Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.1
| ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Srbi posle Kosova. — 2. Mađarofilska i turkofilska shvatanja. — 3. Kralj Marko. — 4. Đakovački ugovor. — 5. Krstaški rat protiv Turaka i bitka kod Nikopolja. — 6. Nova buna hrvatske vlastele. — 7. Mletačko ugvršćavanje u Zeti. — 8. Hrvoje Vukčić i njegova borba protiv kralja Sigismunda. — 9. Politika Stevana Lazarevića posle Angorske bitke.
Srpsku nevolju na Kosovu prvi je iskoristio mađarski kralj Sigismuid. Taj vladar ogromne aktivnosti, smelih planova i brzih odluka, bio je više vitez-avanturist nego državnik širokih pogleda, imajući kao osnovnu grešku to što nijednu od mnogih stvari koje je počeo nije izveo do kraja, što je stvarao polovna rešenja i što je, mada stavljen pred krupna pitanja i opasnosti, o čijem značaju nije moglo biti sumnje, rasipao snagu na poslove sporedne važnosti i uletao u zaplete, koji su, i sa prividno povoljnim rezultatima za njega, bili od štete za glavno delo koje mu je pretstojalo. Mada je u prvoj polovini god. 1389. pristao na sporazum sa Srbima i o tom obavestio Vuka Brankovića, čoveka koji je preporučivao politiku prijateljstva sa Mađarima, on je, ipak, posle vesti o kosovskom porazu, napao Srbiju. Hteo je da je kazni za Lazarevo pomaganje njegovih protivnika i da je, sad obezglavljenu, potčini svojoj volji. On je sam, na čelu svoje vojske, upao u Srbiju i dopro do u dolinu Gruže, osvojivši gradove Borač i Čestin. Srbi dođoše u težak položaj. Sa Bajazitom i sa Turcima još nisu sklopili mir, da bi bili sigurni bar sa te strane, a Mađari ih ugrožavaju u srcu Šumadije. U nevolji, nalazeći se između dva protivnika, oba jača od njih, oni se rešiše na mir sa Turcima, nalazeći da su njihovi uslovi ipak povoljniji od mađarskih i da je opasnost od Turaka manje neposredna od mađarske. Srbija je, krajem god. 1389., pristala da postane turski vazal, da pusti tursku vojsku u južne srpske gradove, da daje Turcima pomoćne odrede i da svoje prinčeve šalje s vremena na vreme na turski dvor. Mudra kneginja Milica, koja je primila vladu mesto svojih maloletnih sinova, pristala je i na to da svoju najmlađu kćer Oliveru da u harem Bajazitov, caru za ženu. Svi se Srbi nisu slagali sa takvom politikom, nego bi neki radije pristali uz Mađare; ali, opozicija je ovoga puta u severnim oblastima bila dosta mala. Još su svi stojali pod jakim utiskom kosovske katastrofe; mučenička smrt kneza Lazara obezbedila je nesmetanu vlast njegovoj udovici i maloletnoj mu deci, što je, u ono vreme surovih feudalnih instinkata, bila sreća i za Srbiju i za Lazarevu dinastiju. Sem toga, turska sila, pokazana na Kosovu, imala je silno dejstvo i ljudi nisu hteli da se izlažu novom udarcu, a bez pouzdana jemstva ne samo da će ih Mađari pomoći, nego da ih neće i ponovo napasti. Turci su, međutim, po sklopljenom miru, pomogli Srbima da potisnu Mađare sve do Save i da ih tamo nateraju na defanzivu.
Dok su Srbi na severu, zazirući od Mađara, pristali na vazalstvo Turcima, dotle je kosovski gospodar, Vuk Branković, zazirući od bliskih Turaka, bio za sporazum sa Mađarima. Naše narodno predanje bacilo je strahovitu ljagu na njegovo ime, žigošući ga kao izdajnika na Kosovu. Međutim, Branković je bio jedan od najnepomirljivijih turskih neprijatelja i pre i posle Kosova. Narodna osuda pala je na nj po svoj prilici zbog njegova neslaganja sa politikom kneginje Milice, a predanje je pomešalo jednu docniju, pravu izdaju, na Kosovu sa Vukovim imenom. Posle, široki svet nije mogao razumeti zašto Vuk, kao neprijatelj Turaka, nije na Kosovu, sa knezom zajedno, svojim životom dao dokaza o potrebi nepomirljive borbe sa njima, nego je, mimo tolike druge junake sa strašnog razboja, pristao da se živ vrati. Vuk se izvesno vreme opirao da prizna sultana kao gospodara i da mu izda svoje gradove, ali je god. 1391. morao da popusti. Već početkom januara god. 1392. uđoše Turci u Skoplje i učiniše od tog mesta središnu tačku za sve svoje dalje akcije na Balkanu, diplomatske i vojničke. Od god. 1389.—1391. tursku vrhovnu vlast priznali su, sem Srba, još i Bugari trnovskog i vidinskog carstva, Vizantija i Vlaška. Vuk Branković bio je i suviše slab da se, mimo njih sve, održi nezavisan; a pomoć Mađara, na koju je donekle računao, nije se mogla osetiti na tako dalekom području i preko severne Srbije, koja im je bila protivna.
Već krajem XIV veka javljaju se, dakle, među Srbima dva oprečna politička gledišta, čije će se pristalice međusobno trti i pobijati kroz čitavo XV stoleće. Jedni su, uviđajući svaki dan sve više snažni zamah i vojničku snagu Turske Carevine, zastupali mišljenje da se Srbi pomire sa njihovim uspesima i da se snađu u ulozi turskih vazala; dok su drugi, borbeniji i sa osećanjem državnog i narodnog dostojanstva, bili za borbu sa Turcima, u zajednici sa drugim hrišćanskim državama Evrope, a posebno sa bliskom Mađarskom. Pokoravanje Turcima smatralo se kao konačna kapitulacija, dok je priznavanje mađarske vrhovne vlasti uzimano kao privremeno jemstvo ili mera dok se ne savlada turski neprijatelj. Turci su, sem toga, oglašavani kao nevernici, »bogumrski Agarjani«, a Mađari su bili hrišćani, makar druge vere. Protiv Turaka ustajali su najobičnije oni koji su im bili na udarcu, a protiv Mađara one naše oblasti koje su se graničile sa njima i koje su, kao Bosna, dobro pamtile načine na koje su Mađari hteli da ih privedu poznavanju pravog boga. I jedna i druga strana imale su jakih dokaza i primera za svoje protivnike, i u mnogom nesumnjivo opravdane razloge, i stoga jedno gledište nije nikad moglo da se do kraja izradi i usvoji. Uostalom, ni Mađari, ni Turci nisu postupali onako kako bi Srbi želeli, da bi ih tim uverili o opravdanosti jednog ili drugog shvatanja, nego kako su im nalagali njihovi vlastiti interesi. Srbi sami osetili su, međutim, dobro da ne mogu više voditi neke samostalne politike, nego da se radi samoodržanja ili eventualnih uspeha moraju naslanjati bilo na jednu, bilo na drugu stranu. I Turci i Mađari tražili su od njih da se opredele; Turci: da bi posedom Srbije imali slobodan put za Dunav i preko njega, a Mađari: da bi od Srbije stvorili ovoj odbrambeni bedem. I da je htela, Srbija nije mogla ostati pasivna. Za dojučeranju carevinu to je nesumnjivo značilo poniženje; ali, sada se nije imalo kud, nego se moralo miriti sa surovom stvarnošću činjenica. Tim kolebanjem između Turaka i Mađara ispunjena je sva naša politika od Kosova pa sve do Mohačke bitke i do propasti mađarske države.
Sem na Mađarsku, izvesni su se naši krajevi, u nevolji, obraćali i na druge hrišćanske države i vlasti. Primorje Zete i Boke nudilo se u savez ili podaništvo Mletačkoj Republici, kao sili koja je za te krajeve odavno pokazivala živ trgovački interes i održavala sa njima i izvesne političke veze. Bilo je i neposrednih ponuda papskoj kuriji, za koju se tvrdo verovalo da joj neće ostati ravnodušna sudbina hrišćanstva u borbi sa islamom. Papskoj kuriji obraćali su se ne samo ugroženi vladari verski mešovite Bosne, nego jedno vreme čak i pretežno pravoslavne Zete (god. 1391. Đurađ Stracimirović). Na svima, dakle, stranama srpski narod, rascepkan n oslabljen, bio je, kao oni poslovični pojedinačni prutići iz snopa, nemoćan da odoli turskom krhanju. Strašne su pouke dobijali redom srpski velikaši juga i severa, kad su mislili da će, odvajajući se od svoje državne zajednice, postati neki nezavisni činioci od značaja i svojom plitkom mudrošću naći načina da izbegnu sudbini celine. Pošto su razbili svoju državu, oni sada kao brodolomci vape za tuđom pomoću i primaju često ponižavajuće uslove, samo da bi održali vlast i svoje područje.
Prvih godina posle Kosova kralj Sigismund je imao prema Jugoslovenima uglavnom ovu političku koncepciju: da pokvari delo kralja Tvrtka, da povrati izgubljeni ugled u Hrvatskoj i Dalmaciji, da potisne svoga suparnika Ladislava Napuljskoga i da u Srbiji, u njenim severnim oblastima, što dublje proširi mađarsku vlast. Svoju vlast u Srbiji Sigismund je želeo da proširi, pored razloga stare državne tradicije mađarske, još i radi toga da suzbije što dalje od svojih granica turski uticaj i tursku opasnost, koja se osećala iz godine u godinu sve više. Stoga je, posle ratovanja god. 1389. i 1390., krenuo u leto god. 1392. novu ofanzivu, preko Dunava, uspevši da potisne Srbe i Turke iz braničevske oblasti sve do Ždrela. Tom prilikom je, verovatno, povraćena i Mačva. Kao odgovor na tu Sigismundovu akciju došla je velika turska ofanziva u severnim pokrajinama Balkana. God. 1393. pade Trnovo u turske ruke i sa njim sva južna Bugarska. Posle toga uspeo je Bajazit da i u Vlaškoj protera vojvodu Jovana Mirču i dovede na vlast jednog sebi odanog velikaša. Kralj Sigismund, videći da ga turska sila sistematski opasuje, pokuša s proleća god. 1395. da povrati u Vlaškoj vojvodu Mirču. To dovede do velike borbe. Sultan Bajazit krenu lično preko Dunava, praćen od srpskih vazalnih vladalaca kralja Marka, Konstantina Dejanovića i Stevana Lazarevića. Konstantin Filozof, naš učeni pisac XV veka, kazuje kako je kralj Marko bôna srca polazio u tu borbu protiv hrišćana, i kako je rekao svome drugu Konstantinu: »Govorim i molim Gospoda da bude pomoćnik hrišćanima, pa makar ja prvi da budem među mrtvima u toj borbi«. Njegova se želja ispunila. U bitci koja je vođena na Rovinama poginuli su 17. maja god. 1395. i on i Konstantin, a pobeda je, kako se čini, ostala na hrišćanskoj strani. Metatezom je posle od Rovina postala u narodnoj poeziji Urvina planina izabranim grobom Markovim.
Marko Kralj, ili Kraljević Marko, najpopularnija istoriska ličnost svih Južnih Slovena, o kome se peva i priča od kranjske Bele Gore pa do Varne i Ruščuka i oko koga se, vekovima, spleo čitav niz najraznovrsnijih legendi i pričanja, ispao je u ovoj poslednjoj borbi tragična, reprezentativna ličnost cele naše sudbine toga vremena. On, srpski kraljević, koji je, po predanju, kod cara pisar bio, vitez po svojoj prirodi, imao je da pomaže turskom osvajaču, onom koji mu je satro oca i suzio vlast, protiv svog hrišćanskog druga i jedne hrišćanske države. Kad ono i ne bi bile prave Markove reči koje mu Konstantin pripisuje, one su nesumnjivo ipak izraz narodnog osećanja toga vremena; stav jednog hrišćanskog viteza zamišljalo se da može biti samo takav. Karakteristično je da to Konstantin kazuje govoreći o životu Stevana Lazarevića, koji se, isto tako, borio na turskoj strani ne samo tada nego i nekoliko puta docnije. Nema sumnje, pristalice Stevanove osećale su nepopularnost takvog postupka i pravdale su ga, sa Konstantinom zajedno, da je Stevan tako morao činiti »ne sa voljom, nego po nuždi«.
Često se pita koja su to dela ili podvizi napravili Kraljevića Marka najpopularnijom ličnošću našeg epskog pevanja, i reprezentantom svih, dobrih i loših, svojstava naše rase. O njemu kao vladaru ne zna se mnogo; zanimljivo je, na primer, da nam nije očuvana nijedna njegova povelja. Imamo samo nešto njegova novca i nekoliko zapisa iz njegova vremena. Markova slika u crkvi Sv. Arhanđela u Prilepu, u njegovoj prestonici, pretstavlja ga kao čoveka umna pogleda sa lepim likom, duge, negovane, crne brade i sa vladarskim krutim stavom. Po narodnoj poeziji mi bismo mesto toga očekivali lik sa više slobode i ličnog izraza; ali, prirodno je da ga takvoga ne možemo tražiti u ktitorskim freskama naših srednjovekovnih crkvenih slikara. Kao vladar Marko je, posle očeve pogibije, bio napadan od svih suseda, i izgubio je dobar deo svog državnog poseda: Balšići su mu uzeli Prizren i Kostur, Brankovići i knez Lazar Skoplje i neke severne oblasti, a Grci i Turci zemlje despota Uglješe. Po tim delima, očevidno, njegova ličnost ne bi zasluživala svoj izuzetni glas. Mi držimo da se Marko proslavio najviše što je u to teško doba, kao lično hrabar čovek, progonio nasilnike, zaštićavao gonjene i uspeo da za svog života svoju zemlju i svoje podanike, sa nekoliko vidnih ličnih zalaganja, sačuva od nevolja i težih potresa. Završeci izvesnih narodnih pesama upućuju nas na takav zaključak jasno i neposredno:
Teško Srbljem gde im nije Marka.
ili:
Bog da živi Kraljevića Marka,
Koji zemlju od zla izbavio,
Koji satre zemlji zulumćara.
ili:
A neka te, mili sinko Marko,
Blago tebe i ko te rodio!
Desna ti se posvetila ruka,
Kad si jadno roblje izbavio,
Ti si bolji sevap zadobio
Nego da si crkvu sagradio!
Posle Markove pogibije Turci ne htedoše dozvoliti njegovoj braći, Andriji i Dmitru, da uzmu vlast, nego njegovu zemlju, kao i zemlju Konstantina Dejanovića, pretvoriše u obične svoje pokrajine. Dubrovačke vesti kazuju da su Markova braća stigla u njihov grad »u najvećoj i krajnjoj bedi« i da su im oni izradili mesto kod mađarskoga kralja. Da tako oštar postupak Turaka prema njima nije posledica kakvog turskog ogorčenja zbog Markova nepouzdana držanja u Vlaškoj ili čak možda zbog kakve njegove akcije u korist hrišćana? Kraljević Dmitar opominje se u službi kralja Sigismunda sve do god. 1407.
Kao što je iskoristio nevolju Srbije posle Kosova, tako je kralj Sigismund iskoristio i smrt kralja Tvrtka u Bosni. Tvrtkov naslednik, njegov sinovac, beznačajni kralj Dabiša nije bio čovek koji bi mogao prihvatiti veliko delo svoga strica. Sa njim se u Bosni događa sublizu ono isto što i sa carem Urošem u Srbiji. On nema autoriteta da održi značaj centralne vlasti, kakvu je Tvrtko hteo i stvorio; moćna vlastela i u njegovoj državi otima vlast za sebe i obrazuje svoja područja. Sandalj Hranjić, sinovac vojvode Vlatka Vukovića, drži celu humsku oblast; Hrvoje Vukčić gospodari područjem od Vrbasa do Sane i do dalmatinske granice; Pavle Radenović ima istočnu Bosnu od Vrhbosne do Drine i Trebinje sa jednim delom Konavlja. Kralj vlada neposredno dosta ograničenim područjem u srednjoj Bosni, zazirući stalno da se ne zameri većem broju vlastele, koji bi ga, udruženi, bez velika napora mogli lišiti vlasti, kao što se to posle i događalo. Spočetka su ovi velikaši pomagali Dabišu, da bi očuvali Tvrtkovu tekovinu na kojoj su i sami sarađivali. Nastavljali su staru politiku umrloga kralja i prema kralju Sigismundu, to jest bili su svi za Ladislava Napuljskoga. Moćni vojvoda Hrvoje Vukčić i njegov brat Vuk dobili su od Ladislava 17. jula god. 1391. titulu hrvatsko-dalmatinskih banova i bili su, kao pogranični gospodari, glavne ličnosti za sve posredničke poslove između Bosne, Dalmacije i Hrvatske. Osetan gubitak za Tvrtkovo delo bila je smrt njegova glavnog saradnika, Ivana Paližne († god. 1391.), kome se nije mogao naći dostojan zamenik.
Kralj Sigismund, obavešten o ličnoj vrednosti novoga bosanskoga kralja, smatrao je za dužnost da čas pre natera Bosnu da se odrekne svake dalje akcije među Hrvatima Dalmacije i Slavonije i da prekine veze sa njegovim protivnikom, Ladislavom, koga je optuživao da je čak počeo pregovore i sa Turcima, da bi samo njega srušili. Ako ne pristane na to, kralj Sigismund je pretio Bosni ratom. Da ne bi došlo do toga, preduzelo je katoličko sveštenstvo korake da se oba kralja, bosanski i mađarski, sastanu i lično sporazumeju. Kao mesto sastanka izabrano je Đakovo, sedište bosanskoga biskupa. U drugoj polovini jula god. 1393. došlo je do takozvanog Đakovačkog sporazuma, koji je pretstavljao pun poraz kralja Dabiše. Njemu je Sigismund samo dozvolio da vlada do smrti, a po Dabišinoj smrti bosansku krunu imao je da dobije mađarski kralj kao »kralj i prirodni gospodar Bosne«. Dabiša je tom prilikom priznao Sigismunda kao vrhovnog gospodara; s tim u vezi bilo je i Dabišino odricanje od kralja Ladislava i napuštanje dalje delatnosti na zapadnom području. Da taj pobedni akt učvrsti što jače Sigismund je, mimo kralja Dabiše, tražio za nj zakletve i obaveze i od izvesne bosanske vlastele, koja, u slučaju sukoba između njega i Dabiše, nikako ne bi smela dići svoga oružja protiv mađarskog kralja.
Da je takav ugovor, na koji se inače pristaje samo posle stvarnog poraza, morao izazvati veliku opoziciju i u Bosni i u Hrvatskoj razume se samo po sebi. Glavni vođ nezadovoljnika bio je Ivaniš Horvat, stari protivnik Sigismundov, a od ovog sporazuma i Dabišin. On se povukao najpre u gusarsko gnezdo, u neretljanski Omiš, a posle, sa bratom Pavlom, u grad Dobor, u Usori, odakle su razvijali živu agitaciju. Tamo ih je, u leto 1394., potražio kralj Sigismund, krenuvši protiv njih i njihovih jednomišljenika jaku vojsku. Grad Dobor uzet je bez velike borbe, jer su braća Horvati pobegli, ne smejući da sačekaju kraljevsku vojsku. Naskoro su, ipak, izdajom, pali u ruke Sigismundu, koji je Ivaniša kaznio svirepo. On bi, za uklin drugima, u Pečuhu vezan konjima za repove i raščerečen; Pavle, kao biskup, prošao je bolje, jer je bio samo zatvoren i lišen svoje biskupije. Kralj Dabiša izišao je pred mađarskoga kralja da mu čestita pobedu i da se, svakako, izvini što sam nije mogao da uštedi kralju taj napor. Sigismund ga nije dočekao najljubaznije i naterao ga je da se ovom prilikom potpuno odrekne cele Dalmacije i Hrvatske. Tako je naporni Tvrtkov rad u tom pravcu propao već treće godine posle njegove smrti; od svega njegova dela Dabiša nije mogao da spase i održi gotovo ništa drugo sem limske i trebinjske oblasti i sad jalove kraljevske krune. Odmah potom pošao je novi dalmatinsko-hrvatski ban, Nikola Gorjanski, u Dalmaciju, gde je kod Knina razbio vojsku bana Vukčića i zauzeo celo područje Hrvatske Kraljevine i Dalmacije u ime kralja Sigismunda. Da bi celo ovo područje obezbedio od novih ustaničkih pokreta, Sigismund je uzeo, u zamenu, od knezova Blagajskih njihove gradove Krupu i Ostrožac i doveo je u njih mađarsku posadu.
Stvorivši tako u Bosni i Hrvatskoj stanje kakvo je želeo, mogao je kralj Sigismund da se, zasad bez bojazni od većih neprilika otuda, preda poslovima na drugoj strani. Turskoj aktivnosti na granicama Mađarske trebalo je učiniti kraj. Stoga je god. 1395. došlo do mađarsko-vlaške ofanzive u Vlaškoj. Kralj je, već i ranije, pomišljao da bi se turska opasnost mogla rešiti ponajpre jednom velikom krstaškom vojnom, koja bi, vođena sa dovoljno snage, mogla učiniti kraj nasrtljivosti Azijata. Sada je u tome smislu počeo raditi mnogo intenzivnije. Nošen tim planovima o krstaškom preduzeću, on nije u jesen god. 1395., na vest o smrti kralja Dabiše († 7. septembra), upotrebio silu da se dočepa bosanskoga prestola, koji bi mu po Đakovačkom ugovoru imao da pripadne, a na što sad nisu htela da pristanu bosanska gospoda. On bi se, možda, ipak rešio na oštrije mere, da su Bosanci na svoj presto doveli neko novo muško lice, a ne Dabišinu udovicu Jelenu, pogrešno zvanu Grubu, prvu vladarku na jednom jugoslovenskom prestolu, koja nije bila regent ni za koga drugog, nego vladar sa punim pravima koja mu pripadaju. Sigismund je to rešenje primio kao privremeno, nalazeći da je njim, donekle, očuvano ili bar nije osporeno njegovo pravo; a bosanska vlastela bila je zadovoljna što je tim manevrom očuvala bosansko kraljevstvo do koje po njih povoljnije prilike od većeg mađarskog zahvata.
Sigismundova misao o krstaškom ratu protiv Turaka našla je na zapadu, a posebno na francuskom kraljevskom dvoru, dobar prijem. Jula meseca god. 1396. stekla se u Budim dosta velika vojska krstaša, sastavljena od Francuza, Nemaca, Engleza i Poljaka, kojima se pridružiše čete Sigismundove i vlaškoga gospodara Mirče. Oduševljenje hrišćana bilo je veliko, isto kao i njihovo samopouzdanje; kao cilj nije se isticalo samo Jedrene, nego čak i Jerusalim. U turskoj vojsci, koju je lično vodio sultan Bajazit, nalazio se i srpski odred Stevana Lazarevića od 5.000 ljudi. 25. septembra god. 1396., u odlučnoj bitci kod Nikopolja, krstaška vojska bi potpuno satrvena, izvesnim delom i zaslugom Srba, koji su pravo jurnuli prema mađarskoj kraljevskoj zastavi. Kralj Sigismund jedva se spasao na jednoj lađi niz Dunav, da posle, kao begunac, obiđe Crnim Morem Carigrad i ostrvo Rod i da se tek otuda, preko Dalmacije, vrati kući. Decembra meseca svratio je na tom tegobnom putu u Dubrovnik, gde je dobio najbolja i naročito za nj tražena obaveštenja o stanju u susedstvu i mađarskoj kraljevini.
Posledice nikopoljskoga poraza bile su za mađarske prijatelje veoma teške. Bugarski vidinski car Stracimir, koji se bio pridružio krstašima, izgubi državu i ličnu slobodu. Njegov sin Konstantin došao je posle izvesnog vremena u Srbiju, u kojoj je i umro. Tada i nešto ranije, posle pada Trnovskoga Carstva, dobar broj uglednijih Bugara spasavao se u Srbiji, gde je bio uglavnom lepo priman. U toj emigraciji nalazilo se nekoliko ljudi velike vrednosti, kao što je bio Konstantin Kostenički, zvan Konstantin Filozof, i Grigorije Camblak. Konstantin je bio učeniji i kod nas aktivniji. Kao učenik čuvenog bugarskog književnika i reformatora, patrijarha Jeftimija, on je u Srbiji živo razvio pokret za reformu crkvenih knjiga, pa je toga radi napisao jedno opsežno pravopisno uputstvo, kao neku vrstu gramatike, koje je bilo veoma cenjeno, mada je pisano nejasno i čak dosta konfuzno. On će posle napisati i pouzdanu biografiju svoga zaštitnika, Stevana Lazarevića, jedno od prvoklasnih dela za celu balkansku istoriju prve polovine XV veka. Drugi Bugarin, Grigorije Camblak, bio je jedno vreme iguman Dečana, gde se zainteresovao za sudbinu njihova osnivača, pa je napisao jedno lepo sročeno, ali na usmenoj tradiciji zasnovano i stoga nepouzdano žitije Stevana Dečanskoga.
Kao mađarski prijatelj stradao je i Vuk Branković. Njega je emir Bajazit svrgao sa vlasti, a zemlju mu, od Dečana do Prištine, dao kao nagradu Stevanu Lazareviću. Brankovićima ostade samo njihovo staro porodično imanje u Drenici, sa Vučitrnom i rudnikom Trepčom kod Mitrovice. Vuku Brankoviću bio je tužan kraj; umro je, ne zna se tačno gde, 6. oktobra god. 1398., a sahranjen je po svoj prilici u Svetoj Gori, gde mu je jedan brat bio hilandarski kaluđer.
U samim zemljama krune Sv. Stevana poraz kralja Sigismunda oživeo je stara neprijateljstva protiv njega. Nezadovoljna vlastela i mađarska i hrvatska diže opet glave, a kraljev napuljski protivkandidat pojača svoju agitaciju, verujući da je Sigismundov položaj iz temelja uzdrman, ne samo zbog ovog poraza, nego i zbog smrti žene mu, kraljice Marije († god. 1395.), kćeri Lajoševe, sa kojom je i dobio mađarski presto. Glavni vođi pobunjenika behu Stevan Lacković, Stevan Prodović, unuk bana Nikca, i Stevan od Šimontornje, a središte njihove akcije hrvatsko područje. Sigismundovi protivnici nisu se ustručavali da uđu u veze sa Turcima, samo da bi Sigismunda sasvim onemogućili; Ladislav Napuljski, toga radi, pristao bi čak da postane i zet sultana Bajazita. To je, međutim, baš ponajviše koristilo Sigismundu. On se pred užasnutom Evropom i svojom Mađarskom javlja ne toliko kao branilac svoje lične stvari koliko kao zatočnik hrišćanstva; mesto da se pravda on je optuživao. Upad Turaka u Srem, posle pobede kod Nikopolja, i pustošenje gradova u njemu išli su u prilog kraljevom antiturskom držanju i pridobijali mu pristalice čak i kod onih koji inače nisu lično marili Sigismunda. Stigavši iz Dalmacije u Slavoniju, kralj sazva državni sabor u Križevce. Na tome saboru, na koji je došla i opozicija, kralj i njegove pristalice pređoše u ofanzivu ne samo rečima nego i delom. Lacković i nekoliko njegovih drugova behu sasečeni i lešine im bačene na ulicu (27. februara god. 1397.), a ostali buntovnici posle toga savladani i razjureni.
Poraz kralja Sigismunda iskoristili su donekle i Bosanci, koji su i ovog puta imali izvesnog dodira sa nezadovoljnicima u Hrvatskoj i gde je još uvek bila dosta jaka stranka za Ladislava Napuljskoga. Ljudi tih shvatanja mislili su da treba ovom prilikom izabrati novoga kralja i time preseći sve dalje kombinacije sa Đakovačkim ugovorom. Kad je, iznenada, krajem god. 1397. upala u Bosnu jedna turska vojska, u zajednici sa Stevanom Lazarevićem, i nastradala u januaru god. 1398. zbog oštre zime i velikih smetova, oni su to i izvršili. Kao razlog za smenjivanje kraljice Jelene navodili su to da je za ovako teške prilike potrebna za upravu države ruka mnogo čvršća od ruke jedne žene. Za novoga kralja bi izabran Stevan Ostoja, verovatno nezakoniti sin Tvrtkov. Zauzet krupnijim poslovima na drugoj strani, Sigismund nije ni pokušavao u taj mah da taj izbor spreči, mada mu on nije bio prijatan ni kao sama činjenica, ni po ličnostima koje su vodile stvari, a ni po njihovim motivima.
Nedaćama Sigismundovim i metežima u Hrvatskoj htela se koristiti među drugima i Mletačka Republika, da bi povratila svoje izgubljene pozicije u Dalmaciji. Kao hrišćanska sila ona se pokazivala kao prijatelj ugroženim hrišćanskim oblastima na istočnoj obali Jadrana, a naročito Zeti i Albaniji. Oni hrišćanski dinasti koji nisu hteli da se potčine Turcima nisu imali u tim krajevima, krajem XIV i početkom XV veka, nijedne druge države koja bi im mogla pomoći neposrednije od Mlečana, i njihova orijentacija prema njima bila je stoga sasvim prirodna. Da mletačka pomoć nije mogla biti velika, da Republika Sv. Marka nikad nije raspolagala jakom kopnenom vojskom, koja je jedina u borbi sa Turcima na tom području mogla imati vrednosti i značaja, to naši ljudi ili nisu znali ili se na to nisu dovoljno obazirali; njima je trebala svaka pomoć, i u nevolji im je svaka dobrodošla. Realniji velikaši, uviđajući to, a osećajući da se osamljeni ne bi mogli održati, počinju neposredne pregovore sa Turcima. Đurađ Stracimirović, pošto se uzalud obraćao papskoj kuriji, predade god. 1396. Mlečanima tvrdi Skadar, glavno mesto Zete, pristanište Sv. Srđa, grad Drivast i čitav kraj od Skadarskog Jezera do mora, dobivši za to izvesne lične koristi i izglede da će Mleci, sada već radi svojih poseda, sa više pažnje i stvarne pomoći pratiti njihove odnose sa Turcima. U samim Mlecima, što vredi naročito istaći, ovo primanje zetske obale nije prošlo bez dosta opozicije; oprezni građani Republike uviđali su jasno da im taj dobitak donosi krupne obaveze i da ih može dovesti u sukobe, pri kojima bi šteta po njihove trgovačke interese mogla biti daleko veća od ove dobiti. Dobrim delom iz tih razloga odbili su da prime Kotor, koji im se god. 1395. beše sam ponudio. Kad je ipak, i pored takvih razloga, prodrlo mišljenje da se primi Đurđeva ponuda, onda je očigledno kolika je važnost u Mlecima polagana na to da ta obala dođe pod njihovu vlast.
Čim je uglavnom sredio stanje u Mađarskoj, kralj Sigismund pregne svom snagom da obnovi svoj ugled i u susednim zemljama. Za bana Slavonije, Hrvatske i Dalmacije god. 1397. postavi Nikolu Gorjanskog, bivšeg zeta kneza Lazara, a posle svog pašenoga i najodanijeg velikaša. Kao ban Gorjanski je, kaže V. Klajić, vršio »veću vlast nego ikoji od njegovih predšasnika«. On je 1397.—1401. držao »čitavo hrvatsko kraljevstvo od Dunava do Creza i od Drave do Dubrovnika«. Potom je kralj hteo da povrati svoju vlast i u Bosni. U njoj se nalazio na prestolu jedan kralj kome on nije dao blagoslova i koji je, sam bez veće lične vrednosti, zavisio od moćne vlastele, među kojom je Hrvoje Vukčić vodio glavnu reč. Kralj Sigismund je smatrao, i to sa puno razloga, Hrvoja kao glavnog svog protivnika i kao inicijatora Ostojina izbora. Hrvoje je, bez popuštanja, ostajao pri politici kralja Tvrtka, koji ga je napravio vojvodom, i pretstavljao je glavu napuljske stranke. Nije uzalud imenovan za »generalnog vikara« napuljskog dvora u Hrvatskoj. Pokušaj kralja Sitismunda, god. 1398., da jednom vojnom ekspedicijom kazni Hrvoja, završio se neuspehom. Mesto da bude suzbijen i onemogućen, Hrvoje je sam postao napadač, dobio je na maču dubičku župu, i postao posle toga uspeha najmoćnija ličnost Bosne. Ali, bosanski vojvoda bio je i suviše mudar a da ne uvidi kako je taj uspeh samo slučajan i privremen i kako će Sigismund, opremljen drugi put bolje i jače, upotrebiti prvu priliku da se osveti. Prekinuvši sve veze sa njim, Hrvoju sada nije ostalo drugo nego da se, radi sigurnosti, osloni na Turke, pošto od napuljskoga dvora nije dotad bilo nikakve stvarnije vojničke pomoći. Uostalom, i sam napuljski dvor tražio je dodira sa Turcima. U zimu god. 1399./1400. počela su nesumnjiva pregovaranja kralja Ostoje i Hrvoja sa Turcima. U kakvom su smeru vođena nije teško pogoditi, ali dokle su tada dovela ne može se sa pouzdanošću kazati. Možda su ovom prilikom bila i prekinuta na vesti da je Sigismund zauzet i na drugoj strani, odnosno da je protiv njega buknula pobuna u Mađarskoj, i da je on sam u Budimu, 28. aprila god. 1401., dopao ropstva (iz kojega se oslobodio tek posle nekoliko meseci, 29. oktobra). Da je Hrvoje u to vreme radio živo protiv Sigismunda gde god se moglo razume se samo po sebi. Njegovoj i Ostojinoj aktivnosti ima se pripisati što je čitav niz hrvatskih i dalmatinskih gradova priznao tokom god. 1401./2. bosansku vlast, naročito posle odlaska Nikole Gorjanskog za ugarskog palatina.
Jedno vreme čitava bosanska akcija u Hrvatskoj i Dalmaciji potsećala je na politiku kralja Tvrtka, kojoj je Hrvoje mogao biti sasvim pouzdan tumač. Hrvojev šurak, knez Ivan Nelipić, uzeo je Klis; Zadar prilazi Ladislavljevoj stranci i priznaje Napuljca kao vrhovnog gospodara; Trogiru i Šibeniku, koji posredno dođoše pod bosansku vlast, priznadoše se sve ranije povlastice. Kao nekada Tvrtko, sada su Ostoja i Hrvoje radili sve u ime kralja Ladislava, koji beše daleko, i do čijeg su primanja vlasti oni mogli da ojačaju svoj položaj i da, u slučaju njegove nezahvalnosti, pretstavljaju snagu sa kojom se moralo računati. Dok su neki gradovi primali tu promenu vrhovne vlasti bez mnogo otpora, drugi su je odbijali sa puno energije. Split se čak rešio da ratuje, i njegovi ljudi oteli su Bosancima Omiš. Karakteristično je da je Split, braneći se protiv Bosanaca i njihova kandidata, ovoga puta bio voljan napustiti udaljenog Sigismunda, koji nije mogao da im pomogne, i da je hteo primiti Mlečiće kao vrhovne gospodare, ali su ovi to odbili bojeći se zapleta i sa Bosancima i sa napuljskim dvorom i sa samim Sigismundom. Prema Tvrtku, ranije, Split se pravdao svojim štovanjem zakonskih i kletveničkih dužnosti, koje nije hteo da prekrši; ovog puta kod njihova merodavnog i, pored sveg slovenskog useljavanja, još uvek jakog i uticajnog romanskog stanovništva pretegnulo je osećanje romanske zajednice. Kada su Mleci odbili da prime Splićane, ovi su se vratili Sigismundu; Dubrovnik mu je, međutim, ostao veran bez kolebanja. Da se osveti Hrvoju za toliku aktivnost u Dalmaciji i iskorišćavajući njegovo bavljenje tamo, upao je hrvatsko-dalmatinski ban Mirko Bubek u dubičku župu i povratio je posedu Slavonije.
God. 1402. rešio se, najzad, Ladislav Napuljski da aktivnije istupi u Hrvatskoj i Ugarskoj, da uputi tamo jednu vojsku u svoje ime i da potom pređe tamo i sam, pa da ličnim prisustvom pojača veze, dobije nove pristalice i odluči pitanje mađarskoga prestola konačno u svoju korist. 27. avgusta ušla je napuljska vojska sa šest lađa, svečano dočekana, u Zadar, gde su joj se pridružili Hrvoje i njegove čete. Ladislavljevo očekivanje ispunilo se u dobroj meri. Čitav niz dalmatinskih gradova otvori vrata njegovim ljudima i priznade mu vlast; među njima behu i uporni Split i Vrana. Jedino se ne htedoše izneveriti Sigismundu Dubrovnik i Skradin. Kako je Ladislavljevu kandidaturu i ovu ekspediciju pomagao i papa Bonifacije IX, to je sasvim razumljivo što je velik broj sveštenstva, nižeg i većeg, i u Hrvatskoj i u Ugarskoj bio na njegovoj strani. Zahvaljujući njihovom uticaju, početkom god. 1403., Ladislav bi na saboru održanom u Velikom Varadinu proglašen za kralja. Sigismundova vojska, upućena u Hrvatsku da suzbije ceo taj pokret, bi kod Bihaća potpuno razbijena, a sam joj vođ, ban Pavle Bešenji, živ zarobljen. Celo slavonsko i hrvatsko područje od Drave do mora posle te pobede priznade Ladislava kao svoga kralja. Posle takvih uspeha prešao je, najposle, i sam Ladislav u Dalmaciju. Sa mnoštvom plemića, 19. jula god. 1403., stigao je u Zadar, gde ga je očekivao verno mu odani vojvoda Hrvoje. Tu, u Zadru, izvršeno je 5. avgusta kraljevo krunisanje, ali bez krune Sv. Stevana. Kralj Ladislav, sin nesrećnoga Karla Dračkoga, nije se usuđivao da ode u Mađarsku i da se tamo kruniše, bojeći se zle sudbine svoga oca.
U Srbiji se za to vreme izvela potpuna promena državne politike. Do god. 1402. knez Stevan Lazarević bio je veran vazal turskoga sultana Bajazita. Sem bojazni od turske osvete u slučaju da vodi politiku njima protivnu, na srpski dvor su delovali i izvesni lični obziri. Sultanija Olivera, kći Lazareva a žena Bajazitova, po inače dosta pobrkanim turskim pričama, bila je vanredno lepa i imala je velik uticaj na strastima odanoga Bajazita. Bajazit je, kako kazuje izričito Stevanov biograf, Konstantin Filozof, izuzetno voleo Stevana i to javno kazivao. On mu je, veli, davao prijateljske savete u svima državnim pitanjima. Odbijao ga je od saradnje sa Mađarima, koja mu ne može doneti nikakve koristi. »Ko je od vladalaca koji su priklonili glavu Ugrima dospeo u svoje gospodstvo?« I spomenuo mu je »po imenu bugarske careve i druge«. Mesto njih on treba da se drži Turaka. »Mi smo oni koji vladamo, i ako mi ne pođemo na druge, drugi neće poći na nas«. »Vojskom se drže najjače države i postaju šire«. Konstantin čak kazuje kako je Bajazit govorio Stevanu da iskoristi vreme, dok je on živ, da se ojača u iskrenoj saradnji sa njim, pa da posle njegove smrti, za vreme borbi njegovih sinova za vlast, ojačan može proširiti svoju državu. Ako to kazivanje i nije, možda, potpuno verno, nego je izvedeno na osnovu docnijeg razvoja događaja, ono je ipak zanimljivo po tome što je srdačan odnos između Bajazita i Stevana dao povoda čak i za takve pretpostavke. Mnogo je verovatnije dalje pričanje istog izvora kako je sultan govorio Stevanu da, oslonjen na nj, počne borbu protiv svoje feudalne gospode, koja razjeda državu, i da je skrši, a mesto nje da stvori novu vlastelu, koja će za postignute časti biti obavezna samo njemu lično. To je bilo doista u duhu turskih državnih shvatanja, koja nisu mnogo vodila računa o poreklu ljudi, nego o njihovoj ličnoj vrednosti, i koja su bila potpuno suprotna od onih koja su tada vladala u većini evropskih država. Sem toga, Turci su dobro videli od čega su najviše patile države sa kojima su oni na Balkanu došli u sukob; Bajazit je, svakako, znao dosta o stanju Srbije u drugoj polovini XIV veka i o uzrocima njene propasti. Taj savet, dan Stevanu, bio je zaista prijateljski. Izvesni srpski velikaši toga vremena (Nikolu Zojića i Novaka Belocrkovića znamo po imenu) ne samo da su hteli poći za primerom svojih prethodnika iz Uroševa vremena, nego su čak pokušavali da stvore i veze sa Turcima, ne ustručavajući se da klevetaju Stevana. Stevan, koji je bio bistra glava i uvek dobro znao šta hoće i dosledno išao za svojim ciljevima, svakako je i sam osećao teškoće koje su stvarali ti ljudi, i rešio se da ih kratkim putem onemogući. Novak bi pogubljen, a Zojić sa celom porodicom upućen u manastir. Negde u isto vreme, mada iz drugih razloga, srušen je i moćni Vuk Branković. Ali, skršivši njih, Stevan nije ipak spasao Srbiju od daljih unutarnjih kriza; mnogo opasniji neprijatelji javiše mu se naskoro u najbližoj rodbini.
Godina 1402. bila je obrtna tačka u Stevanovom držanju prema Turcima. Te godine, 28. jula, došlo je kod Angore do strahovite bitke između Turaka, koje je vodio sam Bajazit i kome se Stevan pridružio sa svojim srpskim odredima, i između mongolskih Tatara pod vođstvom Tamerlana (Timur-Lenka ili Timur-kana), tada najmoćnijeg gospodara srednje Azije, koji je od kraja XIV veka ugrozio tursko gospodstvo u prednjoj Aziji. U toj borbi Turci su bili potpuno potučeni i sam Bajazit dopao je u ropstvo, u kojem je uskoro i umro (8. marta god. 1403.). Srbi su uspeli da se iz te borbe spasu bez težih gubitaka, zahvaljujući tome što je njihov pomoćni odred bio sastavljen od same konjice. Na svom povratku sa toga pohoda Stevan se zadržao u Carigradu, gde je bio lepo primljen. Poraz Turaka davao je nade hrišćanskom Carigradu i njegovoj vladarskoj kući da će se sad moći sa više uspeha krenuti veća akcija, koja bi oslobodila njih i ostali Balkan od tako opasne turske najezde. Car Manojlo putovao je u to vreme po zapadnoj Evropi, da je zainteresuje za oslobođenje hrišćana, a njegov sinovac i savladar, Jovan VII, trudio se da organizuje Grke za otpor na domu. Njemu je dobrodošao srpski knez u Carigradu kao novi mogući saveznik u pretstojećoj borbi i stoga mu je, da ga zadobije za ideju hrišćanskog saveza, dao titulu despota, kao najveću posle vladarske, i pokušao je da ga trajnije pridobije i porodičnim vezama. Tako je došlo do Stevanove veridbe sa carevom svastikom, a ćerkom mitilenskog gospodara Franćeska Gatiluzija. Savremeni grčki istoričar Duka, kome zahvaljujemo za simpatičan opis srpske borbe protiv Turaka, bio je jedno vreme u službi porodice verenice mladog despota, i njegovo saučešće za nas možemo, sem opštom tendencijom da se svaka hrišćanska borba protiv Turaka uzima kao zajednička stvar, objasniti još i tom činjenicom.
Despot Stevan, koji je svojim očima gledao turski slom, i koga posle toga za njih nije više vezao ni strah od njihove sad skrhane snage ni lična odanost prema Bajazitu, rešio se konačno da promeni svoje držanje i pređe u red turskih neprijatelja. Ali, protiv te njegove odluke javi se opozicija njegova sestrića, Đurđa Brankovića. Naslednik Vukov bio je svakako odranije kivan na ujaka, pripisujući njemu svrgavanje svoga oca i oduzimanje jednog dela njegovog poseda. Da se osveti Stevanu, on je napustio političku liniju svoga oca i ušao je u veze sa Turcima. Do raskida između ujaka i sestrića došlo je odmah, u samome Carigradu, na povratku s angorskog razbojišta. Stevan je, ljut, dao zatvoriti Đurđa; ali, ovaj se spasao i otišao novome sultanu Sulejmanu. Sa njegovom pomoću on se spremao da spreči povratak Stevanov u Srbiju i da, verovatno, sam dobije vlast u toj zemlji. Jedan deo Stevanove vojske, koji je krenuo za Srbiju, dočekali su doista Turci kod već jednom po zlu zapamćenoga Črnomena i tu ga uništili. Da izbegne sličnu sudbinu, krenuo se Stevan sa bratom Vukom u otadžbinu zaobilazno, morem, preko Zete. Đurađ Branković pohitao je sa turskom vojskom da predusretne ujaka i sačekao ga je na Kosovu. Ta njegova saradnja sa Turcima na klasičnom mestu srpske pogibije učinila je možda najviše da padne nezaslužena ljaga na ime njegova oca Vuka kao na izdajnika srpstva. Obavešten o tom, Stevan je uzeo pomoćnu vojsku od svoga zeta Đurđa Stracimirovića, a dobio je nešto pomoći i od majke, već pokaluđerene kneginje Milice. Kod Tricolja, blizu Gračanice, razbio je Stevan tursku vojsku, 21. novembra god. 1402., i srećno se vratio u Srbiju, kojoj je njegova energična volja bila u tim mutnim vremenima preko potrebna.
Rešivši se da prekine svoje dotadanje obaveze prema Turcima i da uđe u saradnju sa hrišćanskim državama, Stevan je, sasvim prirodno, osetio potrebu da se približi Mađarima. Njihova vojnička pomoć značila je svakako više nego pomoć slabe i iscrpene Vizantije. Ali, Mađari svoju pomoć nisu hteli da obriču, a da im Stevan pre toga ne pruži izvesna jemstva o svome držanju. To jemstvo kralj Sigismund je nalazio u tome da Stevan prizna njegovu vrhovnu vlast. Da bi mu to priznavanje učinio lakšim, mađarski je kralj dao Stevanu, kao znak neposredne koristi od nove politike, kao lično leno celu Mačvu sa Beogradom, po svoj prilici već tokom god. 1403. Stevan je svoje primljene obaveze uvek izvršavao viteški. Kao što je ranije bio veran Bajazitu, tako je u drugoj polovini svoje vladavine bio isto tako veran kralju Sigismundu, i stekao je njegovo poverenje u punoj meri, isto kao nekad i Bajazitovo. Sigismund ga je zato obdario bogatim posedima i u samoj Mađarskoj, a naročito u torontalskoj županiji.
Kada je dobio od Mađara Beograd, despot je u nj preneo svoju prestonicu, počeo grad da utvrđuje i razvija, i da od njega pravi i vojničko utvrđenje i trgovačko središte. Veoma je poučno, tokom naše istorije, pratiti ova pomeranja naših istoriskih središta. Iz raških planina, šireći se prema Kosovu, Srbi su svoje prve prestonice imali u Rasu, Nerodimlju, Paunima i Prištini; od kraja XIII veka državno središte prenosi se u Skoplje, a jedno vreme, kada se naša država raširila prema jugu i jugoistoku, kao važno državno središte smatrao se i Ser. Od turskoga nadiranja ta se središta pomeraju od juga prema severu. Krajem XIV veka, od god. 1392. do 1395., u turske ruke padaju Skoplje i Prilep, a Lazareva prestonica postaje Kruševac. Od početka XV veka, od god. 1404., srpska prestonica ide još severnije, u Beograd, i otad pa do propasti Despotovine srpska državna središta drže se samo dunavske linije. Sa pomeranjem tih središta išlo je uvek i izvesno pomeranje stanovništva. Srpska gospoda, nekad tako moćna na južnim granicama, polako iščezavaju otud ili što ih nestaje u borbama, ili što se, kao sinovi kralja Vukašina, sami sele na sever ili čak u tuđe zemlje. Sa njima zajedno povlače se njihovi ljudi i dobar deo Srba koje su oni štitili. U oblastima južne Maćedonije koje su Srbi napuštali, kao u Drami, Seru, Beru, Srpčištu, uzima ponovo maha autohtoni grčki elemenat; dok se osetan priliv Srba primećava na području s obe obale Save i Dunava, koji tim krajevima daje pretežno srpski karakter, dok najzad Srbi ne postanu tu glavni elemenat. Mnogo nepomerena ostala je jedino kompaktna slovenska masa zapadne Maćedonije, i to ne samo sad, za vreme ovih prvih osvajanja, nego i za sve vreme turske vladavine.