ за приближавање Риму, и то делујући не непосредно у самоме народу него одозго, преко двора. Он ће у Русији, мислио је, постепено, припремати људе и за један велики поход против Турака, којем ће се придружити Бугари, Срби, Босанци, Власи и Богданци »из љубави за једнога владара њихова заједничкога језика и народа«. Крижанић је био човек извесне даровитости, али сувише бремен од идеја, које су се преплитале у његовој глави и често гушиле једна другу. Није имао нимало подобности да истраје на једноме послу до краја; мењао је мисли, чак и писмено написане, готово као рубље на себи; несталан и амбициозан, мењао је и места своје акције и ни на једном није ништа створио од веће позитивне вредности. Спремао се и обећавао својим старијима да ће своје мисионарске способности показати међу православним саплеменицима у Хрватској; али, ту озбиљно није ни приступио послу. Упућен у Смоленск, да ту изближе позна руске прилике пре него што би прешао у саму Русију, он се брзо разочарава, напушта одређено место, лута по Пољској, иде у Цариград и одатле се враћа у Рим. Као нову идеју износи он сад предлог да се напише једно дело за преобраћање шизматика, које би било упућено не само Русима него и балканским хришћанима, припадницима охридске и пећске цркве. У Риму је тада Крижанић остао дуже времена, увек нешто незадовољан, увек, као и иначе на другим странама, у сукобу са људима и својим сарадницима, увек пун планова. У његовој глави стално се меша могуће са немогућим, тачно са неистинитим, замишљено са оствареним. Више је него сигурно да такви људи нису за деликатне мисије и за систематски рад на којем се капље месецима и годинама. То се, уосталом, брзо и показало. Он је најзад, као зрео човек, год. 1659. стигао у Русију, на своју давно жељену мету. У Русији, он је најпре променио своје име; место Крижанић прозвао се Билиш и претстављао се као Србин, вероватно стога што је ово име било познатије од хрватскога, и што се у Русији за Србе знало да су православни. У Русији је тражио ништа мање него да га двор узме за службеног историографа и библиотекара царске библиотеке, да спреми ново издање Светога писма, да напише граматику и речник словенскога језика, све то у часу када га тамо није нико ни познавао и када дотле није урадио ништа што би оправдавало да му се поверавају слични послови. Ипак, доброћудни Руси дали су му да изради граматику са речником и да њима покаже своје знање. Али, ни ту није ишло како треба. Неким својим делом или говором Крижанић се веома замерио, постао подозрив и стога је год. 1661. био протеран у Сибир, у Тоболск. Тамо је остао до год. 1676., а време је проводио пишући списе разне врсте и мислећи да је пронашао чак и неки perpetuum mobile.

У своме главноме делу, у Политици, Крижанић развија, између осталога, и идеју о мисији Русије међу јужним Словенима. »Ти царе (обраћао се у том спису непосредно цару, у нади да ће он до њега доћи) сада јеси једини од Бога дани да и Задунајцима и Љасима и Чесима помогнеш, да стану спознавати своје потлачено и постидно стање, да се побрину за просвјету народа и скину с врата њемачки јарам ... Задунајски Словени (Бугари, Срби и Хрвати) већ су давно изгубили не само своје краљевство, већ и сву снагу и језик и сав разум, тако да више и не разумију што је част или достојанство, и не помишљају више о том, зато и не могу сами себи помоћи, требала би им вањска сила, да се и опет успоставе на ноге и уђу у број народа. Ако јим, ти царе, и не помогнеш у тој данашњој њиховој стисци и невољи, ма и не успоставио оних краљевстава у пријашње стање и не уредио ствари, могао би јим бар помоћи да се исправи језик у њиховим књигама и да се добрим и ваљаним књигама оним људма отворе очи, да стану сазнавати своју част и помишљати о својем успостављању«. (Превод В. Јагића). Те спасоносне књиге имале би очевидно бити његова дела, чију би сугестивност могли довољно оценити по горњим речима, а пишчево недовољно знање за велика питања којих се лаћао можемо судити по његовој граматици. Ми држимо да је значај Крижанићев у општој оцени сувише прецењиван (још недавно тврдио је за њ сам Јагић да он »спада у број оних одабраника у историји којима за живота није пријала срећа, јер су се прерано родили«); у нашим земљама његова дела и његове идеје нису вршиле апсолутно никаква утицаја.

Много је више деловао његов млађи земљак, потомак из породице једног немачког најамника из Алзаса, Сењанин, Павле Ритер Витезовић (1652.—1713.). У младости се Ритер бавио писањем песама, а озбиљном историском и научном раду научило га је општење са знаменитим крањским историчарем Ј. В. Валвазором, писцем дела Die Ehre des Hezogshtums Krain (1689.), на којем је и он сарађивао. Био је вредан човек и свршио је силу послова, политичких, књижевних и научних. За своје главно дело De aris et focis Illyriorum, што би значило о домовини (жртвеницима) и животу (огњиштима) Илира, он је год. 1696. написао проглас упућен свима становницима Далмације, Хрватске, Славоније, Босне, Србије и Раше »славног славенског или илирског народа«, молећи их да му пошљу родословље својих породица са њиховим грбовима. У својој Кроници (1696.) он је дао читав један поговор са тумачењем имена и пространства словенскога народа (Словин и Словенцев) сматрајући за потребно да нарочито нагласи како се Словени не налазе само на подручју између Драве, Саве и Дунава, него да је њихова историска област од извора Дунава до Црнога Мора и од Јадранског Мора »тја до северних, пустих, ледених и ненастањених страна«. »Тако на далеко славни наш илирски алити словински језик слове и разпростира се«. Он Словене налази и по малој Азији; »паче и у двору турског заповједника с језиком нашим за турским највећ се служе«. У једном свом спису политичко-географског карактера, кад је Хрватској требало дати што шире границе у вези са преговорима за мир у Карловцима год. 1699., он је у Хрватску рачунао цело наше народно подручје од Приморја до Лабина, затим од Истре и Крањске све до Рашке са Србијом заједно. »Ако је дакле (вели тачно В. Клајић) Ритер све Илире, послије Словенце, сада прогласио Хрватима, чинио је то из увјерења да од Крањске и јужне Штајерске до Србије и Раше живи један народ, који је он као рођени Хрват и Сењанин звао хрватским«. Ту је мисао Ритер још више развио у претежно политичком делу Оживела Хрватска (1700.). Његова Stematographia (1701.), с измишљеним и правим грбовима од 56 области, преузетим делимично из Орбинија, обухвата и наше и туђе земље. Она се свиђала и нашла 1741. год. свога пријемника и међу Србима у лицу Христофора Жефаровића из Дојрана. Одушевљен руским победама над Шведима, Ритер је спевао и двадесет анаграма Петру Великоме, назвавши их Geniticon или Родосудие. Ритер се много бавио, сем хрватском историјом из чије је области написао више дела, још и српском прошлошћу. Неиздато му је остало, до пред смрт рађено дело, Serbia Illustrata. Ритер је имао доста веза и са угледнијим српским досељеницима, као са епископима Исаијом Ђаковићем и Софронијем Подгоричанином, и био је спреман да им стави на расположење своје политичке и научне услуге.

За популаризацију свесловенског осећања и словенства уопште највише је ипак од свих Југословена учинио макарски фратар, Андрија Качић Миошић (1704.—1760.), са својим Разговором угодним народа словинскога (1756., друго издање 1759.). Он је, још увек тврдо верујући у аутентичност лажног словенског тестамента Александра Маћедонскога, претстављао овог старог балканског владара као родоначелника правих словинских витезова, подвлачећи му значај много више него што је то чинио Гундулић, који га је исто тако, по истом схватању, сматрао као »Србљанина«. Идући за Ритером, Качић је опевао словенске земље, које хватају »од мора латинскога« до »Балтика леденога« као »илиричку« или »словинску« државу. Илирци су једна грана Словена, наглашава он, прозвана тако по њихову краљу Илирику; све илирско у исти мах је и словинско. У његовом Разговору са љубављу опевана је сва наша историја, од оних тамних ликова Дукљанске хронике па до краја XVII века; и то и Срби, и Хрвати, и Бугари. »Господо словинска, витезови непридобивени, племићи од старине, круно и дико нашега славнога народа!« тако је, вели он, ословио кнез Лазар своје јунаке на Косову. »Ево мој штиоче (каже он на другом месту) куд се окрену слава булгарска и осталих краља словинских; несклад и немир међу браћом би куће Отмановића узвишење, а славних краља скончање«. Ту је, у исти мах, и »наравоучење« целе његове историје и израз тежња које он проповеда.

И код Срба се од XVI века показује интерес за друге Словене, али ипак не тако широк. Преговори са разним изасланицима папа и других дворова доводе наше људе у ближи додир с извесним лицима из Далмације, којима су најчешће били поверавани ти дипломатски послови. Ти су људи, сигурно, и њима долазили с оним истим идејама са којима се опат Кумуловић кретао у Русију. Дубровачки суседи говорили су и њима свакако о своме словинству, мада о свему том нема много писмена трага.

Српске везе овога времена најживље су са једноверним Русима, који им могу помоћи у невољи ако ничим другим а оно материјалним прилозима за цркве и манастире. Веза између Срба и Руса било је одавно, из најстаријих времена; на Немањин двор долазили су већ руски калуђери из Свете Горе да моле милостињу; њихов манастир Св. Пантелејмона на Атосу добијао је помоћ од многих српских владара, од Немање па до Ђурђа Бранковића. Прилози краља Драгутина допирали су чешће пута чак у »руску земљу«. Читав низ наших учених калуђера одлазио је у XIV и XV веку из Србије у Русију и тамо оставио много трага у јавној и књижевној делатности (Кипријан, Григорије Цамблак, Пахомије Логофет и др.). Сада се обрнуло коло судбине, и Срби су тражили помоћ од Руса. Први наши монаси који су ишли у Русију по милостињу помињу се на почетку XVI века, а припадали су београдскоме Успенскоме манастиру; после тога ниже се велик број калуђера из наших манастира са разних страна: из Хиландара (од 1555.), пећске Патријаршије (од 1585.), Папраће, Милешева, Теоне, Хопова, Крушедола, Лепавине, Марче, и др. У Русију одлази и велик број наших епископа, као Антоније вршачки (1622.), Симеон скопски (1641.), Арсеније требињски (1654.), Михаило кратовски (1651.), који беше добегао у Русију после свога сукоба са српским патријархом Гаврилом, па и сам патријарх Гаврило (1654.), који се склонио у Русију »од насиља неверника«, и други. Од наших манастира, после Хиландара, највише је ревности у везама са Русима показивала Папраћа. Њени калуђери одлазили су већ год. 1561. и у Пољску, можда на пролазу за праву Русију, а можда и да купе прилоге међу православним поданицима Пољске. Са Русијом је иначе одржавала готово сталне везе од времена цара Ивана Грознога, добијајући отуд новаца и књига. У нашем народу стварао се тако култ Русије, једнокрвне и једноверне, као велике хришћанске царевине; али, у томе култу било је више православскога него национално-племенскога одушевљења, мада ни тога није недостајало. Да су српски калуђери међу Русима уживали доста угледа види се најбоље, сем по чвстим прилозима сваке врсте, још нарочито по чињеници што је влашки војвода Матеј звао баш српскога патријарха Гаврила да га измири са запорошким Козацима и њиховим хетманом Богданом Хмељницким.

Угледу српске цркве у XVII веку допринео је највише мудри патријарх Пајсије, који је најдуже у нашој историји седео на патријаршиском престолу, од год. 1614. до год. 1647. Видећи судбину и неуспех целе акције патријарха Јована, он је напустио политику авантура и сав се посветио својој цркви. За његова времена многе запустеле цркве пропојаше; нарочито се Пајсије старао о томе да што више цркава буде живописано и да буду са лепим изгледом, како би остављале што дубљи утисак на народ. Од почетка XVII века, а за време његова патријарховања, живописано је у нашим земљама (колико знамо по записима) најмање 27 цркава и манастира, што значи несумњив напредак. Он се брине и за књиге, набавља их, даје их преписивати, поправља их, откупљује од Турака, и пише их и сам. Он је канонизирао цара Уроша и сам му написао житије, састављено нешто из старих родослова, нешто по Цамблакову житију Дечанскога и неким другим описима, а већим делом по предању. Везама његова времена и његовим личним да се донекле тумачити чињеница што он у Душанова освајања рачуна не само Дубровник, него чак и Чпању (т. ј. Шпанију) и Млетке. Од Пајсија потиче и једна служба Стевану Првовенчаноме. Пајсије је, више него иједан наш патријарх, обилазио готово све земље где је било његове пастве, да лично види тачно стање цркве и дигне последњим догађајима утучене духове.

И за Пајсијева времена било је још извесних веза са католицима. Рад започет на стварању једне заједничке лиге хришћана против Турака, мада је био малаксао, ипак се настављао, истина у ограниченом обиму, са мало људи и без много првашње вере. Пајсије, као добар хришћанин, није хтео да сасвим пресеца тај рад; али, као опрезан и мудар вођ није хтео ни да се сувише излаже, ни да уопште улази у акције сумњива исхода. У једном запису манастира Грачанице из год. 1620. помиње се неки сабор који те године би »сабран«; из исте године постоји и један иначе прилично сумњив акт у ватиканскоме архиву о закључцима створеним на једном сабору (alla semblea) у Србији 11. новембра год. 1620. На томе сабору расправљало се о могућности устанка против Турака. Патријарх Пајсије није потписан на саборском акту о тим већањима, али се са његовом сарадњом ипак рачунало. Пајсије се уопште не јавља у првом реду ни тада ни доцније, мада су се његовим именом служили разни авантуристи тога времена, који су од припремања тобожње револуције на Балкану били једно време направили бар материјално не баш незахвално занимање. Са католицима су његови односи били иначе неједнаки. Он је лично у питању православља био чврст, а према католицима у Турској настављао је агресивну политику својих претходника. Босански фрањевци и њихови верници морали су и за његова времена, истина не после год. 1629., неколико пута да траже заштите од турских власти против неоправданих захтева православних архијереја да католици плаћају и њима таксе за разне црквене обреде и уопште верске дажбине. Да је цело предузеће на којем је сарађивао патријарх Јован имало друкчији завршетак, везе између Рима и пећске Патријаршије могле су добити више срдачности; овако, оне су тада, а и после тога, са политичким неуспехом повлачиле и све друге.

Код српских архијереја тога времена било је иначе прилично добре воље да се са римском црквом, ради ослобођења од Турака, нађе неки споразум. Акција у томе правцу од краја XVI века донела је своје плодове. Црквена унија сматрала се као саставни део хришћанске лиге и решавати једно питање без другог изгледало је тешко или чак немогуће. Црногорски епископ Мардарије ушао је иза патријарха Јована међу првима у те преговоре. Из једног његовог писма од 2. октобра год. 1640. знамо да је слао своје поклисаре у Рим »за дати дужни послух светој скупштини опште цркве римске, матери свега хришћанства«, да су они у Риму били »пригрљени« и да су по повратку, на општем збору црногорском, дали обавештења о својој мисији. Папа је ставио у дужност Мардарију да гледа придобити и патријарха Пајоија за сличну изјаву. Овај је обећао да ће то учинити или сам или преко свог архиђакона, да би угодио папи, коме вели: »Ти си наше сунце, наш отац и мати, да нас прихватиш како своје овчице препоручене од Спаса Христа«. Папа је, вероватно преко Мардарија, послао Пајсију једну архијерејску митру и своје писмо, али није успео да га тим придобије. Стари патријарх је и писмо и митру затворио дубоко у своје сандуке и устручавао се да ма шта започне у томе питању. Тек после његове смрти дознало се за целу ствар, кад су отваране његове оставе.

Ну, зато је на сабору у Морачи, год. 1648., кад је за патријарха био изабран Гаврило Рајић, донесена одлука да се са Римом доиста почну преговори о унији цркава. Основа за преговоре имала је бити иста она која и у преговорима за унију са претставницима Мале и Беле Русије. О њима их је обавестио руски кнез Јован Васиљевић Шујски, који је, избављен из турскога ропства, дошао у Србију и на морачки сабор, а одатле отишао у Рим. Преговоре је са Србима у Пећи наставио од год. 1651., објашњавајући им поближе односе малоруске и белоруске цркве према папској курији, рутенски монах Павлин Демски, питомац недавно основане Конгрегације за ширење вере. Он беше упућен у наше стране још у јуну год. 1648. Био је одређен и за главнога учитеља школа, које су се имале отварати у српским земљама за поучавање младежи у вери и општем образовању. Прву такву школу, са бројем ђака до стотине, православних и католика, отворио је Павлин у Котору. Он није био и једини Рутен који је међу Србима деловао за унију. Међу ускоке, хрватске и славонске Србе, био је упућиван више пута и доцнији холмски бискуп, унијат Методије Терлецки, који је тамо вршио прегледе, поучавао и преговарао у неколико наврата, од год. 1628. до год. 1644., и чији рад, исто тако, није остао без утицаја. Наследник Мардаријев на Цетињу, његов бивши архиђакон и повереник, наставио је дело свога претходника, али код њега су имали, чини се, извесну улогу и материјални разлози.

Против тих унијатских намера јавила се у нижем клиру и народу велика опозиција. Упада у очи да се сви преговори о томе воде само у Зети, Херцеговини и нешто у Пећи, а да у њима не учествују црквена лица из Босне и северне Србије; то значи да је за покрет заинтересован у већој мери само један крај, близак повереницима папске курије из Дубровника, Котора и Бара. То је крај где је католика било мање него православних, и где није било велика антагонизма, јер су и једни и други били раја, која страда и трпи и коју невоље приближују. У Хрватској, где су загребачки бискупи тражили од српских досељеника да им плаћају дажбине, или у Босни, где су владике тражиле од католика да им дају црквене порезе, те интимније сарадње није било нити је до ње за дужи низ година уопште могло доћи. Међутим, и у Зети и у Херцеговини покрет је наилазио на тешкоће. Будимљанскога епископа Пајсија, кога патријарх Гаврило беше одредио као свога изасланика папи, одао је Турцима год. 1651. његов придворни калуђер само да би спречио тај корак. Епископа Пајсија Турци су потом уморили свирепом смрћу. Нови сабор у Морачи, скупљен год. 1654., под претседништвом ариљскога митрополита Јевтимија, тужио се нарочито на турске зулуме и притисак због ових веза. Патријарх Гаврило, бојећи се вероватно судбине Пајсијеве, напустио је већ крајем год. 1653. Србију и отишао у Русију. Повод су му за одлазак дали позиви влашкога господара да га смири са суседима, и султанова наредба да иде и то учини. У Русији, међутим, он је казивао да је побегао тамо због Турака. Један извештај Павлина Демскога говори изрично како је страх ухватио и патријарха и »све Србе« после Пајсијеве погибије. Можда је страх од Турака натерао на уклањање из земље и херцеговачкога митрополита Арсенија, исте те године. Саборски акт из Мораче јасно каже како Турци говоре да наши људи иду западним краљевима и ишту помоћи против њих, па их стога гоне. Због тога, у невољи, они сад траже помоћ од папе; »подај руку помоћи цркви и земљи нашој«. Та помоћ би се између осталога имала састојати у томе: да се пошље »апостолски намесник« (поред патријарха), учитељи и једна штампарија, »да нас напоите жедне учењем светим књигама, као што чините и Малој Русији«. Мада су, дакле, начелно пристајали да признаду папу, наши епископи на морачкоме сабору ипак су имали и извесних теолошких скрупула и упутили су једно синодално писмо у Рим, тражећи да се и та питања правог верског односа између њих рашчисте неким споразумом. Архиђакон трогирски Фрањо Леонарди, који је дуго радио међу Србима, извештавао је Рим како покрет наилази на тешкоће међу свештенством и тај синодални акт је свакако плод рада те опозиције. У Рим га је носио морачки игуман Максим. Српска црква имала је тада, сем патријарха: 12 архиепископа, 41 епископа, 300 игумана, и око 14.000 калуђера и свештеника, број који је, по нашем нахођењу, претеран и никад уопште достигнут у нашој цркви.

Турци су, дознавши за те везе и преговоре, употребили најоштрије мере да их пресеку. Епископ Пајсије није био једина жртва. Црногорски епископ Висарион би протеран из епархије; у своме писму у Рим он каже како Турци »цркве наше порушише, а нас изагнаше« и како је патријарх Гаврило био »сворцан« (присиљен) да напусти архиепископију. Турски намети и казне манастирима попеше се на хиљаде гроша. »И верни и неверни (пише један наш запис из 1651. год.) који имађаху имања, остављајући села и домове, бегаху у друге градове и села, и странци беху у туђини«. Свакако под турским притиском би за жива Гаврила изабран нови патријарх Максим, год. 1656. Он сам каже да је примио престо »у великој нужди«, а колико је био под утиском целог овог неуспеха види се најбоље по томе што је видно, а можда чак понегде и сувише оштро, на пример према католицима, показивао да је изменио народну и црквену политику свога претходника. Патријарх Гаврило, који им је постао још више сумњив услед свога одласка у Русију, био је, одмах по своме повратку отуда (год. 1656.), оптужен и за казну обешен у Бруси, око 17. јула год. 1659.

Тако се и овај други период односа српске Патријаршије са папском куријом завршио тешким жртвама по Србе. Људи су се и сувише излагали верујући обећањима која су долазила с оне стране мора. Са њиховим страдањем страдала је, природно, и мисао за коју су радили. У првом периоду то је била више мисао хришћанске лиге, док је у овом другом превлађивало питање уједињења цркава. Срби су у обе прилике више гледали на политичку страну, папска курија у овом другом случају готово само на верску. После страдања епископа Пајсија и патријарха Гаврила тај рад изгледао је сувише компромитован и био је стога за извесно време напуштен. Али, пресечен није био ни тада. Код Срба су и даље постојале тежње да се ослободе од Турака, после ових страдања још живље него пре, и код њих је и даље било људи који су, тражећи помоћи и ослона за ту политику, показивали склоности да у верским питањима буду попустљивији и спремни на компромисе. Јер на чију су другу помоћ у то доба могли рачунати сем на помоћ западних католичких сила, папске државе, Аустрије, Шпаније и Млетака? Русија се још није осећала као велики противник Турака, нарочито не на Балкану. Рачунајући са западњацима и са великим, у ово доба већ прецењиваним, угледом папске курије, они нису могли водити друкчију политику него ту компромисну. Вреди само нарочито подвући чињеницу да ту политику код нас не воде световњаци, него свештенство, са патријархом на челу. Та чињеница, више него ишта друго, казује колико је то наше свештенство било национално: за народно ослобођење они би, ето, жртвовали и један део своје најсветије традиције и свог исповедања. Да је папска курија имала снаге и средстава да својој пропаганди речи придружи и пропаганду дела, и да је успела једном хришћанском војном акцијом на Балкану дати доказа да се залаже за тај свет, овај почети процес донео би несумњиво друге резултате. Овако, он је широке кругове излагао новим и непотребним ударцима, многе интелектуалне кругове узбуњивао и одбијао јаловим преговорима и доводио људе до уверења да са те стране немају чему да се надају. Само мали круг људи, и опет оних на највишим местима, остајао је при концепцији да се промашени посао може обновити и трећи пут.