Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.14

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
XIV. Велика сеоба Срба у угарске земље.

1. Српске привилегије. — 2. Питање Ђорђа Бранковића.


Аустриска војска, бачена из јужне Србије, није могла да се одржи ни у северној. Надирање Турака заустављено је само привремено на појединим утврђеним местима; али, није успело да се спречи. Аустрија, и сувише заузета према Француској, није могла да баци нову војску на балканско ратиште и да тако одржи бар подручје испред Саве и Дунава. Једини излаз био је да се поново, срдачно и са великим обећањима, апелује на балканске народе, у првом реду на Србе, делимично огорчене поступцима извесних заповедника а готово потпуно обесхрабрене поразом и повлачењем, да би се поново придружили царској војсци и да са новим полетом ударе на Турке. Аустриски ђенерал, гроф Л. Марсиљи опомињао је двор на раније везе патријархове са Пиколоминијем и препоручивао да се он свакако позове на сарадњу. Доиста, цар Леополд упутио је 6. априла год. 1690. свој проглас народима Албаније, Србије, Мизије, Бугарске, Илирије, Маћедоније и Рашке, и једно писмо патријарху Арсенију. Ј. Радонић упозорио је да читав овај проглас са старим именима Мизије и Илирије, која у народу нису више постојала и која су, очевидно, књижевнога порекла, стоји у вези са прогласом Ђорђа Бранковића из год. 1688., и да је читава ова апострофа, у журби, позајмљена отуда. Из Бранковићева прогласа узето је и обећање Србима да могу слободно изабрати свог народног војводу, што сам народ тада још није тражио. У прогласу су се, иначе, Срби позивали на устанак и да помогну исхрану војске, а зато им је, под царском влашћу која ће заменити турску, обећавана слобода вере и пажење њихових стечених права.

Српски патријарх, свештенство и народни главари, који су се са њим нашли у Београду, сазвали су ту један повећи збор црквених и световних лица и из суседних сремских и банатских области, на који се стекло, поред патријарха, 5 владика, 11 капетана, 7 игумана (од којих само 2 из Србије: студенички и сопоћански) и неколико других лица. На томе збору они 18. јуна решише да у име своје пошљу цару владику Исаију Ђаковића са молбом да им цар призна ове захтеве: 1. слободу вере, а да се »било тко би био« другога рода и језика не меша у њихове послове; 2. црквену самоуправу, какву су имали и дотад (»наше србско племе самовластно бити, архиепископа начинати от нашега рода и језика србскаго«) с изричном напоменом да се, сем цара, нико други од световњака не може мешати у јурисдикцију цркве. Ван икакве је сумње да је пуномоћ за Исаију, »ову нашу књигу креденцоналиш«, писао неки »пречанин«,. човек који је живео међу католицима (свештенике зове редовницима) и у вези са људима из Угарске и Хрватске; он стога и пише Леополду као »преузвишеној круни царској и светлому краљу нашему«. Привилегије које су Срби тражили имале су, као и под Турцима, да обухвате цео српски народ под влашћу хабзбуршке куће, тада и у будућности »по васеј Сервији и Булгарији и Јустинијанији и Далмацији и Босни,. Илирији и Херцеговини, и Черној Гори до мора, и Хрвацкој и Угарској, Сирмији, Јанополији, земљам де је год под частним крилом светлаго цара римскаго, где се находе сад и после«. О војводи и о његовом слободном избору нема у томе акту никаква помена, као ни о посебном територију за Србе као о некој војводини; мисао о томе потицала је лично од Ђорђа Бранковића, а не из сама народа. Народ је свикао да у патријарху гледа главну власт, духовну и моралну, која је далеко изнад свих других; поједине војводе и кнезови и капетани имали су много ужу власт, племенску и локалну, и ниједан од њих није се дигао дотле да би се истицао поред патријарха као раван њему. Стога им није ни падало на ум да траже обезбеђење власти за њега.

Ванредно је важно писмо што га је патријарх упутио цару Леополду. На збор се, вели он, скупио народ »словено-српске земље, босанскога и херцеговачкога сабрања, до пола Бугарске и далматинских крајева, дела »земље Подгорице« и околних њених села, јоанопољскога предела народа и свих околних крајева земље наше«. Код патријарха се, као што је јасно, под том ознаком, казаном у једнини земља наша, осећа да је он, у традицији обновљене пећске Патријаршије, све подручје на којем наш народ станује замишљао и сматрао као целину. Јединство наших земаља, и према томе и јединство народа који у њима живи, за њ је потпуно одређен појам. Пада, даље, у очи да он не говори о историским границама и областима српскога подручја него да он као нашу земљу сматра све оке области у којима се тада налазио наш народ и над којим се распростирала његова власт; за њ не постоје историске границе него границе стварног и живог народног поседа, мада пише да те границе »определише нам у давнини самодржавни и светопочивши краљи наши«.

На томе сабору од 18. јуна признат је, по својој жељи, цар Леополд као наследни господар српскога народа; »што бесмо од триста и једно лето изгубили (1690.—301=1389.), то у данима при држави светлога царства и велможаставнога цара нашега нађосмо то опет«. Косово, по народној традицији, било је и место и догађај губитка народне државе; такво схватање има, ето, и патријарх, који се, иначе, како сам вели, обавештавао и по хроникама.

У Бечу су били вољни да одговоре српским жељама. Када већ није могуће да Срби остану на своме подручју, како је он у својој поруци од 6. априла тражио, онда је боље превести их у опустошене крајеве преко Саве и Дунава и направити од њих нову Војничку Границу. И као војничка и као радна снага Срби нису били елеменат за одбацивање. Пристајући да даде Србима повластице, цар је учинио са њима исто оно што су чинили и његови претходници са српским досељеницима у Хрватској и Славонији: повластице им је дао лично он као непосредни господар земље и везао их је за себе, односно за двор, обилазећи потпуно мађарске државне сталеже, мада су се Срби имали населити на земљишту круне Св. Стевана. Примајући жеље српске претставке од 18. јула, цар је 21. августа год. 1690. издао свој акт о томе и тако дао, доиста, праву црквену аутономију српскоме народу. Али, спочетка је хтео да је даде са једним крупним ограничењем. Власт патријархову он није мислио да призна над целом српском црквом, него само над подручјем испод Саве и Дунава, јер је, под сугестијом језуита, хтео да остави одвојене од патријарха раније насељене Србе по Славонији и Хрватској, где је рад на унији већ био почео да доноси известан плод. Исаија Ђаковић дознао је за времена за то и спречио је тај акт, тако да су царске привилегије одговарале више српским жељама; условљене су биле само верношћу Срба цару. Међутим, што нису могли да протуре тада, покушаваће да остваре католички дворски кругови кроз читаву прву половину XVIII века, и задаће тим својим тежњама много невоља српскоме народу.

Мало после тога, када је цар потписао свој акт са привилегијама за Србе, почело је турско надирање кроз северну Србију јачим темпом, у вези са њиховим успесима у Ердељу. Турци су напредовали у два правца, од Ниша и од Видина. Београд је пао 28. септембра год. 1690. Пре његова пада пребацио се патријарх са својим људима преко Саве и, не смејући због турских успеха у Банату да остане у Бачкој, он се упути на север, у Коморан и Сент Андрију. Избеглица, који су са њим дошли, било је, по речима једног патријарховог писма, »више од 30.000 душа«, а не 36.000 породица, како се некада говорило. У самој Мађарској долазак српских избеглица не би био радо виђен, да су они дошли чак и у неком споразуму са њиховим сталежима; овако, Мађари су у њима гледали само нежељене госте и правили су им много тешкоћа.

Ту, у Мађарској, Срби се заинтересоваше ближе и за свога несуђеног деспота Ђорђа Бранковића. Исаија Ђаковић дошао је у Бечу у додир са њим, поверовао његовим причањима и кренуо после, по повратку, међу Србима његово питање. Код Срба, пуних историских сећања, вест да живи један потомак старих српских деспота, и да је тај, као и они, био уведен у покрет Аустрије против Турака, и да је сада повучен и затворен без видна разлога, изазва разумљиво саучешће за њ. Тада се тек у народу јави тежња, свакако под сугестијом његових предлога, да Срби обнове своју деспотовину као посебно подручје, које ће бити под аустриском врховном влашћу, али носити њихово обележје. Срби стога изабраше, у Будиму, марта год. 1691., Ђорђа Бранковића за свога деспота. Тако он, захваљујући своме презимену и своме удесу, успе ипак да постигне бар теориски оно што је некад замишљао, а у Срба оживе поново жеља да добију своју државу и свога световног господара. Бранковић се потом, год. 1692., у једноме своме акту сам титулише: »самодержавни деспот земљи славеносербској и всего Илирика« и др., мада од његова самодржавства уствари још није било ништа. Бечки двор није примио српске жеље да се гроф Ђорђе Бранковић пусти и да им постане деспот или војвода, али их није ни сасвим одбио. Уместо војводе Беч им је дао, као војводина заменика, Јована Монастирлију, »подвојводу«, човека чији су преци раније прешли у Угарску, можда из Битоља (Монастира); а решење Бранковићева питања одлагали су до бољих прилика. Да задовоље Србе, у Бечу су 10./20. августа год. 1691. дали објавити прошлогодишњи акт о српским привилегијама и преко угарске Дворске канцеларије, да га на тај начин озваниче и према угарским сталежима. У њему је стога помен угарскога и хрватскога подручја дошао на прво место, да се јасно види како се привилегије засад односе баш на Србе тих краљевстава у првом реду. Сем тога, са нарочитим обзиром на ово српско тражење посебнога војводе или подвојводе и на његов положај и надлежност, овај акт наглашавао је да патријарх остаје поглавица Срба у свима духовним и световним стварима; војвода, дакле, имао би бити потчињен њему. Другим речима, Беч је појачавао власт патријархову, као мање опасну, на рачун власти евентуалног световног поглавице Срба, чије би амбиције једног дана могле да се јаве на уштрб интереса царске куће или целине Аустриске Царевине.