Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.15

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


četrti period.
XV. Kraj Svetog saveza.

1. Turska ofanziva posle god. 1690. — 2. Karlovački mir.


Turska vojska, koja je god. 1690. odbacila Austrijance iz cele Srbije, južne i severne, pošto se odmorila i nešto popunila, prešla je god. 1691. Savu i Dunav, da povrati izgubljene posede i na toj strani. Ali, kad Slankamena, 9. avgusta, pretrpela je poraz, izgubivši glavnoga vođa, energičnoga velikoga vezira Mustafu Ćuprilića, i na 20.000 ljudi. Sa hrišćanske strane pao je između ostalih Adam Zrinjski, sin bana Nikole, poslednji svoga roda. »Bitka kod Slankamena značajna beše po srpski narod stoga što je to poslednji boj u kojem su se Srbi, kao kompaktna celina i kao carski saveznici, pod svojim komandantom, borili protiv Turaka«. U borbi ih je učestvovalo oko 10.000, pod vođstvom Jovana Monastirlije, a kao trofej pobede, kojoj su znatno doprineli, predali su 34 otete turske zastave. Zauzeta i suviše na zapadu, Austrija nije mogla da iskoristi ovu pobedu i pođe za razbijenim Turcima; nešto uspeha postigla je samo u po nju fatalnom Erdelju. Austriski pokušaj da se god. 1693. dokopaju Beograda završio se velikim neuspehom; iz oduševljenja prozvao je tada veliki vezir Beograd »mestom sreće«, Hajr-ul-bilad, i sam je sultan, Ahmet II, došao u grad, da pokaže svoju radost zbog toga. Sa više sreće ratovao je tada hrvatski ban grof Adam Baćanji po bosanskoj Krajini, gde je osvojio nekoliko važnijih gradova kao Novi, Krupu i Kladušu.

Ni Mlečanima, koji su ovaj rat u Dalmaciji i Primorju uopšte vodili malim sredstvima, stvari nisu išle prema nadanjima. Plemena iz unutrašnjosti Hercegovine i Crne Gore, koja ispočetka behu voljna da im se pridruže i koja izazvaše mestimične ustanke, stala su malaksavati kad su videla da Mlečani neće da se reše na veće poteze. Kada su 17. septembra god. 1692. Mlečani bili prisiljeni da napuste Cetinje, gde su pre odlaska »lagumali« manastir, njihov ugled pade naglo. U prvoj polovini god. 1693. morali su da se povuku u okolinu Novoga ispred Turaka i kaluđeri trebinjskoga manastira zvanoga Tvrdoša, koji su se, istina, god. 1688., nudili Austriji, ali posle pristali uz Mletke. Mlečani su malo kasnije, avgusta 1694., preoteli manastir, ali ga nisu mogli održati, pa su ga, isto kao i cetinjski, pre polaska digli u vazduh. Nešto bolje sreće bili su Mlečani u dolini Neretve, gde su god. 1693.—1694. osvojili važnu Gabelu, staro trgovačko mesto (koje je od njih dobilo svoje talijansko ime umesto starog slovenskog naziva Drijeva), lepi Počitelj, staro kraljevsko brodogradilište, i važni Čitluk na donjoj Neretvi. Ali, zato su na daljem prodiranju, niz Popovo, prema Ljubinju i Stocu, bili suzbijeni.

Kada je na turski presto, početkom februara god. 1695., došao borbeni sultan Mustafa II, Turska je pregla ponovo na ofanzivu. Već u leto te godine sultanova vojska postiže uspehe, naročito u Banatu i Erdelju. Bečki dvor dobro je video kako njegova razdvojena snaga nije dovoljna da slomije Tursku toliko da ova pristane na častan mir sa njim, i stoga je počeo tražiti nove saveznike. Pridobio je, najzad, 8. februara god. 1697., ruskoga cara Petra Velikoga, koji je odavno težio da kontinentalnu Rusiju izvede na more, i to ne samo na Baltičko, nego i na Crno. Kada je tako dobila saveznika moćna i pouzdana, jer je pred njim bio jasan cilj, rešila se Austrija da dugom ratu sa Turcima učini jednom kraj. Spremajući ofanzivu, ona je na čelo svoje vojske postavila jednoga još mlada ali neobično ambiciozna i retko sposobna vojskovođa, princa Evgena Savojskoga. Taj je brzo opravdao ukazano mu poverenje. U velikoj bitci kod Sente, 1. septembra god. 1697., bila je potpuno potučena turska vojska, u kojoj se nalazio sam sultan, koji se jedva spasao. Posle te pobede krenuo se princ Evgen sa relativno malo vojske (6.500 ljudi, od kojih su 4.000 bili konjanici) na jedan vratoloman pohod u središte Bosne. Početkom oktobra prešao je on Savu i dolinom Bosne uputio se prema Sarajevu. Sem kod vrandučkoga klanca nije gotovo nigde naišao na otpor, jer je bosanski paša sa svojom vojskom stradao kod Sente, a uplašeno stanovništvo nije znalo da organizuje otpor. 13. oktobra ušao je Evgen u Sarajevo, gde je tri dana harao i onda zapalio varoš, ne praveći razlike između hrišćanskih i muslimanskih imanja. Na povratku on je sa sobom vodio silan plen i u materijalu i u ljudstvu; pravoslavne i katolike kretao je da ih silom naseli po Slavoniji i Ugarskoj, ali se dobar deo ovih prvih vratio naskoro kućama. Neuznemiravan ni od koga, kao sa kakva izleta, vratio se princ Evgen sa ovoga pohoda, krajem oktobra.

To je bio i poslednji veći podvig ovoga rata. Turski poraz delovao je na sultana, i on je bio voljan da se miri; velika iscrpenost naterivala je na to i Austriju i Mletačku Republiku. Tako je, posle dužih pregovora, došlo najzad do mira, koji je sklopljen u Sremskim Karlovcima 16./26. januara g. 1699. Tim mirom Austrija je dobila celu Ugarsku sem temišvarskoga Banata, zatim svu Slavoniju bez jugoistočnoga Srema sa Mitrovicom, a Hrvatskoj su granice pomerene do Une i Velebita. Tvrdi Bihać, koji su Turci hrabro odbranili više puta, a naročito god. 1697., ostade u njihovoj vlasti. Na liniji Save Turci su zadržali i tvrde gradove Dubicu, Jasenovac i Gradišku. Mlečani su u Dalmaciji dobili relativno malo. Na jugu su postali potpuno gospodari Boke, zadržavši Novi sa njegovom okolinom, gde se smestiše izbegli Hercegovci, a na severu prisvojiše Knin i sinjsku krajinu i južnije od njih Vrgorac i Gabelu. Dubrovačka Republika, bojeći se neposrednih granica sa Mlečanima, izradila je u pregovorima za taj mir da Turcima ostanu izvesni delovi dalmatinskoga područja na severnoj i južnoj granici njihove male »države«, da ih tako Turci rastave od Mlečana. Turci su u Hercegovini doista dobili dva izlaza na more, u Sutorini i Kleku, i održali su ih ove do god. 1878. Toliki je, eto, bio strah Dubrovačke Republike od Mlečana da je više volela neposredan dodir sa Turcima nego sa njima; ta činjenica, više i jasnije nego sve drugo, kazuje njihove uzajamne odnose!