Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 2.18
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Mletačko-mađarski rat za posed Dalmacije. — 2. Dubrovačka Republika pod mađarskom vrhovnom vlašću. — 3. Mleci i dalmatinsko brodarstvo.
Kralj Lajoš je radio sistematski na tome da ojača centralnu kraljevsku vlast i proširi što više granice mađarske države. I on je, kao i Dušan, imao velikih poteza i širok zamah. Više nego njegov otac, Lajoš je obratio pažnju Dalmaciji i južnim granicama. Prvih godina kraljevanja Lajoševa pretežan interes njegov je za stvari na Jugu; tek u drugoj polovini svoje vlade, od god. 1365. otprilike, obraća on više pažnju na pitanja Istoka i Severa. Pošto je slomio hrvatsko plemstvo u Hrvatskoj i Dalmaciji, pokorivši naročito kneza Nelipića i presadivši Đuru Šubića u Zrinj, a u Slavoniji izjednačio tamošnje plemstvo sa mađarskim (god. 1351.); pošto je bosansku banovinu ženidbom sa kćerju bana Stevana tešnje vezao uza se; njemu je sad ostalo da raščisti odnose sa Srbima i sa Mlečanima u Dalmaciji. Da pokaže koliki značaj daje tim oblastima, on je svog brata Stevana proglasio »vojvodom (dux) cele Slavonije, Hrvatske i Dalmacije«, koji se sa tom titulom javlja od god. 1350.
S proleća god. 1356. činilo se da će kralj Lajoš nastaviti prošlogodišnje ratovanje u Srbiji, naročito sada kad više nije bilo moćne Dušanove ličnosti. Skupljajući vojsku u Zagrebu, kralj je u jednom aktu od 4. juna čak objavio kako se sprema protiv »šizmatičnih i nevernih« Srba, svakako u duhu saveta ogorčenog biskupa Petra i papske kurije, i kako će tom prilikom obnoviti i stara prava Mađarske na Srbiju. U Rim je čak poručivao da će silom prevesti Srbe u katoličanstvo. Ali, mesto protiv Srbije taj se rat obrnuo protiv Mletaka; istina sa motivacijom da su Mleci ušli u savez sa Srbijom, koji bi, prirodno, bio uperen protiv Mađara. Veze između srpskih i mletačkih odreda u Skradinu i pregovori o ustupanju gradova Mlečanima mogli su poslužiti kao neposredan dokaz za to. Ali, dobro je poznato da je između Mletaka i Mađarske postojalo staro suparništvo zbog Dalmacije, da je između njih nedavno zbog toga vođen rat i da je god. 1353. sprečen novi sukob samo posredovanjem suseda, a najviše Karla IV. Mlečani su u to vreme nudili kralju, kao otkup za Dalmaciju, 100.000 dukata najednom ili po 5.000 dukata godišnje. Kralj, kome je trebalo novaca, pristao je bio načelno na takav sporazum; ali, protiv njega se javila ozbiljna opozicija na dvoru, i on joj je, najzad, morao popustiti. Da je savez sa »šizmatičnim« Srbima bio samo izgovor za novi neprijateljski stav videlo se najbolje po zahtevu Lajoševu da mu Mleci povrate sve što su zauzeli u Dalmaciji zajedno sa Zadrom. Kada su oni to odbili, došlo je do rata. Lajoš je napao Mlečane u samoj Italiji sa svojom glavnom snagom, a u Dalmaciji je operisala sporedna vojska. U tom ratu njega su što moralno a što stvarno pomagali oglejski patrijarh, gorički grofovi, austriski vojvoda, pa čak i car Karlo. Dalmatinski gradovi osećali su dobro da je Republika Sv. Marka u teškom položaju i počeše se odmetati. Prvi se, sporazumno, digoše Splićani i Trogirani, koji 8. i 9. jula god. 1357. oteraše slabe mletačke posade i priznadoše mađarsku vlast. Njihovom primeru sledovao je Šibenik. Krajem iste godine, posle teške borbe, izdajom, pade i Zadar, na koji su Mlečani najviše polagali. Početkom god. 1358. predadoše se Brač i Nin. Posle tih gubitaka u Dalmaciji i poraza u Italiji Mlečani biše prisiljeni da sklapaju mir. Za n, je odranije posredovala papska kurija, koja je čak korela Lajoša što je okrenuo oružje na hrišćanske Mletke, mesto na »neverne« Srbe. Mir je utvrđen 18. februara god. 1358. u Zadru sa potpunom kapitulacijom Mletačke Republike. Mleci su se u tom miru morali odreći cele Dalmacije i Primorja, ukoliko su njima pripadali, od Kvarnera pa sve do Drača. Dužd je, isto tako, morao iz svoje titule izostaviti naziv vojvode Hrvatske i Slavonije. Izvesni hrvatski velikaši koji su bili za vreme tih borbi na strani Mlečana nastradaše osetno. Stari Grgur Kurjaković bio je uhvaćen i kao sužanj odveden u Ugarsku, gde je po svoj prilici i umro.
Tada je priznala vrhovnu vlast Ugarske i Dubrovačka Republika. Njoj je kralj ostavio autonomne povlastice, a obavezao je da plaća godišnje 500 dukata »u znak podložnosti i priznavanja«. Godišnje dohotke koje su Dubrovčani plaćali srpskom kralju (2.500 perpera) i bosanskom banu (500 perpera) imali su otad plaćati mađarskome kralju. Zanimljiva i za Republiku od naročita značaja bila je kraljeva dozvola da Dubrovčani mogu nesmetano trgovati sa Srbijom ili Mlecima čak i onda kada se te države nalaze u sporu sa Mađarima (27. maja god. 1358.). Ta promena vrhovne vlasti donela je i izvesne promene u unutarnjem uređenju Dubrovnika. Mesto mletačkih plemića, koji su vršili dužnost knezova, sada dolaze »rektori«, koji se biraju između domaće vlastele, ali čija vlast traje samo mesec dana. Tako se mesto duždevskog sistema uvodi sistem senatske republike. Aristokratski karakter Republičin ostao je i dalje neizmenjen.
Da bi se i u budućnosti obezbedio tako često ugrožavani posed Dalmacije, kralj Lajoš se rešio da stvori svoju flotu. Za admirala je imenovao Zadranina Jakova Cesana, a brodovlje su imali dati dalmatinski gradovi i sama Ugarska. Da istakne značaj novog admirala, kralj ga je imenovao knezom triju otoka: Brača, Hvara i Korčule. Ovo nameravano stvaranje mađarske flote i poraz u Dalmaciji izazvali su razumljivu potištenost u Mlecima. Dotle, oni su se smatrali kao nesumnjivi gospodari Jadranskoga Mora i to su još od XIII veka javno i govorili; Venecija je »nevesta Jadrana« i njegova gospodarica (Maris Adriatici dominiatrix), ili je celo Jadransko More prosto »mletački zaliv«. Već godine 1347. pala je u mletačkom senatu reč o »našem zalivu« u onom istom smislu u kojem današnji Talijani upotrebljavaju pojam i izraz »naše more«. Mađarski uspeh udarao je sad krst na takva shvatanja i dovodio je u pitanje mletačku prevlast na Jadranskom Moru. Da to Mlečani neće hteti otrpeti i da će tražiti prvu pogodnu priliku da povrate izgubljene pozicije i poprave svoj položaj nije bilo teško predvideti. Otud je mađarski uspeh u Dalmaciji postao naskoro zametak novih zapleta.
Od stvaranja mađarske ratne flote nije bilo ništa; ograničena finansiska sredstva Lajoševa nisu doticala za jedno tako skupo preduzeće. Ali, za to se u ovo vreme, nesmetana od Mletaka, mogla s uspehom da razvija trgovačka mornarica dalmatinskih gradova, koji su, iskorišćavajući svoje veze sa bosanskim i srpskim zaleđem, počeli naglo da pojačavaju svoj trgovački promet. Pored Dubrovnika, koji je dobro stojao i ranije a sad još više uzeo maha, diže se u to vreme i Split kao glavna izvozna luka severoistočnog dela Jadranskoga Primorja. Tom gradu beše dobrodošla zahvalnost napuljskoga dvora radi pomaganja njegova kandidata u prestonim borbama Ugarske krajem XIII i početkom XIV veka, i vlast Šubića u Bosni, da promet tih oblasti svrnu na svoje tržište. Za Lajoševe vladavine Split dolazi na čelo severnih dalmatinskih gradova, udružuje se sa njima i počinje brodarski promet većih linija. Splitske lađe saobraćaju čak i u Egejskome Moru, i to ne samo donoseći robu iz svoje luke nego i vršeći ponekad lokalnu plovidbu na tim stranama. Mletačka Republika, videći da dalmatinskim gradovima ne sme i ne može škoditi bez opasnosti po sebe od mađarske osvete (izvesnih pokušaja u tom pravcu je ipak bilo), a računajući sa tim da je gubitak Dalmacije privremen i da ne bi bilo politički mudro za budućnost neprijateljskom politikom prema dalmatinskim gradovima i njihovoj trgovini izgubiti njihovo poverenje i simpatije, rešila se na izvesne predusretljivosti prema njima. Hoteći da glavno središte trgovine ostanu ipak Mleci i da se koriste carinskim prihodima, oni su, kolikogod su mogli, sav promet navraćali u svoj grad, ali ga za to obezbeđivali svojom moćnom flotom od svih nezgoda na šutu. Kao jako sredstvo propagande oni uzimaju na se da u dalekim vodama štite dalmatinske lađe, da ih tako sa jedne strane kontrolišu, a sa druge da im otvore oči, kako su im oni, ipak, preči i prirodniji vrhovni gospodari, nego mađarski kralj, koji nema flote. Republika Sv. Marka, obrazlaže lepo prof. G. Novak, »mudro i proračunano čini sve kako bi dalmatinski gradovi razumeli da im je ona prijateljica i da ih samo ona može da zaštiti, eda bi uvereni o tom poradili da dođu opet u njezinu vlast«.
U suzbijanju mletačkog uticaja u Dalmaciji sudelovao je, ali bez prave volje, i naslednik bosanskog bana Stevana II, mladi ban Tvrtko.