Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.1
| ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Uslovi turskih uspeha. — 2. Turci prema pravoslavnima i katolicima. — 3. Islamizacija. — 4. Turci prema Srbima. — 5. Srpski jezik na Porti. — 6. Položaj zemljoradnika pod Turcima. — 7. Danak u krvi. — 8. Podizanje gradova u Turskoj.
Obrazovanje turske države u Evropi pretstavlja jedan od najzanimljivijih i najsloženijih istoriskih fenomena. Jedno brojno neveliko ratničko pleme srušilo je ne samo dve balkanske carevine, nego i čitav niz drugih malih balkanskih država, a posle njih i jednu, vojnički dosta jaku, srednjoevropsku kraljevinu. Koje su vrline i preimućstva toga plemena? Koje mane i nedostaci pobeđenih?
U istoriji je bilo često pojava da su male ali dobro organizovane vojne grupe pokoravale daleko nadmoćnija plemena, kao na primer Bugari balkanske a Varjazi ruske Slovene; ali, obično se posle toga događalo da su se te male grupe pretapale u pokoreni mnogobrojniji elemenat i gubile dobar deo svojih osobina. Kod Turaka, međutim, proces je bio obratan. Njihova šaka ratnika nije se izgubila u moru grčkog i slovenskog elementa na Balkanu, nego se uporno održavala sve do naših dana, šireći sve do XVII veka svoj uticaj i svoj krug pripadnika. Veru turskih osvajača primale su čitave grupe njihovih neturskih podanika, i zanimljivo, te poturice, mada su etnički ostajale uz svoj prvobitni elemenat, celim svojim drugim osećanjem behu turkomani. Turci su nametali njima svoj mentalitet, ali ne i oni Turcima, bar ne trajno. Pojava ta veoma je retka u istoriji, naročito kada se uzme na um da su Turci za sve vreme svoga vladanja na Balkanu ostali nacionalna manjina na svom sopstvenom području.
Dva glavna preimućstva Turske prema ostalim državama Srednjega veka behu: apsolutna disciplina spojena sa širokim učešćem najsposobnijih. Prave demokratije u Turaka, kao čisto aziskoga naroda, nije bilo nikad, i to je zemlji za dug niz godina uštedelo mnogo kriza. Nu, omogućavanje ljudima od vrednosti da izbiju na površinu i da kao takvi razviju svoje pune sposobnosti bila je pojava koja je ustvari izazivala energije puka i bila u osnovi demokratskog karaktera. Apsolutna disciplina u turskoj carevini bila je zadugo preimućstvo koje nikako nisu imale druge zemlje savremene Evrope. Evropa je bolovala od svojih feudalnih gospodara. Heterogeni interesi pojedinaca teško su se dali dovesti u sklad, a u najviše prilika pojedinci su svoje interese, kao što smo to već viđali kod nas, pretpostavljali opštim. Česte su pojave tadanje Evrope da su vladari ili u sukobu sa jednim delom svoje feudalne gospode ili da su njihova prosta igračka. Za Turaka sultanska volja pretstavljala je vrhovnu i stvarnu snagu. Država je bila sultanska svojina, a pojedinci samo oruđe te volje. Da su sultani bili svesni toga svog preimućstva pred ostalim evropskim vladarima ponajbolje svedoče saveti sultana Bajazita Stevanu Lazareviću, kako ih navodi Konstantin Filozof: »Potrudi se i skrši svoje moćne i privedi ih u svoju volju«. Hrišćanske države na Balkanu satrli su ustvari domaći građanski ratovi; turski osvajači došli su samo da dotuku već prilično izmoždene organizme.
Srednjovekovne feudalne hrišćanske države imale su manje-više tip aristokratskih monarhija. Zvanja i činovi sticahu se po porodičnim vezama; ambicije ne behu uvetovane uvek i stvarnim vrednostima. Stoga naročito često izbijaju krize, kad se protiv nasledne aristokratije diže vojnička, obično skorojevićska, koja svoj položaj zahvaljuje ličnim vrednostima i koje, naravno, hoće da iskoristi i u opštem odnosu u društvu, naročito za vlade slabih gospodara. Mnoge porodice srpskih dinasta XIV i XV veka skorojevićskog su i najviše vojničkog, ređe nižeg činovničkog porekla, kao: Mrnjavčevići, Balšići, Grbljanovići, Kosače, Crnojevići. Novi dvorovi naturuju nove obaveze, nove namete, nov pritisak. To, prirodno, izaziva nezadovoljstvo. Đurđeva Jerina nije od neke male nevolje nazvana prokletom. Narodne tradicije u ovim pitanjima daju dragocenih podataka o raspoloženjima koja su postojala u širokim redovima za vreme opšte dekadencije naših srednjovekovnih država. Još za Vukašina peva narodna pesma
Koliko je zulum postavio:
Što nošaše raja sirotinja,
Što nošaše od svile haljine,
Tad obuče suknene haljine.
Kod Turaka se takve dinastičke ambicije kod velikaša uopšte ne javljaju. Sultani kao Bajazit ili Mehmed II dave rođenu braću da umanje broj pretendenata i da ne dozvole jačanje dinastičkih prohteva u sporednim linijama. Svaki daleki namesnik dobro zna da će ga sultanova ruka brzo dostići i da, posegne li dalje nego što se u Stambolu hoće, ne izostaje kazna koja ne zna za milost. Sultan svoje namesnike, i kad ih ljubazno pozdravlja, zove prosto robovima ili »sklavima«. Njegove su zapovesti otsečne. Kad je god. 1471. naređivao hercegovačkom sandžak-begu da vrati neko roblje Dubrovčanima, Mehmed II je pisao ovakvim tonom: »Da mi veće za to parac ne dođe carstvu na portu govorit, jere u koga se nađe dubrovačko robje ali koje ino imanje tere ga ne vrati neće mu bit uzrok u timaru ali u baščine, veće mu ću zlo učinit ko neće poslušat carstva mi... Tako učini, inako da ne bude«. Ta strogost i uvek budna pažnja sultanova nisu zazirale da na izvesnim, često izloženim, mestima postavljaju ljude koji su bili sunarodnici nedavno pokorenih, članovi njihovih velikaških kuća, čak njihovih dinastija, kao Šabančić u Bosni, Crnojević u Zeti i dr. Zaziranja nije bilo prosto stoga što se na Porti dobro znalo da vlast tih pojedinaca nikad nije bila apsolutna i što su ti ljudi obično dolazili da zauzmu takve položaje posle sloma ranijih pokušaja, drugih težnja i sa oslanjanjima na druge, i kad su imali pred očima vidne dokaze o uzaludnosti opasnih stavova prema Turcima i prema naredbama neumoljive Porte.
Sa Mehmedom II naročito je pojačana centralna sultanska vlast. Zauzeće Carigrada obeležava vidan datum u tome pravcu. Sa Mehmedom Carigrad je dobio stari značaj, postao je i opet središte u koje su bile uprte oči Evrope i Azije i koje njegovom gospodaru daje izuzetan značaj. Sa Carigradom Mehmed je postao prirodan naslednik ne toliko jedne bivše carevine koliko njene carske tradicije. Iz Carigrada se caruje; Carigrad i carstvo postali su nizom vekova za sve narode Balkana i susedstva potpuno identični pojmovi. Mehmed P je, prateći otud orlovskim pogledom stvari, sa planom ukinuo čitav niz nesigurnih vazalskih odnosa i mesto nepouzdanih hrišćanskih dinasta postavljao svoje sandžake ili hrišćanske otpadnike kao svoje namesnike. On nije dozvoljavao drugu orijentaciju sem prema Stambolu.
Njegovi podanici osećali su, doista, da nad njima vlada jaka volja. Sultan je bio štovan, jer se videla njegova snaga. Sem toga, on je onima koji se nisu bunili osiguravao relativno mirniji život nego što ga u to vreme imađahu podanici susednih država. »U unutrašnjosti nove carevine vladao je mir, kao u stara rimska vremena« veli tačno N. Jorga u svojoj Istoriji Turaka. Zanimljivo je u tome pogledu pratiti pisanje savremenih srpskih monaha. Dok Vladislav Gramatik iz žegligovske Crne Gore pominje »velikog i samodržavnog cara muslomanskog Mehmed-bega« (1469., 1473., 1479.), dotle ga drugi, sa periferije, iz plevaljskoga svetotrojičkoga manastira, tamo gde borbe još traju, posmatraju samo kao zavojevača, kao »zločestivoga i zlonaravnoga i nesitoga Judu« (1476.). U jednom rukopisu iz god. 1486., pisanom u kući Ivana Crnojevića, kaže se rezignirano: »za carevanja vrlo krepkoga i previsokoga izmailskoga cara sultana Bajazita, kome Bog popusti silu i krepost nad hrišćanima radi naših grehova i bezakonja«.
Prema pravoslavnoj veri nije Mehmed II preduzimao nasilnih mera. Sam je lično bio, prema pričanju savremenika, verski sasvim ravnodušan. Voleo je, prirodno, one koji su primili islam i time se na vidan način obeležili kao pristalice turske. Ali, nije gonio ni drugih. Sultanija Mara, koju Turci nisu nagnali da pređe u islam, mada je bila njihova sultanija, postala je baš sa Mehmedovom potporom zaštitnik pravoslavlja. Kada se ohridski arhiepiskop Dorotej god. 1466. zamerio sultanu, koji je tada ratovao sa Skender-begom, sultan ga je, sa nekoliko uglednih Ohriđana, nasilno preselio u Carigrad; ali, samu arhiepiskopiju nije ukinuo. Uputio je tamo bivšega carigradskoga patrijarha Marka, koji je postao »prijemnik prestolu ohridskomu«. Sultan je tada podigao u Albaniji »grad veličajši« Konjuh i u nj je god. 1467. dao silom preseliti 15 pravoslavnih kuća iz Skoplja. To preseljavanje u jednu sultansku tvrđavu na granici moglo bi, donekle, značiti i neku vrstu poverenja; ali, kako je vršeno silom i baš iz Skoplja, pre bi se ta mera mogla ipak smatrati kao namerno slabljenje pravoslavnog elementa, razumljivo u jednom po Turke vrlo važnom balkanskom vojničkom i upravnom središtu. Pred kraj XV veka ima vesti da se nesmetano podižu ili popravljaju porušene crkve, a na početku XVI veka gradi se nekoliko novih crkava i manastira. Mihailo iz Ostrovice, pominjani Srbin koji je dospeo među janjičare, piše sa priznanjem za Turke, koje inače ne voli mnogo, da je »među ovim poganicima velika pravednost, oni su pravedni prema sebi i među sobom, pa i spram svojih podčinjenih, bili ovi hristijani ili čivuti ... jer car sam strogo na to gledi«. »Hristijani, koji se zovu đauri, svi su carevi podanici i car zna dobro koliko ih ima u svakoj zemlji ili krajini; oni daju caru telos ili danak na svaku godinu od svake glave po 40 aspri. Pored toga ti isti hristijani daju još i svojoj gospodi kojih su podanici, a koji se zovu timerler, i to od svake glave polovinu carskoga danka i desetak od svega žita i kuluk. Ali, vanredne poreze ne daju nikad caru ni svojoj gospodi. Kad pak careva vojska prolazi, ne sme niko ići kroz useve, niti kakvu štetu činiti, niti od koga što protiv njegove volje uzeti... Pa da ko samo jednu kokoš uzme silom, izgubio bi glavu. Jer car to nikako neće da se čini krivo sirotinji.« »Svake godine šilje četiri gospodina iz svoga dvora na četiri strane svoje zemlje, da vide i razmotre da li se ne čini gde ikakva nepravda sirotinji od njene gospode. Ovi imaju taku vlast da mogu kazniti i smrću i oduzimanjem imanja, kako ko zasluži, a zovu se njihovim jezikom haršoridi. A kad dođu u te predjele daju po varošima izvikati da svaki dođe k njima kom je kakva krivica učinjena.«
Ali, te dobronamerne i mudre odluke nisu mogle dugo da se održe. Dragoceni podaci putopisca Benedikta Kuripečića, koji je prošao kroz Bosnu g. 1530., izrično kazuju da se prvobitno povoljno stanje, sa jedinim porezom na obrađenu zemlju koji je iznosio 50 aspri godišnje, baš od te godine osetno pogoršalo. Uvedeni su novi porezi na stoku, na svaku vrstu zemljišnog poseda i na ličnosti. Večito ratno stanje, naročito u pograničnim krajevima, ostrvilo je ljude, a na ratnom području, i pored najbolje volje, nisu mogle da se očuvaju zaštita poseda i sređenije prilike. Prolaz silnih vojska preko naših zemalja tokom XV i XVI veka, za pregonjenja između Turaka i Mađara i velikih turskih ofanziva prema severu, morao je ostaviti za sobom pustoš. Nije uzalud nastala poslovica: »Teško zemlji kuda vojska prođe«, bez obzira čija je. Videli smo, uostalom, iz putničkih opisa Srbije, kako je ponegde izgledala ta zemlja XVI veka, a bolje, svakako, nije bilo ni na drugoj strani. Nisu se, isto tako, mogle održati ni sultanske odredbe u pogledu povoljnog oporezivanja hrišćanskih porodica. Ratovanje traži svoje žrtve fizičke i materijalne, a turski gospodar, sve da je i hteo, nije ih mogao pokriti drukčije nego novim nametima. A to je u zemlji naturalne privrede, kakva je bila Turska, išlo sa mnogo tegoba. Te namete podnosio je, delimično, i Turčin, ali u manjoj meri, a inače ih je prebacivao na hrišćanske podanike. Organi pravde, kadije i njihovi pomoćnici naibi, koji bi imali da unesu pravnu svest u narod i da pribave poštovanje zakonu, postali su ubrzo elemenat korupcije, iz prostog razloga što naibi nisu imali plate, nego su živeli od taksa, globa i mita, pa su im se posle pridružile i same kadije.
Car Mehmed nije bio protivnik ni katolika; mržnja turskih sultana i vlasti raste protiv njih tek postepeno, zbog stalnih ratovanja sa katoličkim silama i zbog veza koje su katolički turski podanici, sasvim prirodno, održavali sa svojim suvernicima u slobodnom susedstvu. Bosanski franjevci tvrdili su dugo vremena da je još prilikom osvajanja Bosne, god. 1463. ili 1464., njihov vikar, fra Anđeo Zvizdović, dobio od sultana ahdnamu sa potpunom verskom slobodom za katolike. Ta ahdnama i danas se čuva u fojničkom manastiru; ali, osporena je njena autentičnost. Naročito je J. Matasović u poslednje vreme upozorio na više momenata koji je čine sumnjivom (na pr. da Zvizdović tada nije bio vikar; da ahdnamu ne spominju stari bosanski franjevački pisci; da nije registrovana na papskoj kuriji i t. d.). Možda je za legendu o njoj dala povoda ili je u vezi sa njom burultija bosanskoga sandžaka Skender-paše koju je 20. avgusta god. 1486. dao »kuštodu« bosanske franjevačke provincije fra Anđelu, obričući mu slobodan prolazak po celoj turskoj državi i čak i izlazak iz nje »po njih zakonu«, t. j. radi katoličkih verskih potreba. Među fojničkim dokumentima nalaze se i dva akta iz god. 1488. o tome kako u sandžacima bosanskom, hercegovačkom i kliškom katolike napastuju »serfski nevjernici patrijarhe, mitropoliti i episkopi«, pa ih sam sultan Bajazit II uzima u zaštitu od njih. Ali, i ti fermani, isto kao i ahdnama, veoma su sumnjivi. Pre svega, god. 1488. Srbi nisu imali svoga patrijarha, a posle, sumnjiva je i oznaka kliškoga sandžaka, pošto se u to vreme Klis nalazio u hrišćanskim rukama, a kliški sandžak još nije bio potpuno organizovan.
Katolička crkva u Bosni krajem XV i početkom XVI veka, pored svih tih zaštitnih fermana, ipak je osetno stradala. Od nje su se, najpre, odvajali izvesni delovi na dalmatinskoj granici, hoteći da izbegnu turskim vlastima. Dubrovačka Republika odvojila je god. 1464. manastire svoga područja, a god. 1468. ocepi se od nje cela dalmatinska pokrajina, sem manastira u Imotskom, Cetini, Klisu, Skradinu, Kninu i po susednim mestima. Još znatniji gubitak nastao je sa velikim bežanjem stanovništva ispred Turaka u susedne pokrajine, Dalmaciju, Hrvatsku i Slavoniju. Bosanski i hercegovački franjevci, izmičući sa svojim pukom, naselili su tada mnoge krajeve Primorja. Zaostroški manastir kod Makarske postade njihov; a, iz obzira prema izbeglicama, dade Martin Frankopan nove posede manastiru Trsatu, koji beše primio nevoljnike. Najviše je stradalo katoličko stanovništvo u god. 1524., prilikom onih ljutih borbi na granicama i oko Jajca. Tada su rušeni manastiri u Kreševu, Sutjesci, Fojnici, Visokom i Konjicu, a jedan deo njihovih fratara rasteran ili pogubljen.
Šta je u to vreme bilo sa srpskom patrijaršijom ne da se još izvesti sasvim načisto. Nesumnjivo je da od pada despotovine pa do obnavljanja patrijaršije god. 1557. nema o njoj apsolutno nikakva pouzdanog ili besprekornog spomena.
Tursku vlast u Bosni i Hercegovini pozdravilo je dosta bosanskoga elementa, tražeći u njoj zaštite od pritiska katoličko-mađarskih vladajućih verskih krugova. Ne treba nikad smetnuti s uma da su političku propagandu u Bosni i Hercegovini vršili redovno strani ljudi, poverenici papske kurije i mađarskoga dvora, i da su njihove inkvizicije i progoni trajali do pred sam pad Bosne. Prvi inkvizitor protiv bana Kulina beše stranac Ivan de Kazamaris; Ninoslavljev biskup postao je dominikanac Nemac Johan fon Vildeshauzen; mađarski biskupi na početku XIV veka propovedaju krstaški rat u Bosni i pomažu ga; prvi franjevački vikar u Bosni bio je fra Peregrin Saksonac; biskup kralja Tvrtka, koji je očigledno radio protivu njega, a za korist svojih sunarodnika, beše Mađar Petar Šikloši. Sličnih primera ima još. Ali, i iz ovoga izilazi jasno i čisto ovo: ti tuđinci, nesumnjivo dobri katolici, dolazili su među narod u Bosni sa onom, na žalost, docnije od Austrije dobro nam poznatom, nadmenom pozom prosvetitelja i, znajući da imaju za sobom autoritet Mađarske i državne vlasti, nagonili su ljude u novu veru više silom nego razlogom. Preveravanja su u Bosni bila česta, ili, ako ne uvek to, a ono sigurno spekulisanja sa verom. Da izbegnu kakvu opasnost ili da dobiju neku milost, mnogi od bosanskih ljudi, ne izuzimajući ni same vladare, prelaze iz jedne vere u drugu ili daju izjave da će laka srca napustiti zajednicu kojoj su dotada pripadali. Nenačelnost u tome pravcu brzo se izvrgla u cinizam. Da očuvaju posede, da dođu u milost novih osvajača, da se obezbede od progona, mnogi od bosanskih velikaša brzo donesoše odluku da prime islam. Delovali su, pored toga, i primeri, kao onaj braće Anđelovića iz despotove Srbije. Već u XV veku postoji niz uglednih članova bosanskih porodica koji su prešli na islam. Takvi su Isa-beg Hranušić, koji 1. februara god. 1454. piše Dubrovčanima za »brata mi hercega, ali sinovca mi voevode Petra«; Skender-beg Mihailović, vojvoda u Vrhbosni; Sinan-paša Borovinić, sandžak-beg vrhbosanski; Ahmed-beg Vranešević, sandžak hercegovački; Mehmed-beg Obrenović, njegov naslednik; Hasan-beg Mihailbegović, Skender-beg Vranešević, Mustafa-beg Bogojević, Ahmed-paša Hercegović. U rogatičkome srezu postoji muslimansko selo Brankovići, čiji je jedan davni predak Mahmut Branković poginuo na »boju despotovu« i bio sahranjen na Petrovu Polju. Na njegovom ćirilicom pisanome grobnom nišanu ima lav u grbu, poznat i u pravoslavnoj liniji despotske kuće Brankovića. Iz Bosne, iz okoline Rudoga, potiče i porodica Sokolovića, čiji je potomak bio veliki vezir Mehmed Sokolović. O Predojevićima, čije je ime očevidno naše, postoje u narodu još i danas priče kako je Imšir-paša, najugledniji od njih, postao musliman i sećao se docnije svoje rodbine. Čuveni krajiški begovi Kulenovići sami se izvade čak od loze Kulina bana; tačno je, međutim, da ih ima i katolika i muslimana i da se odavno pominju kao »porodica roda plemenita«. Uostalom, za poreklo najvećeg dela bosansko-hercegovačkoga muslimanskoga elementa nema boljeg dokaza nego što je taj da im je maternji jezik samo srpskohrvatski. Turski i arapski učili su samo u školi, vojsci i administraciji.
Za primerom velikih išao je onda i puk, tražeći u islamu zaštite ili povoljniji život. Mi imamo više hrišćanskih priznanja da Turci iznajpre nisu nagonili svet da prima njihovu veru, ni među Grcima ni kod nas. Jedan naš pisar iz god. 1509., koji nimalo ne voli Turke, ipak savesno priznaje kako u to vreme »mnogi nemučeni ni od koga otstupiše od pravoslavlja i pristaše uz njihovu veru, kao što apostol pre reče, gledajući njihovo jačanje i velikoslavlje«. O tome, uostalom, sve do danas ima i dosta lokalnih predanja. Nasilno preveravanje nije uopšte nikad uzimalo velike razmere sem u XVIII veku u Metohiji (inače, otkud bi se održalo toliko hrišćana pod Turcima sve do XIX veka?), a ukoliko ga je bilo, ono je delo pojedinih fanatizovanih lokalnih sredina prema pojedincima (na pr. smrt Đorđa Kratovca u Sofiji god. 1515. što se nije hteo preveriti), sistematske propagande (na pr. preveravanja Srba u krajevima mešanim sa muslimanskim Arnautima) i vremena turske dekadencije, kad samovolja uopšte uzima maha. Kod tih poturica ostalo je mnogo tragova ranijeg hrišćanskoga kulta; njihovo primanje islama u mnogom pogledu nije bilo duboko, kao, uostalom, ni naše primanje hrišćanstva. Bosanski muslimani praznuju još uvek izvesne karakteristične hrišćanske svece, čiji je kult vezan sa nekim narodnim običajima, kao sv. Đorđa (zanimljiv je, na primer, muslimanski đurđevski uranak u Sarajevu), sv. Iliju (»do podne Ilija, po podne Alija«), Mitrov-dan. Računali su uvek svece po starome kalendaru. Ponegde su se još u XIX veku održavali tragovi slave. Živ je kult nekih domaćih ili lokalnih svetaca, kao sv. Vasilija Ostroškoga, Čajničke Krasnice, Olovske Gospe, sv. Ane u Prizrenu i sl. Jedan od razloga za opaljivanja tela sv. Save bio je i taj što su muslimani dolazili na njegov grob i tražili od njega isceljenja. Na ruševine crkve Sv. Pantelejmona kod Prizrena dovode bolesnike i pravoslavni i muslimani. Petar Kostić priča da tamo sad odlaze najviše muslimanke, »kuvaju pilav i kolju crne petlove za ozdravljenje svojih bolesnika«. Obratnih slučajeva, da hrišćani održavaju kult nekog muslimanskog sveca, nema ili bar nema u znatnijoj meri.
Ugled Srba kod Turaka u XV i XVI veku bio je dosta velik. Grci su bili kulturniji i u Carigradu, Solunu i po drugim mestima i mogli su sa ponosom da ukažu na dostojne spomenike jedne velike i dugotrajne carevine; oni su tamo mogli da vrše i neodoljiv uticaj na turske osvajače i ceo njihov život, javni i privatni. Ali, Srbi su bili vojnički opasniji; srpske države poslednje su pale pod Turke i najduže su se i sa najviše borbe opirale turskome osvajanju. Bugarska je pala već krajem XIV veka bez otpora dostojnog divljenja. Vizantija se gasila postepeno kao težak bolesnik; Skender-begov otpor u Albaniji bio je samo jedna epizoda, epski vanredna, ali bez većeg značaja za Turke, pošto je albansko ratište uvek bilo najsporednije. Srbi su Turcima zadavali najviše posla. Radi njih su oni došli na Balkan; sa njima su, još pod Dušanom, počele glavne borbe; u borbi sa Srbima gine jedan od najvećih njihovih sultana; u XV veku nema decenija kad im srpsko pitanje ne pretstavlja opasnost.
Pre svega, samo smirivanje Balkana nije se moglo izvršiti kako treba ako se ne srede odnosi sa Srbima. Srbi su na tom poluostrvu zauzimali najviše mesta, od južne Maćedonije pa do Dunava na severu i mora na zapadu. Oni su na tom području bili i najaktivniji, nešto zahvaljujući svom planinskom i krševitom terenu, a nešto tome što su imali naslona na Mađarsku i Mletke. Za Turke je stoga srpsko pitanje bilo od prvorazredne važnosti. Turci su bili ratnički, osvajački narod, u ovo doba u naponu svoje snage. Njihov broj nije bio toliki da bi penetracijom u naselja Balkanskoga Poluostrva mogli onemogućiti eventualne akcije koje bi se spremale protiv njih, ili da bi mogli delovati u bržem procesu izvesnog etničkog stapanja. Međutim, svaka akcija preko balkanskih granica biće znatno otežana, ako se za leđima ostavi elemenat koji je nepomirljivo neprijateljski raspoložen. Put na Budim i u mađarsku kotlinu vodio je preko Srbije, kroz čisto srpsko područje; prema Dalmaciji i Hrvatskoj isto tako. Jasno je da turski državnici to pitanje nisu mogli mimoići; moglo je samo biti razlike u shvatanju kako da se ono rešava. Mi u tome vidimo do sredine XVI veka tri glavne etape.
Prva je etapa bila rešavanje borbom. U njoj su Turci ostali u XIV veku nesumnjivi pobedioci balkanskih država. U drugoj etapi, kad mađarska država, kao nosilac katoličkih tradicija, preuzima na se ulogu da se suprotstavi turskome nadiranju i da balkanske države uzme pod svoje okrilje, javlja se turska diplomatija, da u samim balkanskim državama izazove podozrenje prema Mađarima i da tamo stvori izrazito turkofilske stranke. U borbi sa Mađarima Turci računaju na saradnju pristalica svoje stranke, kojih imaju u svima redovima. Od toga računanja do saradnje sa pojedinim narodima ili plemenima ili verama nije bio težak prelaz. On je najpre i s uspehom oproban u Bosni, gde je verska protivnost između silom naturivanog katoličanstva i prave »bosanske« crkve trajala stolećima i pretvorila se u duboku mržnju. U toj saradnji je začetak treće etape, kad Turci popuštaju srpskome pravoslavnome elementu u mnogo pitanja i kad žele da ga pomire sa svojim državnim sistemom. Glavni posrednici u toj akciji bili su mnogobrojni Srbi muslimani, koji su primili novu veru iz straha, iz sebičnosti, iz ambicije ili naterani u mladosti kao zarobljenici ili kao deca uzeta za janjičare. Oko sredine XVI veka broj tih poturica bio je u Carigradu, oko carskoga dvora, toliki da su oni držali gotovo svu vlast u rukama.
Značaj Srba u Turskoj toga vremena vidi se po upotrebi srpskoga jezika u zvaničnoj kancelariji same Porte. U XV veku, na dvoru srpskih despota Stevana i Đurđa i u njihovim zadužbinama, bila su glavna središta književne aktivnosti Srba i Bugara. Srpska recenzija osvaja. U samoj Bugarskoj piše se srpskoslovenski, a srpski radnici i srpski rukopisi prelaze u Vlašku i Rusiju. U Carigradu se znalo da je ćirilica pismo kojim se služi u Srbiji, Bugarskoj, Bosni, Zeti, Albaniji i Dubrovniku, i da ga upotrebljuju i pravoslavni i katolici. Dve Srpkinje sultanije, Olivera i Mara, uticale su sigurno da se ugled njihove domovine digne i da ožive veze sultanova dvora sa njihovom domovinom i kulturom. Postoje vesti da je sultanija Mara naučila Mehmeda II srpskome jeziku. Prvo pismo sultansko, sa carskom tugrom, pisano srpski i ćirilicom, uputio je 10. jula god. 1430. Murat II Dubrovčanima. Posle toga, niz sultanskih srpskih pisama, kao i pisama njegovih sandžak-begova, vezira i paša, ide na stotine. Od samoga sultana Mehmeda II očuvana su u Dubrovniku 44 srpska pisma; tamo je uopšte svega jedno njegovo pismo pisano latinskim jezikom. Srpski i ćirilicom pišu se fermani i nekim turskim vlastima krajem XV veka. Takva su pisma, na pr., upućivana novskome dizdaru, novskome i fočanskome kadiji, hercegovačkome sandžak-begu; sam sultan Bajazit II piše tako tri četiri puta hercegovačkome sandžak-begu. Tu tradiciju nastavljaju i drugi sultani, sve do Sulejmana II, mada od Selima I počinje veća upotreba turskoga jezika. »Veoma važan ugovor o sedmogodišnjem primirju između Bajazita II i ugarskoga kralja Vladislava od 20. avgusta god. 1503. podnesen je od strane Turaka na srpskome jeziku«. Postoji i jedno srpsko pismo Selima I ruskome velikome knezu Vasiliju Ivanoviću. Turski namesnici i paše na zapadu pišu često svojim susedima samo srpski. Dunavski kapetan Mustafa piše u Pešti 24. decembra god. 1536. ćirilicom ostrogonskome kapetanu Petru; 30. oktobra god. 1537. piše tako mađarski kralj Jovan Zapolja srpskome sandžak-begu Mehmed-begu Jahijapašiću. Tako piše Ahmet, vojvoda novski, proveditoru kotorskom Sanudu god. 1534., a god. 1558. Džafer-beg, nećak kliškoga sandžak-bega, mletačkome kapetanu Fabiju Kanalu. Sva dopisivanja između turskih i hrvatskih krajiških časnika, koja su očuvana iz vremena oko god. 1567. i dalje, vode se tim pismom i jezikom. Tako je god. 1540. pisao i sarajevski Husref-beg hrvatskome banu Petru Kegleviću, tako i njegov naslednik Ulama-paša, koji je pisao caru Ferdinandu; tako piše istom Ferdinandu 1544. i Mehmed paša, gospodar Budima, a 1551. begler-beg Mehmed-paša temišvarskome zapovedniku Andriji Batoriju. U tome pismu on njemu izrično poručuje: »i što mi posilaš listova i sve mi srpskem jezikom posilaj, a ne fruški«.
U Bosni i Hercegovini ćirilica je ostala jedino pismo narodno sve do XVIII veka za ljude sve tri vere: za pravoslavne, katolike i muslimane. Muslimani su je držali sve do pred kraj XIX veka, kada je potisnuta iz upotrebe živom aktivnošću austriskih vlasti. Takozvano »begovsko« pismo razvilo se iz kurzivne ćirilice i nije ništa drugo nego samo jedna grana njezina. Otud je u Bosni mestimice i zovu »stara srbija«, da joj se tako, kao kod »slova sarpskieh« fra Matije Divkovića, pokaže poreklo. Stari Dubrovčani označavali su to pismo redovno kao »caratteri serviani«, »in serviano«. Koliko je ćirilica bila prisna ljudima, vidi se najbolje po tome što su neki begovi njom pisali sve što su znali, dok su za turska pisma uzimali naročite pisare. Takav slučaj bio je u čuvenoj porodici Čengića. Ima čak slučajeva da je ćirilica upotrebljavana i za natpise na muslimanskim grobovima.
Srpski jezik upotrebljavan je i na Porti i u saobraćaju po turskome carstvu u velikoj meri. Priča se da je i Sulejman Veliki pomalo razumevao naš jezik. Naši ljudi, poturčenjaci, govorili su njim i u samom Anadolu. Dubrovačkim poslanicima, koji su god. 1493. išli u Anadol Ahmet-paši, sinu hercega Stjepana, preporučeno je da gledaju sa njim govoriti nasamo »na našem jeziku, jer možete tako govoriti mnogo familijarnije«. O velikoj upotrebi našega jezika u Turskoj ima nekoliko izričnih potvrda. »Pavle Jovijus u svome memoaru o Turskoj, koji je napisao za Karla V (god. 1531.) veli da u Turskoj Carevini, posle turskoga, kao jezika kojim sultan govori, i arapskoga na kojem je Koran pisan, najveće važnosti ima jezik slovenski, kojim i janičari govore«.
Na osnovu ovog i sličnih primera tvrdio je jednom prilikom Čedomilj Mijatović, glavni pretstavnik naše istoriske romantike, kako cela istorija XVI veka »nije drugo već jedan ogroman, neprekidan, sa neobičnim postojanstvom i bez ikakvih prizrenja nastavljani opit da se svikoliki narodi Balkanskoga Poluostrva stope u jedan narod, sa sultanom kao neograničenim gospodarom, sa jednom verom muhamedanskom i, kako se čini, sa jednim jezikom slovenskim«. To sigurno nije bio turski plan u pogledu slovenskoga jezika; takvo tvrđenje je nesumnjivo preterivanje; ali, da je naš jezik bio jedno od glavnih sredstava za sporazum između Porte i turskih jugoslovenskih podanika i njihovih suseda to je sasvim sigurno.
Položaj našeg težačkog sveta u Turskoj Carevini nije bio mučan prvih vremena turske vlasti. Čak se može reći da mu je donekle postalo lakše nego što je bilo u našoj državi XV veka. Srbija je od Dušanove smrti postala poprište čestih građanskih ratova, u kojima se, po pravilu, ne štedi ništa. Savremene vesti govore dosta često o paljenju žita i useva, o lomljenju vinograda, o grabežu stoke. Tereti za izdržavanje vojske, samo učestvovanje u ratu, makar i u sporednim funkcijama, padaju uglavnom na zemljoradnika. Njegove obaveze, koje ni inače nisu bile ni male ni lake, postaju sve veće. On strada, menja gospodare i nema nikakve sigurnosti koliko će novo stanje ostati i kako će on lično proći. U XV veku počinje da uzima maha i hajdučija. Posle toga, Srbija je kroz ceo XV vek stalno ratno područje, a od druge polovine toga veka i Bosna. Još ranije bilo je slučajeva da težaci, zbog teških tereta, beže od svojih gospodara, i srpsko zakonodavstvo moralo je donositi oštre mere i protiv begunaca i protiv onih koji ih primaju; a kada, zbog turske najezde, pravna sigurnost popusti, ta prebegavanja uzimaju maha. Tako se u Dubrovniku god. 1390. dugo većalo šta da se radi sa težacima koji su prebegli u Ston, napuštajući svoje gospodare. Kad su Mlečani god. 1396. zauzeli Drivast, naredili su svojim organima da sa narodom postupaju dobro, »jer su im prošli gospodari uzimali šta su hteli i koliko im se sviđalo«. I to je tačno. Obaveze koje je neslobodan težak, meroph, imao prema gospodaru bile su teške i raznovrsne; dosta je samo reći da je 104 dana u godini morao besplatno da radi za nj. Tako jasno izlazi iz jedne Dušanove povelje Hilandaru. Slobodan seljak imao je opet toliko javnih obaveza (sem vladarske poreze, još i opravljanje i čuvanje gradova, opravke puteva) da je, da bi im izbegao, ponekad sam od svoje volje pristajao da postane meroph. Slično se može utvrditi i za Hrvate. Marko Pigafeta, koji je gad. 1567. prošao blizu Sigeta, kazuje izrično kako tamošnji stanovnici stoje pod Turcima bolje nego ranije pod hrišćanima, »budući su jim tamošnji vojnici često velikim navalami dosađivali. Malo mare da li stvari hrišćanske idu dobro ili zlo, dapače oni, kao što se razabira, pokazivahu se zadovoljnimi što je Siget osvojen«. U Bosni, videli smo, Turci su sistematski agitovali među težacima ukazujući im na terete koje sa mukom podnose.
Prelazom na islam bosanska vlastela je najvećim delom spasla svoje nasledne posede ili baštine. Od njih su, uglavnom, postali begovi, zadržavši najveći deo svojih feudnih prava. Iz mnogo obzira sultani su prema njima pravili izuzetke od pravila u drugim svojim oblastima, ali su ponajviše računali sa tim da preko njih deluju na susede u hrvatskim i susednim krajevima. Turska je obnovila i nešto preinačila ustanovu starih pronija kao timare i zijamete i davala ih je obilato svojim spahijama za ratne zasluge. Ta dobijena dobra nisu bila nasledna; prema tome nisu se mogla ni prodavati. Spahije su dobijale od njih samo prihode, obično desetinu. Njihova težnja beše, stoga, dvostruka: da posede obezbede za svoju porodicu i da od njih dobiju što više prihoda. U tom je bio i glavni koren zla što se položaj seljaka stalno pogoršavao i što su prvobitne, dosta liberalne, turske odredbe u pogledu zemlje ispale nezgodne po seljaka. »I kad bi Turci još više kraljevina osvojili (piše X. Dernšvarm god. 1554.), ne bi mogli njihove zemlje prisvojiti. Jer, ako što osvojenom narodu popale, zarobe, opustoše, rasteraju ili prodadu, ipak svi oni ostaju ubogi prosjaci, pošto sem sultana niko ništa nema. I kad sultan neke uzdigne kao paše, koji prema svome činu imaju dobru platu i kojima on dodeljuje i poljska dobra, dokle mu se svidi, — ipak niko od njih ne sme graditi nikakav zamak niti lepu kuću. Inače bi ga sultan odmah zgrabio za vrat.« Višak prihoda isterivao se pomoću raje, odnosno hrišćanskih podanika, koji su, naročito u doba opadanja turske centralne vlasti, ostajali sve više bez prave zaštite. Obrađivači zemlje bili su kmetovi, uglavnom hrišćani. Na baštinama ti kmetovi nisu bili sasvim slobodni. Ali, bilo je i slobodnih kmetova zakupaca, na razni rok, za sebe pa čak za tri i više naraštaja unapred, koji su uzimali da obrađuju zemlje vlastelinske (begovske) i spahiske. Njihove pogodbe bile su obično da se polovina ili trećina prihoda predaje vlasniku. Na izvesnim mestima, kao na primer u oblasti Janja, u Bosni, bilo je ipak i seljaka koji su održali »potpuno svoju zemlju«.
Pored turskih postoje dugo vremena i hrišćanske spahije. Verovatno je da oni postoje odranije; a to bi bio najbolji dokaz da Turci nisu odmah tražili prelaz na islam kao bezuslovnu pogodbu za održavanje samog imanja. U Novom Brdu god. 1502. pominje se Mihailo Komnen Crnojević kao knez gradski; u manastiru Žitomišljiću, u Hercegovini, čuva se i danas slika ktitora Milisava, »spahije«, odnosno Milisava Hrabrena od porodice Miloradovića, iz god. 1601., za čije pretke postoje nedovoljno provereni podaci kako im je još sultan Mehmed II dao »pravo na šest kuća u selu Žitomišljiću«. Vojin spahija Podblaćanin obnovio je sa stricem monahom Georgijem god. 1592. manastir Sv. Trojice, kod Plevalja. Za Raškoviće u Starom Vlahu zna se, isto tako, da su, kao stara vlastela, imali spahiluke sve do XVIII veka. Jedan putnik, iz XVII veka, daje ovo jasno obaveštenje o turskim agrarnim načelima: »Što ostane u rukama onih hrišćana koji se zateknu na svojim imanjima, a voljni su da ostanu, to se ne dira i pušta im se i da uživaju i da nasleđuju«. Na oči, i po namerama turskog zakonodavstva, sigurno je da položaj zemljoradnika i hrišćana u Turskoj Carevini ne bi bio težak, ili bar za zemljoradnike ne bi bio teži nego u dotadanjoj feudalnoj hrišćanskoj državi. Ali, u stvarnom životu sve je bilo znatno drukčije. U tom otimanju od zakona pomenusmo već spahije sa njihovim interesima. Oni i drugi vlasnici obično traže više od onoga na što imaju pravo, mesto desetine osminu, sedminu, čak i polovinu, i to traže nemilosrdno. Traže u hrani, materijalu i naročito u ličnom radu, kuluku. Vlasnike na to goni nestalnost poseda i žudnja za blagom; posle se pojavilo i to da su se timari dobijali mitom; da su mogli da budu prekupljeni; i najposle su se počeli prodavati javnom licitacijom. Sve to imao je da plati težak, iz kojeg se cedilo što bi god privredio.
Već XVI vek daje masu primera o bednom stanju raje, a docnije ti su primeri sve gori. Tako je, vremenom, položaj spahiskih kmetova postao teži od begovskih i na kraju prosto nepodnošljiv. D. Popović saopštava, na osnovu turskih haračkih teftera, da je selo Kolut u Bačkoj platilo god. 1579. na 81 kuću 47.630 aspri raznih dažbina, što će reći 14,5 talira po kući. Stoga se jedan naš pisar iz manastira Sv. Trojice već god. 1537. sa bolom tužio kako je narodu »velika nužda« od Turaka: »što imasmo imanja sve nam uzimaju, jedni nam dolazeći, a drugi odlazeći, i sve što smo sticali, sve uzimahu«. To, gotovo doslovno, potvrđuje Kuripečićev navod, koji kaže: »Turci, putujući čas ovamo čas onamo, uzimaju kršćanom ove što imaju, a ništa im ne plaćaju za ono što jim uzmu; otimaju jim i trgaju zalogaj iz ustiuh«. Pored tih poreza sa zemlje i u kući, teški su postali i javni tereti. Hrišćani su davali glavnu komoru za vojsku, a ta dužnost za vreme onih dugih ratova postala je prosto nesnosna. God. 1573. odvodili su, na primer, ljude iz Jagodine da kuluče na opravci budimskoga grada, ili iz Smedereva u Carigrad, a šta je to značilo pri saobraćajnim prilikama onog vremena i za radan svet uopšte nije potrebno naročito isticati. Tako je već od tridesetih godina XVI veka prvobitni sistem dobrih namera sultana Mehmeda bio na putu da se izmetne, što će se tokom daljih vremena potpuno i dogoditi. Samo, to treba reći odmah, stanje seljaka ni u hrišćanskim državama toga veka nije bilo ništa bolje; jedino su se u turskim zemljama ljudi osećali potištenijim što su u svakom pogledu prema Turcima bili zapostavljeni kao elemenat đaura i ćafira. Ni pravno ni stvarno hrišćanin nije bio ravnopravan sa muslimaninom; i to se osećalo na svakom koraku.
Od sredine XVI veka može se utvrditi da je Turska davala svoje državne prihode u zakup putem licitacija. Pada u oči da među licitantima ima dobar broj Srba, koji, kao trgovci, putuju po dosta udaljenim stranama. God. 1543.—1544., kad su licitirani prihodi od Tolne, među učesnicima se spominje šest Srba, od kojih su dvojica čak iz Hercegovine, iz Foče i Čajniča. Pod zakup je izdavana i unosna trgovina robljem. Bartolomej Georgijević, koji je dao dragocenih podataka o svom robovanju u Turskoj, kazuje da kod Turaka »nema bogatije i više tražene trgovine do ove«, a ona se vršila tako da se vladaru davala desetina od roblja, a pogađalo se sa onima koji su zarobljavali.
Od svih danaka u Turskoj, koje je naš narod morao da daje, bio je svakako najteži danak u krvi. Svi nemuslimani, sem Jevreja i Jermena, morali su da daju svoju mušku decu za janičarsku vojsku i da ih gube zauvek. Od toga danka bile su izuzete samo one oblasti koje su same priznale tursku vlast, ili porodice koje bi Turcima učinile znatne usluge. Taj danak kupio se nejednako, prema potrebi. Obično se kupio svake pete godine, i to ne stalno po istim pokrajinama. Ukupan broj jednog kupljenja iznosio bi do 12.000. U prilikama kad je trebalo više vojske skraćivao se razmak roka godina i turnus pokrajina. Na pregled su morala biti dovedena sva muška deca od 10—16 godina, o kojima se vodila stroga evidencija, i od njih je obično uzimano svako deseto, ali u slučaju potrebe i više. Uzeta deca bila bi poturčena, postajala bi adžami oglani i vaspitavala bi se za janičare. Bolji od njih, ičoglani, vaspitavali su se u seraju, u posebnom internatu. Ponajbolji su uzimani u sultanovu gardu. Tako se hrišćanskom, u glavnom slovenskom, krvlju zanavljala turska glavna vojska, koja je bila i glavno oruđe protiv hrišćana. Ovim putem je na turski dvor i uopšte u tursku vojsku došao velik broj našega elementa, koji je, ponekad, svestan svoga porekla, bivao od koristi svome bratstvu i svome zavičaju; ali, najveći se broj sasvim odnarodio i ponekad bio prema hrišćanima čak revnosniji u islamskom duhu nego pravi Turci.
U prvim vekovima svoje prošlosti Srbija je bila pretežno stočarska zemlja; Hrvatska, Zeta, Bosna i Dalmacija isto tako. Zemljoradnjom su se bavili uglavnom panonski Sloveni i posle od Jugoslovena oni koji su se spustili u bogate doline Save, Morave, Metohije, Zete i Neretve. Od turskog vremena počinje opet povlačenje našeg elementa u planine; od tog doba uzima jačeg maha i mešanje naših ljudi sa vlaškim katunarima, i identifikovanje Srba i Vlaha po njihovom stočarskom zanimanju. U Srednjem veku naši vladari nastojali su i strogo naređivali da ne bude mešanja između njih; čak su njihovi uzajamni brakovi bili izrično zabranjivani. Sad je to prestalo, a isto zanimanje i ista vera učinili su da proces stapanja bude izveden relativno dosta brzo. Povlačenje u teško pristupačne planine bila je stara srpska navika u času opasnosti. Pored glavnih gradova, preko drumova, pogodnim dolinama prolazile su silne ordije, mnoge pašinske ekspedicije, činovnici, haračlije i sav beli svet, koji su ugrožavali posed i mir stanovnika, tražili im usluge i izvrgavali ih neprilikama raznih vrsta. Mnogi putnici beleže kako se ljudi daleko sklanjaju čim ugledaju kakav veći gospodski karavan, znajući da će svakako od njih da se nešto traži. Ukoliko i ostaju u polju, zidaju niske kuće, često prave zemunice, da tom bednom spoljašnjošću odbiju ljude ili da ih bar nateraju na što kraće zadržavanje.
Ipak, dobar deo Srba ostao je i pod novim gospodarima zemljoradnik. Turci su im u tom izlazili na susret na više strana. Oni su bili vojnička rasa i želeli su stoga da im hrišćani osiguravaju ishranu i sve drugo kućno snabdevanje; aga je imao da vojuje, a kmet da privređuje. Turci su za čitavo vreme svoje vlasti malo ili nimalo ulazili u sela, nego su se držali gradova, važnijih raskrsnica i prelaza. Glavnu radnu snagu Turci su nalazili u Srbima. Jedna činjenica, više nego išta drugo, osvetljava taj odnos. To je naseljavanje Srba u masama u krajeve koje Turci trajno osvoje, tamo gde ih pre toga nije bilo, ili ih je bilo u vrlo maloj meri. O tome će u jednoj zasebnoj glavi biti naročita govora.
U staroj srpskoj državi u unutrašnjosti malo je bilo većih gradova. Sem primorskih i nešto starih tuđih (Skadar, Prizren, Niš), Srbi do kraja XIII veka nemaju pravih gradskih naselja. Dobili su neka tek osvajanjima od Grka (Skoplje, Ohrid, Prilep, Ser, Ber i dr.), a neka su razvili sa rudarskom proizvodnjom (Priština, Novo Brdo, Srebrenica). Slično je bilo i u staroj bosanskoj državi. Tu je jedino Jajce imalo u XV veku nešto malo veće naselje i donekle rudarska i trgovačka mesta kao Fojnica, Visoko, Drijeva. U tim našim zemljama sve do pada naših država prevlađivala je stočarsko-zemljoradnička privreda i sa njom u vezi i život u malim seoskim naseljima. Gradovi su služili samo kao vojnički objekti. Tek sa Turcima počinje u nas naglo razvijanje gradskog života. Oni podižu karavanseraje kao prvi uslov za dobar putnički saobraćaj; pa hanove, bezistane, imareta, hamame i bezbroj džamija sa medresama i tekijama. Najveći deo naših gradova oni su ili sasvim podigli ili im svojim radom dali pravi značaj. U Srbiji sasvim njihov beleg nose: Ćuprili-Veles, Egri Palanka-Kriva Palanka, Kalkandelen-Tetovo, Jenidže-Pazar-Novi Pazar, Taslidža-Plevlje, Skender-pašina Palanka-Nova Varoš, Ferizović; zatim Šarkej-Pirot, Spahikej-Aleksinac, Aladža-hisar-Kruševac, Hasan-pašina palanka, Hisardžik-Grocka, Fetislam, Šabac; u Bosni i Hercegovini: Sarajevo, Tuzla, Čelebi-pazar—Rogatica, Derventa, Travnik, Banja Luka, Mostar. Dalmacija, Hrvatska i Slavonija nemaju, međutim, nijednog većeg gradskog naselja kojem bi Turci dali poseban značaj. Imotski, Lijevno, Udbina, Bihać, Cazin dobili su samo kao pogranična mesta na tursko-dalmatinskoj i hrvatskoj granici nešto više strateški karakter. U svima tim i drugim gradovima većinu stanovništva pretstavljaju muslimani; oni tim gradovima daju opšti, pretežno istočnjački tip i to i po načinu života u njima i po spoljnjem izgledu njihovu. Kućna arhitektura, sa mnogo svetlosti i prozora, sa širokim doksatima i čardacima, sa mnogo bašta i zelenila, sa muškim divananama i ženskim haremlucima, sa težnjom da se ima prostora i vazduha, sa pretežno drvenom građom, potpuno odudara od arhitekture dalmatinskog tipa sa kamenim, zbijenim kućama, koje nemaju daha, koje se dižu na dva tri sprata i u kojima su po dve, a ponekad i tri strane zatvorene. Tuđ elemenat u svojim gradovima Turci spočetka nisu trpeli. Najobičnije su ga raseljavali u masama, kad osvoje koji grad kao Novo Brdo, Jajce, Beograd, ili zbog kakvih pobuna, kao na primer god. 1466. Ohrid.