Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.8

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


први период.
VIII. Срби и Хрвати у борби против Бугара.


1. Неретљани и Млечани. — 2. Срби и Бугари. — 3. Долазак Мађара. — 4. Бугарски цар Симеон у борби против Срба. -— 5. Хрватски кнез и краљ Томислав и Бугари. — 6. Словенска служба у Хрватској. Гргур Нински. — 7. Ослобођење Срба под Чаславом. — 8. Државно уређење.


Српска племена током целог IX века беху расцепкана под више власти. Источна су се некако прибрала око Рашке, али западна живљаху још увек свако за свој рачун. Неретљани, најзападнији, најратоборнији и најмање вољни да се подвргну ма чијој власти, постали су, због својих честих и дрских гусарских напада, права напаст за трговачки промет на Јадранском Мору. Нарочито у честе сукобе са њима долази Млетачка Република, која се све више развија као главна трговачка и поморска сила на Јадрану. Један од најтежих био је свакако онај сукоб од год. 887. Дужд Петар Кандијан кренуо је те године, августа месеца, једну експедицију против њих, која је испрва имала успеха, али која се 18. септембра завршила потпуном катастрофом код Макарске. Сам дужд је платио главом, а разбијена му војска оставила је леш његов Словенима. Тек је после, и то кришом, могао мртви дужд бити пренесен у свој град. Склапајући год. 888. савез са царем Беренгаром, господарем Италије, Млечани су уговарали са њим о држању »против Словена, непријатеља и наших и ваших«. Можда су тада донели и одлуку, као и романски градови у Далмацији, да плаћају годишње извесну суму хрватском кнезу, да би он спречавао своје поданике, а и деловао на своје суседе да се окане даљих напада. У Рашкој, међутим, ствари пођоше сасвим лоше. Заједничка влада тројице браће није могла проћи без трвења. Најстарији Мутимир хтео је да он буде врховни господар, а како су му се браћа Стројимир и Гојник томе опирала, он их ухвати и посла у Бугарску, нашавши у дојучерањем противнику помагача за своје циљеве. Кан Борис је српске кнежеве примио лепо, хотећи да их има по потреби као оруђе за свој утицај у Србији. Стројимирова сина Клонимира чак је и венчао једном својом Бугарком. И доиста, услед ове домаће борбе, Србија долази у несумњив вазалски однос према Бугарској. Мутимир је задржао једног од својих сродника, синовца Петра Гојниковића, »и бринуо се за њ«, како каже стари текст; али, Петар, уплашен очевом судбином, побеже у Хрватску. У црквеном погледу Мутимир је држао са источном црквом, мада га је папа Иван VIII позивао да се, као и његови претходници, врати западу, а посебно панонској дијецези, свакако с обзиром на Методијево словенско деловање у њој. После Мутимирове смрти (око год. 890.), вратио се Петар Гојниковић из Хрватске, свргнуо Мутимирова сина и наследника Прибислава, и узео власт у своје руке. Петар је био прави Властимиров унук и човек од вредности; то се види већ по том што се у тако смутним приликама одржао на престолу преко двадесет година. Три Мутимирова сина, свргнута са власти, пребегоше Хрватима. Један од њих, средњи, Бран, покушао је да са помоћу добијеном од њих сруши Петра; али, није имао успеха. Исто тако пропао је и Клонимиров покушај из Бугарске.

Петар је, после тога, владао дуже несметано, држећи се вешто између више утицаја. Док се са бугарским владаром Симеоном окумио, са Хрватима, чини се, није био добро. Можда је то било нешто стога што су Хрвати прихватили Мутимировиће, а можда још више стога што је он почео да се пружа према Западу на рачун Неретљана, тражећи и проширујући и на тој страни рашки излаз на море. Сличност истих имена у породицама хрватских и српских кнезова тога времена (на пр. Вишеслав и Мутимир српски и Вишеслав и Мутимир хрватски — овај од год. 892. — Бранимир и Бран) упућивала би на неке ближе сродничке везе, можда преко женидаба. За блискост говорила би донекле и ова бегства у Хрватску, која не изгледа да су увек имала онакав несумњив политички значај као бегства у Бугарску. Ми видимо да Петар долази на престо из Хрватске, а да његови противници одмах иза тога одлазе у ту исту земљу и да и једни и други налазе тамо поуздано склониште. Вреди при том поменути посебно и ову чињеницу: за време тих унутарњих борби у Рашкој, колико се досад зна, Хрвати нису као Бугари ишли за тим да подјарме Рашку; не помиње се ниједна чисто њихова војна уперена против рашке државе. Померања граница има, што је и сасвим природно, јер су племена на подручју између Рашке и приморске Хрватске била са њима етнички иста и стално се мешала.

У Византији је Василија Маћедонца наследио његов син Лав VI Мудри (886.—912.), који није имао очеве среће, иако је добио тако ласкав епитет. За његове владе узимају маха гусарења Арапа, који год. 904. страховито похараше Солун; у Италији византиска ствар све више губи. Али, нарочиту опасност за Византију претстављаше нагли полет Бугарске. Ова држава је од VIII—IX века, са малим прекидима, стално ишла напред, да почетком X века достигне врхунац своје моћи, којем се није примакла никад више, ни пре ни после тога. Борисово наследство, после једне кратке кризе у породици, прихватио је његов у Цариграду васпитани и најпре монаштву намењени син Симеон, највећи владалац у бугарској историји. Од свога доласка на престо, год. 893., Симеон је непријатељ Византије; у његовој глави се чак после, постепено, развила мисао како он треба да постане њен наследник са вреднијом и свежијом снагом од оне што је гњила у Цариграду. Ратовање између Бугарске и Византије, које је почело год. 894., трајало је, са једним дужим прекидом, скоро двадесет година. Грчка војска није могла да одоли бугарској. Стога цар Лав, а после нарочито његови наследници, траже савезнике на све стране.

Тада су им на ум пали Мађари. Ови су, као и толики њихови хунски претходници, били одавно кренули из своје Угрије, источно од средњег Урала, према западу и допрли на првашња станишта Бугара. Ту су са Бугарима дошли у додир пре средине IX века. Потискивани од Печенега, Мађари су се све више примицали доњем Дунаву, тако да су око год. 890. држали отприлике простор између њега и Дњепра. Ту су их поближе познали, и то не по добру, многи суседни народи. У невољи, цар Лав их је позвао да као његови савезници нападну на Бугаре, као што су год. 892. као савезници Немаца напали на моравске Словене. Мађари се одазваше. Год. 894. забележено је њихово харање Моравске и Паноније; по свој прилици, они су, као пљачкашке хорде, пошли делимично старим трагом да плене после Светоплукове смрти пометену Моравску и бугарско подручје у Панонији и изнад Дунава. Озбиљан отпор није им имао ко да дâ. Бугари су били заузети ратовањем на југу, а панонски и моравски словенски кнезови беху појединачно слаби и по дедовском наслеђу неорганизовани. Браслав, кнез панонске Хрватске, држао је стално са Немцима и добио од њих целу Панонију, са Блатоградом. Помагани од грчке флоте, Мађари су упали и у праву Бугарску и опљачкали је, разбивши на брзу руку тамо упућену Симеонову војску. Симеон је био присиљен да тражи од Византије мир, како би могао сузбити ове нападаче са севера. Грци су на мир радо пристали и напустили своје мађарске савезнике. Удружени са Печенезима, Бугари су се бацили на Мађаре, пустошећи њихово подручје. Мађари, збуњени тим нападом, а плашећи се Печенега, долазе на мисао да уопште напусте ту своју покорену и утрожавану постојбину. Спустише се, потом, са породицама, у пределе Паноније, а нарочито у долине Дунава и Тисе, год. 896. Њиховим доласком прекинута је веза између галичких и карпатских Словена са једне и Јужних Словена са друге стране, исто као што је продирањем Немаца низ Дунав и у алписке области, старим римским путевима, прекинута веза између нас и западних Словена. Славизација дунавског подручја била је после тога онемогућена. Долазак Мађара имао је и других последица. Они су сасвим потиснули бугарску власт из Паноније и из области северније од Дунава; а они су, исто тако, потиснули и франачку власт из западне Паноније.

Колико је земља страдала крајем IX века од ових пустошења и нове најезде, најбоље каже један акт из год. 900., упућен папској курији: »У читавој Панонији, нашој највећој покрајини, нема ни цигло једне цркве«; папини би изасланици могли сами испричати »колико се дана има путовати па да се не види друго него опустошена цела земља«. Нарочито су ових времена страдали Словенци. Борбе између Бавараца и Мађара, који су често са својим коњичким хордама насртали према западу, и исто тако волели да се залетају и у Италију, водиле су се редовно на словеначком подручју и остављале за собом пустош и смрт. Не мање страдали су и моравски Словени. Њихову државу Мађари су уништили; Моравци су већим делом потпали под њихову власт, а мањим се разбегли међу суседе или припали другом туђину.

Мађари су срушили две словенске државне творевине: кнежевину панонску и кнежевину моравских Словена. У саставу нове мађарске државе словенски елеменат био је, с обзиром на моравске и панонске Словене и на остатке старих насеља око Дунава и у јужној Угарској, несумњиво најмногобројнији; као некад под Обрима, и сад Словени чине главну радну снагу земље. Словенска државна традиција од читавог једног столећа, већа племенска свест и број и повезаност словенских насеља учинили су да се са мађарским Словенима није догодило оно што се збило са бугарским. Словени под Мађарима нису ушли у виднији и брз етнички компромис са својим господарима; Мађари су остали Мађари, задржавши потпуно свој језик, а Словени су остали Словени, са својом културом и језиком, мада прилично проређени. Нарочито се истиче постојаност Словена изнад Драве; они су и ту, као и према Немцима у алписким областима, показали чудесну народну отпорност.

Између Византије и Бугарске дошло је год. 896. до мира, који је трајао све до смрти цара Лава (912.). Симеон је хтео за то време да се обезбеди од Мађара и да у Византији избере погодан час за акцију. Прилика му се пружила кад иза Лавове смрти дође до престоних криза у Цариграду и до потреса у целој земљи. Регент Александар, брат Лавов, одбио је да обнови ранији мир са Бугарском. То је дало добродошао повод Симеону да год. 913. отпочне непријатељства. Да би нови рат водила са више изгледа на успех, који је у првим борбама изостао, Византија поче, по Лавову примеру, да тражи савезнике. Сем са Печенезима, Грци су почели преговоре и са Србима. Драчки заповедник, Лав Рабдух, дошао је лично у неретљанску област, да крене Петра Гојниковића и Србе против Бугара. Захумски владар, Михаило Вишевић, на чији је рачун Петар проширио своју област, киван на њ, достави те преговоре Симеону. Михаило је одраније имао веза са Симеоном и изгледа чак да му је био вазал, јер год. 912., када је ухватио сина млетачког дужда и доцнијег дужда Петра Патрицијака, који се из Цариграда враћао кући, он га је упутио Симеону. Симеон, војнички боље спреман од Грка, пожурио је да их предухитри и да им помете нове везе. У битци код Ахелоса, 20. августа год. 917., он је потпуно разбио грчку војску. После те победе над Грцима, Симеон је упутио један део своје војске да казни и Србе. Али, Петар, моћан и са јаким кореном у земљи, није се могао скршити једним замахом. Бугари су стога смислили превару. Позвавши се на кумство његово са Симеоном, и давши му заклетву »да му неће учинити ништа на жао«, они Петра позваше да им дође. Кад је он поверовао и отишао, Бугари га ухватише и у оковима доведоше у Бугарску. Тамо је и умро. Владу у Србији доби, као бугарски вазал, Павле Брановић, унук Мутимиров (917.—922.). После ових успеха, Симеон се год. 918. крунисао за »цара и самодршца« Бугара.

Као одговор Византије на тежње Симеонове да постане господар Цариграда, дошле су енергичне припреме њезине да се брани до краја. Младом, дванаестогодишњем цару Константину Порфирогениту доведоше за савладара способног Романа Лакапина, заповедника флоте (год. 919.). Увређен што је за цара дошао Роман а не он, Симеон почиње велику офанзиву. После успелог ратовања током год. 920., Симеон год. 921. креће лично на Адријанопољ, спремајући се да одатле пође на Цариград. Византија, у невољи, тражи за то време поново везе са Србима. У њеној престоници налазио се Захарија Прибисављевић, који је дошао тамо из Хрватске, првог и главног уточишта српских емиграната. Њега сад Грци послаше у Србију да сруши Павла. Али, покушај није успео. Павле ухвати свог супарника и посла га у Бугарску. Међутим, грчка агитација није попуштала. Изазван њом, а можда и увређен неком бугарском грубошћу, сам се Павле одметну од Бугара. Симеон се на то реши да одмах пошље у Србију Захарију, који му се сигурно показивао као одан; са бугарском војском Захарија победи Павла и узе сам власт, год. 922. Али, чим се мало учврстио у Србији, Захарија се враћа на своју стару политичку линију. Огорчење против Симеона и његових непрекидних ратовања, која су црпла народну снагу, било је велико не само у Србији него и у самој Бугарској. Захарија је то видео свакако за време свога робовања тамо. Стога он сад ваљда и прелази тако брзо на страну бугарских непријатеља. Цар Симеон упућује стога у Србију једну војску, којој су на челу два бугарска лица, Мармај и Теодор Сигрица. Они су и раније водили бугарску војску тамо против Петра Гојниковића. Али, овога пута лоше прођоше; у борби њихова војска претрпи пораз, а и они сами погибоше. Поносан, Захарија је послао у Цариград њихове главе и оружје. Симеона је, међутим, тај пораз само више раздражио. Друга, много јача војска имала је после тога да потпуно покори Србију и да од ње направи обичну бугарску покрајину. Али, превара је ипак опробани метод у борби Бугара, чак и онда кад су далеко надмоћнији. Са том бугарском војском би послан Часлав Клонимировић, као тобожњи нови кандидат за српски престо. Захарија се овог пута уплаши и побеже Хрватима. Међутим, Бугари, обавештени о прошлој погибији својих, не смеју да се упусте у рашке планине. Стога, негде на граници, они опет под заклетвом, као кад су преварили Петра Гојниковића, позивају српске главаре да дођу и прихвате Часлава као новог владара. И опет лаковерни, мислећи да ће Бугари бити задовољни што је нестало Захарије, Срби им одоше. Бугари су одмах похватали главаре, а обезглављени народ после тога није било тешко савладати. Бугари су одвели силно робље из Србије, »од малог до великог«, како казује византиски цар-писац, хотећи да земљу учине потпуно неспособном за ма какав било даљи покрет. Један део становништва, свакако из западних области Рашке, спасао се бегством на хрватско подручје. Србија је била прегажена и покорена, год. 924.

Византија је поред Срба тражила и друге савезнике. У својим комбинацијама она је дошла и на Хрвате, којима је у то време владао кнез Томислав, може бити непосредни потомак кнеза Трпимира. Да би против Бугара, који су се озбиљно спремали да јуришају на Цариград, створила што јачи фронт и ослободила се свих других брига, Византија попушта на другим странама. Год. 923. измирила се са папом Иваном X и молила његово посредовање код Бугара. Том приликом, чини се, уступљена је папи верска јурисдикција над далматинским градовима и острвима, који су, у исто време, предани кнезу Томиславу на управу. Томислав је и иначе имао лепих успеха. Мутно предање говори о његовим срећним борбама против Мађара. У коликом је опсегу тим поводом панонска Хрватска дошла под његову власт не да се поуздано утврдити; сигурно је само да је сисачка област постала његова. Да су границе приморске Хрватске биле знатно проширене тамо и нешто према истоку, у Босни, до Пливе и Врбаса, може се узети као веома вероватно. Томислав је сигурно посео и главна острва Вис, Брач, Хвар и византиска Осор, Крк и Раб. Његова војска ценила се на 100.000 пешака и 60.000 коњаника, а флота је имала 80 великих и 100 малих бродова. После успеха са добијањем далматинских градова Томислав се око год. 925. прогласио за краља. То би био први краљ међу Хрватима и Југословенима уопште. Само, — ово треба ради научне истине напоменути — та се његова краљевска титула налази у једном извору који није ван сумње и који сам себи није доследан. У актима првог сплитског сабора Томислав се зове rex, и писмо папино упућено је »regi Chroatorum«; у актима другог сабора говори се, међутим, о »Chroatorum principe«.

Постоје, наиме, акта о два црквена синода, држана у Сплиту год. 925. и 927/8., која су очувана у позном препису XVII века. После добијања приморских романских градова требало је решити однос између њих и њихове старије и хрватске цркве, као и односе у суседству. Краљ Томислав и Михаило Вишевић, који се са њим заједно приближио Византији, свакако после пада Петра Гојниковића, и отуд добио као и Томислав назив проконзула, обратили су се Риму молбом да се са папином дозволом сазове један локални сабор, који ће имати да уреди та питања. Тај се сабор и састао у Сплиту. На њему су учествовали, како се изрично каже, Срби и Хрвати; Срби су били без сумње из Захумља и Неретљанске области. Читава дискусија и закључци тога сабора имали су оштрицу против словенске службе, која је већ и у Хрватској почела с успехом да се шири. »Методијево учење« није више трпљено у Риму; требало је да дође и у хрватску цркву само употреба латинског језика. Само папино писмо давало је директиве у том правцу, не устручавајући се да словенским кнезовима њихов језик назове »варварским или словенским«. Са сузбијањем словенског језика тесно је било везано питање о компетенцији хрватског нинског бискупа и о односу његове дотле међу Хрватима главне и повлашћене епископије према сплитској. Решења су пала у корист сплитске цркве као старије, романске, са несумњивом латинском традицијом; она је имала да под своју власт добије све цркве Томислављеве и Михаилове државе, па чак и Котор и Дубровник. Словенска служба је забрањена; дозвољена је једино нижим свештеницима, и то само у случајевима кад нема латинских, па и тад једино с одобрењем папиним. Нинска бискупија имала је потпасти под сплитску митрополију. Против тих закључака повео је енергичну борбу Гргур, тадањи епископ нински, но више да брани положај свој и своје епископије него угрожене словенске службе. Спор дође до Рима да се тамо решава, јер се у Хрватској против сплитских одлука јавио велик отпор.

За то време на Хрвате се спремао цар Симеон, да их казни због веза са Византијом и због помагања Срба, његових одметника. Бугарску војску водио је војвода Алогоботур. Не зна се на ком месту, Хрвати су ту војску храбро дочекали и потпуно сатрли, год. 926. Вероватно су се Хрватима у тој борби придружили и Срби, избеглице и суседи. Симеон није више имао прилике да окаје тај пораз; 27. маја год. 927. он је умро доста ненадано. Да је Томислав после пораза Бугара »својој држави јамачно придружио црвенохрватске земље (Дук-љу и Травунију)«, како тврди Д. Грубер у јубиларном Зборнику Краља Томислава Југословенске академије, не да се утврдити ниједним извором.

Вест о сукобу између Хрвата и Бугара определила је папску курију да посредује између њих. Два папска изасланика кренула су преко Хрватске у Бугарску, крајем год. 926. или почетком год. 927. Њима је успело да склопе мир; али, не знамо под којим условима. Са царем Симеоном сахрањена је брзо и агресивна политика бугарске државе. Од Симеонова наследника, цара Петра, није више било никакве опасности; лично мирољубив, а под утиском незадовољства у ратовима исцрпеној земљи, он је пожурио да се смири са свима суседима, пошто поход његове војске против Византије није добро прошао.

На новом сабору у Сплиту год. 927/8. захумски кнез Михаило није више учествовао. Тај нови сабор био је чисто хрватски. Зашто сад не учествују Срби није поближе познато; али, као разлог биће вероватно то што се на другом сабору расправљало о стварима које су биле углавном унутарња ствар Хрвата. За Михаила иначе знамо да је 10. јула год. 926. посео јужноталијански град Сипонт, можда по жељи византиској да га заштити од Арапа, а можда и да га, због неког непознатог повода, сам опљачка. Закључци другог сплитског сабора донели су потпуну победу латинској странци. Сплитска црква поста митрополија новог хрватско-далматинског краљевства, а нинска епископија се укиде. Њен претставник, епискон Гргур, могао је изабрати једну од три старе непопуњене епископије (скрадинску, дувањску или сисачку) да буде тамо бискуп, или је, да се као вођ опозиције задовољи, могао лично узети под своју власт све три, »на пропаст своју и њихову«, како са резигнацијом и извесном осудом пише у акту. Нови папа, Лав VI, потврдио је закључке сабора и изгрдио у свом писму том приликом недолично држање епископата, који су се грабили да што више прошире границе својих дијецеза. Гргура Нинског папа је преместио на скрадинску дијецезу и запретио му да не сме »узурпирати« туђих парохија; у противном случају биће изопћен из цркве. Према свему овоме судећи Гргур је био борбена природа, чак грабљив тип, али не и нарочит идејни поборник за словенску службу. Њега су тек наши новији историчари стали приказивати у тој симпатичној улози, док ни његови епископски другови, ни папа не коре Гргура као заточника словенства, него само као човека који хоће што већу власт. Он се борио против Сплита не толико као претставника романске оријентације, колико као супарника изузетних и великих права и прихода нинске цркве, при чему је и он лично имао доста да изгуби и у значају и у поседу. В. Јагић чак мисли да је уопште »данас тешко рећи колико је користи од њега имала словенска литуртија. Он ће бити свакако бар допуштао да се неометано шири глагољаштво... Његове су заслуге у питању словенске мисе биле ваљда више пасивне неголи активне«.

*

После смрти цара Симеона у Бугарској ствари пођоше лоше. Његова моћна и тешка личност сувише је притискала; стога мада је у извесним круговима његова смрт дошла као неко олакшање, она је у исти мах искоришћена и као погодан час за нова обрачунавања. Читав један нараштај у Бугарској свој мушки век провео је на бојним лединама и од рата направио занат. У земљи где је оружје задуго имало пресудну реч још се говорило помоћу таквих разлога; против новог цара Петра дигоше се његова рођена браћа, год. 928. и 930., а избише и други устанци на разним странама државе.

Кад је видео како у Бугарској настају унутарња трзања и како више нема у њој старе Симеонове воље и слоге, реши се Часлав Клонимировић да дигне устанак и у Србији. Са четири друга он год. 931. пребеже из Бугарске у опустошену Рашку. На цариградском двору причало се да је тадања Рашка била скоро без становништва; једва педесетак људи живело је по планинама. Причање је то несумњиво претерано и оспорено накнадним догађајима, али је потекло из народа, у којем се бугарска власт запамтила по страховитој безобзирности. Одметнувши Рашку од Бугарске, Часлав се обратио за помоћ Византији и наишао тамо на велику предусретљивост. Заузета домаћим бригама, Бугарска сама није предузимала никаквих већих акција да тај покрет угуши. Часлав је тако, несметан, могао да ради на опорављању и јачању Србије. Избеглице се почеше враћати из околних земаља; неки од угледнијих, који су се бавили у Цариграду или се из Бугарске враћали преко њега, дођоше чак са даровима из Византије.

Невероватно је био велик и брз успех Часлављев. Са шаком људи, које је затекао у земљи опустошеној и прегаженој, он је за двадесет тридесет година створио државу какву није имао ниједан од његових претходника. Претрпљено ропство под Бугарима као да је деловало да се брзо и без отпора српска племена окупе око једног средишта. Часлав је, чини се, био без такмаца, јер је највећи део племенских главара и његових сродника или настрадао од Бугара или био сасвим скрушен у ропству и изгнанству. Са Чаславом стога избија код Срба први прави носилац централне власти. Као такав он и први врши стварно уједињење српских племена, окупљајући их сва под једним, српским, именом.

До Томислава и Часлава Срби и Хрвати су имали, углавном, уско племенске и обласне државе; њих двојица створила су тек две праве државе уједињених српских и хрватских племена. Томислав је искористио опадање франачке моћи и долазак Мађара да око свог државног средишта групише хрватска племена, делом обезглављена у борбама, а делом уплашена. Исти је случај и са Чаславом и његовим прибирањем српских племена. Разлика је само у томе што се Часлав јавио као ослободилац и као такав извршио дело уједињења добрим делом личном иницијативом и дао му, донекле, и у државном погледу тај лични карактер; међутим, дело прибирања Хрвата ишло је више постепено. Томислав је завршио дело које се почело изводити и пре њега, а Часлав је своје дело створио, истина, са наслеђем ранијих државних предања, али у ствари из рушевина.

Сада тек, у X веку, стварањем српске и хрватске племенске државе почиње лучење Срба и Хрвата. То је доба када се између њих повлаче политичке границе, које хоће понекад да се претставе и као етничке, што оне уствари нису биле.

Границе Часлављеве државе имају широк обим. Часлав је још био жив кад је Константин Порфирогенит († год. 959.), средином X века, писао своје дело О управљању државом и дао у њему драгоцене податке о прошлости Срба и Хрвата и стању у његово доба. Србија је обухватала тада и Босну до Цетине, Лијевна и Пливе на западу; Дукља, Требиње и Конавље били су њен саставни део; на истоку је српска граница допирала до Раса, а на северу до Рудника, а можда н до Саве. Ужи назив Србије Порфирогенит даје за Рашку и североисточну Босну са Солима, називајући то подручје »покрштеном Србијом«. Али, он има и шири обим имена. Код њега се први пут читава Часлављева држава назива Србијом (Σερβλία), а у српска племена он поименично врста: Босанце, Рашане, Требињце, Конављане, Дукљане, Захумце и Неретљане. »Од реке Цетине«, вели он, »почиње земља Хрватске«. Једино као да захумска земља династије Вишевића задржава још своју племенско-државну традицију, захваљујући то својим везама са Византијом која је штити.

*

Хрватска није утицала много на политичке догађаје око средине X века. Томислав је умро негде у исто време кад и цар Симеон, а његови наследници Трпимир II и Крешимир I трудили су се да одрже његово наследство, не развијајући иначе никакве личне иницијативе од значаја. Између наследника Крешимира I, Мирослава и Михаила Крешимира дође у другој половини четрдесетих година X века до борбе, каја се заврши победом млађег брата, али и знатним слабљењем државне снаге. Далматински романски градови и острва Крк, Осор, Раб и Вергада вратише се опет Византији; острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар припадаху Неретљанима. За Порфирогенитова писања, и копнена и поморска снага Хрвата беше осетно пала. Број ратних великих лађа, сагена, спао је са 80 на 30, а према томе и све остало.

Неретљани су, међутим, настављали своју гусарску активност на Јадранскоме Мору, и увек, наравно, имали сукоба са Млечанима. Ови чешће крећу казнене експедиције против њих, и то, како видесмо, са мање или више среће. У ово време, год. 948., биле су упућене две; у првој је суделовала моћна флота од 33 лађе; али, и један и други поход не сломише Неретљане. »Веома је вјероватно«, вели Ф. Шишић, »да се онда Венеција и Неретљанима обавезала на плаћање некога данка, онако као што је још раније Хрватима«, пошто се у уговору између Млетака и њих год. 1000. помиње census, т. ј. извесно плаћање.

У Порфирогенитовом опису каже се за Хрватску да је административно подељена у 11 жупанија. То су ове: ливањска, цетинска, имотска, пливска, псетска, приморска, брибирска, книнска, сидрашка и две нинске. Хрватском преко Велебита, т. ј. Ликом, Крбавом и Гатском управљао је посебан бан. Неретљанска област имала је само три жупаније: макарску, расточку и »даленску«, односно омишку (»између Вруље н ушћа Цетине«). Тој области су припадала и острва Брач, Хвар, Мљет и Корчула. М. Барада је добро приметио да се »прве вијести сачуване о Неретљанима односе на отоке и њихову поморску моћ« и да су они, угрожени од честих арапских поморских напада, као и млетачких, почели напуштати упоришта на острвима и повлачити се на копно, где су свакако имали погодније и склонитије место за свој рад. И данас још живописни Омиш изгледа као створен за гусарско гнездо. На концу су после, као најближи суседи Хрвата, ушли у тешње везе са њима и најзад се са њима и потпуно идентификовали. За области Захумску, Требињску са Конављем, Дукљу, Рашку и Босну грчки цар не наводи посебно да се деле у жупаније; и стога се може, можда, поставити питање: да ли су жупаније биле доиста првобитне српске административне целине или су уведене доцније, по узору на суседе. У XII веку жупаније се код Срба помињу изрично, и то као старија установа. С обзиром на наш стари племенски систем и на очевидно старе жупаније Дукљанинова помена, ја лично мислим да је и код нас постојала таква подела. У саопштењима Порфирогенитовим о Србији још се види да није пређена сасвим фаза прибирања по географским областима; цар није био обавештен о томе како су те области биле унутра уређене, у каквој су узајамној вези и који им је кохезивни чинилац, чак не каже за све ни ко уопште управља њима. Код Хрвата се опет види известан дуализам. Хрватска испод Велебита има једну поделу: владар и жупани; Хрватска изнад Велебита другу: бан као управник трију жупанија. Ни код њих се није развио један систем управе, што је један од јаких доказа за тврдњу да се њихова организација државно-освајачка развијала овде, а не негде у старој постојбини. Штета је што за Неретљане није поближе речено: ко је врховни поглавар над три њихове вероватно међусобно повезане жупаније и да ли га је уопште тад било, и у каквом су односу те жупаније са њиховим острвима. Очигледно је само да је жупа била основна државна ћелија, а да се остало груписање изводило према локалним потребама и приликама и по угледу на друге. У том погледу је карактеристично да се најпре у Хрватској изнад Велебита налази један бан за три жупаније као први зачетак централизације не само владарске него и управничке власти.

Један арапски писац, који је употребљавао савремене изворе, казује за ово време о балканским Словенима, који су прекрилили цело Балканско Полуострво, да су најхрабрија њихова западна племена, свакако Срби и Хрвати, и да становници оних крајева, по свој прилици трговачке приморске Далмације, траже од њих заштите. Да није њихове племенске расцепканости и суревњивости, како су смели и одважни, »не би се са њима могао мерити по сили ниједан народ на свету«. Они станују у тешко приступачним планинама, баве се и земљорадњом и трговином, и њихови товари иду копном и водом све до Цариграда и даље.

*

Великих су незгода имали Југословени тих година са Мађарима. Мађари, веома насртљиви и експанзивни, често проваљују у суседне земље и наносе им штете. Кад, као год. 940., проваљују у Италију, они сигурно узгред пустоше и хрватско подручје које им је на путу; а кад навиру према Баварској, као год. 943. и 949., онда редовно страдају Словенци. Последње године владе цара Константина, о Васкрсу год. 958., они продиру дубоко у Византију, до близу самог Цариграда. Од мађарских напада није остала поштеђена ни Србија. У Дукљанској хроници има подужа прича о томе како је српски владар Часлав дошао у сукоб са Мађарима и погинуо од њих. Једна мађарска већа чета са вођом Кишом упала је, пленећи, у Босну, али је код Цвилина у фочанском крају била потпуно поражена од Срба, које је водио Часлав. Да освети мужа, кренула је Кишова удовица са »небројеном војском« против Срба. Часлава је затекла негде у Срему, који је тада обухватао не само данашњи Срем него и Мачву и северозападну Србију све до Рудника. Мађари су напали на Србе изненада, по ноћи, па су их потукли, а Часлава и неколико његових мушких рођака заробили, па побацали везане у Саву. Тако је завршила вдадавина Чаславова, негде око год. 960.

Са Чаславом је пропала и цела његова творевина. Поједини жупани, без јаке централне власти, одвојише своје области као посебне јединице. Јави се реакција племенског издвајања и малих заједница. Мутно предање Дукљанске хронике каже како се »нико није усуђивао да узме на се име владара«. За разлику од онога што је Томислав створио у Хрватској као сталну државну тековину, Часлављево дело имало је, како рекосмо, више лични карактер. То се јасно видело оног часа када је нестало његове значајне личности и његова непосредног утицаја.

Хрватски краљ Михаило Крешимир II (949.—969.) искористио је ово цепкање Часлављеве државе и заузео је Босну. Босански бан, видећи да му не може одолети, побегао је Мађарима. О самом Крешимиру и његовој владавини нема иначе много вести. Његова жена, краљица Јелена, изгледа врло побожна, подигла је две цркве: једна Богородичина, код Солина, била је њено покојиште, а друга, посвећена св. Стевану, требала је постати маузолеј хрватских владара. Краљица Јелена надживела је свога мужа; он је умро око 969., а она 975. године.