Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.4
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Stevanov period u umetnosti i književnosti. — 2. Zauzetost cara Sigismunda. — 3. Grofovi Celjski. — 4. Pitanje srpskog prestola.
Despot Stevan je vodio u drugom periodu svoje vladavine potpuno mađarofilsku politiku. Sultan Muhamed, koji je svakako znao za despotove veze sa Mađarima, nije za čitava svog vladanja nijednom pokušao da Stevana silom privuče na svoju stranu. On je srpskom despotu dobrim delom zahvaljivao za svoj presto i nije mu stoga pravio neprilika; a svakako je bio obavešten i o tome da bi za upotrebu sile protiv Srbije trebalo, u ovo vreme, krenuti znatniju vojsku i upotrebiti više napora nego za neke ranije pohode; jedno stoga što bi i sam srpski otpor mogao biti dosta velik i dobro organizovan i što bi se, za slučaj veće borbe, moralo računati i sa mađarskom saradnjom. Muhamed nije uopšte kretao na evropskom bojištu ofanzive većeg stila, imajući dosta posla u Maloj Aziji; dobojska pobeda nije bila izvojevana množinom turske vojske, nego njihovom vojničkom spretnošću i sudelovanjem Bosanaca. Iz svih tih razloga despotova Srbija uživala je za nekoliko godina (od god. 1414. do 1421.) ni od kog nenarušavani mir, koji je zemlji, posle toliko kriza i potresa, bio preko potreban.
Za despotova vremena Srbija se vidno oporavila. Bogati rudnici zemlje, naročito Novo Brdo i Srebrenica, davali su vladaru dovoljno prihoda i za dela krupnijih razmera; u svoj svojoj nevolji posle Kosova Srbija je imala znatno olakšanje u tome što se, pored toliko drugih nedaća, nije morala nositi i sa finansiskim. Despot sam, kao i njegova sestra Jela Balšićka, za čiju lepu kulturu imamo neposrednih dokaza, imali su širok interes, nasleđen svakako od majke i oca. U Lazarevo vreme podignuto je nekoliko manastira i crkava od velike umetničke vrednosti: Ravanica (god. 1381.), Gornjak, Lazarica i Miličina Ljubostinja. »Na Lazarici nema ničeg suvišnog (piše M. Vasić, koji je dugo proučavao Lazareve građevine), jer je sve logički opravdano; na njoj nema ničeg nedovršenog, jer su svi usvojeni principi dosledno sprovedeni do krajnjih konzekvencija«. A to znači da je bilo mnogo umetničkog smisla ne samo kod majstora, nego i kod samih osnivača. Crkve Lazareva perioda obimom su manje od Banjske, Dečana ili Arhanđelova manastira, ali su rađene sa mnogo ukusa, sa mnogo razumevanja za dekorativno i sa pažnjom za umetničku skladnost. Karakteristična im je osobina, inače ne potpuno nova, da su zidane sa naizmeničnim slojevima kamena i opeke. U njima ima umetničkih kombinacija sa više strana, kao i nasleđa celog tog posla i kod nas samih; a javljaju se, kao prirodna posledica toga, i izvesne težnje za originalnim rešenjima. Uticaj građevinarstva ove epohe, ili stila moravske građevinarske škole, oseća se u XIV veku i van Srbije. Rumunski manastir Kozja, podignut god. 1386., potpuna je kopija Ravanice.
Očevu umetničku tradiciju nastavlja i Stevan. On je u vremenu od god. 1407. do 1418. podigao u Resavi, u klisuri Pastorka i Maćije, lepi i veliki manastir Manasiju, sav obložen kamenom, kao glavno središte sve srpske književne i kulturne akcije u prvoj polovini XV veka. Uz manastir podigao je grad, sa jakim kulama i visokim bedemima, da bude ne samo odbrana manastiru nego i celoj Resavi. »Manasija nas sa jedne strane svojim vitkim formama i težnjom ka visini, svojim prelomljenim ludima i kopljastim profilima, upućuje na zapad (na gotiku), — razlaže Đ. Bošković; — sa druge pak strane, u njenim mirnim kamenim površinama, kao i u samim prepletima, ogledaju se uticaji Istoka — jermenske arhitekture«. U taj manastir despot je sakupio mnogo učenih i pismenih kaluđera. On je voleo književni rad, poručivao je rukopise za svoju biblioteku, i sam se bavio književnošću (poznato je njegovo Slovo ljubavi). »Novi Ptolemej«, kako ga zovu neki savremenici, prihvatio je pokret bugarskoga patrijarha Jeftimija, koji je, potaknut iz Svete Gore, tražio reviziju knjiga i prevodne književnosti, rađene ranije sa nepotpunim znanjem jezika i vremenom iskvarene lošim prepisima. U Stevanovo vreme pisala je svoju dirljivu i proosećanu pohvalu knezu Lazaru monahinja Jefimija, koja je verovatno i umrla na njegovu dvoru a sahranjena u Ljubostinji, i neki, bliže nepoznati Danilo službu i vrlo dobru pohvalu Knezu Mučeniku, a javljali su se i drugi pisci. Naročito su se u Srbiju toga vremena sklanjali učeni Bugari, kao često ovde pominjani despotov biograf Konstantin Filozof i Grigorije Camblak. Despot je mnogo polagao na to da dobije nove prevode važnijih spisa, kao što su, na primer, neki dotle kod nas neprevedeni ili neočuvani delovi Staroga zaveta. Spisi popravljeni u Resavi, u manastirskoj »resavskoj školi«, stekli su brzo velik glas. Jedan pop iz Morače hvali se god. 1444. kako je kupio dve knjige »novoga« izvoda. Još god. 1660. jedan hilandarski prepisivač opominje svoje drugove da ne menjaju ništa u njegovu prepisu, »jer smo prepisali od dobra izvoda, od starih prevodnika resavskih, koji nema ni u čem mane«. I živopis Manasije »svojom lepotom i svojom raskoši (kaže d-r V. Petković) dolazi u red najlepšega živopisa u staroj srpskoj umetnosti«.
Podizanje i razvijanje Beograda isto tako je zasluga Stevanova. O njegovom radu u tome pravcu mi govorimo posebno, u ovoj knjizi, u glavi posvećenoj našoj prestonici; ovde ćemo samo pomenuti da je i tu podigao ili obnovio tri crkve, među kojima je i manastir Bogorodičin, kao sedište mitropolije.
Za Stevanova vremena podignuto je u Srbiji nekoliko manastira, od kojih su od većeg umetničkog interesa ranije (do god. 1402.) Pavlica, zadužbina Musića, Sv. Stevan (kod Aleksinca), Radešino i dr., a posle te godine: Rudenica (iz god. 1410.), ukusni Kalenić (oko god. 1407.) Veluće (Srebrenica), Koporin i Vraćevšnica hrabroga čelnika Radiča. Nekoliko despotovih vojvoda i vlastele neguje staru tradiciju pomaganja crkava, crkvenih lica i književnih, crkvi namenjenih poslova. U prvoj polovini XV veka Srbija stoji književno na lepoj visini i ima prvu reč među pravoslavnim Slovenima.
Mađarski kralj Sigismund bio je rastrzan na više strana. Tursko napredovanje na Balkanu nije mogla ostati njegova glavna briga, pored sve opasnosti koju je ono stvaralo i za samu Mađarsku. On je bio upleten, i to unekoliko zahvaljujući svojoj ekspanzivnoj prirodi, u mnogo poslova cele srednje Evrope. Nu, treba naročito istaći da je ovo bio u Evropi prilično usplahiren period mnogih previranja, karakterističan za vreme kada se jedan stari svet predrasuda, tradicija i dotrajalosti podriva i ruši i stvaraju osnove za nove orijentacije. Najpre se to podrivanje dotrajalog i dobrim delom izopačenog osetilo u crkvi. Pocepanost u katoličkoj crkvi sa papama u Rimu i Avinjonu, i sa svima spletkama i bezobzirnostima koje su pratile rad jednih i drugih, načela je versku etiku i izazvala opštu reakciju. Na početku XV veka ta reakcija osetila se naročito u Češkoj, gde je plameni Jan Hus vrlo aktivno, po tragu engleskoga reformatora Džona Viklifa, ustajao za reformu verskih ustanova, i svoju smelost platio na lomači 6. jula god. 1415., po zaključku crkvenoga sabora u Konstanci. Njegova mučenička smrt izazvala je građanski rat u Češkoj. Odjeci toga rata dopreše sve do naših zemalja. Konstantin Filozof beleži kako se govorilo da je Husov pokret blizak pravoslavlju, i to ne slučajno, nego da je Hus bio u Jerusalimu i na Sinaju i tamo živeo u pravoslavnim manastirima. Na poziv Sigismundov, despot je slao svoje čete u borbu protiv Husita, koji behu počeli daleko napredovati i širiti se i čijih se jednomišljenika nalazilo i među Jugoslovenima, u Sremu i susednoj Bačkoj. Sigismund, koji je od god. 1419. postao i kralj Češke, imao je mnogo nevolja i poraza u borbama sa Husitima, koje je vodio vanredno daroviti vođ Jan Žiška.
U toj tako teškoj situaciji, između Turaka i Čeha, Sigismund se još (od god. 1418.) zapleo i u rat sa Mlečanima, koji su, vešti i ovom prilikom dobro spremljeni, hteli da povrate izgubljene položaje u borbi sa kraljem Lajošem. Zauzet na toliko strana, Sigismund nije obratio potrebnu pažnju mletačkoj agitaciji u Dalmaciji i sad je mogao da vidi koliko je izgubio na toj strani. Mlečani su, sem drugih uspeha, dobili pod svoju vrhovnu vlast gradove Split, Trogir i Kotor, i ostrva Brač, Hvar, Korčulu i Vis. Pokušaji Balše III da za vreme ovoga rata potisne Mlečane sa zetskoga primorja nisu imali uspeha; naprotiv, dobijanjem Kotora (god. 1420.) Republika Sv. Marka još je pojačala svoju moć i uticaj u tom kraju. Bolestan, Balša je posle toga otišao svome ujaku, despotu Stevanu, da od njega traži pomoć za dalje borbe; ali, nije ih dočekao. Umro je na despotovu dvoru, ostavivši mu u nasleđe Zetu, god. 1421. Tako je Stevan, sada sa Zetom i sa onim što je već držao, imao pod svojom vlašću područje za dobru trećinu veće od države njegova oca; Srbija se, i u tome pogledu, osetno oporavila iza Kosova.
Kako Mlečići, postigavši dosta uspeha na više strana, behu pregli da se potpuno učvrste i u Zeti, dovede to između njih i Stevana do rata, koji se otegao nekoliko godina. Srpski napori da zauzmu tvrdi Skadar ostadoše uzaludni. Tome je dosta doprinelo i to što su Mlečani uspeli da novcem i obećanjima pridobiju za sebe ne samo jedan deo albanskih, nego čak i zetskih srpskih bratstava, kao na pr. god. 1423. cele Paštroviće. Za još nerazvijenu nacionalnu svest naših plemena XV veka ovo držanje Paštrovića daje rečit primer. Nisu uvek za svoje koristi radila samo feudalna gospoda, nego, kako vidimo, i izvesne plemenske zajednice, u kojima je bilo dogovaranja i uticanja širih krugova. Paštrovići izrično kažu, u svome ugovoru sa Mlečanima, da neće da ostanu pod despotom, odnosno pod vlašću srpskih gospodara. Na njih je u toj odluci verovatno najviše delovao primer i uticaj Kotora, koji je imao starih trgovačkih veza sa Mlečanima, i čiji su građani, nacionalno, kao mešavina slovensko-romanska, bili manje srasli s ostalom narodnom celinom. Ni sami Zećani u to doba, baš zbog te etničke mešavine i suviše jake plemenske individualnosti, nisu bili stalno nacionalno pouzdani. U ovoj prilici na njihovu štetu govori to što su se ne samo opredelili za tuđina, nego čak i pomagali njegova nastojanja protiv srpske vlasti u Primorju. St. M. Ljubiša pokušao je da brani postupak Paštrovića tako kao da su se oni »gladne godine 1423.« predali Mlecima, »da ih tobož Turčin ne oprži«. Međutim, ovog puta i u ovom sukobu strah od Turaka nije imao nikakva uticaja: motivi su bili čisto materijalne prirode.
Novi turski sultan, preduzimljivi i borbeni Murat II (1421.—1451.) pokazao je brzo da želi nastaviti politiku svoga prethodnika imenjaka. Vizantiju je naterao na plaćanje danka; u Vlašku je na vlast doveo svoje ljude; u Bosni pomaže Tvrtka II, koji uspeva da potpuno potisne nezreloga Stevana Ostojića († god. 1423.). Samo što je Tvrtko, već poučen iskustvom, počeo da vodi politiku koja nije htela da se veže samo za jednu stranu. On je imao dosta srdačne odnose i sa Mlecima, i sklopio je sa njima savez protiv hrvatsko-dalmatinskoga kneza Ivana Nelipića. Turci su dobro pratili iz Skoplja sva kretanja i veze svojih suseda, i na nepouzdano držanje Tvrtkovo odgovorili su time što su god. 1424. uputili u Bosnu jednu svoju vojsku. Uplašeni Tvrtko umirivao je Turke; ali, u isti mah je živo radio na tome da se osigura i kod Sigismunda, koji se spremao da protiv Turaka povede borbe, za koje su se pronosili glasovi da će biti u većem stilu.
Posrednik između Sigismunda i kralja Tvrtka bio je grof Herman Celjski. Porodica Celjskih, poreklom nemačka, čiji tragovi vode u prvu polovinu XII veka, imala je više poseda u slovenačkim krajevima, ali se najobičnije zvala Žovneškom, po svom glavnom gradu Žovneku. Grad Celje dobio je god. 1331. njezin aktivni član Fridrih, koji je za porodicu izradio i grofovsku titulu (1341.) i koji je postao gospodar Kranjske. Već krajem XIV veka ta porodica postaje veoma moćna i ulazi u srodničke veze sa nekim kraljevskim kućama. Herman I oženio se oko god. 1360. ćerkom bosanskoga bana Stevana II Kotromanića; a njegov sin Herman II postao je jedan od najuticajnijih ljudi u okolini kralja i cara Sitismunda. On se u bitci kod Nikopolja pokazao kao pravi vitez, pratio je kralja na njegovu zaobilaznom putu, branio ga na saboru u Križevcima, i svim tim zaslužio kraljevo poverenje. Kao nagradu dobio je proširenje svojih poseda u hrvatskom Zagorju i grad Varaždin. Sigismund se potom, god. 1405., oženio, kao postariji udovac, njegovom veoma mladom ćerkom Varvarom, čije je ponašanje davalo bogate hrane skandalnoj hronici budimskoga dvora. Kao kraljev tast Herman stiče masu novih poseda i zvanja; on postaje od god. 1406. ban Hrvatske, Dalmacije i Slavonije i, kao kakav moćan dinast, okuplja pod svoju vlast slovenačko i hrvatsko područje. Njegov sin Fridrih, zet kneza Stevana Frankopana, koji će posle igrati znatnu ulogu, imao je burnu mladost i avanturističku ljubav sa Veronikom Desinićkom, koja pruža vanrednu građu za jedan širok srednjovekovni roman. Hermanovim posredovanjem došlo je, doista, do izmirenja između Sigismunda i Tvrtka, u jesen god. 1425. Od toga izmirenja glavnu korist imao je izvući Herman sam. Bosansko pitanje imalo se rešiti tako što će Tvrtka, ako ostane bez muške dece, naslediti Herman. Povelja Tvrtkova o tome, — kao nova glava Sigismundove politike u duhu one već ranije utvrđene u Đakovačkom ugovoru, — objavljena je 2. septembra god. 1427. Herman je, šireći svoju vlast i uticaj, došao naročito u sukob sa knezovima Frankopanima, koji su mu sa svojim posedima zakrčivali delimično put i smetali da dobije punu vlast nad Hrvatima. Od god. 1422. njih je razdvajala i nasilna smrt frankopanske odive, žene Fridrihove. Moćni Nikola Frankopan, ban hrvatski (1426.—1432.), zet Nikole Gorjanskog, bio mu je snažan neprijatelj. Samo je posredovanje cara Sigismunda sprečilo da između njih ne dođe do težih sukoba, koji su pretili da zahvate celu Hrvatsku i Slavoniju. Frankopani su, za svaki slučaj, tražili naslona kod Mlečana, bojeći se da kod Sigismunda ne prevladaju rodbinski obziri prema Celjskima. Celjski bi s ovim ugovorom u Bosni i sa težnjama u Hrvatskoj i Slavoniji imali vremenom postati gospodari ogromnoga područja od Koruške do Polimlja i stvoriti jednu novu dinastiju među Jugoslovenima. Njihova politika, koja je davno prestala biti lokalna, dobija sada jasan pravac. Ona se, zahvaljujući svojim vezama sa dvorovima mađarskim i bosanskim, orijentiše prvenstveno prema slovenskome jugu i traži veze i naslon na Jugoslovene, iako ih je Sigismund god. 1430. proglasio nemačkim državnim knezovima.
Mađari su gledali da osiguraju sebi i srpski presto. Prema despotu Stevanu, najlojalnijem vazalu kakav se da zamisliti, nisu imali razloga menjati svoje držanje, ali prema njegovu sestriću, Đurđu Brankoviću, već nisu imali punog poverenja. Nemajući dece, Stevan je Đurđa proglasio god. 1426., na saboru u Srebrenici, za svoga naslednika. Car Sigismund je, posle izvesnih pregovora, pristao na to; ali, ugovorom sklopljenim u Tati, 10. maja god. 1426., obavezao je Srbe da po despotovoj smrti vrate Mađarima Mačvu sa Beogradom i grad Golubac. Stevan je pristao na tu žrtvu, jedno što je Mačvu sa Beogradom dobio samo kao lično leno, a drugo stoga što se bojao da bi Srbija, ostavljena bez pomoći, mogla pasti pod tursku vlast. Drugi uslov Mađarske bio je sasvim u duhu njene balkanske politike, kakvu smo je poznali u ugovorima sa bosanskim kraljevima Dabišom i Tvrtkom II. Srbija ima pripasti mađarskoj kruni, ako se prekine muška linija Đurđa Brankovića. Nemamo nikakva pouzdana osnova za tvrđenje da je možda i Srbija imala doći u budući zemljišni program porodice Celjskih; nu, docnija udaja Đurđeve kćeri Katarine za Hermanova unuka Ulriha govorila bi za to da su na srpskome dvoru znali za težnje Celjskih i da je Đurađ hvatao tu vezu kao sigurniju podlogu kako bi se na mađarskom dvoru održao stalno živ interes za Srbiju. A ako već bude suđeno da u Srbiji izumru muški članovi njegove porodice, neka se bar pravo na presto, u vezi s ovim ugovorom u Tati, obezbedi za njegovu žensku liniju.
Kad se u Jedrenu saznalo za taj ugovor, potražio je sultan, preko posebnog poslanika, bliža obaveštenja od despota o čitavoj stvari. Pošto je Stevan odbio da to učini, krenu sultan Murat vojsku na Srbiju. Čim su prve turske čete počele da haraju po zemlji, dojurivši sve do Kruševca, reši se despot na popuštanje. Na to se odlučio tim pre što su ga napali i Bosanci, hoteći povratiti Srebrenicu. Murat II, koji je od početka svoje vladavine imao obzira prema despotu Stevanu, što mu je pomagao ugušiti građanski rat u Turskoj, vratio se sa svoga pohoda; a Bosance je despot suzbio i naterao da odustanu od neprijateljstava. Godinu dana posle toga uspeha, 19. jula god. 1427., despot je završio život od srčanog udara, pri lovu. On je ostavio Srbiju sređenu i unapređenu, i vidno oporavljenu od kosovske katastrofe; ali, u vazalskome stavu prema Mađarima i na udarcu Turcima, koje je najpreči put u neprijateljsku Ugarsku vodio kroz moravsku dolinu. Srbija Stevanova vremena, od god. 1413. do 1427., pošteđena je od neprijatelja, zahvaljujući njegovoj ličnoj, mudroj politici, koja je imala karakter pribiranja narodne snage i izbegavanja sukoba s opasnim susedima, Turcima i Mađarima. U Stevanovu držanju nije bilo agresivnosti; ali, bilo je energije i čvrstine, naročito u unutarnjoj politici, i potpune ispravnosti u izvršivanju primljenih obaveza.