Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.1
| ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Срби после Косова. — 2. Мађарофилска и туркофилска схватања. — 3. Краљ Марко. — 4. Ђаковачки уговор. — 5. Крсташки рат против Турака и битка код Никопоља. — 6. Нова буна хрватске властеле. — 7. Млетачко угвршћавање у Зети. — 8. Хрвоје Вукчић и његова борба против краља Сигисмунда. — 9. Политика Стевана Лазаревића после Ангорске битке.
Српску невољу на Косову први је искористио мађарски краљ Сигисмуид. Тај владар огромне активности, смелих планова и брзих одлука, био је више витез-авантурист него државник широких погледа, имајући као основну грешку то што ниједну од многих ствари које је почео није извео до краја, што је стварао половна решења и што је, мада стављен пред крупна питања и опасности, о чијем значају није могло бити сумње, расипао снагу на послове споредне важности и улетао у заплете, који су, и са привидно повољним резултатима за њега, били од штете за главно дело које му је претстојало. Мада је у првој половини год. 1389. пристао на споразум са Србима и о том обавестио Вука Бранковића, човека који је препоручивао политику пријатељства са Мађарима, он је, ипак, после вести о косовском поразу, напао Србију. Хтео је да је казни за Лазарево помагање његових противника и да је, сад обезглављену, потчини својој вољи. Он је сам, на челу своје војске, упао у Србију и допро до у долину Груже, освојивши градове Борач и Честин. Срби дођоше у тежак положај. Са Бајазитом и са Турцима још нису склопили мир, да би били сигурни бар са те стране, а Мађари их угрожавају у срцу Шумадије. У невољи, налазећи се између два противника, оба јача од њих, они се решише на мир са Турцима, налазећи да су њихови услови ипак повољнији од мађарских и да је опасност од Турака мање непосредна од мађарске. Србија је, крајем год. 1389., пристала да постане турски вазал, да пусти турску војску у јужне српске градове, да даје Турцима помоћне одреде и да своје принчеве шаље с времена на време на турски двор. Мудра кнегиња Милица, која је примила владу место својих малолетних синова, пристала је и на то да своју најмлађу кћер Оливеру да у харем Бајазитов, цару за жену. Сви се Срби нису слагали са таквом политиком, него би неки радије пристали уз Мађаре; али, опозиција је овога пута у северним областима била доста мала. Још су сви стојали под јаким утиском косовске катастрофе; мученичка смрт кнеза Лазара обезбедила је несметану власт његовој удовици и малолетној му деци, што је, у оно време сурових феудалних инстинката, била срећа и за Србију и за Лазареву династију. Сем тога, турска сила, показана на Косову, имала је силно дејство и људи нису хтели да се излажу новом ударцу, а без поуздана јемства не само да ће их Мађари помоћи, него да их неће и поново напасти. Турци су, међутим, по склопљеном миру, помогли Србима да потисну Мађаре све до Саве и да их тамо натерају на дефанзиву.
Док су Срби на северу, зазирући од Мађара, пристали на вазалство Турцима, дотле је косовски господар, Вук Бранковић, зазирући од блиских Турака, био за споразум са Мађарима. Наше народно предање бацило је страховиту љагу на његово име, жигошући га као издајника на Косову. Међутим, Бранковић је био један од најнепомирљивијих турских непријатеља и пре и после Косова. Народна осуда пала је на њ по свој прилици због његова неслагања са политиком кнегиње Милице, а предање је помешало једну доцнију, праву издају, на Косову са Вуковим именом. После, широки свет није могао разумети зашто Вук, као непријатељ Турака, није на Косову, са кнезом заједно, својим животом дао доказа о потреби непомирљиве борбе са њима, него је, мимо толике друге јунаке са страшног разбоја, пристао да се жив врати. Вук се извесно време опирао да призна султана као господара и да му изда своје градове, али је год. 1391. морао да попусти. Већ почетком јануара год. 1392. уђоше Турци у Скопље и учинише од тог места средишну тачку за све своје даље акције на Балкану, дипломатске и војничке. Од год. 1389.—1391. турску врховну власт признали су, сем Срба, још и Бугари трновског и видинског царства, Византија и Влашка. Вук Бранковић био је и сувише слаб да се, мимо њих све, одржи независан; а помоћ Мађара, на коју је донекле рачунао, није се могла осетити на тако далеком подручју и преко северне Србије, која им је била противна.
Већ крајем XIV века јављају се, дакле, међу Србима два опречна политичка гледишта, чије ће се присталице међусобно трти и побијати кроз читаво XV столеће. Једни су, увиђајући сваки дан све више снажни замах и војничку снагу Турске Царевине, заступали мишљење да се Срби помире са њиховим успесима и да се снађу у улози турских вазала; док су други, борбенији и са осећањем државног и народног достојанства, били за борбу са Турцима, у заједници са другим хришћанским државама Европе, а посебно са блиском Мађарском. Покоравање Турцима сматрало се као коначна капитулација, док је признавање мађарске врховне власти узимано као привремено јемство или мера док се не савлада турски непријатељ. Турци су, сем тога, оглашавани као неверници, »богумрски Агарјани«, а Мађари су били хришћани, макар друге вере. Против Турака устајали су најобичније они који су им били на ударцу, а против Мађара оне наше области које су се граничиле са њима и које су, као Босна, добро памтиле начине на које су Мађари хтели да их приведу познавању правог бога. И једна и друга страна имале су јаких доказа и примера за своје противнике, и у многом несумњиво оправдане разлоге, и стога једно гледиште није никад могло да се до краја изради и усвоји. Уосталом, ни Мађари, ни Турци нису поступали онако како би Срби желели, да би их тим уверили о оправданости једног или другог схватања, него како су им налагали њихови властити интереси. Срби сами осетили су, међутим, добро да не могу више водити неке самосталне политике, него да се ради самоодржања или евентуалних успеха морају наслањати било на једну, било на другу страну. И Турци и Мађари тражили су од њих да се определе; Турци: да би поседом Србије имали слободан пут за Дунав и преко њега, а Мађари: да би од Србије створили овој одбрамбени бедем. И да је хтела, Србија није могла остати пасивна. За дојучерању царевину то је несумњиво значило понижење; али, сада се није имало куд, него се морало мирити са суровом стварношћу чињеница. Тим колебањем између Турака и Мађара испуњена је сва наша политика од Косова па све до Мохачке битке и до пропасти мађарске државе.
Сем на Мађарску, извесни су се наши крајеви, у невољи, обраћали и на друге хришћанске државе и власти. Приморје Зете и Боке нудило се у савез или подаништво Млетачкој Републици, као сили која је за те крајеве одавно показивала жив трговачки интерес и одржавала са њима и извесне политичке везе. Било је и непосредних понуда папској курији, за коју се тврдо веровало да јој неће остати равнодушна судбина хришћанства у борби са исламом. Папској курији обраћали су се не само угрожени владари верски мешовите Босне, него једно време чак и претежно православне Зете (год. 1391. Ђурађ Страцимировић). На свима, дакле, странама српски народ, расцепкан н ослабљен, био је, као они пословични појединачни прутићи из снопа, немоћан да одоли турском крхању. Страшне су поуке добијали редом српски великаши југа и севера, кад су мислили да ће, одвајајући се од своје државне заједнице, постати неки независни чиниоци од значаја и својом плитком мудрошћу наћи начина да избегну судбини целине. Пошто су разбили своју државу, они сада као бродоломци вапе за туђом помоћу и примају често понижавајуће услове, само да би одржали власт и своје подручје.
Првих година после Косова краљ Сигисмунд је имао према Југословенима углавном ову политичку концепцију: да поквари дело краља Твртка, да поврати изгубљени углед у Хрватској и Далмацији, да потисне свога супарника Ладислава Напуљскога и да у Србији, у њеним северним областима, што дубље прошири мађарску власт. Своју власт у Србији Сигисмунд је желео да прошири, поред разлога старе државне традиције мађарске, још и ради тога да сузбије што даље од својих граница турски утицај и турску опасност, која се осећала из године у годину све више. Стога је, после ратовања год. 1389. и 1390., кренуо у лето год. 1392. нову офанзиву, преко Дунава, успевши да потисне Србе и Турке из браничевске области све до Ждрела. Том приликом је, вероватно, повраћена и Мачва. Као одговор на ту Сигисмундову акцију дошла је велика турска офанзива у северним покрајинама Балкана. Год. 1393. паде Трново у турске руке и са њим сва јужна Бугарска. После тога успео је Бајазит да и у Влашкој протера војводу Јована Мирчу и доведе на власт једног себи оданог великаша. Краљ Сигисмунд, видећи да га турска сила систематски опасује, покуша с пролећа год. 1395. да поврати у Влашкој војводу Мирчу. То доведе до велике борбе. Султан Бајазит крену лично преко Дунава, праћен од српских вазалних владалаца краља Марка, Константина Дејановића и Стевана Лазаревића. Константин Филозоф, наш учени писац XV века, казује како је краљ Марко бôна срца полазио у ту борбу против хришћана, и како је рекао своме другу Константину: »Говорим и молим Господа да буде помоћник хришћанима, па макар ја први да будем међу мртвима у тој борби«. Његова се жеља испунила. У битци која је вођена на Ровинама погинули су 17. маја год. 1395. и он и Константин, а победа је, како се чини, остала на хришћанској страни. Метатезом је после од Ровина постала у народној поезији Урвина планина изабраним гробом Марковим.
Марко Краљ, или Краљевић Марко, најпопуларнија историска личност свих Јужних Словена, о коме се пева и прича од крањске Беле Горе па до Варне и Рушчука и око кога се, вековима, сплео читав низ најразноврснијих легенди и причања, испао је у овој последњој борби трагична, репрезентативна личност целе наше судбине тога времена. Он, српски краљевић, који је, по предању, код цара писар био, витез по својој природи, имао је да помаже турском освајачу, оном који му је сатро оца и сузио власт, против свог хришћанског друга и једне хришћанске државе. Кад оно и не би биле праве Маркове речи које му Константин приписује, оне су несумњиво ипак израз народног осећања тога времена; став једног хришћанског витеза замишљало се да може бити само такав. Карактеристично је да то Константин казује говорећи о животу Стевана Лазаревића, који се, исто тако, борио на турској страни не само тада него и неколико пута доцније. Нема сумње, присталице Стеванове осећале су непопуларност таквог поступка и правдале су га, са Константином заједно, да је Стеван тако морао чинити »не са вољом, него по нужди«.
Често се пита која су то дела или подвизи направили Краљевића Марка најпопуларнијом личношћу нашег епског певања, и репрезентантом свих, добрих и лоших, својстава наше расе. О њему као владару не зна се много; занимљиво је, на пример, да нам није очувана ниједна његова повеља. Имамо само нешто његова новца и неколико записа из његова времена. Маркова слика у цркви Св. Арханђела у Прилепу, у његовој престоници, претставља га као човека умна погледа са лепим ликом, дуге, неговане, црне браде и са владарским крутим ставом. По народној поезији ми бисмо место тога очекивали лик са више слободе и личног израза; али, природно је да га таквога не можемо тражити у ктиторским фрескама наших средњовековних црквених сликара. Као владар Марко је, после очеве погибије, био нападан од свих суседа, и изгубио је добар део свог државног поседа: Балшићи су му узели Призрен и Костур, Бранковићи и кнез Лазар Скопље и неке северне области, а Грци и Турци земље деспота Угљеше. По тим делима, очевидно, његова личност не би заслуживала свој изузетни глас. Ми држимо да се Марко прославио највише што је у то тешко доба, као лично храбар човек, прогонио насилнике, заштићавао гоњене и успео да за свог живота своју земљу и своје поданике, са неколико видних личних залагања, сачува од невоља и тежих потреса. Завршеци извесних народних песама упућују нас на такав закључак јасно и непосредно:
Тешко Србљем где им није Марка.
или:
Бог да живи Краљевића Марка,
Који земљу од зла избавио,
Који сатре земљи зулумћара.
или:
А нека те, мили синко Марко,
Благо тебе и ко те родио!
Десна ти се посветила рука,
Кад си јадно робље избавио,
Ти си бољи севап задобио
Него да си цркву саградио!
После Маркове погибије Турци не хтедоше дозволити његовој браћи, Андрији и Дмитру, да узму власт, него његову земљу, као и земљу Константина Дејановића, претворише у обичне своје покрајине. Дубровачке вести казују да су Маркова браћа стигла у њихов град »у највећој и крајњој беди« и да су им они израдили место код мађарскога краља. Да тако оштар поступак Турака према њима није последица каквог турског огорчења због Маркова непоуздана држања у Влашкој или чак можда због какве његове акције у корист хришћана? Краљевић Дмитар опомиње се у служби краља Сигисмунда све до год. 1407.
Као што је искористио невољу Србије после Косова, тако је краљ Сигисмунд искористио и смрт краља Твртка у Босни. Твртков наследник, његов синовац, безначајни краљ Дабиша није био човек који би могао прихватити велико дело свога стрица. Са њим се у Босни догађа сублизу оно исто што и са царем Урошем у Србији. Он нема ауторитета да одржи значај централне власти, какву је Твртко хтео и створио; моћна властела и у његовој држави отима власт за себе и образује своја подручја. Сандаљ Храњић, синовац војводе Влатка Вуковића, држи целу хумску област; Хрвоје Вукчић господари подручјем од Врбаса до Сане и до далматинске границе; Павле Раденовић има источну Босну од Врхбосне до Дрине и Требиње са једним делом Конавља. Краљ влада непосредно доста ограниченим подручјем у средњој Босни, зазирући стално да се не замери већем броју властеле, који би га, удружени, без велика напора могли лишити власти, као што се то после и догађало. Спочетка су ови великаши помагали Дабишу, да би очували Тврткову тековину на којој су и сами сарађивали. Настављали су стару политику умрлога краља и према краљу Сигисмунду, то јест били су сви за Ладислава Напуљскога. Моћни војвода Хрвоје Вукчић и његов брат Вук добили су од Ладислава 17. јула год. 1391. титулу хрватско-далматинских банова и били су, као погранични господари, главне личности за све посредничке послове између Босне, Далмације и Хрватске. Осетан губитак за Твртково дело била је смрт његова главног сарадника, Ивана Палижне († год. 1391.), коме се није могао наћи достојан заменик.
Краљ Сигисмунд, обавештен о личној вредности новога босанскога краља, сматрао је за дужност да час пре натера Босну да се одрекне сваке даље акције међу Хрватима Далмације и Славоније и да прекине везе са његовим противником, Ладиславом, кога је оптуживао да је чак почео преговоре и са Турцима, да би само њега срушили. Ако не пристане на то, краљ Сигисмунд је претио Босни ратом. Да не би дошло до тога, предузело је католичко свештенство кораке да се оба краља, босански и мађарски, састану и лично споразумеју. Као место састанка изабрано је Ђаково, седиште босанскога бискупа. У другој половини јула год. 1393. дошло је до такозваног Ђаковачког споразума, који је претстављао пун пораз краља Дабише. Њему је Сигисмунд само дозволио да влада до смрти, а по Дабишиној смрти босанску круну имао је да добије мађарски краљ као »краљ и природни господар Босне«. Дабиша је том приликом признао Сигисмунда као врховног господара; с тим у вези било је и Дабишино одрицање од краља Ладислава и напуштање даље делатности на западном подручју. Да тај победни акт учврсти што јаче Сигисмунд је, мимо краља Дабише, тражио за њ заклетве и обавезе и од извесне босанске властеле, која, у случају сукоба између њега и Дабише, никако не би смела дићи свога оружја против мађарског краља.
Да је такав уговор, на који се иначе пристаје само после стварног пораза, морао изазвати велику опозицију и у Босни и у Хрватској разуме се само по себи. Главни вођ незадовољника био је Иваниш Хорват, стари противник Сигисмундов, а од овог споразума и Дабишин. Он се повукао најпре у гусарско гнездо, у неретљански Омиш, а после, са братом Павлом, у град Добор, у Усори, одакле су развијали живу агитацију. Тамо их је, у лето 1394., потражио краљ Сигисмунд, кренувши против њих и њихових једномишљеника јаку војску. Град Добор узет је без велике борбе, јер су браћа Хорвати побегли, не смејући да сачекају краљевску војску. Наскоро су, ипак, издајом, пали у руке Сигисмунду, који је Иваниша казнио свирепо. Он би, за уклин другима, у Печуху везан коњима за репове и рашчеречен; Павле, као бискуп, прошао је боље, јер је био само затворен и лишен своје бискупије. Краљ Дабиша изишао је пред мађарскога краља да му честита победу и да се, свакако, извини што сам није могао да уштеди краљу тај напор. Сигисмунд га није дочекао најљубазније и натерао га је да се овом приликом потпуно одрекне целе Далмације и Хрватске. Тако је напорни Твртков рад у том правцу пропао већ треће године после његове смрти; од свега његова дела Дабиша није могао да спасе и одржи готово ништа друго сем лимске и требињске области и сад јалове краљевске круне. Одмах потом пошао је нови далматинско-хрватски бан, Никола Горјански, у Далмацију, где је код Книна разбио војску бана Вукчића и заузео цело подручје Хрватске Краљевине и Далмације у име краља Сигисмунда. Да би цело ово подручје обезбедио од нових устаничких покрета, Сигисмунд је узео, у замену, од кнезова Благајских њихове градове Крупу и Острожац и довео је у њих мађарску посаду.
Створивши тако у Босни и Хрватској стање какво је желео, могао је краљ Сигисмунд да се, засад без бојазни од већих неприлика отуда, преда пословима на другој страни. Турској активности на границама Мађарске требало је учинити крај. Стога је год. 1395. дошло до мађарско-влашке офанзиве у Влашкој. Краљ је, већ и раније, помишљао да би се турска опасност могла решити понајпре једном великом крсташком војном, која би, вођена са довољно снаге, могла учинити крај насртљивости Азијата. Сада је у томе смислу почео радити много интензивније. Ношен тим плановима о крсташком предузећу, он није у јесен год. 1395., на вест о смрти краља Дабише († 7. септембра), употребио силу да се дочепа босанскога престола, који би му по Ђаковачком уговору имао да припадне, а на што сад нису хтела да пристану босанска господа. Он би се, можда, ипак решио на оштрије мере, да су Босанци на свој престо довели неко ново мушко лице, а не Дабишину удовицу Јелену, погрешно звану Грубу, прву владарку на једном југословенском престолу, која није била регент ни за кога другог, него владар са пуним правима која му припадају. Сигисмунд је то решење примио као привремено, налазећи да је њим, донекле, очувано или бар није оспорено његово право; а босанска властела била је задовољна што је тим маневром очувала босанско краљевство до које по њих повољније прилике од већег мађарског захвата.
Сигисмундова мисао о крсташком рату против Турака нашла је на западу, а посебно на француском краљевском двору, добар пријем. Јула месеца год. 1396. стекла се у Будим доста велика војска крсташа, састављена од Француза, Немаца, Енглеза и Пољака, којима се придружише чете Сигисмундове и влашкога господара Мирче. Одушевљење хришћана било је велико, исто као и њихово самопоуздање; као циљ није се истицало само Једрене, него чак и Јерусалим. У турској војсци, коју је лично водио султан Бајазит, налазио се и српски одред Стевана Лазаревића од 5.000 људи. 25. септембра год. 1396., у одлучној битци код Никопоља, крсташка војска би потпуно сатрвена, извесним делом и заслугом Срба, који су право јурнули према мађарској краљевској застави. Краљ Сигисмунд једва се спасао на једној лађи низ Дунав, да после, као бегунац, обиђе Црним Морем Цариград и острво Род и да се тек отуда, преко Далмације, врати кући. Децембра месеца свратио је на том тегобном путу у Дубровник, где је добио најбоља и нарочито за њ тражена обавештења о стању у суседству и мађарској краљевини.
Последице никопољскога пораза биле су за мађарске пријатеље веома тешке. Бугарски видински цар Страцимир, који се био придружио крсташима, изгуби државу и личну слободу. Његов син Константин дошао је после извесног времена у Србију, у којој је и умро. Тада и нешто раније, после пада Трновскога Царства, добар број угледнијих Бугара спасавао се у Србији, где је био углавном лепо приман. У тој емиграцији налазило се неколико људи велике вредности, као што је био Константин Костенички, зван Константин Филозоф, и Григорије Цамблак. Константин је био ученији и код нас активнији. Као ученик чувеног бугарског књижевника и реформатора, патријарха Јефтимија, он је у Србији живо развио покрет за реформу црквених књига, па је тога ради написао једно опсежно правописно упутство, као неку врсту граматике, које је било веома цењено, мада је писано нејасно и чак доста конфузно. Он ће после написати и поуздану биографију свога заштитника, Стевана Лазаревића, једно од првокласних дела за целу балканску историју прве половине XV века. Други Бугарин, Григорије Цамблак, био је једно време игуман Дечана, где се заинтересовао за судбину њихова оснивача, па је написао једно лепо срочено, али на усменој традицији засновано и стога непоуздано житије Стевана Дечанскога.
Као мађарски пријатељ страдао је и Вук Бранковић. Њега је емир Бајазит свргао са власти, а земљу му, од Дечана до Приштине, дао као награду Стевану Лазаревићу. Бранковићима остаде само њихово старо породично имање у Дреници, са Вучитрном и рудником Трепчом код Митровице. Вуку Бранковићу био је тужан крај; умро је, не зна се тачно где, 6. октобра год. 1398., а сахрањен је по свој прилици у Светој Гори, где му је један брат био хиландарски калуђер.
У самим земљама круне Св. Стевана пораз краља Сигисмунда оживео је стара непријатељства против њега. Незадовољна властела и мађарска и хрватска диже опет главе, а краљев напуљски противкандидат појача своју агитацију, верујући да је Сигисмундов положај из темеља уздрман, не само због овог пораза, него и због смрти жене му, краљице Марије († год. 1395.), кћери Лајошеве, са којом је и добио мађарски престо. Главни вођи побуњеника беху Стеван Лацковић, Стеван Продовић, унук бана Никца, и Стеван од Шимонторње, а средиште њихове акције хрватско подручје. Сигисмундови противници нису се устручавали да уђу у везе са Турцима, само да би Сигисмунда сасвим онемогућили; Ладислав Напуљски, тога ради, пристао би чак да постане и зет султана Бајазита. То је, међутим, баш понајвише користило Сигисмунду. Он се пред ужаснутом Европом и својом Мађарском јавља не толико као бранилац своје личне ствари колико као заточник хришћанства; место да се правда он је оптуживао. Упад Турака у Срем, после победе код Никопоља, и пустошење градова у њему ишли су у прилог краљевом антитурском држању и придобијали му присталице чак и код оних који иначе нису лично марили Сигисмунда. Стигавши из Далмације у Славонију, краљ сазва државни сабор у Крижевце. На томе сабору, на који је дошла и опозиција, краљ и његове присталице пређоше у офанзиву не само речима него и делом. Лацковић и неколико његових другова беху сасечени и лешине им бачене на улицу (27. фебруара год. 1397.), а остали бунтовници после тога савладани и разјурени.
Пораз краља Сигисмунда искористили су донекле и Босанци, који су и овог пута имали извесног додира са незадовољницима у Хрватској и где је још увек била доста јака странка за Ладислава Напуљскога. Људи тих схватања мислили су да треба овом приликом изабрати новога краља и тиме пресећи све даље комбинације са Ђаковачким уговором. Кад је, изненада, крајем год. 1397. упала у Босну једна турска војска, у заједници са Стеваном Лазаревићем, и настрадала у јануару год. 1398. због оштре зиме и великих сметова, они су то и извршили. Као разлог за смењивање краљице Јелене наводили су то да је за овако тешке прилике потребна за управу државе рука много чвршћа од руке једне жене. За новога краља би изабран Стеван Остоја, вероватно незаконити син Твртков. Заузет крупнијим пословима на другој страни, Сигисмунд није ни покушавао у тај мах да тај избор спречи, мада му он није био пријатан ни као сама чињеница, ни по личностима које су водиле ствари, а ни по њиховим мотивима.
Недаћама Сигисмундовим и метежима у Хрватској хтела се користити међу другима и Млетачка Република, да би повратила своје изгубљене позиције у Далмацији. Као хришћанска сила она се показивала као пријатељ угроженим хришћанским областима на источној обали Јадрана, а нарочито Зети и Албанији. Они хришћански династи који нису хтели да се потчине Турцима нису имали у тим крајевима, крајем XIV и почетком XV века, ниједне друге државе која би им могла помоћи непосредније од Млечана, и њихова оријентација према њима била је стога сасвим природна. Да млетачка помоћ није могла бити велика, да Република Св. Марка никад није располагала јаком копненом војском, која је једина у борби са Турцима на том подручју могла имати вредности и значаја, то наши људи или нису знали или се на то нису довољно обазирали; њима је требала свака помоћ, и у невољи им је свака добродошла. Реалнији великаши, увиђајући то, а осећајући да се осамљени не би могли одржати, почињу непосредне преговоре са Турцима. Ђурађ Страцимировић, пошто се узалуд обраћао папској курији, предаде год. 1396. Млечанима тврди Скадар, главно место Зете, пристаниште Св. Срђа, град Дриваст и читав крај од Скадарског Језера до мора, добивши за то извесне личне користи и изгледе да ће Млеци, сада већ ради својих поседа, са више пажње и стварне помоћи пратити њихове односе са Турцима. У самим Млецима, што вреди нарочито истаћи, ово примање зетске обале није прошло без доста опозиције; опрезни грађани Републике увиђали су јасно да им тај добитак доноси крупне обавезе и да их може довести у сукобе, при којима би штета по њихове трговачке интересе могла бити далеко већа од ове добити. Добрим делом из тих разлога одбили су да приме Котор, који им се год. 1395. беше сам понудио. Кад је ипак, и поред таквих разлога, продрло мишљење да се прими Ђурђева понуда, онда је очигледно колика је важност у Млецима полагана на то да та обала дође под њихову власт.
Чим је углавном средио стање у Мађарској, краљ Сигисмунд прегне свом снагом да обнови свој углед и у суседним земљама. За бана Славоније, Хрватске и Далмације год. 1397. постави Николу Горјанског, бившег зета кнеза Лазара, а после свог пашенога и најоданијег великаша. Као бан Горјански је, каже В. Клајић, вршио »већу власт него икоји од његових предшасника«. Он је 1397.—1401. држао »читаво хрватско краљевство од Дунава до Цреза и од Драве до Дубровника«. Потом је краљ хтео да поврати своју власт и у Босни. У њој се налазио на престолу један краљ коме он није дао благослова и који је, сам без веће личне вредности, зависио од моћне властеле, међу којом је Хрвоје Вукчић водио главну реч. Краљ Сигисмунд је сматрао, и то са пуно разлога, Хрвоја као главног свог противника и као иницијатора Остојина избора. Хрвоје је, без попуштања, остајао при политици краља Твртка, који га је направио војводом, и претстављао је главу напуљске странке. Није узалуд именован за »генералног викара« напуљског двора у Хрватској. Покушај краља Ситисмунда, год. 1398., да једном војном експедицијом казни Хрвоја, завршио се неуспехом. Место да буде сузбијен и онемогућен, Хрвоје је сам постао нападач, добио је на мачу дубичку жупу, и постао после тога успеха најмоћнија личност Босне. Али, босански војвода био је и сувише мудар а да не увиди како је тај успех само случајан и привремен и како ће Сигисмунд, опремљен други пут боље и јаче, употребити прву прилику да се освети. Прекинувши све везе са њим, Хрвоју сада није остало друго него да се, ради сигурности, ослони на Турке, пошто од напуљскога двора није дотад било никакве стварније војничке помоћи. Уосталом, и сам напуљски двор тражио је додира са Турцима. У зиму год. 1399./1400. почела су несумњива преговарања краља Остоје и Хрвоја са Турцима. У каквом су смеру вођена није тешко погодити, али докле су тада довела не може се са поузданошћу казати. Можда су овом приликом била и прекинута на вести да је Сигисмунд заузет и на другој страни, односно да је против њега букнула побуна у Мађарској, и да је он сам у Будиму, 28. априла год. 1401., допао ропства (из којега се ослободио тек после неколико месеци, 29. октобра). Да је Хрвоје у то време радио живо против Сигисмунда где год се могло разуме се само по себи. Његовој и Остојиној активности има се приписати што је читав низ хрватских и далматинских градова признао током год. 1401./2. босанску власт, нарочито после одласка Николе Горјанског за угарског палатина.
Једно време читава босанска акција у Хрватској и Далмацији потсећала је на политику краља Твртка, којој је Хрвоје могао бити сасвим поуздан тумач. Хрвојев шурак, кнез Иван Нелипић, узео је Клис; Задар прилази Ладислављевој странци и признаје Напуљца као врховног господара; Трогиру и Шибенику, који посредно дођоше под босанску власт, признадоше се све раније повластице. Као некада Твртко, сада су Остоја и Хрвоје радили све у име краља Ладислава, који беше далеко, и до чијег су примања власти они могли да ојачају свој положај и да, у случају његове незахвалности, претстављају снагу са којом се морало рачунати. Док су неки градови примали ту промену врховне власти без много отпора, други су је одбијали са пуно енергије. Сплит се чак решио да ратује, и његови људи отели су Босанцима Омиш. Карактеристично је да је Сплит, бранећи се против Босанаца и њихова кандидата, овога пута био вољан напустити удаљеног Сигисмунда, који није могао да им помогне, и да је хтео примити Млечиће као врховне господаре, али су ови то одбили бојећи се заплета и са Босанцима и са напуљским двором и са самим Сигисмундом. Према Твртку, раније, Сплит се правдао својим штовањем законских и клетвеничких дужности, које није хтео да прекрши; овог пута код њихова меродавног и, поред свег словенског усељавања, још увек јаког и утицајног романског становништва претегнуло је осећање романске заједнице. Када су Млеци одбили да приме Сплићане, ови су се вратили Сигисмунду; Дубровник му је, међутим, остао веран без колебања. Да се освети Хрвоју за толику активност у Далмацији и искоришћавајући његово бављење тамо, упао је хрватско-далматински бан Мирко Бубек у дубичку жупу и повратио је поседу Славоније.
Год. 1402. решио се, најзад, Ладислав Напуљски да активније иступи у Хрватској и Угарској, да упути тамо једну војску у своје име и да потом пређе тамо и сам, па да личним присуством појача везе, добије нове присталице и одлучи питање мађарскога престола коначно у своју корист. 27. августа ушла је напуљска војска са шест лађа, свечано дочекана, у Задар, где су јој се придружили Хрвоје и његове чете. Ладислављево очекивање испунило се у доброј мери. Читав низ далматинских градова отвори врата његовим људима и признаде му власт; међу њима беху и упорни Сплит и Врана. Једино се не хтедоше изневерити Сигисмунду Дубровник и Скрадин. Како је Ладислављеву кандидатуру и ову експедицију помагао и папа Бонифације IX, то је сасвим разумљиво што је велик број свештенства, нижег и већег, и у Хрватској и у Угарској био на његовој страни. Захваљујући њиховом утицају, почетком год. 1403., Ладислав би на сабору одржаном у Великом Варадину проглашен за краља. Сигисмундова војска, упућена у Хрватску да сузбије цео тај покрет, би код Бихаћа потпуно разбијена, а сам јој вођ, бан Павле Бешењи, жив заробљен. Цело славонско и хрватско подручје од Драве до мора после те победе признаде Ладислава као свога краља. После таквих успеха прешао је, најпосле, и сам Ладислав у Далмацију. Са мноштвом племића, 19. јула год. 1403., стигао је у Задар, где га је очекивао верно му одани војвода Хрвоје. Ту, у Задру, извршено је 5. августа краљево крунисање, али без круне Св. Стевана. Краљ Ладислав, син несрећнога Карла Драчкога, није се усуђивао да оде у Мађарску и да се тамо крунише, бојећи се зле судбине свога оца.
У Србији се за то време извела потпуна промена државне политике. До год. 1402. кнез Стеван Лазаревић био је веран вазал турскога султана Бајазита. Сем бојазни од турске освете у случају да води политику њима противну, на српски двор су деловали и извесни лични обзири. Султанија Оливера, кћи Лазарева а жена Бајазитова, по иначе доста побрканим турским причама, била је ванредно лепа и имала је велик утицај на страстима оданога Бајазита. Бајазит је, како казује изричито Стеванов биограф, Константин Филозоф, изузетно волео Стевана и то јавно казивао. Он му је, вели, давао пријатељске савете у свима државним питањима. Одбијао га је од сарадње са Мађарима, која му не може донети никакве користи. »Ко је од владалаца који су приклонили главу Угрима доспео у своје господство?« И споменуо му је »по имену бугарске цареве и друге«. Место њих он треба да се држи Турака. »Ми смо они који владамо, и ако ми не пођемо на друге, други неће поћи на нас«. »Војском се држе најјаче државе и постају шире«. Константин чак казује како је Бајазит говорио Стевану да искористи време, док је он жив, да се ојача у искреној сарадњи са њим, па да после његове смрти, за време борби његових синова за власт, ојачан може проширити своју државу. Ако то казивање и није, можда, потпуно верно, него је изведено на основу доцнијег развоја догађаја, оно је ипак занимљиво по томе што је срдачан однос између Бајазита и Стевана дао повода чак и за такве претпоставке. Много је вероватније даље причање истог извора како је султан говорио Стевану да, ослоњен на њ, почне борбу против своје феудалне господе, која разједа државу, и да је скрши, а место ње да створи нову властелу, која ће за постигнуте части бити обавезна само њему лично. То је било доиста у духу турских државних схватања, која нису много водила рачуна о пореклу људи, него о њиховој личној вредности, и која су била потпуно супротна од оних која су тада владала у већини европских држава. Сем тога, Турци су добро видели од чега су највише патиле државе са којима су они на Балкану дошли у сукоб; Бајазит је, свакако, знао доста о стању Србије у другој половини XIV века и о узроцима њене пропасти. Тај савет, дан Стевану, био је заиста пријатељски. Извесни српски великаши тога времена (Николу Зојића и Новака Белоцрковића знамо по имену) не само да су хтели поћи за примером својих претходника из Урошева времена, него су чак покушавали да створе и везе са Турцима, не устручавајући се да клеветају Стевана. Стеван, који је био бистра глава и увек добро знао шта хоће и доследно ишао за својим циљевима, свакако је и сам осећао тешкоће које су стварали ти људи, и решио се да их кратким путем онемогући. Новак би погубљен, а Зојић са целом породицом упућен у манастир. Негде у исто време, мада из других разлога, срушен је и моћни Вук Бранковић. Али, скршивши њих, Стеван није ипак спасао Србију од даљих унутарњих криза; много опаснији непријатељи јавише му се наскоро у најближој родбини.
Година 1402. била је обртна тачка у Стевановом држању према Турцима. Те године, 28. јула, дошло је код Ангоре до страховите битке између Турака, које је водио сам Бајазит и коме се Стеван придружио са својим српским одредима, и између монголских Татара под вођством Тамерлана (Тимур-Ленка или Тимур-кана), тада најмоћнијег господара средње Азије, који је од краја XIV века угрозио турско господство у предњој Азији. У тој борби Турци су били потпуно потучени и сам Бајазит допао је у ропство, у којем је ускоро и умро (8. марта год. 1403.). Срби су успели да се из те борбе спасу без тежих губитака, захваљујући томе што је њихов помоћни одред био састављен од саме коњице. На свом повратку са тога похода Стеван се задржао у Цариграду, где је био лепо примљен. Пораз Турака давао је наде хришћанском Цариграду и његовој владарској кући да ће се сад моћи са више успеха кренути већа акција, која би ослободила њих и остали Балкан од тако опасне турске најезде. Цар Манојло путовао је у то време по западној Европи, да је заинтересује за ослобођење хришћана, а његов синовац и савладар, Јован VII, трудио се да организује Грке за отпор на дому. Њему је добродошао српски кнез у Цариграду као нови могући савезник у претстојећој борби и стога му је, да га задобије за идеју хришћанског савеза, дао титулу деспота, као највећу после владарске, и покушао је да га трајније придобије и породичним везама. Тако је дошло до Стеванове веридбе са царевом свастиком, а ћерком митиленског господара Франћеска Гатилузија. Савремени грчки историчар Дука, коме захваљујемо за симпатичан опис српске борбе против Турака, био је једно време у служби породице веренице младог деспота, и његово саучешће за нас можемо, сем општом тенденцијом да се свака хришћанска борба против Турака узима као заједничка ствар, објаснити још и том чињеницом.
Деспот Стеван, који је својим очима гледао турски слом, и кога после тога за њих није више везао ни страх од њихове сад скрхане снаге ни лична оданост према Бајазиту, решио се коначно да промени своје држање и пређе у ред турских непријатеља. Али, против те његове одлуке јави се опозиција његова сестрића, Ђурђа Бранковића. Наследник Вуков био је свакако одраније киван на ујака, приписујући њему свргавање свога оца и одузимање једног дела његовог поседа. Да се освети Стевану, он је напустио политичку линију свога оца и ушао је у везе са Турцима. До раскида између ујака и сестрића дошло је одмах, у самоме Цариграду, на повратку с ангорског разбојишта. Стеван је, љут, дао затворити Ђурђа; али, овај се спасао и отишао новоме султану Сулејману. Са његовом помоћу он се спремао да спречи повратак Стеванов у Србију и да, вероватно, сам добије власт у тој земљи. Један део Стеванове војске, који је кренуо за Србију, дочекали су доиста Турци код већ једном по злу запамћенога Чрномена и ту га уништили. Да избегне сличну судбину, кренуо се Стеван са братом Вуком у отаџбину заобилазно, морем, преко Зете. Ђурађ Бранковић похитао је са турском војском да предусретне ујака и сачекао га је на Косову. Та његова сарадња са Турцима на класичном месту српске погибије учинила је можда највише да падне незаслужена љага на име његова оца Вука као на издајника српства. Обавештен о том, Стеван је узео помоћну војску од свога зета Ђурђа Страцимировића, а добио је нешто помоћи и од мајке, већ покалуђерене кнегиње Милице. Код Трицоља, близу Грачанице, разбио је Стеван турску војску, 21. новембра год. 1402., и срећно се вратио у Србију, којој је његова енергична воља била у тим мутним временима преко потребна.
Решивши се да прекине своје дотадање обавезе према Турцима и да уђе у сарадњу са хришћанским државама, Стеван је, сасвим природно, осетио потребу да се приближи Мађарима. Њихова војничка помоћ значила је свакако више него помоћ слабе и исцрпене Византије. Али, Мађари своју помоћ нису хтели да обричу, а да им Стеван пре тога не пружи извесна јемства о своме држању. То јемство краљ Сигисмунд је налазио у томе да Стеван призна његову врховну власт. Да би му то признавање учинио лакшим, мађарски је краљ дао Стевану, као знак непосредне користи од нове политике, као лично лено целу Мачву са Београдом, по свој прилици већ током год. 1403. Стеван је своје примљене обавезе увек извршавао витешки. Као што је раније био веран Бајазиту, тако је у другој половини своје владавине био исто тако веран краљу Сигисмунду, и стекао је његово поверење у пуној мери, исто као некад и Бајазитово. Сигисмунд га је зато обдарио богатим поседима и у самој Мађарској, а нарочито у торонталској жупанији.
Када је добио од Мађара Београд, деспот је у њ пренео своју престоницу, почео град да утврђује и развија, и да од њега прави и војничко утврђење и трговачко средиште. Веома је поучно, током наше историје, пратити ова померања наших историских средишта. Из рашких планина, ширећи се према Косову, Срби су своје прве престонице имали у Расу, Неродимљу, Паунима и Приштини; од краја XIII века државно средиште преноси се у Скопље, а једно време, када се наша држава раширила према југу и југоистоку, као важно државно средиште сматрао се и Сер. Од турскога надирања та се средишта померају од југа према северу. Крајем XIV века, од год. 1392. до 1395., у турске руке падају Скопље и Прилеп, а Лазарева престоница постаје Крушевац. Од почетка XV века, од год. 1404., српска престоница иде још северније, у Београд, и отад па до пропасти Деспотовине српска државна средишта држе се само дунавске линије. Са померањем тих средишта ишло је увек и извесно померање становништва. Српска господа, некад тако моћна на јужним границама, полако ишчезавају отуд или што их нестаје у борбама, или што се, као синови краља Вукашина, сами селе на север или чак у туђе земље. Са њима заједно повлаче се њихови људи и добар део Срба које су они штитили. У областима јужне Маћедоније које су Срби напуштали, као у Драми, Серу, Беру, Српчишту, узима поново маха аутохтони грчки елеменат; док се осетан прилив Срба примећава на подручју с обе обале Саве и Дунава, који тим крајевима даје претежно српски карактер, док најзад Срби не постану ту главни елеменат. Много непомерена остала је једино компактна словенска маса западне Маћедоније, и то не само сад, за време ових првих освајања, него и за све време турске владавине.