Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.9
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Nove seobe u Hrvatsku i Slavoniju. — 2. Odnosi između doseljenika i starosedelaca. — 3. Raseljavanje Senja posle Madridskog mira.
Za ovih teških vremena, kada je sa turske strane počela nova politika prema Srbima, koja je u spaljivanju tela sv. Save dala svoje najvidnije obeležje, i kada su Srbi, nešto pod zapadnjačkim sugestijama a nešto po svojim slobodoljubivim instinktima, počeli u širim razmerama da rade na svom oslobođenju, čime su izazvali nova gonjenja Turaka, počelo je i preseljavanje Srba iz Turske u susedne zemlje da uzima više maha. »Doseljavanje Srba u austriski deo Slavonije (kaže A. Ivić) bilo je najintenzivnije od god. 1595. do god. 1600., a doseljavanje u Hrvatsku od god. 1600. do god. 1611.« »Zauzeće Bišća i petnaestogodišnji rat od velike su znamenitosti kako za povijest slovjenskih naroda, koji žive po zapadnoj polovici Balkanskoga Poluostrva, tako i za povijest južnih zemalja svete ugarske krune. Povodom i za vrijeme te borbe počinje, naime, ono naseljavanje bosanskih i srpskih vojnika koji su dijelom sasvim preobrazili, dijelom promijenili etnografsku sliku onoga južnoga kraja.« Tako piše A. Karolji. Tada počinje naseljavanje Srba u Gomirju, Vrbovskom, Jezeranama, Brlogu, Moravicama, Gusiću i njihovoj okolini. Velik broj odlazi i u Kranjsku. Podrobne vesti o tome dao je vredni Manojlo Grbić u svom opsežnom opisu Karlovačkog vladičanstva. Mitropolit slavonski Vasilije prebegao je god. 1595., odmah po osvojenju Petrinje, iz Orahovice u Križevce, na hrvatsku stranu, i pripremio mnogo za seobu Srba u taj belovarski, ivanićski i križevački kraj. Dotle, neki hrvatski i nemački zapovednici nisu imali mnogo vere u »Vlasima« ili »Rašanima« i »Racima« (koji su, naravno, bili Srbi), jer su se često nalazili u turskoj službi i u saradnji sa Turcima. Posle njihova učešća u ovim ustancima i veza s austriskim dvorom, to mišljenje okrenulo se u srpsku korist. Sada baš najviše rade pogranični đenerali da ih nasele i zadrže na Krajini, po »kordunu«, i u njezinoj neposrednoj zaleđini. Njihov broj stoga osetno raste i pored svih sukoba sa hrvatskim velikašima, koji hoće da ih naprave svojim kmetima. »Đeneral Trautmansdorf tvrdi, god. 1613., da bi (Srbi) mogli, u slučaju pobune, nastupiti sa većom moću nego cela Slavonija; i dvorski ratni savet piše nekoliko godina docnije o brojnoj premoći Vlaha.« (J. Mal). Jovan Erdeljanović nalazi da su se i Bunjevci, raniji stanovnici kliškog sandžaka, i to iz zapadne Bosne i Hercegovine, iselili iz svoje stare postojbine, negde između god. 1603. i god. 1622., u područje preko Dunava, ponajviše u Bačku, i opet pod Turke, a samo manji deo da se nastanio u hrvatskom Primorju.
Između uskoka i novih doseljenika sa jedne i hrvatskih velikaša sa druge strane nastala je duga načelna borba, koja, kako je to već i ranije naglašeno, nije imala nimalo nacionalan, nego više državopravni i klasni karakter. Hrvatski plemići tražili su da doseljenici budu podložnici onih njihovih drugova na čijem se, ponekad davno zapuštenom, zemljištu smeste. Srbi su, međutim, prelazili iz Turske često mamljeni obećanjima da će biti slobodni od ovih danaka i plemićskih kuluka i da će vršiti samo vojnu dužnost, pa su tražili da se to i obistini. Nemački đenerali, ceneći visoko vojničku vrednost uskoka, pomagali su te njihove težnje; oni su sistematski išli za tim da na krajini od tih uskočkih naselja i vojničkih posada stvore jednu zonu kao neki poseban teritorij, gde bi se slušala samo njihova vojnička zapoved. Hrvatski staleži, sa banom zajedno, koji su u tom videli krnjenje svog poseda i svojih prava, a i inače bili odavno nezadovoljni sa nemačkim krajiškim zapovednicima, ustajali su energično i protiv njih i protiv doseljenika. Posle, god. 1605. hrvatski je sabor zbog protestanata doneo odluku da u Hrvatskoj može postojati samo jedna i to katolička vera. Kako su doseljenici bili većinom pravoslavni, to se sukob razvio i u tom pitanju. Iz njega se pokušao napi izlaz putem unije. God. 1609. za episkopa slavonskih Srba izabran je Simeon Vretanja, koji god. 1611. u Rimu priznade papu za glavu svoje crkve i dobi od njega dozvolu da obnovi razrušeni katolički manastir Marču i u nj namesti svoje episkopsko sedište. Ali, to rešenje bilo je samo privremeno, jer se Srbi nisu mirili s unijom, i najvećim delom su joj čitava života pravili veliku opoziciju.
Sukobi su se iz godine u godinu zaoštravali. Prema izveštajima svojih đenerala, nadvojvoda Ferdinand je istrajno branio srpsko gledište, polazeći prvenstveno sa stanovišta da u njima dobija pojačanje graničnoga stanovništva i relativno najjevtiniju vojsku. Srbi su oživeli opustošena i napuštena mesta, iskrčili ih, obradili, i brane ih hrabro, — zašto da se to ne uzme u obzir? Usvajajući to obrazloženje, dvor je pristao da se Srbima, 25. septembra god. 1630., odobri poseban statut, koji je određivao njihovu unutarnju organizaciju. Taj statut je osnovna privilegija srpskoga naroda u tim krajevima, kojom je priznat njegov poseban položaj i dana mu mogućnost da se razvija u izvesnoj meri po svojim potrebama i shvatanjima. Srbi su sami sebi birali lokalne knezove i suce. Ali, za to je za njih uvedena obavezna vojna služba za sve muškarce sa navršenom osamnaestom godinom i u svako vreme potpuna ratna pripravnost. To izdvajanje Srba i krajeva njima naseljenih ispod jurisdikcije hrvatskih staleža došlo je posle duge borbe od trideset godina i protiv volje hrvatskoga sabora, koji je više puta, pomagan od sabora mađarskoga, ulagao proteste i tražio svoju vlast nad celim svojim teritorijem. Teoriski, staleži su svakako bili u pravu (veliki požunski sud Osmorice doneo je god. 1628. pravnu osudu celog spora u njihovu korist); ali, pretegli su vojnički interesi. Ovo donošenje odluka sa carskoga dvora protiv hrvatskih staleža, protiv sudskih odluka i čak protiv izričnih ranijih carskih obećanja, ogorčavalo je mnogo Hrvate. U svome starinskom i prilično rogobatnom načinu izražavanja dao je Tade Smičiklas u svojoj Povijesti hrvatskoj pun i jasan izraz tome ogorčenju koje je saosećao i on sam: »Ostanci zemlje naše budu tim od samoga našega kralja na dvie pole razsječeni, i učinjen je početak stoljetnim smutnjam, gdje narod jedan pod jednim kraljem u svojoj vlastitoj zemlji mora se boriti za jedinstvo zemlje. Ovo kaljanje zemlje naše po samom kralju na korist njegovih nasljednih provincija i od njega obljubljenih svakojakih tuđih generala zadavalo je velike udarce i državnomu pravu hrvatskomu.« U toj borbi protiv uticaja đeneralskoga i nemačkoga Beča Hrvati su počeli tražiti podrške kod mađarskih staleža, koji su isto tako ljubomorno čuvali svoje stare povlastice i svoju unutarnju slobodu i imali razumevanja za hrvatsko stanovište.
Tako se dogodilo da su se, braneći svaki svoje stanovište — Hrvati svoje posede i stare pravice, a Srbi bežeći od tog da postanu tuđi kmetovi i da izgube svoju veru — dva bratska naroda našla u dva protivnička tabora. Srbi su se držali po potrebi uz nemačke đenerale i uz dvor, a Hrvati se počeli pribijati uz Mađare. Ta politička protivnost postala je kvasac za mnoge docnije nesporazume između Srba i Hrvata na hrvatskome području, koje su vešto, kao i u ovom slučaju, iskorišćavali Nemci i Mađari za svoje interese.
Uskočko pitanje izbilo je ponovo u opasnoj meri, ali sad u drugom pravcu nego pre, i na određenom mestu. Ugovor o miru na ušću Žitve zabranjivao je ono krvavo krajiško četovanje na granici o kojem smo govorili više puta, i koje je, u izvesnim krajevima, postalo glavno zanimanje stanovništva i na turskoj i na hrišćanskoj strani. Od te zabrane su jedno vreme naročito stradali Senjani, koji su, istina, bili po izbor junaci, ali koji su, živeći bez plena a često i bez uredne plate, dolazili u nezavidan položaj da izgledaju kao odrpanci, kako ih opisuje narodna pesma:
Ispali im kroz kape perčini,
Kroz opanke prsti ispanuli.
Kad se nije smelo ići uvek u Turke (potpuno preseći ta četovanja bilo je nemoguće), onda se ponekad upadalo i na mletačko područje. Na Mlečane su Senjani, videli smo, bili odavno kivni. Sem toga, oni su bili manje odgovorni, ili se bar tako njima činilo — kad su i upade u tursko područje, da zametnu trag, mogli vršiti preko mletačkog zemljišta. Najzad, ponajbolji plen za uskoke pretstavljali su turski karavani, koji su iz Bosne kretali u mletačku splitsku luku, glavno izvozno mesto kliškoga sandžaka. Mlečani su, dakle, imali puno razloga da se tuže na njih i da traže ponovo njihovo raseljavanje. Austriski dvor hteo je, posle sklopljenoga mira, da bude ispravan prema susedima i pritegao je Senjane; ali, ipak je u mnogo prilika prema njima, kao prema dobrim vojnicima, imao i dosta obzira. Da ih jednom urazumi, Mletačka Republika reši da uskoke kažnjava sama, i to nemilosrdno. To izazva krvave sukobe i dovede, najzad, do takozvanoga uskočkoga rata, kojem uskočko pitanje nije bio glavni razlog, ali za koji je ono dalo povod i za svet najubedljiviju motivaciju. Mlečani su želeli, ukoliko im to mogne poći za rukom, da suzbijanjem uskoka sa Primorja i njihovim obezoružanjem ili dobijanjem Senja suzbiju ujedno i austrisku vlast u neposrednoj blizini Dalmacije, jer im je ona bila nezgodna iz više razloga. God. 1615., kad su Mlečani neku vrstu blokade Senja proširili na celo hrvatsko Primorje i počeli prava neprijateljstva, ušli su u borbu sa njima i ostali senjski susedi pod vođstvom Nikole Frankopana, bivšeg senjskog kapetana, a iduće godine uđe u rat i sama Austrija. Ali, ratno područje u tom austrisko-mletačkom ratu nije bilo više hrvatsko Primorje nego područje Gorice i Gradiške, što je najbolji dokaz da uskočko pitanje nije bilo glavni razlog za sukob, nego da su bili posredi i drugi interesi. U tome ratu učestvovali su kao najamnici u mletačkoj vojsci, sem Talijana, mnogi Francuzi, Švajcarci i Holanđani; za rat su se živo interesovali papa, Španija, Turska, a i druge zemlje. Stoga nije čudo što su uskoci postali predmet razgovora cele Evrope, obaveštavane uglavnom od njihovih protivnika. Posredovanjem papske kurije rat je naskoro obustavljen. Mirom, sklopljenim čak u Madridu, 16. septembra god. 1617., Austrija je, zauzeta drugim brigama, popustila Mlecima. Među drugim stvarima, i u uskočkome pitanju. U Senj dođe nemački garnizon, a uskoci biše odatle i iz Primorja nasilno preseljeni u unutrašnjost, ponajviše oko Otočca, Brinja, Brloga, Gomirja i u Žumberak. U vanredno lepoj narodnoj pesmi o Smrti Senjanina Ive (Vlatkovića), koji je bio savremenik ovih događaja, ostao je jasan trag ovoga rasula, kad je »Senje tama popanula«, jer je imalo »pusto ostanuti«, i kad se teško ranjeni Ivo sa sedamnaest rana vraća kući, da umre posle borbe »u zemlji Taliji«. Preseljavanje nije ipak izvedeno potpuno radikalno; nešto se uskoka zadržalo i tu i u okolini; ali, Senj je bio teško i vidno pogođen.