Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.15
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Турска офанзива после год. 1690. — 2. Карловачки мир.
Турска војска, која је год. 1690. одбацила Аустријанце из целе Србије, јужне и северне, пошто се одморила и нешто попунила, прешла је год. 1691. Саву и Дунав, да поврати изгубљене поседе и на тој страни. Али, кад Сланкамена, 9. августа, претрпела је пораз, изгубивши главнога вођа, енергичнога великога везира Мустафу Ћуприлића, и на 20.000 људи. Са хришћанске стране пао је између осталих Адам Зрињски, син бана Николе, последњи свога рода. »Битка код Сланкамена значајна беше по српски народ стога што је то последњи бој у којем су се Срби, као компактна целина и као царски савезници, под својим командантом, борили против Турака«. У борби их је учествовало око 10.000, под вођством Јована Монастирлије, а као трофеј победе, којој су знатно допринели, предали су 34 отете турске заставе. Заузета и сувише на западу, Аустрија није могла да искористи ову победу и пође за разбијеним Турцима; нешто успеха постигла је само у по њу фаталном Ердељу. Аустриски покушај да се год. 1693. докопају Београда завршио се великим неуспехом; из одушевљења прозвао је тада велики везир Београд »местом среће«, Хајр-ул-билад, и сам је султан, Ахмет II, дошао у град, да покаже своју радост због тога. Са више среће ратовао је тада хрватски бан гроф Адам Баћањи по босанској Крајини, где је освојио неколико важнијих градова као Нови, Крупу и Кладушу.
Ни Млечанима, који су овај рат у Далмацији и Приморју уопште водили малим средствима, ствари нису ишле према надањима. Племена из унутрашњости Херцеговине и Црне Горе, која испочетка беху вољна да им се придруже и која изазваше местимичне устанке, стала су малаксавати кад су видела да Млечани неће да се реше на веће потезе. Када су 17. септембра год. 1692. Млечани били присиљени да напусте Цетиње, где су пре одласка »лагумали« манастир, њихов углед паде нагло. У првој половини год. 1693. морали су да се повуку у околину Новога испред Турака и калуђери требињскога манастира званога Тврдоша, који су се, истина, год. 1688., нудили Аустрији, али после пристали уз Млетке. Млечани су мало касније, августа 1694., преотели манастир, али га нису могли одржати, па су га, исто као и цетињски, пре поласка дигли у ваздух. Нешто боље среће били су Млечани у долини Неретве, где су год. 1693.—1694. освојили важну Габелу, старо трговачко место (које је од њих добило своје талијанско име уместо старог словенског назива Дријева), лепи Почитељ, старо краљевско бродоградилиште, и важни Читлук на доњој Неретви. Али, зато су на даљем продирању, низ Попово, према Љубињу и Стоцу, били сузбијени.
Када је на турски престо, почетком фебруара год. 1695., дошао борбени султан Мустафа II, Турска је прегла поново на офанзиву. Већ у лето те године султанова војска постиже успехе, нарочито у Банату и Ердељу. Бечки двор добро је видео како његова раздвојена снага није довољна да сломије Турску толико да ова пристане на частан мир са њим, и стога је почео тражити нове савезнике. Придобио је, најзад, 8. фебруара год. 1697., рускога цара Петра Великога, који је одавно тежио да континенталну Русију изведе на море, и то не само на Балтичко, него и на Црно. Када је тако добила савезника моћна и поуздана, јер је пред њим био јасан циљ, решила се Аустрија да дугом рату са Турцима учини једном крај. Спремајући офанзиву, она је на чело своје војске поставила једнога још млада али необично амбициозна и ретко способна војсковођа, принца Евгена Савојскога. Тај је брзо оправдао указано му поверење. У великој битци код Сенте, 1. септембра год. 1697., била је потпуно потучена турска војска, у којој се налазио сам султан, који се једва спасао. После те победе кренуо се принц Евген са релативно мало војске (6.500 људи, од којих су 4.000 били коњаници) на један вратоломан поход у средиште Босне. Почетком октобра прешао је он Саву и долином Босне упутио се према Сарајеву. Сем код врандучкога кланца није готово нигде наишао на отпор, јер је босански паша са својом војском страдао код Сенте, а уплашено становништво није знало да организује отпор. 13. октобра ушао је Евген у Сарајево, где је три дана харао и онда запалио варош, не правећи разлике између хришћанских и муслиманских имања. На повратку он је са собом водио силан плен и у материјалу и у људству; православне и католике кретао је да их силом насели по Славонији и Угарској, али се добар део ових првих вратио наскоро кућама. Неузнемираван ни од кога, као са каква излета, вратио се принц Евген са овога похода, крајем октобра.
То је био и последњи већи подвиг овога рата. Турски пораз деловао је на султана, и он је био вољан да се мири; велика исцрпеност натеривала је на то и Аустрију и Млетачку Републику. Тако је, после дужих преговора, дошло најзад до мира, који је склопљен у Сремским Карловцима 16./26. јануара г. 1699. Тим миром Аустрија је добила целу Угарску сем темишварскога Баната, затим сву Славонију без југоисточнога Срема са Митровицом, а Хрватској су границе померене до Уне и Велебита. Тврди Бихаћ, који су Турци храбро одбранили више пута, а нарочито год. 1697., остаде у њиховој власти. На линији Саве Турци су задржали и тврде градове Дубицу, Јасеновац и Градишку. Млечани су у Далмацији добили релативно мало. На југу су постали потпуно господари Боке, задржавши Нови са његовом околином, где се сместише избегли Херцеговци, а на северу присвојише Книн и сињску крајину и јужније од њих Вргорац и Габелу. Дубровачка Република, бојећи се непосредних граница са Млечанима, израдила је у преговорима за тај мир да Турцима остану извесни делови далматинскога подручја на северној и јужној граници њихове мале »државе«, да их тако Турци раставе од Млечана. Турци су у Херцеговини доиста добили два излаза на море, у Суторини и Клеку, и одржали су их ове до год. 1878. Толики је, ето, био страх Дубровачке Републике од Млечана да је више волела непосредан додир са Турцима него са њима; та чињеница, више и јасније него све друго, казује њихове узајамне односе!