Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.14

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


četrti period.
XIV. Velika seoba Srba u ugarske zemlje.

1. Srpske privilegije. — 2. Pitanje Đorđa Brankovića.


Austriska vojska, bačena iz južne Srbije, nije mogla da se održi ni u severnoj. Nadiranje Turaka zaustavljeno je samo privremeno na pojedinim utvrđenim mestima; ali, nije uspelo da se spreči. Austrija, i suviše zauzeta prema Francuskoj, nije mogla da baci novu vojsku na balkansko ratište i da tako održi bar područje ispred Save i Dunava. Jedini izlaz bio je da se ponovo, srdačno i sa velikim obećanjima, apeluje na balkanske narode, u prvom redu na Srbe, delimično ogorčene postupcima izvesnih zapovednika a gotovo potpuno obeshrabrene porazom i povlačenjem, da bi se ponovo pridružili carskoj vojsci i da sa novim poletom udare na Turke. Austriski đeneral, grof L. Marsilji opominjao je dvor na ranije veze patrijarhove sa Pikolominijem i preporučivao da se on svakako pozove na saradnju. Doista, car Leopold uputio je 6. aprila god. 1690. svoj proglas narodima Albanije, Srbije, Mizije, Bugarske, Ilirije, Maćedonije i Raške, i jedno pismo patrijarhu Arseniju. J. Radonić upozorio je da čitav ovaj proglas sa starim imenima Mizije i Ilirije, koja u narodu nisu više postojala i koja su, očevidno, književnoga porekla, stoji u vezi sa proglasom Đorđa Brankovića iz god. 1688., i da je čitava ova apostrofa, u žurbi, pozajmljena otuda. Iz Brankovićeva proglasa uzeto je i obećanje Srbima da mogu slobodno izabrati svog narodnog vojvodu, što sam narod tada još nije tražio. U proglasu su se, inače, Srbi pozivali na ustanak i da pomognu ishranu vojske, a zato im je, pod carskom vlašću koja će zameniti tursku, obećavana sloboda vere i paženje njihovih stečenih prava.

Srpski patrijarh, sveštenstvo i narodni glavari, koji su se sa njim našli u Beogradu, sazvali su tu jedan poveći zbor crkvenih i svetovnih lica i iz susednih sremskih i banatskih oblasti, na koji se steklo, pored patrijarha, 5 vladika, 11 kapetana, 7 igumana (od kojih samo 2 iz Srbije: studenički i sopoćanski) i nekoliko drugih lica. Na tome zboru oni 18. juna rešiše da u ime svoje pošlju caru vladiku Isaiju Đakovića sa molbom da im car prizna ove zahteve: 1. slobodu vere, a da se »bilo tko bi bio« drugoga roda i jezika ne meša u njihove poslove; 2. crkvenu samoupravu, kakvu su imali i dotad (»naše srbsko pleme samovlastno biti, arhiepiskopa načinati ot našega roda i jezika srbskago«) s izričnom napomenom da se, sem cara, niko drugi od svetovnjaka ne može mešati u jurisdikciju crkve. Van ikakve je sumnje da je punomoć za Isaiju, »ovu našu knjigu kredenconališ«, pisao neki »prečanin«,. čovek koji je živeo među katolicima (sveštenike zove redovnicima) i u vezi sa ljudima iz Ugarske i Hrvatske; on stoga i piše Leopoldu kao »preuzvišenoj kruni carskoj i svetlomu kralju našemu«. Privilegije koje su Srbi tražili imale su, kao i pod Turcima, da obuhvate ceo srpski narod pod vlašću habzburške kuće, tada i u budućnosti »po vasej Serviji i Bulgariji i Justinijaniji i Dalmaciji i Bosni,. Iliriji i Hercegovini, i Černoj Gori do mora, i Hrvackoj i Ugarskoj, Sirmiji, Janopoliji, zemljam de je god pod častnim krilom svetlago cara rimskago, gde se nahode sad i posle«. O vojvodi i o njegovom slobodnom izboru nema u tome aktu nikakva pomena, kao ni o posebnom teritoriju za Srbe kao o nekoj vojvodini; misao o tome poticala je lično od Đorđa Brankovića, a ne iz sama naroda. Narod je svikao da u patrijarhu gleda glavnu vlast, duhovnu i moralnu, koja je daleko iznad svih drugih; pojedine vojvode i knezovi i kapetani imali su mnogo užu vlast, plemensku i lokalnu, i nijedan od njih nije se digao dotle da bi se isticao pored patrijarha kao ravan njemu. Stoga im nije ni padalo na um da traže obezbeđenje vlasti za njega.

Vanredno je važno pismo što ga je patrijarh uputio caru Leopoldu. Na zbor se, veli on, skupio narod »sloveno-srpske zemlje, bosanskoga i hercegovačkoga sabranja, do pola Bugarske i dalmatinskih krajeva, dela »zemlje Podgorice« i okolnih njenih sela, joanopoljskoga predela naroda i svih okolnih krajeva zemlje naše«. Kod patrijarha se, kao što je jasno, pod tom oznakom, kazanom u jednini zemlja naša, oseća da je on, u tradiciji obnovljene pećske Patrijaršije, sve područje na kojem naš narod stanuje zamišljao i smatrao kao celinu. Jedinstvo naših zemalja, i prema tome i jedinstvo naroda koji u njima živi, za nj je potpuno određen pojam. Pada, dalje, u oči da on ne govori o istoriskim granicama i oblastima srpskoga područja nego da on kao našu zemlju smatra sve oke oblasti u kojima se tada nalazio naš narod i nad kojim se rasprostirala njegova vlast; za nj ne postoje istoriske granice nego granice stvarnog i živog narodnog poseda, mada piše da te granice »opredeliše nam u davnini samodržavni i svetopočivši kralji naši«.

Na tome saboru od 18. juna priznat je, po svojoj želji, car Leopold kao nasledni gospodar srpskoga naroda; »što besmo od trista i jedno leto izgubili (1690.—301=1389.), to u danima pri državi svetloga carstva i velmožastavnoga cara našega nađosmo to opet«. Kosovo, po narodnoj tradiciji, bilo je i mesto i događaj gubitka narodne države; takvo shvatanje ima, eto, i patrijarh, koji se, inače, kako sam veli, obaveštavao i po hronikama.

U Beču su bili voljni da odgovore srpskim željama. Kada već nije moguće da Srbi ostanu na svome području, kako je on u svojoj poruci od 6. aprila tražio, onda je bolje prevesti ih u opustošene krajeve preko Save i Dunava i napraviti od njih novu Vojničku Granicu. I kao vojnička i kao radna snaga Srbi nisu bili elemenat za odbacivanje. Pristajući da dade Srbima povlastice, car je učinio sa njima isto ono što su činili i njegovi prethodnici sa srpskim doseljenicima u Hrvatskoj i Slavoniji: povlastice im je dao lično on kao neposredni gospodar zemlje i vezao ih je za sebe, odnosno za dvor, obilazeći potpuno mađarske državne staleže, mada su se Srbi imali naseliti na zemljištu krune Sv. Stevana. Primajući želje srpske pretstavke od 18. jula, car je 21. avgusta god. 1690. izdao svoj akt o tome i tako dao, doista, pravu crkvenu autonomiju srpskome narodu. Ali, spočetka je hteo da je dade sa jednim krupnim ograničenjem. Vlast patrijarhovu on nije mislio da prizna nad celom srpskom crkvom, nego samo nad područjem ispod Save i Dunava, jer je, pod sugestijom jezuita, hteo da ostavi odvojene od patrijarha ranije naseljene Srbe po Slavoniji i Hrvatskoj, gde je rad na uniji već bio počeo da donosi izvestan plod. Isaija Đaković doznao je za vremena za to i sprečio je taj akt, tako da su carske privilegije odgovarale više srpskim željama; uslovljene su bile samo vernošću Srba caru. Međutim, što nisu mogli da proture tada, pokušavaće da ostvare katolički dvorski krugovi kroz čitavu prvu polovinu XVIII veka, i zadaće tim svojim težnjama mnogo nevolja srpskome narodu.

Malo posle toga, kada je car potpisao svoj akt sa privilegijama za Srbe, počelo je tursko nadiranje kroz severnu Srbiju jačim tempom, u vezi sa njihovim uspesima u Erdelju. Turci su napredovali u dva pravca, od Niša i od Vidina. Beograd je pao 28. septembra god. 1690. Pre njegova pada prebacio se patrijarh sa svojim ljudima preko Save i, ne smejući zbog turskih uspeha u Banatu da ostane u Bačkoj, on se uputi na sever, u Komoran i Sent Andriju. Izbeglica, koji su sa njim došli, bilo je, po rečima jednog patrijarhovog pisma, »više od 30.000 duša«, a ne 36.000 porodica, kako se nekada govorilo. U samoj Mađarskoj dolazak srpskih izbeglica ne bi bio rado viđen, da su oni došli čak i u nekom sporazumu sa njihovim staležima; ovako, Mađari su u njima gledali samo neželjene goste i pravili su im mnogo teškoća.

Tu, u Mađarskoj, Srbi se zainteresovaše bliže i za svoga nesuđenog despota Đorđa Brankovića. Isaija Đaković došao je u Beču u dodir sa njim, poverovao njegovim pričanjima i krenuo posle, po povratku, među Srbima njegovo pitanje. Kod Srba, punih istoriskih sećanja, vest da živi jedan potomak starih srpskih despota, i da je taj, kao i oni, bio uveden u pokret Austrije protiv Turaka, i da je sada povučen i zatvoren bez vidna razloga, izazva razumljivo saučešće za nj. Tada se tek u narodu javi težnja, svakako pod sugestijom njegovih predloga, da Srbi obnove svoju despotovinu kao posebno područje, koje će biti pod austriskom vrhovnom vlašću, ali nositi njihovo obeležje. Srbi stoga izabraše, u Budimu, marta god. 1691., Đorđa Brankovića za svoga despota. Tako on, zahvaljujući svome prezimenu i svome udesu, uspe ipak da postigne bar teoriski ono što je nekad zamišljao, a u Srba ožive ponovo želja da dobiju svoju državu i svoga svetovnog gospodara. Branković se potom, god. 1692., u jednome svome aktu sam tituliše: »samoderžavni despot zemlji slavenoserbskoj i vsego Ilirika« i dr., mada od njegova samodržavstva ustvari još nije bilo ništa. Bečki dvor nije primio srpske želje da se grof Đorđe Branković pusti i da im postane despot ili vojvoda, ali ih nije ni sasvim odbio. Umesto vojvode Beč im je dao, kao vojvodina zamenika, Jovana Monastirliju, »podvojvodu«, čoveka čiji su preci ranije prešli u Ugarsku, možda iz Bitolja (Monastira); a rešenje Brankovićeva pitanja odlagali su do boljih prilika. Da zadovolje Srbe, u Beču su 10./20. avgusta god. 1691. dali objaviti prošlogodišnji akt o srpskim privilegijama i preko ugarske Dvorske kancelarije, da ga na taj način ozvaniče i prema ugarskim staležima. U njemu je stoga pomen ugarskoga i hrvatskoga područja došao na prvo mesto, da se jasno vidi kako se privilegije zasad odnose baš na Srbe tih kraljevstava u prvom redu. Sem toga, sa naročitim obzirom na ovo srpsko traženje posebnoga vojvode ili podvojvode i na njegov položaj i nadležnost, ovaj akt naglašavao je da patrijarh ostaje poglavica Srba u svima duhovnim i svetovnim stvarima; vojvoda, dakle, imao bi biti potčinjen njemu. Drugim rečima, Beč je pojačavao vlast patrijarhovu, kao manje opasnu, na račun vlasti eventualnog svetovnog poglavice Srba, čije bi ambicije jednog dana mogle da se jave na uštrb interesa carske kuće ili celine Austriske Carevine.