Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.18
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Млетачко-мађарски рат за посед Далмације. — 2. Дубровачка Република под мађарском врховном влашћу. — 3. Млеци и далматинско бродарство.
Краљ Лајош је радио систематски на томе да ојача централну краљевску власт и прошири што више границе мађарске државе. И он је, као и Душан, имао великих потеза и широк замах. Више него његов отац, Лајош је обратио пажњу Далмацији и јужним границама. Првих година краљевања Лајошева претежан интерес његов је за ствари на Југу; тек у другој половини своје владе, од год. 1365. отприлике, обраћа он више пажњу на питања Истока и Севера. Пошто је сломио хрватско племство у Хрватској и Далмацији, покоривши нарочито кнеза Нелипића и пресадивши Ђуру Шубића у Зрињ, а у Славонији изједначио тамошње племство са мађарским (год. 1351.); пошто је босанску бановину женидбом са кћерју бана Стевана тешње везао уза се; њему је сад остало да рашчисти односе са Србима и са Млечанима у Далмацији. Да покаже колики значај даје тим областима, он је свог брата Стевана прогласио »војводом (dux) целе Славоније, Хрватске и Далмације«, који се са том титулом јавља од год. 1350.
С пролећа год. 1356. чинило се да ће краљ Лајош наставити прошлогодишње ратовање у Србији, нарочито сада кад више није било моћне Душанове личности. Скупљајући војску у Загребу, краљ је у једном акту од 4. јуна чак објавио како се спрема против »шизматичних и неверних« Срба, свакако у духу савета огорченог бискупа Петра и папске курије, и како ће том приликом обновити и стара права Мађарске на Србију. У Рим је чак поручивао да ће силом превести Србе у католичанство. Али, место против Србије тај се рат обрнуо против Млетака; истина са мотивацијом да су Млеци ушли у савез са Србијом, који би, природно, био уперен против Мађара. Везе између српских и млетачких одреда у Скрадину и преговори о уступању градова Млечанима могли су послужити као непосредан доказ за то. Али, добро је познато да је између Млетака и Мађарске постојало старо супарништво због Далмације, да је између њих недавно због тога вођен рат и да је год. 1353. спречен нови сукоб само посредовањем суседа, а највише Карла IV. Млечани су у то време нудили краљу, као откуп за Далмацију, 100.000 дуката наједном или по 5.000 дуката годишње. Краљ, коме је требало новаца, пристао је био начелно на такав споразум; али, против њега се јавила озбиљна опозиција на двору, и он јој је, најзад, морао попустити. Да је савез са »шизматичним« Србима био само изговор за нови непријатељски став видело се најбоље по захтеву Лајошеву да му Млеци поврате све што су заузели у Далмацији заједно са Задром. Када су они то одбили, дошло је до рата. Лајош је напао Млечане у самој Италији са својом главном снагом, а у Далмацији је оперисала споредна војска. У том рату њега су што морално а што стварно помагали оглејски патријарх, горички грофови, аустриски војвода, па чак и цар Карло. Далматински градови осећали су добро да је Република Св. Марка у тешком положају и почеше се одметати. Први се, споразумно, дигоше Сплићани и Трогирани, који 8. и 9. јула год. 1357. отераше слабе млетачке посаде и признадоше мађарску власт. Њиховом примеру следовао је Шибеник. Крајем исте године, после тешке борбе, издајом, паде и Задар, на који су Млечани највише полагали. Почетком год. 1358. предадоше се Брач и Нин. После тих губитака у Далмацији и пораза у Италији Млечани бише присиљени да склапају мир. За н, је одраније посредовала папска курија, која је чак корела Лајоша што је окренуо оружје на хришћанске Млетке, место на »неверне« Србе. Мир је утврђен 18. фебруара год. 1358. у Задру са потпуном капитулацијом Млетачке Републике. Млеци су се у том миру морали одрећи целе Далмације и Приморја, уколико су њима припадали, од Кварнера па све до Драча. Дужд је, исто тако, морао из своје титуле изоставити назив војводе Хрватске и Славоније. Извесни хрватски великаши који су били за време тих борби на страни Млечана настрадаше осетно. Стари Гргур Курјаковић био је ухваћен и као сужањ одведен у Угарску, где је по свој прилици и умро.
Тада је признала врховну власт Угарске и Дубровачка Република. Њој је краљ оставио аутономне повластице, а обавезао је да плаћа годишње 500 дуката »у знак подложности и признавања«. Годишње дохотке које су Дубровчани плаћали српском краљу (2.500 перпера) и босанском бану (500 перпера) имали су отад плаћати мађарскоме краљу. Занимљива и за Републику од нарочита значаја била је краљева дозвола да Дубровчани могу несметано трговати са Србијом или Млецима чак и онда када се те државе налазе у спору са Мађарима (27. маја год. 1358.). Та промена врховне власти донела је и извесне промене у унутарњем уређењу Дубровника. Место млетачких племића, који су вршили дужност кнезова, сада долазе »ректори«, који се бирају између домаће властеле, али чија власт траје само месец дана. Тако се место дуждевског система уводи систем сенатске републике. Аристократски карактер Републичин остао је и даље неизмењен.
Да би се и у будућности обезбедио тако често угрожавани посед Далмације, краљ Лајош се решио да створи своју флоту. За адмирала је именовао Задранина Јакова Цесана, а бродовље су имали дати далматински градови и сама Угарска. Да истакне значај новог адмирала, краљ га је именовао кнезом трију отока: Брача, Хвара и Корчуле. Ово намеравано стварање мађарске флоте и пораз у Далмацији изазвали су разумљиву потиштеност у Млецима. Дотле, они су се сматрали као несумњиви господари Јадранскога Мора и то су још од XIII века јавно и говорили; Венеција је »невеста Јадрана« и његова господарица (Maris Adriatici dominiatrix), или је цело Јадранско Море просто »млетачки залив«. Већ године 1347. пала је у млетачком сенату реч о »нашем заливу« у оном истом смислу у којем данашњи Талијани употребљавају појам и израз »наше море«. Мађарски успех ударао је сад крст на таква схватања и доводио је у питање млетачку превласт на Јадранском Мору. Да то Млечани неће хтети отрпети и да ће тражити прву погодну прилику да поврате изгубљене позиције и поправе свој положај није било тешко предвидети. Отуд је мађарски успех у Далмацији постао наскоро заметак нових заплета.
Од стварања мађарске ратне флоте није било ништа; ограничена финансиска средства Лајошева нису дотицала за једно тако скупо предузеће. Али, за то се у ово време, несметана од Млетака, могла с успехом да развија трговачка морнарица далматинских градова, који су, искоришћавајући своје везе са босанским и српским залеђем, почели нагло да појачавају свој трговачки промет. Поред Дубровника, који је добро стојао и раније а сад још више узео маха, диже се у то време и Сплит као главна извозна лука североисточног дела Јадранскога Приморја. Том граду беше добродошла захвалност напуљскога двора ради помагања његова кандидата у престоним борбама Угарске крајем XIII и почетком XIV века, и власт Шубића у Босни, да промет тих области сврну на своје тржиште. За Лајошеве владавине Сплит долази на чело северних далматинских градова, удружује се са њима и почиње бродарски промет већих линија. Сплитске лађе саобраћају чак и у Егејскоме Мору, и то не само доносећи робу из своје луке него и вршећи понекад локалну пловидбу на тим странама. Млетачка Република, видећи да далматинским градовима не сме и не може шкодити без опасности по себе од мађарске освете (извесних покушаја у том правцу је ипак било), а рачунајући са тим да је губитак Далмације привремен и да не би било политички мудро за будућност непријатељском политиком према далматинским градовима и њиховој трговини изгубити њихово поверење и симпатије, решила се на извесне предусретљивости према њима. Хотећи да главно средиште трговине остану ипак Млеци и да се користе царинским приходима, они су, коликогод су могли, сав промет навраћали у свој град, али га за то обезбеђивали својом моћном флотом од свих незгода на шуту. Као јако средство пропаганде они узимају на се да у далеким водама штите далматинске лађе, да их тако са једне стране контролишу, а са друге да им отворе очи, како су им они, ипак, пречи и природнији врховни господари, него мађарски краљ, који нема флоте. Република Св. Марка, образлаже лепо проф. Г. Новак, »мудро и прорачунано чини све како би далматински градови разумели да им је она пријатељица и да их само она може да заштити, еда би уверени о том порадили да дођу опет у њезину власт«.
У сузбијању млетачког утицаја у Далмацији суделовао је, али без праве воље, и наследник босанског бана Стевана II, млади бан Твртко.